 Антифони и химна „Јединородни Сине“: непозната прича
Неколико новембарских датума у нашем црквеном календару допринијело је писању овог материјала. 26. новембра Црква прославља празник Светог Јована Златоустог, а 27. новембра - Светог цара Јустинијана. Били су потпуно различити људи, заузимали су различите положаје у друштву чији су били, штавише, раздваја их вијек и по историје. Али још увијек их спаја једна ствар - а то је Божанска литургија . Ако немамо питања о улози светог Јована у литургијском дијелу, онда треба мало појаснити цара Јустинијана. Неки научници вјерују да је он аутор, или је бар под његовим утицајем свима уведена позната химна „Јединородни Сине“, која заједно са антифонима и читањем Светог Писма чини први дио литургије. Вриједи подсјетити да је, упркос древности антифонског појања, које се налази у Старом завјету, управо свети Јован почиње да га користи у божанским службама цариградске цркве. То је управо тачка која спаја свеце недалеко један од другог у нашем данашњем календару. Антифони Можемо рећи да се ми у Библији први пут сусрећемо са антифонским (од грчког „αντιφωνος“ – пјевање, наизменично пјевање тј. пјевање за двије пјевнице, тако да кад појање на једној страни престане, на другој почиње) пјевањем, када се Израиљски народ обратио Богу ријечима захвалности за чудесан прелазак Црвеног мора и сродне догађаје ... Готово цијела 15. глава Књиге Изласка је посвећена овоме. Поред горе поменутих поступака светог Јована Златоустог, у антиохијској цркви антифоне уводи свештеномученик Игњатије Богоносац, а на западу - свети Амвросије Медиолански (Милански).... Пошто је свети мученик Игњатије страдао на самом почетку 2. вијека, с тим у вези он се може сматрати пиониром. Поред тога, раније Предање, које свети Фотије Цариградски затим понавља у својој чувеној „Библиотеци“, тврди да је антифонскно појање Игнатије увео по узору на пјевање анђеоских хорова које је чуо. Данас се развила литургијска традиција, када имамо празничне антифоне, постоје свакидашњи антифони и такозвани изобразитељни антифони. Пјевање псалама 102. (стихови 1-5) и 145, (у цјелини), као и Блаженстава (Мт 5, 3-12), почело се у истраживачкој литератури 19-20. вијека називати изобразитељним антифонима. То је оно што чујемо на недјељним литургијама, мада се оне обављају и другим данима. Сјетимо се да се и Псалам 102. чита у Шест псалама и започиње ријечима: „ Благослови, душо моја, Господа, и све што је у мени Име свето Његово“, изгледа да је кратка и разумљива реченица, али садржи и дубље значење него што мислимо. Није узалуд свети Јован рекао да је ова похвална пјесма намијењена свим људима који су успјели да се ослободе или су на путу да се ослободе тешког терета гријеха. Зашто би Господ благословио душу, а не дух? Јер она стоји на средини између тијела и духа и, с једне стране, тијело привлаче тјелесна задовољства, а с друге - дух - Бог. Душа је та која треба да уложи своју унутрашњу снагу да се одупре нагонима тијела. Ове унутрашње силе, пише свети Јован, јесу „снага мисли, разума, бијеса, жеље, представљања, маште, осјећања“, а ријечи псалма „све што је у мени“, само их указују. Узмите у обзир да када чујемо антифоне у храму, ми се изнутра подстичемо да славимо Бога. И сада, захваљујући свједочењу свештеномученика Игњатија, такође знамо да у томе подражавамо свете Анђеоске Силе које су заправо присутне на литургији. Шта још заиста можемо донијети на дар Богу, ако не своју захвалност, изражену лијепим ријечима Псалма 102. „Пуни захвалности за божанске благодати“, каже блажени Теодорит Кирски, „подстичу себе да пјевају, дајући доброчинитељу шта могу“. Псалам 145. има сличан садржај, започињући ријечима: „Хвали душо моја Господа. Хвалићу Господа у животу мојем, псалмопеваћу Богу моме докле постојим“. Међутим, према светом Јовану, овдје постоји један посебан елемент. Хвалити Бога цијелог свог живота могуће је само одређеним дјелима, што заузврат корелира са Христовим учењима: „Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела, и славе оца вашега који је на небесима“ (Мт 5, 16). Све ово зачини свети Јован прелијепом мишљу да је душа музичар и умјетник, а тијело, којим се изводе дјела, обиљежава псалтир, лиру и фрулу. „Јединородни Сине и Слове Божји“ Хајде сада да разговарамо о химни „Јединородни сине“. Чињеница да је ушла у литургију у 6. вијеку данас је несумњива, али питање ауторства, као што сам већ примијетио, није у потпуности ријешено. Што се тиче датирања, направићемо мало појашњење. Византијски монах и хроничар Монах Теофан Исповједник, који је живио крајем 8. - почетком 9. вијека, у својој „Хронографији“ указује да је пјевање разматране химне цар Јустинијан увео 535. године (могуће 536). Постоје варијанте његове раније употребе, али су овде одступања незнатна. Павле Ђакон је бенедиктински монах који је живио у 8. вијеку, као и један литургијски коментар 12. вијека, потписан именом светог Софронија Јерусалимског, ауторство „Јединородни сине“ приписује Јустинијану. Али сиријска традиција оспорава ову позицију и монофизиту Севира Антиохијског сматра састављачем химне. Као што сада схватамо, увођење пјевања „Јединородни сине“ учињено је с разлогом. То је било због теолошких спорова 6. вијека. Монофизитизам је тада задржао прилично снажну позицију, укључујући и реакцију на јерес несторијанизма. Подсјетимо се да према несторијанском учењу Христос није био Богочовјек, већ човјек у коме је Бог живио, тј. за Несторијанце су божанска и људска природа у Христу у основи одвојене. Супротно овом учењу, 519. године скитски монаси су предложили формулу „ Један од Тројице је разапет и страдао. Ова монофизитска дефиниција указала је да је Божанско страдало на Крсту. Теолошка гледишта цара Јустинијана нису била лишена, рећи ћемо, монофизитских склоности, али је и даље непрестано покушавао да пронађе начине за помирење присталица и противника Халкидонског сабора. У том циљу је 533. године састављен указ о уједињењу. У погледу формуле скитских монаха, цар је написао писмо папи Јовану II, а у вези с едиктом -писмо цариградском патријарху Епифанију. Обје посланице садрже изразе сличне ријечима химне „Јединородни сине“. Сасвим је могуће да је Јустинијан позајмио потребне формулације од Севира, али у сваком случају то је био покушај помирења зараћених страна на основу формуле са којом би се сви сложили. Монах Теофан Исповједник не указује гдје је тачно у божанским службама цар Јустинијан увео пјевање химне. Његова употреба у литургији, заједно са три антифона, први пут се помиње у литургијском коментару из 8. вијека под насловом „Тајна историја Католичке цркве“. Од тада се „Јединородни Сине“ могло пјевати на различите начине, извршена су нека преуређења с антифонима, али химна више није избацивана из литургијске употребе. * * * Надам се да ће нам сада почетни дио литургије постати мало љепши и разумљивији. Ми, иако често интуитивно, и даље схватамо значење псалама, али иза химне „Јединородни Сине“, као што видимо, стоји читава историја теолошких спорова која је умакла нашој пажњи. Сад, сваки пут кад се молимо на литургији, сјетимо се да иза ове приче стоје стварни људи и њихов значајан духовни и интелектуални рад. Подсјетимо се светог цара Јустинијана, и отаца Халкидонског сабора, који су бранили Истину, и монаха Теофана, који нам је сачувао и пренио тако важне податке. Аутор: Протојереј Владимир Долгих / Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ |