 Свако ко је икада био на православној Литургији видео је олтарске послужитеље или самог свештеника како деле верујућем народу парчиће посебног хлеба који се зове нафора. Шта је то и одакле то долази?
Нафора (Грчки ἀντίδωρον) буквално значи „уместо дара“, то је освештан хлеб који се даје као благослов онима који нису из неког разлога примили Свето причешће. Главни састојци нафоре су остаци просфоре из које је свештеник извадио Агенец, који се ставља на дискос на Литургији и освећује се као Тело Христово призивајући Духа Светога. Узимање нафоре описано је у многим копијама Студитског типика (устава). Међутим термин антидор још није био установљен и често се замењивао термином евлогија (Грчки εὐλογία) што значи благослов. Сасвим је занимљиво да древни византијски Типик тачно прописује после које службе је монасима дозвољено да узимају нафору. На тај начин, благослов се излива одмах након Литургије на неки празник или после Литургије, у Шести и Девети час, или у одређене посне дане. Антидор (нафора) први пут се помиње у Одговорима патријарха Николаја III, Констатинопољски Граматикон (1105), где он говори о „делићима хлеба који се приноси“ (цтр.138, Кол. 918, 949). Он у својим Правилима 13 и 14 раздваја „хлеб који се приноси“ од других врста хлебова који се користи у цркви зато што се он даје после Литургије људима који су постили и који се узима уз молитву и страх Божији. Према Николају, онима којима је забрањено причешће, није им дозвољено ни узимање овог хлеба. Упркос чињеници да Типик прописује узимање нафоре одмах након Литургије у цркви, већина свештенства и верујућих људи држи нафору код куће узимајући је на празан стомак после јутарњих молитава, што је једна врста самопричешћа верујућих Даровима који су освећени на Литургији рано ујутру у цркви у недељу. Грчка православна црква има један посебан обичај узношења свете нафоре над освећени даровима током приношења Дарова, после Призивање Светога Духа, следећим речима: „ Велико је Име Свете Тројице. Пресвета Богородице помози нам“. Овај обичај и ове речи узете су из Богородичиних обичаја. Руска црква не примењује ову праксу. Неки Свети Оци и црквени писци дају симболично тумачење нафоре. Тако, Теодор Антидски (11. век) каже да је поступак вађења Агнеца из просфоре на проскомидији симбол Исуса Христа који се родио од Дјеве (РВ.140, Кол.465). Свети Херман Константинопољски дели исто мишљење видећи нафору као симбол Богородице. Свети Симеон Солунски (15. век) тумачи дељење нафоре на крају Литургије, после Молитве пред амвоном, онима који се нису причестили као неки вид духовног олакшања. Нафора се сматра светом јер „Агнец узет из ње ју је осветио и постала је Тело Христово“, док се нафора у целини „обележава копљем“ и „светим речима“ током проскомидије. (РВ. 155, Кол. 301-304; Симеон Солунски, Одабрана дела, стр 144-147). Има неколико верзија о пореклу праксе узимања нафоре. 1. Пракса узимања нафоре је подсетник хришћанске праксе агапа- вечера љубави. Кад је пракса агапе обустављена у 4. веку, благословени хлеб је наводно укључен у Литургију као подсетник на агапе у Раној Цркви. Можемо приметити древни обичај у данашњем обичају освећења хлеба, жита, вина и уља на литији свеноћног бденија као један од начина да се појачају физичке и духовне снаге у молитви народа Богу. 2. Друга верзија је утемељена на древном обичају раздељивања остатака приноса који су верујући доносили у цркву после Литургије. Овај обичај је описан У Књизи VIII, Глава 31 Апостолског Устава али је нејасно из овог извора да ли су ови остаци делови освећених Дарова или нешто друго. 3. Трећа верзија дата је од професора Алексеја Дмитријевског, познатог руског литургијског учењака. Он повезује тај обичај дељења нафоре као начин хармонизације канона као што су Апостолска Правила 8 и 9 или Правило 2 Антиохијског Сабора, које кажњава верне који нису учествовали у причешћу, са савременом праксом ређег причешћивања. Његова хипотеза обухвата мишљење обновљених Православник канонских закона учењака патријарха Теодора IV Валсамоном Антиохијским (12. век), који наводи у свом коментару на Правило 2 Сабора Антиохијског да је обичај дељења нафоре онима који нису примили причешће вероватно успостављен тако да би људи чекали на крај службе и да не би напустили цркву без неког знака видљивог благослова. (РВ.137, Кол. 1281). Према томе, ми не знамо тачно порекло и време кад је успостављена пракса узимања нафоре са или уместо освећених Дарова. Међутим, помињање благословеног хлеба и признање овог хлеба као нечега што је свето, што се мора јести искључиво на празан стомак и уз молитву, веома је старо и захтева пажњу. Чињеница да наша црква има ове врсте благословеног хлеба као што је просфора, нафора или артос показује да постоје богати и разнолики обичаји у православљу. Међутим, не треба умањити највећи значај Хлеба Живота, Свето причешће; напротив, треба сведочити о Хлебу који је сишао са Неба да буде залог наше бесмртности и вечног живота. Са друге стране, то нас подсећа на молитву, која је праћена освећеним хлебом, а то је наша духовна храна и као таква није ништа мање неопходна од телесне хране, према Исусовим речима Не живи човек само од хлеба већ од сваке речи кој излази из уста Божијих. (Мт 4,4) аутор: John Nichiporuk Превод: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ извор |