добитник трофеја љубави ( У сећање на великог мученика, Светог Ђорђа, Пехарника) , превод са енглеског језика

​Добитник трофеја љубави ( У сећање на великог мученика, Светог Ђорђа, Пехарника)

 Наша црква слави (23.априла по старом, а 6.маја по новом календару) празник једног мученика. Ако покушамо да укажемо поштовање прослављеном мученику, понизићемо га. Овај посебан Светац је слава свих мученика, хвала светаца и углед на Небесима и црквени победоносац. Он је свемоћни Ђорђе. Не постоји хришћанин који се не зове именом слаткога Ђорђа, било да је то нека беба или човек на самртничкој постељи. Не постоји хришћанска држава која се не хвали његовим именом или која није посветила цркву њему, чак иако је та црква сад у рушевинама. Ова водећа светлост светаца крије велику тајну која још није дешифрована на одговарајући начин. Зашто га људи толико воле? Његова љубав за људе толико је велика да нас он спречава у томе да га заборавимо. Уместо тога, ми стално призивамо његово име. Има увек неко ко се зове Ђорђе међу било које три или четири породице. Не постоји породица која није добила помоћ у љубави овога свеца.
Овај посебан јунак успео је да усаврши своју хришћанску способност не само исповедањем вере већ такође кроз мучеништво. И наставља у истом стилу после мучеништва. Прихватио је Цркву и вернике свих узраста широм универсума. Чак и у местима где се није чуло за православље и где још идоли покривају све, он се спушта непозван и нуди присуство своје љубави. Црква га је часно назвала „Атлофорос“ (Извршилац), „Тропаофорос“ (Пехарник) и „Великомученик“. Сви мученици су описани као велики зато што су жртвовали своје животе и показали своју савршену љубав према Христу. Међутим, по мом мишљењу описи „Атлофорос“ и „Тропаофорос“ не односе се баш на храброст коју је показао током мучења у испуњењу своје љубави, верификовану не само за време његовог живота већ за сва времена. Ова љубав му је омогућила да интервенише и спречи чак и најблажи облик патње и да понуди подршку свакоме ко призове његово име.
За нас, монахе, он је наш неговатељ и заштитник. У деветој Оди канона посвећеног овом Свецу каже се: „Ти, света горо, радуј се нарочито. Играј и радуј се јер си у Ђорђу великом пронашла најбољег чувара“. Он је на другом месту, одмах иза Богородице, као заштитник овог места и ових монаха. Четири манастира и неколико скета и колиба посвећени су његовом светом имену.
У његовој биографији каже се да је његов отац. Геронитос, такође био мученик. Ђорђе се залагао за хришћанство још од младости. У 22. години, купио је титулу и постао Ерл. Када је требало да му буде додељена титула, приметио је да његови надређени припремају прогон хришћана. Био је запањен што је декрет отворено наређивао истребљење хришћана без икаквог разлога. Скинуо је свој појас и бацио га пред војнике и рекао „Ја сам хришћанин. Нећу поштовати вашу наредбу“. Његове муке управо почињу од тог момента. Овај велики светац, упркос томе што је био тако млад, стрпљиво се носио са увредама и понижењем не показујући бес. Истрајавао је у ужасном мучењу, показујући очинско опраштање и љубав. Изводио је чуда да би људе убедио да не умање моћ милости- чак иако је знао да они неће поверовати у Господа. Док је изводио чуда изјавио је: „ Урадићу то, али ви нећете веровати“. Чак је и васкрснуо једну особу која је била сахрањена пре 300 година.
Ми смо јако ганути његовим опраштањем. Могао је да их укори, али није. Могао је да буде приступачнији, али уместо тога био је љубазан.
Као монасима, он нам је пример, нарочито његова храброст и несебичност јер нас он јача кроз наше сопствено мучење савести (μαρτύριο συνειδήσεως).. Егзекутори су питали мученике: „Одрекните се Христа или ћете умрети“. Али они Га се нису одрекли и умрли си. Ми не треба да идемо кроз ово испитивање. Међутим, ми се суочавамо са скривеном борбом против духовног тиранина који нас стално искушава. То је као да нас упозорава :“ Или ћете обожавати многобожачке греховне идоле или ћу на вас бацити искушења, болести и страдања“. А ми жестоко одговарамо:“ треба обожавати Господа Бога свога и само њему служити“ (Мт 4,11). Ми, заиста,  изводимо велику храброст од моћних људи! Ми смо сродне душе. Он није жалио богаство, вредности, изобиље, све оно што је лежало пред њим; он се чак одрекао свог сопственог живота за Исусову љубав.
У нашем садашњем тешком часу, ми верујемо да ће нам Господ, који је исти сада као што је и био онда, показати исту Очинску љубав и сажалити се на нас, ојачати нас у нашој беди. Са наше стране, ми истрајавамо у истом оквиру ума да верујемо у Исуса, да се повинујемо Њему и да љубав према Њему буде изнад свих осталих. То је Њега ради да упркос нашим слабостима да иступимо из тока световне збуњености и таштине. Ми се одричемо породице, чак и сопствене природе и налазимо себе изгнанству на које смо сами себе осудили, држећи се исте наде. Слободним изручењем себе кроз помоч милости нашега Исуса да нас избави од грехова и искушења, ми заправо желимо да докажемо да Га ми искрено волимо док презиремо ђавола и грех.
Понекад не успевамо да испунимо циљ због неискуства, незнања или слабости али никада не мењамо намеру. Ми стално изјављујемо да обожавамо Господа Бога и да служимо само Њему. Ми такође изјављујемо да „верујемо да ће све бити одбачено“ због Његове љубави, изводећи храброст од бројних мученика који су ишли истим путем и оставили нам то у наслеђе. Ми верујемо свим срцем својим да ће нам се дати божанска Милост и такође да ћемо постићи свој циљ. На тај начин, ми успевамо да постигнемо два подвига: Прво, наше сопствено спасење и друго, ми нудимо подршку нашој браћи који су остали у свету и који носе јако и тешко бреме, борећи се против свих недаћа, суочавајући се са свим тешкоћама и покушавајући да исповедају своју веру без одрицања Њега на најбољи могући начин. Анђели су светионици монаха а монаси су светионици хришћанства у свету. Јер, они нису у могућности у овим садашњим временима да се сретну са људима као што су Свети антоније, Свети Пајсије и Свети Пахомије. Ови свети људи су отишли. Ми, понизни монаси, идемо њиховим стопама, држећи се њихових знакова, пратећи исту стазу и обичај и идући истим путем.
Нека би сви ми потражили љубав Светог Ђорђа, у одговарајућем оквиру нашега ума, јер он тражи такве разлоге да би упослио свој моћни ум и ојачао нас у борби. Јер је речено: „Блажени су они који имају сроднике на Сиону и родбину у Јерусалиму“. Гле, ми славимо Светог Ђорђа нашег сродника и нашу родбину. Хвалимо га оскудним речима, да бисмо му дали разлог да испуни своју божанску љубав и додели нам рај. Амин

         За сајт www.vjeronauka.net превела са енглеског језика САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ

ИЗВОР: ​http://pemptousia.com/2014/04/the-winner-of-the-trophy-of-love-in-memory-of-the-great-martyr-st-george-the-trophy-bearer/