 Сјећање на изузетног оца Цркве - светог Григорија Богослова, архиепископа цариградског (+ 389), православна црква прославља 7. фебруара. Свети Григорије је један од тројице светитеља који носе титулу „Богослов“ (друга двојица су Свети Јован Богослов и Свети Симеон Богослов). Рођен је 329. године у селу Аријанзу, у близини града Назианз у Кападокији (територија данашње Турске- због чега се и назива Назианзин) у племенитој хришћанској породици. Потиче у буквалном смислу те ријечи из породице светаца: отац Григорије, епископа Назијанза, мајке Нона, брат Кесарије и сестра Горгонија - сви они након смрти били су канонизовани. Његов отац Григорије био је незнабожац, а касније је примивши крштење постао и епископ у Назианзу. Мајка је била хришћанка- света Нона. Будући светитељ стекао је изврсно образовање за то вријеме, школујући се у Назианзу, Кесарији Кападокијској и Александрији. Послије тога је шест година студирао у Атини. Заједно са њим био школовао се и свети Василије Велики, који је постао Григоријев пријатељ. По завршетку школовања, светитељ је неко вријеме живио у Атини, радећи као учитељ беседништва (реторике). Свети Григорије је крштен са скоро 30 година, када се вратио кући у Назианз, а рођени отац га је крстио. Послије крштења, Григорије се на кратко повукао у пустињу да би се тамо бавио подвигом заједно са Василијем Великим, али се 361. године вратио у Назијанз, где је рукоположен у чин свештеника. Након неког времена, поново је отишао у пустињу, али се онда поново вратио к пастви. Нешто касније, Свети Василије Велики поставио је Светог Григорија за епископа Сасиме, али да би подржао остарелог оца, светитељ је остао у Назианзу, гдје је након смрти родитеља неко вријеме управљао својом паством. 379. године, уз сагласност Василија Великог, свети Григорије је стигао у Цариград. Управо се у престоници Византије открио као највећи богослов и духовни пјесник, чија се слава убрзо проширила Истоком и Западом. Често је светац морао да служи и проповиједа на сопствену опасност и ризик, јер је у то вријеме буквално свуда моћ била у рукама јеретика. 381. године, на Другом васељенском сабору, свети Григорије је, мимо своје воље-јер су га молили цар и сав народ- изабран за цариградског патријарха. Међутим, због несугласица и расправа око његовог избора за патријарха, он се повуче сам, говорећии: "Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола" те је убрзо напустио главни град Византије, повукавши се у родни Арианз, близу Назианза. Међутим, чак и далеко од Цариграда, светитељ је својим писмима и стиховима наставио да свједочи православље. Свети Григорије Богослов упокојио се 389. године. Сахранили су га у Назианзу. 950. године његове свете мошти су пренесене у Цариград, а касније је дио моштију пренесен у Рим. Свети Григорије Богослов је иза себе оставио богато књижевно наслеђе, које се састојало од 245 писама, 507 пјесама и 45 Ријечи (Бесједа). Заједно са Василијем Великим и Григоријем Ниским постао је један од такозваних „великих Кападокијаца“ - највећих православних богослова и светих отаца Цркве.
|