 На дан када прослављамо Св. владику Николаја Жичког и Охридског, који је био заточен у логору Дахау, доносимо вам причу о шест хришћана, који су прошли кроз фашистичке логоре. Иначе, у логору Дахау нацисти су држали заточене 2.771 свештеника различитих вјероисповести и националности из двадесет европских држава. Око стотину њих је имало високи ранг у хијерархији својих цркава, а највиши по чину и звању био је наш патријарх Гаврило Дожић. Са територије Југославије, у логору, било је заточено 48 свештених лица, од којих и 13 припадника Српске православне цркве. Но, данашња наша прича говори о шест познатих затвореника концентрационих логора, укључујући протестанте, католике и православце.  1. Свети Николај Жички и Охридски (1881-1956) „У логору је било овако - седиш у неком углу и понављаш у себи: - Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! Душа ти се одједанпут вазноси на небо и видиш Бога лицем к лицу. Али не можеш да издржиш, па Му говориш: - Нисам спреман, не могу, врат ме тамо! Затим поново сатима седиш и понављаш у себи: - Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! И - опет те вазноси Господ...“ Свети Николај је био епископ Српске православне цркве. Године 1942. ухапшен је и затворен у манастир. Године 1944. пребачен је заједно са српским патријархом Гаврилом у логор Дахау. Заробљенике су ослободиле савезничке снаге 8. маја 1945. године. Током боравка у затвору, владика је написао књигу "Кроз тамнички прозор. Након тог заточеништва боравио је у Бечу и даље као заточеник, затим у Салцбургу, Клагенфурту, Фелдену, Кицбилу... Под пратњом њемачких гестаповаца посјетио је, на Савиндан 1945. године, Цркву Светог Саве у Бечу и у јеванђељу записао три „Молитве у сенци немачких бајонета“ (како их је касније назвао владика Лаврентије). Од јануара до маја 1945. године, српски патријарх Гаврило и Свети владика Николај, били су заточени у Аустрији и на мученичком путу голготе, који се завршио њиховим ослобођењем, владика Николај је из Аустрије отишао за Америку, а патријарх Гаврило се вратио у Србију. Канонизован је, од стране Архијерејског сабора Српске цркве, 2003. године. Дани сјећања: 18. март и 3. мај. Св. владика Николај: СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ Грешили смо, и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе. Двадесет година пашили смо се да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком. Двадесет година ругања прецима, што су се приволели Царству небескоме, због тога губавог нам царства земаљског губитак. Каквом смо мером мерили Бога и своје претке, тако нам је одмерено. /.../ Којим путем сада да пођемо? Не онуда, само не онуда куда смо ходили две деценије. Шта сада да радимо? Све само не оно што смо радили у времену између два светска рата. Да не грешимо, те да понова не испаштамо. Да не вређамо Цара Господа Бога, те да не заслужимо још већу казну, авај, без помиловања. Да се не каљамо неваљалством, те да се не би морали понова прати својом крвљу и својим сузама. Да не газимо светиње предака наших, те да не би опет били прегажени. Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом. Нека се свако врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да добије Царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време...  2. Патријарх српски Гаврило (Дожић) (1881-1950) „Остајем уз свој народ, и шта год да се деси њему, нека се деси и мени“, одговорио је патријарх на понуду да напусти земљу. Након напада нациста на Југославију 1941. године, ухапсили су га освајачи. Био је заточен у разним затворима и манастирима. Касније је заједно са Светим Николајем Српским пребачен у логор Дахау. Послије рата, патријарх је могао да се врати у домовину тек 1946. године. Предводио је делегацију Српске православне цркве на обиљежавању јубилеја поводом 500-годишњице аутокефалности Руске православне цркве и на скупу предстојатеља аутокефалних православних цркава, одржаном у Москви 8-17. 1948. године. Прича из логора У логору Дахау једногa дана, патријарх Гаврило и владика Николај, носили су на подужој мотки, затворску киблу пуну људског измета, да је испразне. Патријарх, будући снажнији, примицао је киблу ближе себи, пошто је владика био болешљив и изнемоћао. Тако, носећи преко затворског круга, Николај посрне и падне на колена, кибла удари о земљу, пљускајући се. Немци, који су се задесили у кругу, смејали су се говорећи:” Видите, видите шта раде српски попови”. Официр Немац, који их је пратио, опомињао је бичем и иронично запитао – Како вам је? Патријарх се унесе у лице Немцу, говорећи: “Слепче, зар не видиш да сте пропали!”[[1]] Немац стави руку на пиштољ и запита владику: “Шта каже овај?” Николај, као из рукава, рече: “Добро нам је, само се чуди, вама културнима, да сте нас старе одредили на овакав посао”. Немцу се то свиди и од тада више нису носили киблу. – Да сам превео тачно патријархове речи, били бисмо обојица убијени, јер у Дахау је човек био много јефтинији од револверског метка – казао је владика. (Лелић, 1997)  3. Мартин Нимелер, протестантски пастор (1892-1984) Родом Нијемац. У почетку је поздравио Хитлеров долазак на власт. Око 1937. промијенио је ставове и упутио оштру и отворену критику нацистичког руководства. Од 1939. године, по директном наређењу Фирера, прво је пребачен у логор Захсенхаузен, затим у Дахау - један од најстрашнијих концентрационих логора. 1945. ослободиле су га савезничке снаге. Аутор свјетски познате пјесме "Прво су дошли". Прво су дошли… Прво су дошли по комунисте, а ја се нисам побунио јер нисам био комуниста. Затим су дошли по Јевреје, а ја се нисам побунио јер нисам био Јеврејин. Затим су дошли по синдикалце, а ја се нисам побунио јер нисам био синдикалац. Затим су дошли по католике, а ја се нисам побунио јер сам био протестант. Затим су дошли по мене, али тада више никога није било да се побуни. Нимелер је преживио Други свјетски рат да би након рата постао један од водећих гласова који су њемачки народ позивали на покајање и помирење. Нимелер се активно супротстављао трци у нуклеарном наоружању. Совјетска влада му је 1967. године додијелила Међународну Лењинову награду „За јачање мира међу народима“.  4. Монахиња Марија (Скобцова) (1891-1945) „На челу главне расе стоји лудак, параноик, чије је место у одјељењу луднице, коме је потребна луђачка кошуља, у соби од плуте, да његов зверски урлик не потресе универзум. Мајка Марија (у свијету - Јелисавета Скобцова) је монахиња западноевропског егзархата руске традиције Цариградске патријаршије. Након што је нацистичка Њемачка освојила Француску, Марија Скобцова је отворила врата свог манастира за Јевреје који су бјежали од нациста. Тамо им је издавала лажне крштенице и скривала их од нациста. Гестапо је сазнао за њене активности и ухапсио је њу, свештеника Дмитрија и њеног сина Јурија (такође свештеника). Дмитриј и Јуриј су преминули у концентрационом логору Дора, док је је Марија Скобцова на Свету Недјељу 1945. добровољно заузела мјесто младе Јеврејке у групи која је била одређена за погубљење. 2004. године, канонизована је од стране Цариградске патријаршије као часна мученица. По њој је названа улица у Паризу. Њена биографија је обрађена и у књизи америчког аутора Ерика Метаксаса 7 woman and the secrets of their success. Меморијални центар Јад Вашем убројао ју је 1985. године међу "праведнике међу народима".  5. Максимилијан Колбе, фрањевачки католички свештеник (1894-1941) Отац му је био Нијемац, а мајка Пољакиња. Основао је велики манастир 40 километара од Варшаве. Послије њемачког напада на Пољску (1939), скривао је Јевреје у манастиру и примао избјеглице. Водио је илегалну радио станицу у чијим програмима су разоткривана звјерства њемачких окупатора. Године 1941. Колбе је ухапшен и послат у пољски затвор, а затим је пребачен у логор смрти Аушвиц. Када је један робијаш побјегао из логора, нацисти су одабрали 10 других људи да их убију гладовањем. Један од њих је био Францичек Гајовничек, који је почео да тугује за својом женом и дјецом. Отац Колбе се сажалио, тихо иступио напред, скинуо капу и стао пред командира и рекао: „Ја сам католички свештеник. Нека ја будем на његовом мјесту. Ја сам стар, а он има жену и дјецу“. Његовој молби је удовољено. Поднио је 15 дана мучења прије него што је подлегао инјекцији за успављивање у 47. години живота. Римокатоличка Црква прославља Максимилијана Колбеа као светитеља 14. августа. Максимилијан Колбе је један од десет мученика 20. вијека, у чију част су подигнуте статуе у Вестминстерској опатији у Лондону.  6. Јозеф Ковалски, католички свештеник (1911-1942) „Где је овај католички свештеник? Хајде сада да га донесемо! Његови пријатељи иду у рај – он им мора показати пут да се не изгубе! викао је стражар концентрационог логора. За вријеме окупације Пољске од стране нацистичке Њемачке, свештеник је отворено наставио своју службу. Водио је дјечји хор, био познат као добар проповједник. Ухапшен од нациста на проби пред дјецом. Оптужба – „васпитава и просвећује омладину у народном духу“. Није било директних основа за оптужбу. Заједно са 11 свештеника одведен је у логор смрти Аушвиц. Тамо су тајно вршили богослужења, исповиједали затворенике. Ругајући се вјери свештеника, стражари су захтијевали да погази своју бројаницу. Због одбијања, неколико дана су га мучили, а затим убили тако што су тијело бацили у септичку јаму. Католици га поштују као блаженог. На основу идеје са сајта фома.ру, превео, прерадио и допунио сајт вјеронаука.нет.
|