Скадар: Срби чувају веру и душу

У Враки код Скадра, са Србима који у овом делу Албаније чувају веру и душу: Све нас је мање, али то не значи да више не вредимо.
Као да су од камена. Као да је у њима, самима, део древне скадарске тврђаве. Али када вам отворе капију, отворе и срце.
- Коме ћемо ако нећемо својима – каже Добрила Секулић, из села Враке, надомак Скадра. - Не изувајте се! Није ово дан као сваки други. Празник је кад нам неко из Србије дође.
Ми смо банули у ово малено село испод сивих албанских брда, међу малобројне српске  породице које овде одолевају свакојаким променама и недаћама. - Одолевамо, богами и на прсте се пребројавамо – говори Добрила. – Сваког јутра се пребројавамо… Колико нас је остало… Колико је отишло… Колико се вратило… Има ли наде да се још неко врати, да ми не самујемо. Срби из Враке су у оба светска рата, кажу нам у Секулићима, дали најбоље и највредније људе. У овом маленом селу које је на заласку трагова, још чувају успомене на јунаке какав је био Иво Вучић.Добровољац који се придружио Дринској дивизији, која је после преласка Проклетија стигла у Скадар.Његова ћерка Дике чува сећање на оца: каже да је пао под командом Митра Мартиновића, јунака овдашњег.

Широко двориште, извила се винова лоза уз кућу и ограду. Родило грожђе. Не знамо да ли лоза држи кућу, или кућа лозу Секулића.
Иза су њиве. Неоране. Испред је шљивик трновке. Под тремом бурад, ври комина.
- Борим се… Сама. Није лако, а било би теже да не сачувам ово парче земље. Сад чекам да ми се деца, из Бијелог Поља, јаве. Живим од тих телефонских позива. Отишла деца за хлебом. Мени поручили: продај то, мајко, па дођи… Не кажем да нисам могла да продам, као и други што су продали. Било је купаца. Како да угасим свећу и одем? То сам казала деци.
- Разговарам се са ово мало нашег народа. Једни друге тешимо у кућама без деце. Најтеже је кад останеш сам. Албанија је нама домовина. Поштујемо је. Некада нам је овде била и отаџбина. Ма ко те данас за то пита.
Врака – синоним за борбу српског живља на северу Албаније у очувању вере, душе и кућног прага. Некада је, сећају се овдашњи чувари огњишта, било и по стотину српских породица. Данас их је – девет! Прекјуче је било – тринаест! Још четири одоше.
- Све нас је мање, али то не значи да мање вредимо. Тако сам казала и једној телевизијској екипи, америчкој, кад су ме питали како је нама, Србимау Албанији. Одговорила сам: Добро, док смо у својим кућама.
Међутим, одавно овде нема староседелаца: Шуњевића, Цеклића, Матановића, Башановића, Крстовића, Вучића, Рогановића, Пелевића, Андријевића… Време које протеклих деценија није било наклоњено Србима у Враки, заувек их је раздвојило са некадашњом домовином.

Од њихових огњишта, као од старе цркве у којој су се крштавали, венчавали и окретали славске колаче, остали су само темељи и покоји зид. Камење, из кога упорно пробијају олеандери, бели слез, стари нар и завичајна смоква. Али потомци нису заборавили огњиште предака. Подигли су, у центру села, цркву. Нову цркву у Враки. Да пламти свећа вере.

- Окупљамо се кад год је какав светац – кажу наши домаћини, Срби у Враки.

- Дођу и наши свештеници. Свечани су и лепи ти дани. И ми од тих дана живимо.