  Магарац Магарац је често приказан у ренесансном сликарству, посебно на сликама жртвовања Исака, Рождества Христовог, Бјекства у Египат и Христовог уласка у Јерусалим. Најпознатији приказ је у призорима Рождества, где се магарац редовно појављује. Магарац и во символишу да су најскромније и најмање значајне животињске творевине биле присутне кад се Исус родио и да су га препознали као Сина Божјег. Њихово присуство на Христовом рођењу односи се на пророчанство „Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије“ (Ис 1,3). Легенда о светом Антонију Падовском можда је повезана са овим тумачењем. Светитељ је узалуд покушавао да преобрати Јевреја. Напокон је изгубио стрпљење и узвикнуо је да би било лакше натерати дивљег магарца да клекне пред Светињом него учинити Јевреја да види истину ове чињенице.  Јеврејин га је изазвао да изведе опит. На чудо присутних људи, дивљи магарац је клекнуо и одређени број Јевреја и неверника прешао је у хришћанство. Као домаћа животиња, магарац се појављује у другим предањима о светима. Типично предање, које се може наћи у животу светог Јеронима, говори о магарцу који је носио дрва за манастир.  Пчела Пчела је због својих марљивих навика постала символ активности, марљивости, рада и доброг реда. Такође, због тога што пчела производи мед, прихваћена је као символ слаткоће и верске речитости. Стога је кошница препознатљив атрибут светог Амвросија, јер се каже да је њихова речитост била слатка попут меда. Пчелињак је на сличан начин символ побожне и јединствене заједнице. Свети Амвросије је упоредио Цркву са пчелињаком, а хришћанина са пчелом, радећи ревносно и увек верно кошници. Као произвођач меда, који је Христов симбол, и због својих навика, пчела је коришћена да символизује девичанство Дјеве Марије. Будући да, према древној легенди, пчела никада не спава, повремено се користи као наговештај хришћанске будности и ревности у стицању врлине.  Голуб У древној и хришћанској уметности голуб је био символ чистоте и мира. У потопу, голуб, којег је Ноје послао из лађе, донео је маслинову гранчицу да покаже да су се воде повукле и да се Бог помирио са човеком (1Мој, 8). У Мојсијевом закону голуб је проглашен чистим и из тог разлога је коришћен као принос за чишћење након рођења детета. Јосиф често носи два бела голуба у кошари у сценама Христовог уласка у храм. „А када се навршише дани за очишћење њихово по закону Мојсејеву, донијеше га у Јерусалим да га ставе пред Господа, Као што је написано у Закону Господњем, да се свако дијете мушко које најприје отвори материцу посвети Господу, И да принесу жртву као што је *речено у Закону Господњем: двије грлице или два голубића. “(Лк 2 22, 24). Као знак чистоте, голуб се понекад појављује на врху Јосифовог штапа да покаже да је изабран за мужа Дјеве Марије. Голуба је видео отац свете Катарине Сијенске изнад главе док је била у молитви. Међутим, најважнија употреба голуба у хришћанској уметности је као символ Светог Духа. Ова символика се први пут појављује у причи о крштењу Христовом. „ И посвједочи Јован говорећи: Видио сам Духа гдје силази као голуб са неба и остаде на њему“ (Јн 1,32). Голуб, символ Светог Духа, присутан је у приказивањима Свете Тројице, Крштења и Благовести Марији. Седам голубова се користи за представљање седам духова Божјих или Светог Духа у његовим седмоструким даровима Благодати. То се односи на пророчанство „Али ће изаћи *Шибљика из стабла Јесејева, и Изданак из коријена његова изникнуће “ (Ис 11,1).  Голуб је повезан и са животима неколико светитеља. То је атрибут Светог Бенедикта јер је видео душу своје мртве сестре Схоластике како лети у небо у виду беле голубице. Голуб се такође користи као атрибут Светог Григорија Великог, као знак Светог Духа који је седео на рамену Светог Григорија док је писао.  Риба Риба се најчешће користи као Христов символ. Ово је замисао за петицу, јер су пет грчких слова која чине реч „риба“ почетна слова пет речи: „Исус Христос, Син Божји Спаситељ“, у том смислу, символ рибе често се користио у ранохришћанској уметности и литератури. Риба се такође користи као символ крштења, јер, као што риба не може да живи осим у води, прави хришћанин не може да живи осим у водама крштења.  Скакавац Скакавац је био једна од пошасти које су снашле Египћане, јер је фараоново срце отврдло против Речи Господње. Сходно томе, скакавац кога држи Богомладенац представља символ обраћења народа у хришћанство. Ово значење је такође изведено из Прича Соломонових, „Скакавци, који немају цара, али опет иду сви јатом“ (Пс 30,27) одломак првобитно протумачен односи се на народе који раније нису имали Христа за свог Цара. Каже се да се свети Јован Крститељ хранио скакавцима.  Јагње Јагње, као Христов символ, један је од омиљених и најчешће коришћених символа у свим периодима хришћанске уметности. Многи одломци из Светог писма дају пуномоћје за ову символику. Типична референца је Јованово јеванђеље „А сутрадан видје Јован Исуса гдје долази к њему, и рече: Гле, *Јагње Божије које узима на се гријехе свијета!“ (Јн 1,29). Свето Јагње је често приказано са нимбусом, који стоји на малој гори са које протичу четири реке (Отк 14,1). Гора представља Цркву Христову, планину Божјег дома. Снови представљају четири света Јеванђеља, четири рајске реке, које непрестано теку и освежавају пашњаке Цркве на земљи.  На сликама на којима је Христос приказан као пастир спасилац, јагње се такође користи да символизује грешника. Ова тема, која се обично назива Пастир добри, врло је честа у ранохришћанској уметности, али се ретко користила у ренесанси. Током ренесансе јагње је често било приказано у представама Свете породице са младим Светим Јованом. Овде јагње наговештава мисију светог Јована као претече Христовог и на његово признање Христа као Јагњета Божјег у време Његовог крштења. На ово значење указује приказ Светог Јована Крститеља показујући на јагње које обично држи у левој руци. Јагње (латински, агнус) дато је као атрибут Светој Агнији Римској, која је била мучена јер се изјаснила као Христова невеста и одбила да се уда. Налази се и као атрибут светог Климента, који је јагње водио до места где је нашао воду.  Кит Према древној легенди, огромно тело кита поморци су често погрешно замењивали са острвом, а бродови усидрени на његову страну изненадним залетом великог створења одвучени су до уништења. На овај начин, кит је почео да се користи као символ ђавола и његове лукавости, а отворена уста кита често су приказивана да представљају отворена врата пакла. Кит се такође појављује у библијској причи о Јони, којег је кит прогутао и повратио три дана касније. Алегорично, Јонино искуство је упоређено са Христом у гробу и Његовом васкрсењу након три дана. Непознавање изгледа и навика кита, па чак и идентификовање библијског морског чудовишта као таквог, спречило је уметнике италијанске ренесансе да сликају натуралистичке китове. Уместо тога, Јонино чудовиште им је било или нешто попут змаја, огромној чупавој риби или делфину.  Јабука На латинском, реч за јабуку и реч за зло, малум, идентичне су. Из тог разлога настала је легенда да је Дрво знања у рајском врту, чији је плод Адаму и Еви било забрањено да једу, било дрво јабуке (1Мој 3,3). На сликама кушања Еве од змије у рајском врту, Ева је углавном приказана са јабуком у руци коју нуди Адаму. Јабука такође може бити симвлика Христа, новог Адама, који је на себе преузео терет човековог греха. Из тог разлога, када се јабука појави у Адамовим рукама, то значи грех, али када је у Христовим рукама, она символизује плод спасења. Такво тумачење засновано је на Песми над песмама Соломоновој „Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; жељех хлада њезина, и сједох, и род је њезин сладак грлу мојему.“ Овај одломак протумачен је као алузија на Христа. Како је Христос нови Адам, тако се у Светом предању Дјева Марија сматра новом Евом, па се из тог разлога јабука стављена у Маријине руке такође сматра алузијом на спасење. Три јабуке су атрибут свете Доротеје.  Грожђе Гроздови грожђа са класјем зрна некада су символизовали вино и хлеб Светог причешћа. Генерално, грожђе је, попут евхаристијског вина, символ Крви Христове. Представе рада у винограду понекад означавају рад добрих хришћана у винограду Господњем; винова лоза или лист користе се као знак Спаситеља, „праве лозе“.  Ловор Ловор симболизује тријумф, вечност и целомудреност. Победник у древним такмичењима крунисан је ловоровим венцем. Свети Павле супротставља овај венац непролазном венцу којим је победнички хришћанин крунисан (1 Кор 9, 24 - 27). То, с чињеницом да лишће ловора никад не увене, већ чува своје зелено лишће, чини га симболом вечности. Његова повезаност са доброчинством вероватно потиче из паганске симболике да је ловор посвећен Весталкама, које су се заветовале на непрестано милосрђе.  Маслина Маслина је право библијско дрво, дрво „пуно масти“ које даје велике количине уља. Његов богат принос символизовао је Божју промисао према Његовим чедима. „Ишла дрвета да помажу себи цара, па рекоше маслини: Буди нам цар. А маслина им рече: Зар ја да оставим претилину своју којом се част чини Богу и људима, па да идем да тумарам за друга дрвета?“ (Суд 9, 8 - 9). Маслинова гранчица је одувек сматрана символом мира и као таква се појављује на алегоријским сликама мира. Подсетићемо се да је Ноје током поплаве био у барци, послао је голуба да сазна да ли су се воде повукле са земље. „И пред вече врати се к њему голубица и, гле, у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље“ (1 Мој 8, 11). У овом одломку маслинова гранчица је символ мира који је Бог склопио са људима. Голуб са маслиновом гранчицом у кљуну често се користи да укаже на то да су душе покојника отишле у миру Божјем. У знак мира, архангел Гаврило носи маслинову гранчицу Дјеви Марији у призорима Благовести. Ову символику посебно су фаворизовали сликари сијенске школе; желели су да избегну приказивање љиљана, уобичајеног символа Благовести, јер је то био и амблем Фиренце, озваниченог непријатеља Сијене.  Палма Међу Римљанима је палма била традиционално символ победе. Ово значење пренето је у хришћанску символику, где је палмина грана коришћена за наговештавање мученичке победе над смрћу. Мученици се често осликавају са палмом или на месту или поред инструмената свог мучеништва. Христос се често приказује како носи палмову гранчицу као символ своје победе над грехом и смрћу. Чешће је то повезано са Његовим тријумфалним уласком у Јерусалим. „Сутрадан многи народ који бјеше дошао на Празник, чувши да Исус долази у Јерусалим, Узеше гране од палми и изиђоше му у сретење и клицаху: Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев!“ (Јн 12, 12-13). Палмино штап је атрубут Светог Христофора, односи се на предање да је ишчупао палму како би се издржавао на путовањима. Преневши Христа преко реке, гурнуо је штап у земљу, након чега је он пуштао корене и уродио плодом. Хаљина од палминог лишћа атрибут је светог Павла пустињака.  Трска Трска је један од символа страдања, јер је Христу на Крсту понуђен сунђер натопљена сирћетом на крају трске. Тако символизује понижење величине. Такође се понекад користи за представљање праведника који бораве на обалама вода благодати. Мали крст који је носио свети Јован Крститељ обично је направљен од трске.  Трње Трње и гране трња означавају тугу, недаћу и грех. Према Светом Томи Аквинском, грмље трња сугерише мање грехе, а растуће подриваче или крупњаче веће. Трнова круна којом су војници крунисали Христа пре Распећа била је пародија на свечану круну ружа римског цара. Тонзура свештеника је побожна алузија на ову трнову круну. Трнова круна, када је приказана у вези са светима, символ је њиховог мучеништва. Света Катарина Сијенска често се приказује са стигмама и трновим венцем које је добила од Христа. Исток Исток, као правац у којем се појављује излазак сунца, символизује Христа, Сунца Универзума.  Мед Чистота и сласт меда учинили су га символом Божјег дела и службе Христове. Рај, награда верних у труду за Христа, познат је као „земља млека и меда“. Уље Уље је символ Благодати Божије. У Цркви се користи у Светим тајнама крштења, помазања , рукоположења и јелеосвећења. Дим Дим долази да наговести испразност и све што је пролазно јер се диже у ваздух само да би нестао. Символично, то је подсетник на краткоћу овог живота и узалудност тражења земаљске славе. Божји бес и гнев често су били назначени димом. „Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гњев твој на овце паше твоје?“ (Пс 74, 1).  Звезда Звезда, која ноћу осветљава таму небеса, символ је божанског вођства или наклоности. Источна звезда, често виђена на сликама мудраца, била је звезда која је водила мудраце до Витлејема и стајала на небу над јаслама у којима се Христос родио. Дванаест табли символишу дванаест израиљских племена и дванаест апостола. Дјева Безгрешног зачећа и Царица Небеска крунисана су са дванаест звезда (Отк 12, 1). Једна звезда је символ Дјеве у њеном наслову „Stella Maris“, звезда мора. Звезда на челу један је од атрибута датог светом Доминику, док је звезда на грудима атрибут светог Николе Толентинског.  Вода Вода је символ чишћења и пречишћавања. У том смислу се користи у Светој тајни крштења, символишући испирање греха и успон ка новом животу. Такође означава невиност, као кад је Пилат јавно опрао руке говорећи: „Ја сам невин у крви овога праведника“ (Мт 27,24). Ретко вода наговештава недаће или невоље: „Помози ми, Боже, јер дође вода до гуше. Пропадам у дубоком глибу, гдје нема дна; тонем води у дубине, и вали ме затрпавају“ (Пс 69, 1-2). Вода, помешана са вином, у евхаристији означава Христову људску природу, а вино које представља Његово божанство.  Крила Крила су символ божанске мисије. Због тога су анђели, архангели, серафими и херувими насликани крилима. Амблеми четворице јеванђелиста, лав Светог Марка, во Светог Луке, човек Светог Матеја и орао Светог Јована, сви су приказани као крилата створења.  Крв Крв је по својој природи символ живота и људске душе. Христос, Син Божији, пролио је своју крв на Крсту да би откупио човечанство од његових грехова. „И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја † Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова.“ (Мт 26, 27-28). Црвена, боја крви, постала је уобичајен атрибут свих оних мученика који су радије пострадали него да се одрекну Христа. Стопало Људска нога, јер додирује прах земље, користи се да символизује понизност и вољно подаништво. Жена у фарисејској кући која је сузама умила Христове ноге учинила је то у знак своје понизности и покајања и опроштени су јој грехови (Лк 7, 38). Сам Христос је на Тајној вечери опрао ноге својим ученицима (Јн 13, 5). На основу овог чина настао је обичај да епископи обављају церемонију прања ногу на Велики четвртак.  ИХС, ИХЦ Ова слова су прва три слова, Ihsus, или Ihcuc, Исусово име на грчком (ΙΗΣΟΥΣ). S и С су варијантни облици у грчком писму. Често су их збуњивали латинском фразом „In hoc signo“. То се односи на предање да је Константин, уочи битке и пре обраћања, имао виђење. У овој визији је видео транспарент на коме су биле исписане ове речи: „In hoc signo vinces“ (Овим побеђуј). После победе у бици, прихватио хришћанску веру. Штавише, ова слова се понекад погрешно тумаче као скраћеница латинске фразе, „Iesus Hominum Salvator“ (Исус Спаситељ људи). Овај монограм, уписан у сунце, знак је који се појавио светом Бернардину Сијенском и тај светац често приказан како га носи у руци.  I N R I: Ово представљају прва четири слова латинских речи, „Jesus Nazarenus Rex Judaeorum,“, што значи „Исус из Назарета, Цар јудејски“. Према светом Јовану 19, 19, након што је Христос разапет, „Пилат је написао наслов и ставио га на крст. А писало је, Исус Назарећанин, Цар јудејски “. Свети Јован даље каже да је овај знак написан на јеврејском, грчком и латинском. XP XP: Два грчка слова Хи и Ро, која се најчешће појављују у монограму, прва су два слова грчке речи за Христа. Комбинација ова два слова лако даје облик крста. Даље, како Ро личи на „р“, а Хи је сличан „x“, монограм би се могао читати као латинска реч pax , што значи мир.  Христос Победник Ово је био древни монограм који је символизовао Христа Победника. I и C су прва и последња слова грчке речи Ihcuc (Исус); X и C су прво и последње слово Xpictoc (Христа); Ника је грчка реч која значи победник.  Звона Звона у црквеним кулама и торњевима позивају вернике на поклоњење. Звоно светиње на олтару најављује Христов долазак у Евхаристији. Свети Антоније Велики је често приказан са звоном причвршћеним за своју штаку као упозорење демонима. Свеће Свеће играју велику и разноврсну улогу у црквама, а према њиховој употреби и бројевима, учење Цркве је символично изражено. Примери за то су шест лампица на олтару, које представљају непрекидну молитву Цркве; освећена светиљка; евхаристијске свеће, које символизују Христов долазак у заједници; Пасхална свећа, симболика васкрслог Христа током Васкрса. Свеће су такође символичне када се користе у груписањима: три свеће представљају Тројицу или седам свећа означава седам Светих тајни. Епископска свећа користи се када епископ проповеда или прославља Литургију. Употреба свећа у божанске сврхе, у светињама и литијама, универзална је и често виђен ау ренесансној уметности. Свећњак је због символике причвршћен за свећу обично је дело уметничке лепоте.  Кадионица Кадионица је црквени сасуд, у који се на жеравицу ставља тамјан и њиме кади на одређемим местима и у одређено време. У облику је чаше, са пробушеним поклопцем и окачен ланцима. У Старом завету кадионица је символизовала молитве поклоника да би његова молитва била угодна Богу. „Нек изађе молитва моја као кад пред лице твоје, дизање руку мојих као *принос вечерњи“ (Пс 141, 2). У хришћанској символици дим тамјана символизује молитве верних који се уздижу на Небо. Кадионица и жар у њој, символизују нашу жарку љубав према вери и топлоту наше хришћанске душе. Мирис тамјана символизује благодат Светога Духа. Кадионица је атрибут Светог Лаврентија и Светог Стефана.  Крст Крст је један од најстаријих и најуниверзалнијих од свих символа. То је, наравно, савршени Христов симбол због Његове жртве на Крсту. У ширем смислу, међутим, крст је постао жиг или знак хришћанске религије, амблем искупљења и символ спасења и искупљења кроз Хришћанство. Постоји много различитих облика крста. У хришћанској уметности најчешће се налазе две главне врсте, познате нарочито као латински и грчки крст. Латински крст је дужи усправан од пречке. Пресек њих две је обично такав да су горњи и два хоризонтална крака отприлике једнаке дужине, али доњи крак је приметно дужи. Овај крст се користи да символизује Христову муку или помирење. На лице крста понекад се стави пет црвених жигова или драгуља који представљају пет рана које је Христос претрпео док је био разапет. Поред тога, Христова трнова круна се често приказује са крстом или окаченим на њему. Предање каже да је Христос разапет на латинском крсту. Латински крст причвршћен за врх штапа или трске је атрибут светог Филипа, који је такође понекад представљен са обичним латинским крстом у руци или са крстом Тау на крају штапа. Латински крст, сам или у комбинацији са другим сликовним елементима, користи се као атрибут бројних других светаца. Обични латински крст носе свети Репарата и света Маргарита. Јован Крститељ често носи крст од трске. Света Јелена је приказана са крстом са чекићем и ексерима или са крстом који носе анђели. Свети Антоније Падовски има цветасти крст, док је светој Катарини Сијенској додељен крст са љиљаном. Свети Георгије Кападокијски и Света Урсула насликани су барјаком на коме се налази црвени крст. Грчки крст има четири једнака крака. Овај крст се чешће користи пре да означи Цркву Христове него за символизује Христа и Његове жртву за човечанство.  Други познати облик крста је крст Светог Андреја који се састоји од укрштених кракова који нису међусобно под правим углом, већ су дијагонално постављени у облику Х. Порекло овог облика приписује се Св. Андрија, који је, осуђен на распеће, затражио да буде прикован за крст другачијег облика од онога на коме је жртвован Христос. У истинској понизности, свети Андреј је веровао да је, чак и у мучеништву, био недостојан да се приближи лику свог Откупитеља. Андрејев крст је, према томе, постао символ понизности у патњи. Старији облик крста је египатски или тау крст, који се састоји само од три крака, распоређених у облику слова Т. Ово је познато као старозаветни крст. Предање каже да је Мојсије на такав крст подигао змију у пустињи, наговештавајући узношење Христа на Његов крст (Јн 3, 14). Крст Тау је повремено један од атрибута светог Филипа јер је, према једној верзији његовог мучеништва, разапет на крсту овог типа. Такође је један од атрибута Светог Антонија Великог. Две адаптације крста познате као Црквени крстови користе се за разликовање различитих чинова у јерархији Цркве. Двоструки крст, односно крст са две пречке, користи се за означавање патријараха и епископа, док троструки крст, са три пречке, користи искључиво папа.  Путир Путир је чаша из које се на Светом Причешћу причешћује освећеним вином и водом Евхаристије. Односи се на Тајну вечеру и Христову жртву на Крсту. „И узе чашу и заблагодаривши даде им; и пише из ње сви; И рече им: Ово је крв моја *Новога завјета која се пролијева за многе“ (Мк 14, 23-24) Дакле, путир је символ хришћанске вере. Његов значај сеже до Старог завета, где се алузија на евхаристију може наћи у Псалму 116, 13, „Узећу чашу спасења ...“ Такође, Свети Павле преноси ову идеју у Првој Посланици Коринћанима 10,16, „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? † Хљеб који ломимо, није ли заједница тијела Христова?“ Путир са змијом је атрибут светог Јована јеванђелисте. Путир и подметач су својства Свете Варваре; сломљени путир, Светог Доната.  Хлеб
Хлеб је увек био символ средства за одржавање живота, па отуда и фраза: „Хлеб је живот“. У старозаветном хлебу био је символ Божје промисли, старања и бриге о Његовом народа. Бог је послао је ману синовима Израиљевим у пустињи. „И кад видјеше синови Израиљеви, говораху један другому: Шта је ово? Јер не знадијаху шта бјеше. А Мојсије им рече: То је хљеб што вам даде Господ да једете" (2Мој 16, 15). Христос је дао ново значење овој символици када је рекао, „... ја сам хлеб живота: ко дође к мени, никада неће огладнети ..:“ (Јн 6, 35). На Тајној вечери Христос је користио хлеб као символ Своје жртве на Крсту. „И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; *ово чините за мој спомен" (Лк 22, 19). Светој Марији Египћанки се приказује са три векне хлеба , јер је она отишла у пустињу у живот самоће и молитве, носећи са собом своја три хлеба. Гавран који носи хлеб приписује се Светом Павла пустињака, јер му је гавран доносио хлеб током многих година у пустињи. Векна хлеба се некад приписује и Светом Доминику, на основу легенде о његовом добијању хлеба за свој манастир Божјим посредовањем. За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф / извор |