 Великог подвижника Божијег, утемељивача монаштва, преподобног Антонија Великог, наша црква прославља 30. (17.) јануара. Отац пустиножительства (отшелничког монаштав) рођен је 251. године у египатском селу Кома, близу Тиваидске пустиње, у племенитој и побожној хришћанској породици. Село Кома налазило се на сјеверној граници Тиваиде (јужне области Египта), у Хераклеопољској области. Родитељи светог Антонија били су коптски хришћани. Свети Антоније се од дјетињства заволи црквена богослужења, осим тога, волио је да слуша Свето писмо. У доби од 20 година остао је сам са својом младом сестром, пошто су му родитељи умрли.  Једном чувши у храму Христове ријечи из Јеванђеља: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном “, Антоније их је доживио као да су му речене лично. Продајући своје имање, делећи новац сиромашнима и остављајући сестру на чување побожним дјевицама у манастиру, настанио се у близини свог села у сиромашној колиби, започињући свој аскетски живот. Живећи повучено, Антоније је наставио да ради, зарађујући новац за храну и милостињу за сиромашне. Понекад је младић посјећивао друге подвижнике, покушавајући да од сваког добије упутства. За водство у духовном животу обратио се једном од подвижника. Касније, ради веће самоће, светитељ се настанио далеко од села, у гробници, где је само одређених дана његов пријатељ доносио оскудну храну. Светитељ је на овом месту живео до своје 35. године. Све ове године Антоније је водио тешку духовну борбу са демонима, који су га непрестано покушавали искушавати мислима, сумњама, појављивањима у различитим облицима, па чак и батинама. Међутим, својим строгим животом и молитвама Господу, преподобни Антоније је изашао као побједник у борби са палим духовима. Са 35 година, светац је отишао још даље у дубину тиваидске пустиње, гдје је почео да живи потпуно сам, без помоћи других подвижника. У овом осамљеном мјесту живио је још дугих 20 година, настављајући да превазилази најтежа духовна искушења од демона. Награда Светог Антонија за побједу у таквој борби била је то што је постао духовни отац за све монаштво. Гора, на којој се преподобни подвизавао, била је окружена цијелим појасом монашких обитељи, а сам је становнике поучавао с љубављу, поучавајући их истинском духовном животу. Преподобни Антоније отишао је Господу 356. године, у 105. години, и за своје подвиге назван је Велики. Сахранили су га његови ученици у пустињи коју је он прославио на тајном мјесту. Године 544. његове мошти су пронађене и пренесене у Александрију, а затим, у VII вијеку, у Цариград. Из Цариграда у X-XI вијеку одведени су у епархијски округ Беч, а у ХV вијеку - у цркву Светог Јулијана у француском Арису.  Манастир Светог Антонија. Манастир је изграђен око 356. године на месту где је сахрањен Свети Антоније Велики. Мало се зна о његовој најранијој историји овог манастира. ЗАНИМЉИВОСТИ и ИЗРЕКЕ:
-Прича се да је ава Антоније добио писмени позив од цара Константина (306-337) да дође у Цариград. Тада се он обратио Павлу Препростом са питањем: „Треба ли да идем?" Овај је одговорио: „Ако одеш, бићеш Антоније, а ако не одеш, бићеш ава Антоније“. Због таквог неодобравања путовања, он је спокојно остао на свом месту. -Премда није имао никакво световно образовање, Антоније је био изузетно мудар човјек. Једном га неки философ упита: „Из каквих си ти књига поцрпио знање о високим истинама које проповиједаш"? А ава Антоније не говорећи ни ријечи, једном руком показа на небо, а другом земљу. -Једном приликом су код њега дошли неки философи у намјери да га надмудре, јер су знали да је био неписмен и нешколован. Али Антоније њих упита: „Шта има првенство, ум или ученост? И шта је узрок чега: ум учености или ученост ума?". Када му философи одговорише да ум има првенство над ученошћу, Антоније им одговори: „Сада схватате да човјек развијеног ума нема потребе за ученошћу. -Онај ко живи у осамљености, слободан је од три борбе: од борбе језика, вида и слуха. Код њега једино остаје борба срца. -Свети Антоније учи: "Заволи смирење, оно ће покрити све грехе твоје. Сви греси су мрски пред Богом, но најмрскији од свију јесте гордост срца... Не сматрај себе ученим к мудрим, иначе ће пропасти труд твој, и лађа твоја допловиће празна до обале... Ако имаш велику власт, не прети никоме смрћу: знај, да по природи и ти си подложан смрти, и да свака душа скида као последњу хаљину са себе — тијело своје." -Разборити нису они који су изучили изреке и списе древних мудраца, него они разликују добро од зла, те оно што је рђаво и по душу штетно избегавају, а оно што је добро и за душу корисно усрдно ишту и чине уз велику благодарност Богу. |