Култ задужбинарства поново оживљава у Србији

Култ задужбинарства поново оживљава у Србији у којој се некад доброчинство
неговало као традиција (2. У 18. веку, „златном добу“, задужбинарства не
поклањају само индустријалци и трговци већ и политичари . Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута: једном кад их нестане  са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина“, написао је Иво Андрић у
књизи „На Дрини ћуприја“. Традиција задужбинарства у Срба траје вековима. Још од  подизања Студенице, српски народ је изнедрио многе ктиторе, подвижнике и  добротворе - несебичне људе који су промишљали будућност свог рода.У Србији је регистровано око хиљаду фондација и задужбина. Архив Србије чува  листу са више од 400 завешталаца, у Универзитетском архиву су акта 78 задужбина  и фондова, док Архив САНУ поседује листу од 59 задужбинара и дародаваца. Др Марија Алексић, један од наших највећих познавалаца задужбина културе
Србије, каже да задужбине у нашем народу, језику, говору и схватањима имају узвишено значење.- Задужбинарство се, како историјски извори упућују,  наслања на традицију још из периода римских царева да би посебан полет на нашем  тлу добило у средњем веку, у време династије Немањића - тврди др Алексић. - На
том мотиву заснована је у великој мери и морална вертикала наше усмене епике у  чијем средишту је етика пожртвовања.

Манастири су свакако наше најзначајније задужбине. Сви српски владари, а и
многе велможе, оставили су задужбине без којих Срби не би имали места у светској
културној баштини. Почев од великог жупана Стефана Немање, па све до последњег,
цара Уроша, а затим у краљевини Мрњавчевића и у кнежевини Лазара Хребељановића,
најзад, у деспотовини Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, сваки се владар
старао да подигне бар једну велику цркву или манастир.


Осим Студенице, славна династија Немањића подарила је српском роду неколико
манастира, изузетних задужбина: Жичу, Пећку патријаршију, Милешеву, Сопоћане,
Грачаницу, Високе Дечане... Немањићи нису зидали само цркве, већ и мостове,
болнице. Стефан Немања и његов син Растко, касније први српски епископ Свети
Сава, зидали су манастире и ван Србије, највише у Грчкој, на Светој Гори и у
Солуну.


Свети Сава је у Јерусалиму, уз манастир Светог крста, саградио и конаке. Он
је био и ктитор Лавре Светог Саве Освећеног. Задужбине су тако биле и остале
верни доказ српског уметничког и градитељског стваралаштва, трајан архитектонски
и сликарски запис о нашим владарима, духовном стању и свеукупном друштвеном
напретку нашег народа тог доба.
ПОДУНАВСКИ РОТШИЛД ЗГРАДА данашњег Ректората
Београдског универзитета једна је од најупечатљивијих задужбина коју је свом
отечеству даривао капетан Миша Анастасијевић. Подунавски Ротшилд, како су га
звали, успео је да од малог винограда и десет јутара земље створи велико
богатство. Био је оснивач прве српске мултинационалне компаније која је имала
више запослених од српске државе у то време. Истина, зграду Ректората намеравао
је првобитно да поклони ћерки и зету, али је одустао од те намере и оставио је
свом роду.


Тежња ка задужбинарству у Србији није прекинута ни под турском влашћу, а како
бележи Вук Караџић, испољавала се у новим готово симболичким формама. Сакрално
задужбинарство обновило се под турском доминацијом у 15. и 16. веку. Пример су
Манасија и манастири на Фрушкој гори. На том српском Атосу, од 15. до 18. века
изникло је 16 манастира.


У време борбе за национално ослобођење од турског ропства, задужбинарство је
суштински допринело грађењу идеје о српској државотворности и њеном
континуитету, каже у својој књизи „Задужбинарство код Срба“, Славко Вејиновић.
Он тврди да међу новоствореним грађанским слојем који се формира и богати у
бурним годинама 18. века, јача свест о оданости свом отечеству, па почетком 20.
века задужбинарство доживљава - златно доба. Нису само индустријалци и трговци
ти који зидају и поклањају, већ и министри, угледни професори, официри, црквени
великодостојници. Доброчинитељи постају чак и - политичари.


- Чим је Србија васкрсла као држава у 19. веку, а пре тога код оних Срба који
су живели у Хабзбуршкој монархији, поново су се појавиле задужбине - каже
историчар Предраг Марковић. - Најлепше зграде Београда, Новог Сада и других
наших градова су задужбине. Великих српских задужбина било је и ван граница
данашње Србије, као што је Текелијанум у Будимпешти.


Између два рата још је око 500 појединаца завештало своју имовину
задужбинама, а међу њима су краљ Петар Први Карађорђевић, Никола Спасић, Лука
Ћеловић Требињац, краљ Александар Први Карађорђевић, краљица Наталија
Обреновић.


Задужбинарство је ухватило нови замах са реафирмисањем државности Србије, али
фондове тих великих задужбинара обесмислиле су историјске промене након Другог
светског рата.


ИСКУПЉЕЊЕ ГРЕХОВА У 12. и 13. веку само су владари и њихови најближи рођаци
били у могућности да изграде себи задужбине. Манастири су се издржавали од имања
која су им даровали ктитори. Мисао дародавца, често записана у даровним повељама
и навођена у натписима, била је искупљење грехова: светитељ коме је храм
посвећен постајао је ктиторов заступник пред Христом на страшном суду.


Како каже др Алексић, слабљење идеолошких и правних препрека у последњим
деценијама 20. века омогућило је, макар спорадично, „васкрсавање“ институције
задужбинарства, а доношењем актуелних Закона о задужбинама и фондацијама и
Закона о реституцији, стекли су се услови за поновну реафирмацију ове лепе и
значајне традиције.


- Задужбине треба да остану у знаку хуманог давања у циљу, пре свега,
образовања и културе, како је дародавац некад и рекао на општу ползу народа свог
- каже др Алексић.


Остаје, међутим, да се види хоће ли се међу новим српским богаташима
пробудити искра доброчинства неопходна да „онај који има подари и оном који је
потребит“. Јер, задужбинарским духом сваки народ надилази време и историју.