21.фебруар-Св. великомученик Теодор Стратилат

Светитеља првих вијекова хришћанства - великомученика Теодора Стратилата (+ 319) православна црква прославља 21. фебруара.
Свети Теодор је рођен у граду Евкхаит (Мала Азија ). Служио је у царској војсци и био је познат по својој храбрости. Храбар и јуначан, веома лијеп и диван, мудар и паметан, изврстан говорник, светог Теодора називаху вриоритор, што значи: извор краснорјечивости. Његова слава се проширила након што је, уз помоћ Божију, убио огромну змију која је живјела у провалији у околини Евхаита и прождирала људе. Због своје храбрости, Теодор је постављен за заповједника (стратилата) града Хераклеје. У овом граду, поред служења, светитељ је проповиједао о Христу незнабошцима њему потчињеним. Као резултат тога, захваљујући причама Теодора Стратилата, готово цијела Хераклеја прихватила је хришћанство. Сазнавши да је цар Лициније  (307-324) почео да прогони хришћане, свети Теодор га је позвао у свој град обећавши да ће принети жртву незнабожачким боговима. Прије посјете владара, сакупио је у својој кући све златне и сребрне статуе богова које су биле у Хераклеји.
Када су идоли сакупљени, свети Теодор их је разбио на комаде, дјеливши дјелиће племенитих метала сиромашнима. Због онога што је урадио, ухваћен је и подвргнут окрутном и жестоком мучењу. Његово мучење се састојало из шибања  (шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху), разапињања на крсту, гађан је стријелама и најзад посјечен мачем. У хришћанској традицији помиње се да је за све вријеме мучења непрестано говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Лициније, мислећи да је мученик умро, оставио га је објешеног на крсту. Али, у првој ноћној стражи, Анђео Господњи скину светог мученика са крста и учини га цијелим и здравим, као и прије ... Угледавши ујутро неповријеђеног Теодора, царски војници су се одмах крштили. Међутим, великомученик је желио да издржи сва мучења за Христа до краја, и зато се добровољно предао у руке Лицинија.  Као резултат тога, свети Теодор Стратилат је по наредби цара посјечен мачем. Теодор је умро у суботу 8. фебруара 319. године у три сата послије подне. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Његове мошти су пренесене из Евхаита у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни. Сем 21. фебруара празнује се и пренос моштију његових из Хераклеје у Евхаит 8. јуна (21. јуна по грегоријанском календару). Теодор Стратилат је завјештао при страдању, своме слуги Уару: "Тијело моје", рекао је, "положи у Евхаити на имању мојих предака". Биографију Теодора Стратилата забиљежио је његов слуга и писар Уар, који је био очевидац догађаја и извршитељ његове посљедње воље.

---

​СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА ЗАХАРИЈЕ СРПОВИДЦА

Свети пророк Захарије срповидац (назива се срповидцем, зато што је у визији видео срп, што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег) је једанаести од малих пророка. Поријеклом је из Левијевог племена. Рођен је у Галаду, име му значи: сјећање Божје.Био је син Варахијин и унук Идов: "Осмога мјесеца друге године Даријеве, дође ријеч Господња пророку Захарији сину Варахије сина Идова говорећи:"  ; овај посљедњи се вратио са Зоровавељем из вавилонског ропства и у Немијиној књизи назива се глава свештеничке породице. Свето писмо није сачувало детаљне и одређене информације о животу пророка Захарије; само повремено подиже завесу да саопшти ову или ону фрагментарну вијест о животу пророка Божијег. Тако се ћути о времену и мјесту рођења пророка Захарије, започињући своју причу о његовом животу од времена његовог говора до пророчке службе. Бог га је позвао на пророчку дјелатност у младости (Зах 2,  4) у другом мјесецу друге године владавине Даријеве (Зах 1, 1), - само два мјесеца касније од пророка Агеја ( Аг 1, 1). Заједничком пророчком активношћу свети Агеј и Захарија постигли  су да су Јевреји престали да размишљају о својим потребама и са ревношћу почели да граде храм. Пророчка служба пророка Захарије вјероватно се наставила и након изградње храма; у његовим посљедњим говорима, који чине садржај његове књиге од 9. главе до краја више нема подстицаја за завршетак градње храма и може се помислити да је у вријеме одржавања ових говора овај други већ био готов. Предање каже да је свети пророк Захарија доживио дубоку старост, да је умро око 520. год. прије Христа те био сахрањен у близини Јерусалима, поред пророка Агеја. 

Пророк Захарија оставио је драгоцјено насљеђе - књигу која садржи његове пророчанске визије и говоре. Са 14 глава књига пророка Захарије је највећа књига од свих књига дванаест малих пророка. Карактеристична одллика садржаја књиге пророка Захарије је обиље месијанских пророчанстава: ни код једног другог пророка не налазимо толико мноштво детаља о посљедњим данима живота нашег Спаситеља као код пророка Захарије. Прорекао је свечани улазак Христов у Јерусалим „на магарету, младету магаричину“;  Јудино издајство за тридесет сребрњака: „и измјерише му цијену, тридесет сребрника“; и бјекство апостола у вријеме Христовог хватања: „удариће пастира, и овце ће се разбјежати“. Такођем пророковао је о пробадању Спаситељевог ребра ( Зах 12, 10 ), о помрачењу сунца током страдања Спаситеља на крсту: "И у тај дан неће бити видјело свијетло и мрачно;Него ће бити један дан, који је познат Господу, неће бити дан и ноћ, јер ће и увече бити свјетлост ( Зах 14,  6-7 ).
Тумачи пророчке књижевности слажу се у томе да је књига пророка Захарије једна од најтеже разумљивијих књига (Б. Лујић "Старозавјетни пророци"). Књига пророка Захарије може се подијелити према свом садржају на два дијела: у првом (од 1. до 6. главе) су  виђења, а у другом (од 7. главе до краја) - говори. Свега постоји осам ноћних виђења; већину њих анђео Божји објашњава пророку; њихов циљ је да јеврејском народу осигурају Божју заштиту. У првом виђењу-коњаници у боји- : "човјек јахаше на коњу риђу, и стајаше међу миртама које бијаху у долу, а за њим бијаху коњи риђи, шарени и бијели." Бог открива да ће народи - угњетачи Јевреја бити погођени Његовим гњевом, а Јерусалим ће бити обновљен: "овако вели Господ над војскама: опет ће градови моји обиловати добром, и Господ ће опет утјешити Сион и опет ће изабрати Јерусалим" (1, 7-17).
Каква ће бити судбина незнабожаца објашњава се у другом виђењу четворице ковача који ће срушити рогове - симбол народа који су расејали Јевреје и уништили Јерусалим (1, 18-21). Моћна царства биће кажњена због своје охолости и окрутности. Њихови рогови биће скршени. Послије сламања угњетача Јевреја, који су ометали изградњу града и храма, Јерусалим ће поново бити насељен: "Опет подигох очи своје и видјех, и гле, човјек, и у руци му уже мјерачко. И рекох: куда идеш? А он ми рече: да измјерим Јерусалим да видим колика му је ширина и колика му је дужина"- треће виђење. Гријеси људи више неће спречавати Господа да се насели на Сиону, јер ће им бити опроштено, као што показује четврто виђење: пророк види првосвештеника Исуса у замрљаној одјећи, симболу грешне нечистоте, а Сатана га је оптужио; али Бог га оправдава, а умрљана одјећа се уклања са првосвештеника, представника народа, и замјењује чистом, што је било предвиђено за будуће велико дјело Божје милости - искорјењивање гријехова цијеле земље у год. једног дана од Филијале-Месије (3. поглавље). У петом виђењу, пророку се показује златна светиљка (симбол Цркве - Отк 1, 13, 20), са седам лампи напуњених уљем из двије маслине које стоје са стране; то је значило да је сам Бог гледао над храмом и народом, и двије маслине - Зоровавељ и Исус су оруђа Његове промисли (гл. 4). Али јеврејски народ неће дуго уживати у Божијим милосрђима, о чему говори претходних пет виђења: поново ће бити искварен и поново ће бити кажњен; ова идеја је откривена у шестом виђењу "потом опет подигох очи своје и видјех, а то књига лећаше" (гл. 5, 1-4)- истребљење крадљиваца и кривоклетника- и  у седмом виђењу ефе (мјера течности ) са женом која сједи у њему - ослобођење од зла.  Осмо виђење: " четвора кола излажаху између двије горе, а те горе бијаху од мједи" -суд над непријатељима. Осмо виђење је повезано са првим. Сва виђења пророка Захарије међусобно су повезана, мада се на први поглед не чини тако.
У времену које је промишљао пророк, како показују пето и шесто виђење, корупција изабраног народа достићи ће врхунац; тада ће проклетство прелетети сву Јудеју и ударити зле док се не испуни мјера неправде народа и задеси посљедња казна; опака жена - јеврејски народ; ефа је мјера лажи која је проузроковала проклетство. Пагани неће остати некажњени, као што показује посљедње седмо виђење четири кола упрегнутих у шарене коње, симбол Анђела Господњих, који ће путовати цијелом земљом да суде непријатељима Божјим. Након уништења незнабожачког свијета, доћи ће Месијино царство, које пророк приказује сљедећим симболичним дјеловањем: ставља на главу првосвештеника Исуса двије круне од злата и сребра, симбол првосвештеника и царско достојанство Месије који долази, заједно са предвиђањем да ће Месија доћи и створити храм, биће првосвештеник: када се то обистини, тада ће далеке нације доћи да саграде храм Богу Израиљевом ( гл. 6).

Други дио (од 7. главе до краја) садржи говоре пророка Захарије. У првом пророчком говору о питању његових савременика, да ли је потребно поштовати постове утврђене у знак сјећања на тужне догађаје ропства, поучавати да постови треба да комбинују дјела праведности и љубави према ближњима, тада ће се пост претворити у дане тријумфа, а благослов Божији почиваће на Израиљу и радости спасења, које има загрљај незнабожаца (глава 7-8). У другом говору пророк предвиђа смрт нација непријатељских према Израиљу, а Јерусалим ће бити под посебном Божјом заштитом и у њега више неће долазити ниједан угњетач. Тада пророк позива јеврејски народ да се радује, јер му долази праведни и кротки Цар; Он ће успоставити праведност на земљи и спасити свој народ, уништити охолост и охолост људи. Отвориће своје царство уласком у своју престоницу на магарцу и младом ждријебету, кротким животињама које служе као симбол мира.  Месијино царство - царство мира из Јудеје ће се проширити широм земље; Цар ће га увући у себе не силом, већ крвавом жртвом, коју ће донијети свим људима да их измири са Богом. Непријатељима Божјег народа - предвиђа се пораз, а Јеврејима - благослов плодности и рађања дјеце. Након што је приказао свијетлу судбину која Израиљ очекује у блиској будућности, пророк прелази на приказивање одбацивања јеврејског народа које ће услиједити: пророк се обраћа Ливану са захтјевом да отвори врата непријатељу, који ће опустошити цијелу Јудеју . Разлог за такву катастрофу пророк Захарија објашњава симболичном причом о двије палице Небеског пастира (главе 9-11).
У посљедњем говору пророк објављује да ће сви народи свијета устати против Јерусалима, али ће га сам Господ заштитити и уништити нападаче, док ће Господ излити дух благодати и њежности на јеврејски народ, а Јевреји ће на Онога кога су проболи гледати и за Њим ће плакати као на рођеног сина 12. Тада ће се кући Давидовој отворити извор, испирући њихове гријехе и биће уништено свако сјећање на идоле и лажне пророке; пастир ће бити разбијен, а овце расејане. Господ ствара блажено царство, малобројно, чинећи само трећину оних који живе на земљи, али за то искушани и свети. Коначно, незнабожачки народи ће поново окружити Јерусалим, али Господ ће устати да га заштити и побиједи, и тада ће бити једини дан познат само Господу: неће бити свјетлости, светила ће се повући, биће не будите ни дан ни ноћ; тек увече ће се појавити светлост Из Јерусалима ће потећи живе воде, постаће жариште новог царства, у којем ће боравити само праведници - у њему више неће бити ништа нечисто (глава 12-14). 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ II, архиепископа Српског 
Син краља Стефана Првовенчаног а братанац светога Саве I. Родио се око 1200. године. Пре монашења звао се Предислав. Следујући примеру свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Подвизавао се у манастиру Хилендару, одакле је ишао у Свету Земљу да се поклони Гробу Христовом и да види сва места страдања Његовог. Из Хилендара буде најпре постављен за епископа хумског, а онда за архиепископа српског. Изабран је за архепископа српског после св. Арсенија 1266. г., под именом Сава II. Управљао црквом с великом преданошћу и љубављу, знајући, како вели његов биограф св. архиепископ Данило, „да ће свако одговарати за дани му талант, и зато се неослабљено бринуо за Богом даровану му паству стада Христовог“. Упокојио се 1271. године у Пећи. Мошти му леже у манастиру Пећи.

---