 Преподобни Исидор Пелусиот живио је у IV–V вијеку. Рођен је око 360. године у Александрији. Његови родитељи су били богати и побожни људи. Био је у сродству са Теофилом, архиепископом александријским, и његовим насљедником, светим Кирилом. Као младић напустио је свијет и повукао се у Египат на Пелусиотску гору, која је постала мјесто његових монашких подвига. Духовна мудрост и строга аскеза преподобног Исидора, у комбинацији са широким просвећењем и природним знањем човјекове душе, омогућили су му да за кратко вријеме стекне поштовање и љубав монаха. Живио је у строгом уздржавању, носио је грубу одјећу и јео само коријење. Непрестано се молио и уздизао се с мишљу к Богу. Изабрали су га за свог игумана и уздигли у чин презвитера. Непрестано бринући о духовној користи браће, водио их је кроз своја мудра упутства, поучавао их ријечју и примјером понизности, кроткости, несебичности, борбе против страсти и световних мисли. По узору на светог Јована Златоустог, којег је случајно видио и чуо током свог путовања у Цариград, преподобни Исидор се посветио првенствено хришћанском проповиједању, оној „практичној философији“ која је, према његовим ријечима, „темељ зграда и сама зграда, „док је логика њен украс“ а „созерцање-вијенац“. Био је учитељ и без проблема давао савјете свима, који су му се обраћали за духовну подршку - био то обичан човјек, племић, епископ, александријски патријарх или сам цар. Послије њега остало је око 10.000 писама, од којих нам је преживјело 2090. Већина тих писама садржи дубоко теолошка и истовремено поучна тумачења Светог Писма. Овдје се преп. Исидор појављује као најбољи ученик светог Јована Златоустог. Љубав и оданост преподобног Исидора светом Јовану Златоустом испољили су се у одлучним акцијама у одбрани светог Јована током прогона царице Евдоксије и архиепископа Теофила. Након свечеве смрти преп. Исидор је наговорио насљедника Теофила, Светог Кирила Александријског, да у црквене диптихе унесе име светог Јована Златоустог као исповједника. На иницијативу преп. Изидора, у Ефесу (431.) је сазван Трећи васељенски сабор на коме је осуђено Несторијево лажно учење о Личности Исуса Христа. Преподобни Исидор је достигао дубоку старост и умро око 436. године. Црквени историчар Евагрије (6. вијек) пише о преп. Исидору да је „свима његов живот изгледао као анђеоски живот на земљи“. Други историчар, Никифор Калист (XI вијек), хвали преп. Исидора на сљедећи начин: „Био је живи и оживљени стуб монашких правила и Божанског виђења и, као, највиши примјер најтоплијег опонашања и духовног учења“. „Увек ћу вољети врлину", пише свети Исидор, „иако је оптерећена подсмјехом; гнушаћу се порока, иако је овјенчан славом" |