Каква је мисија жена у православљу

Жена треба да поштује мужа, а муж да је воли, ради се све на томе да оне постану – мушкарци, каже чувена водитељка Дина Чолић
 Пријало је бити мушкарац на недавно одржаној трибини „Жене у православљу”. У згради Вазнесенске цркве било је веома тесно и спарно, али је вредело издржа­ти. Јер реченице које су се низале, пријале су сваком мушком уху које се тамо за­текло, као бајковита музика: жена је, дакле, та која одржава породицу. Она треба да буде добра мајка, жена и бака, послушна супруга. И да при том не буде покор­на.  
 

---

Да су, са друге стране, некадашњу водитељску звезду бивше Југославије Дину Чо­лић-Анђелковић, монахињу Теодору Васић, намесницу манастира Ваведења у Бе­ограду, као и лекарку ургентне медицине, запослену у Хитној помоћи, др Зорицу Кубуровић, које су описивале женску мисију у православном свету, слушале феми­нисткиње или борци за људска права – вероватно би све три биле осумњичене за промачистичку, ретроградну политику усмерену против политички коректне равноправности полова.
 – Жена треба да поштује мужа, а муж да је воли. Савремене жене су изгубиле ту улогу. Ради се све на томе да оне постану – мушкарци. Али, све каријере, послов­не и политичке, једном прођу. И шта на крају остаје? Несрећна, усамљена жена без породице. Ђаво, међутим, није завршио свој посао са уништавањем право­славља  и породице. На томе се и даље интензивно ради – прича једна од наја­трактивнијих водитељки СФРЈ.
На питање како су најлепше ноге СФРЈ закорачиле у православље, Дина Чолић одговара: 
 – Кад сам покрила ноге, открила сам ум, срце и душу. И ја сам живела живот сво­је генерације: од комунизма, хипи-покрета, вођена оним стихом: „Узми све што ти живот пружа”. У једном тренутку сам схватила – то није то – каже она.  
 Докторка Кубуровић је ту кад загусти, кад тело попусти. Али лекар у Хитној помоћи и писац у слободно време, труди се да залечи и покоју рањену душу.    

    
 – Иако нас друштвене науке уче да су мушкарац и жена једнаки у сваком погледу, животна пракса је показала да је прихватање тог наоко истинитог и већ општег места у филозофији, праву, социологији, не само нашкодило женама, него и му­шкарцима, породици и општем устројству друштва. Опште бешчашће које је жену свело на средство рада, у име једнакости са мушкарцем, еманципације и стица­ња илузије политичких права и економске самосталности, почело је најпре убија­њем вере у жени. Тај процес обезбожења, доследно и упорно спровођен кроз историју, у нашем веку је довео до разарања толико породица, до убијања толико зачете деце, да ниједан геноцид није раван том злочину, који је у православном свету почео одвајањем жене од њене суштине, њеним намерним и насилним скретањем са богочовечанског пута.


 Тако рече др Кубуровић. Какав, онда, она лек прописује? Ево рецепта: 
 – Жена јесте различита од мушкарца – и телесно и умно и осећајно. Њен живот је различит од живота мушкарца, а тако и треба да буде. Њихова различитост плод је различитих основних улога датих мушкарцу и жени лично од Бога. Али, зато што им је Бог дао бесмртну душу која није ни мушка ни женска, мушкарац и жена су равночасни у погледу слободе да изаберу свој пут и да њиме иду, следећи свете. И исти су у погледу чежње за Божјом љубављу и у погледу снаге љубави према Бо­гу. Одсјај те љубави огледа се у њиховој узајамној љубави, љубави према потом­ству, народу, људском роду и у многим другим љубавима у којима се испољава њихов пут обожења.


 И монахиња Теодора Васић, намесница манастира Ваведење у Београду, следи тај траг. Зато поручује да је трагедија човека и човечанства у трчању за лажним ци­љевима и зато им живот, који је највећи дар, није радост него несрећа и јурњава, ваљање у прашини од које су створени.


 – Сваки човек треба да разуме и да размишља о смислу живота.  Треба да осети и буде свестан одговорности пред Богом и свим људима. Затим да се преокрене да живи, не за себе (јер ће бити усамљен и несретан, празан), већ да живи испу­њавајући вољу Божју. Хришћанство није нека богословска шема, него практичан живот. Мушкарац-муж је посебно служење Богу. А ми све то тако олако и површно схватамо. Муж треба да буде добар човек, узоран, поштен, племенит, пун разуме­вања, љубави, да буде заштитник и стуб своје породице.

Да поштује жену и децу коју му је Бог дао, јер ће одговарати за њих. Муж треба да са женом живи у љубави и сагласју, да се договарају о свему, али да је он тај који доноси одлуке, за које и одговара. Не сме да буде човек који физички или психич­ки малтретира своју жену или децу. Него да се брине о њима, да васпитава децу и чува своју породицу и свој углед, трудећи се да кроз све то, кроз заједнички живот испуњава заповести Божје – препоручује мати Теодора.
Александар Апостоловски
објављено у ПОЛИТИКА 01.06.2013.