Угрожена српска културна баштина

Монографију „Метохија” Милана Ивановића, објавили новосадски „Прометеј” и „Службени гласник”
 
У непријатељском окружењу: Пећка патријаршија

У Малој сали задужбине Илије М. Коларца представљена је монографија „Метохија” Милана Ивановића, коју су објавили новосадски „Прометеј” и „Службени гласник”.

О овом капиталном делу говорили су: епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, проф. др Радош Љушић, вршилац дужности директора „Службеног гласника”, Зоран Колунџија, главни и одговорни уредник „Прометејa” и др Милош Јагодић, рецензент.

Милан Ивановић (1923–2011), недавно преминули секретар Одбора за Косово и Метохију САНУ, цењени проучавалац наше историјске баштине, историчар уметности, рођен је у метохијском селу Добруша код Пећи.

Био је директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Приштини од 1956, директор Галерије фресака у Београду до 1976. и музејски саветник Народног музеја у Београду до одласка у пензију. Радећи на проучавању, заштити и популаризацији споменика културе Косова и Метохије пуних 40 година, објавио је више од 70 научних радова.

„Метохија” је књига о јужном делу српске државе, на више од четири стотине страница, садржи 325 илустрација. Подељена је на тринаест поглавља која су обухватила Метохију од средњег века до данас, када су албански сепаратисти поубијали и раселили многе Србе и порушили њихове богомоље.

У првом поглављу дата је етимологија речи Метохија, објашњене су географске особине области и историјски извори у којима се Метохија помиње. Друго поглавље говори о именима жупа и српским владарима, градитељима и ктиторима.

У трећем поглављу се наводи шта су све урадили црквени поглавари на овом простору, њихови метоси и зидање цркава и манастира. У четвртом поглављу „Метохија за време турске владавине и албанских злочинстава 1455–1912”, говори се о пропасти српске државе, доласку Турака и силаску Албанаца са високих планина у Албанији.

Следећа поглавља посвећена су манастирима у Метохији, средњовековним испосницама, (претежно концентрисаним око градова Пећ и Призрен), средњовековним писарницама. Посебно поглавље посвећено је градовима у Метохији, иконама и звонима.

У поглављу „Стара српска гробља у Метохији” приказан је најстарији период из ког су сачувани гробови и њихова обележја. Поглавље „Џамије саграђене на местима цркава и црквишта” сведочи да је у Метохији затирано културно наслеђе Срба. У једанаестом поглављу детаљно су обрађена насеља у Метохији са црквама и њиховим остацима.

Тако скупљена грађа систематично је поређана у азбучном низу. Обрађено је свако метохијско село које је пронађено у историјским изворима, или је сам аутор то место посетио како би више сазнавао од мештана. Бројни подаци илустровани су фотографијама цркава, фресака, насеобина са простора Метохије.

Метохија је у средњем веку била привредно, политичко и културно средиште српске средњовековне државе. Пећ је 1284. године постала средиште и резиденција Српске архиепископије пренесене из манастира Жиче после тамошње провале Монгола, а 1346. године, проглашењем пећког архиепископа за патријарха, и Призрена за престоницу српског царства, Метохија је постала једна од најважнијих српских земаља.

У Метохији се налазио, или и сада постоји, највећи број српских средњовековних манастира. Ту спадају и три очувана споменика старе српске културе: Пећка патријаршија, Високи Дечани и саборна црква Богородица Љевишка у Призрену – саграђени у 13. и 14. веку.

Ту су спадали и разорени велики српски манастири: Студеница – Богородица Хвостанска код Пећи и Свети Арханђели код Призрена. Овде долази и више пута страдални и обнављани манастир Девич, саграђен 1434. године, као и сада малени женски манастири Будисавци и Гориоч из 14. века...

Најкобније године Метохија је доживела у последњој години 20. и првим годинама 21. века. Сва њена српска села Албанци су спалили и опљачкали, а Србе што побили, што протерали.

Срушено је и спаљено 155 српских цркава које су све до једне у својим темељима имале уграђен средњовековни обрађен камен и малтер.

Неке међу њима имале су уграђене надвратнике или ктиторске плоче са уклесаним годинама градње: Мушутиште – 1315, Ђураковац – 1362, Плањане – 1363, Речане – 1370, Призрен – 1330. и 1371, Уњемир, Бело Поље, Будисавци – 14. век.

Албанске власти, наглашава Зоран Колунџија, својевољно мењају вековне српске називе насеља, а највећа опасност је преобликовање историје где не дозвољавају да се наши споменици културе назову српским.

Доследно се, у међународним културним, научним и другим организацијама и средствима информисања, намећу нови називи.

У овој књизи указујемо и на то: „византијски православни манастири и цркве Косова”, „косовски манастири и цркве”, „хришћански верски објекти Косова”, „културна баштина косовских хришћана”, „косоварски хришћански верски објекти”, „римокатолички самостани и цркве косовских Албанаца”…
З. Радисављевић
објављено: 22/05/2013