11 година од упокојења патријарха Павла

​     ЧовЈек је јачи мртав него нечовЈек жив 

    Нема човЈека без гријеха, нити без доброг дјела 

"Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди"

​БЕОГРАД - Навршило се 11 година од упокојења Његове светости патријарха српског Павла, који је био омиљен међу народом због своје скромности и истинољубивости, а чије поруке су и данас актуелне.Патријарх Павле, чије је свјетовно име било Гојко Стојчевић, рођен је на велики православни празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља - 11. септембра 1914. године у Кућанцима, код Доњег Михољца у Славонији.

Он и брат Душан су рано остали без оба родитеља, а бригу о њима преузела је очева сестра Сенка, коју је патријарх називао другом мајком. Основну школу завршио је у Кућанцима, Нижу гимназију у Тузли, вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву.

У Београду је 1936. године уписао Богословски факултет, а ванредно је завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет, на којем је стигао до друге године студија.
Завршио је Богословски факултет у Београду, гдје га је затекао Други свјетски рат. У прољеће 1942. године његов школски друг јеромонах Јелисеј одвео га је у Манастир Свете Тројице у Овчару, а од 1944. године радио је као вјероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи, у дому за дјецу избјеглу из Босне.Те године је оболио од туберкулозе. Одатле је, из здравствених разлога, отишао у манастир Вујан, у селу Прислоница, између Чачка и Горњег Милановца, гдје је био до 1946. године и излијечио се од туберкулозе. Замонашио се 1948. године у манастиру Благовјештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле, које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Те године је рукоположен у чин јерођакона. Био је сабрат манастира Рача у Подрињу, а радио је и као помоћни наставник Богословије "Светог Кирила и Методија" у Призрену. Јеромонах постаје 1954, убрзо протосинђел, а 1957. године архимандрит. Од 1955. године двије године је био на постдипломским студијама у Атини. За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године и на Косову и Метохији је провео 33 године. Изабран је 1. децембра 1990. године за 44. патријарха Српске православне цркве, замјенивши на том мјесту болесног патријарха Германа.

Патријарх Павле устоличен је 2. децембра 1990. године у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду и тада је поручио да му је једини програм рада Јеванђеље. На трону Светог Саве као патријарх српски био је 19 година, а у његово вријеме основана је Академија Српске православне цркве /СПЦ/ за умјетност и конзервацију, враћена је вјеронаука у јавне школе, а Богословски факултет у окриље Универзитета. Посјетио је бројне православне цркве - цариградску, александријску, јерусалимску, руску, бугарску, румунску, грчку, грузијску, као и српске епархије и парохије у Америци, Канади, Аустралији, Мађарској и Румунији и носилац је највиших црквених и државних одликовања. Био је почасни доктор Богословског факултета и Академије Светог Владимира у Њујорку. Говорио је грчки, руски и њемачки језик. Одликован је државним Орденом Немање првог степена, Орденом Карађорђеве звијезде првог степена и руским орденом "Достојанство" због "значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли".

Влада Србије је 13. јануара 2005. године именовала патријарха Павла за почасног предсједника Фонда за Косово и Метохију. Током посјете Русији у јануару 2002. године патријарху Павлу су уручене двије значајне награде - Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда Светог апостола Андреја Првозваног. Објавио је двије књиге - "Питања и одговори чтецу пред производство" и "Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког". Заслугом патријарха Павла објављено је и допуњено издање "Србљака". Лична библиотека патријарха Павла припала је фонду Библиотеке Патријаршије СПЦ и има статус културног добра, а чува се у просторијама конака Манастира Светог архангела Михаила у Раковици. Поруке блаженопочившег патријарха Павла, међу којим је најпознатија она "Будимо људи", актуелне су и данас и не губе на снази.

"Човек не може да бира време и место где ће се родити, нити прилике и околности у којима ће живети. То не зависи од нас. Али, оно што зависи од нас и што се од нас очекује јесте да будемо људи - увек и свуда. Да нас као људе призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици", ријечи су патријарха Павла. Патријарх српски Павле преминуо је 15. новембра 2009. године у 95. години на Војномедицинској академији у Београду. Према сопственој жељи сахрањен је у манастиру Раковица, гдје га је на посљедњи починак испратило више од пола милиона људи. Гроб блаженопочившег патријарха Павла данас посјећује на хиљаде православних вјерника. Прије двије године 15. новембра откривен је споменик патријарху Павлу на платоу испред Цркве Светог Марка у Београду. Аутор споменика изливеног у бронзи, високог 1,8 метара, јесте вајар Зоран Малеш, који је представио патријарха Павла како сједи, благо погнуте главе, тако да одише скромношћу и духовношћу. 
Патријарх Иринеј прошле године 16. новембра освештао је обновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном мјесту блаженопочившег патријарха Павла. Извор:Срна

---

   Када би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али кад би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави – јер, љубав је веза савршенства – када би се макар држали принципа „Што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то не чините другима“, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја  

    Бог нас је створио људима и тражи од нас да то и будемо. Нема таквих времена у којима то не би могли бити и не би били дужни да то будемо  

---

    ​Да је Бог хтео да човек пуши, уградио би му оџак 

    Време је једно трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Али прошлости као времена нема. Има остатака од прошлости. Будућности такође нема, она ће бити. А шта има? Има само садашњост. Та категорија времена не односи се на Бога. На Њега се односи вечност. А вечност је стална садашњост. Нема ни прошлости ни будућности  

    Не знате ви, децо моја, шта значи глад и колико је деце широм света гладно, а ми бацамо хлеб поред стола и у контејнере. Некима оне представљају живот и наду, а ми их се тако лако одричемо. Сетите се сваки пут гладне деце широм Африке и света када видите мрвице поред стола 

    Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате 

   Црква не одбија ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати, ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе  

    Да је и свима нама, као људима и хришћанима, јасно начело да “зло добра донети неће”, да је “крв људска храна наопака”, ствари би ишле среЋније  

​    Не бранимо се од туђег зла, злом у себи  

    Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке  

​    И себи и другима кажем: мене може да понижава ко год хоће, ал’ да ме понизи нема човека на овом свету, сем једног, а то сам ја. Кад то зна човек има стабилност 

     Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек  

​   Мртав је пред Њим онај који је грешник, који се не каје и који у Њега не верује 

    Права љубав је једино када љубав не тражи своје. Када волиш неког без икакве логике. То је и права слобода. Е зато сам хришћанин  

   Када је сујета присутна онда долази до гордости, свађе. Није несрећа што ми имамо супротна гледишта, јер се ствар мора сагледати са више страна