 Један од великих учитеља Цркве, аутор многих дјела, теолог, подвижник, пјесник, химнограф. Сјећање на славног подвижника и учитеља покајања - преподобног Јефрема Сирина (+ 373-379) православна црква прославља 10. фебруара. Свети Јефрем рођен је почетком 4. вијека (приближно око 306.године, углавном у вријеме цара Константина Великог) у породици сиромашних хришћанских пољопривредника који су живјели у граду Нисибија у Месопотамији. Родитељи су сина одгајали у побожности. Али, разликујући се од дјетињства жарким, нестабилним, наглим и раздражљивим карактером. У младости се често свађао, чинио пренагљене поступке, чак је сумњао у Промисао Божији, све док није добио опомену од Господа, која га је упутила на пут покајања и спасења. Једног дана је неправедно оптужен за крађу оваца и затворен у затвор. У њему је у сну чуо глас који га позива на покајање и исправљање живота. Ослобођен је и пуштен. Једном ослобођен, младић је озбиљно размишљао о свом животу, покајао се за своја претходна дјела и отишао у околне планине, гдје је почео да води пустињачки живот. Налазећи се на гори Јефремовој, постао је ученик славног подвижника - светог Јакова Нисибијског (303-338), код којег се научио хришћанској кротости, смјерности и послушности Промислу Божијем. Свети Јаков је знао високо достојанство свог ученика те му је наложио да држи бесједе, подучава дјецу у школи и водио га је са собом на Први васељенски сабор у Никеју (325). На Сабору се Јефрем показао као ревносни бранилац божанских догмата. Преподобни Јефрем је 14 година био послушан светом Јакову, све до смрти старца. Након што су Персијанци заузели Низибију 363. године, свети се настанио у манастиру у близини Едесе. Овде се преподобни Јефрем удубио у проучавање Светог Писма, комбинујући ово са озбиљним подвижничким трудом. Светитељеве беседе привукле су многе људе, а незнабошци, слушајући их, прешли су у хришћанство. Поред тога, проучавао је тумачење Светог писма и састављање молитава и химни. Централне теме у дјелима Јефрема Сирина биле су покајање, вјера, побожност, љубав. На крају свог живота преподобни Јефрем посјетио је Египат, гдје се упознао са духовним подвизима локалних пустињака. Свети Василије Велики је желио да рукоположи светог Јефрема за свештеника, али је то овај понизно одбио, прихватајући само достојанство ђакона, у коме је остао до своје смрти. Такође, из велике смјерности преподобни се одрекао епископства, представљајући се као јуродиви. Преподобни Јефрем Сирин провео је последњи дио свог земаљског живота у пећини у близини Едесе, гдје је прилозима вјерника изградио прихватилиште за сиромашне и болесне. Преподобни Јефрем Сирин је саставио кратку пјесничку молитву, која се чита свакочасовно на богослужењима Великог поста, и која је пуна је љубави према Христу и људима, самосазнања и смјерности. За њу је Ф. М. Достојевски рекао да садржи „сву суштину хришћанства, сав његов катихизис“: „Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове вакова. Амин.“ "Храна за огањ су дрва; а храна за раздражљивост је високоумље (високо мишљење о себи). Буди дуготрпљив… Дуготрпељивост је прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приводећи душу смиреноумљу. … Не можеш да подносиш увреде? Ћути и смирићеш се" (Св. Јефрем Сирин) |