4. јун: Спомен Отаца II Васељенског Сабора

​Наша Црква, данас у сриједу, 4. јуна 2025. године, молитвено се сјећа Отаца Другог васељенског сабора, који је одржан 381. године, у Цариграду. Сабор, којем је присуствовало 150 епископа, сазвао је свети цар Теодосије Велики (379-395), који је присуствовао сједницама, али није учествовао у доношењу одлука. Сабору је у почетку предсједавао Св. Мелетије Антиохијски, али је у току сабора преминуо. На овом Сабору били су присутни само источни епископи, којих је било сто педесет. Међу оцима Сабора били су велики светитељи тога доба: Мелетије Антиохијски, Григорије Ниски, Кирило Јерусалимски, Григорије Богослов, Амфилохије Иконијски, Диодор Тарски, Пелагије Лаодикијски​ и други.
На овом сабору потврђен је и проширен Символ вјере, усвојен на I Васељенском сабору 325. године у Никеји, а осуђене су и јереси Македонијева, Аполинаријева, као и евномијани (по Евномију Кизичком), савелијани (по Савелију), фотиновци (по Фотину, Eпископу сирмијумском), маркелијани (по Маркелу Анкирском). Символ вјере, усвојен на сабору у Никеји, није говорио о божанском достојанству Светог Духа, јер у то вријеме још увијек није било духоборске јереси. Због тога су свети оци Другог васељенског сабора додали 8, 9, 10, 11. и 12. члан Никејском вјеровању, коначно формулишући и одобравајући Никејско-цариградски Символ вјере, који је од тада непромијењен у цијелој Православној Цркви. Други васељенски сабор донио је седам канона. Сабор је признао цариградског патријарха за другог по части и ауторитету послије епископа Рима. Другим каноном ограничавају се права Епископа само на њихове Епископије (канон II). ​Канон VII је значајан јер регулише поступак повратка јеретика различитих категорија у Цркву. Пошто изразе слободну жељу да се врате Православљу, аријанци, македонијанци, саватијани, новатијани, четрнаестници и аполинаријани подносили су писмено исповедање Православне вере (ливелус), анатемисали су (проклињали) јерес којој су припадали, а потом је над њима обављана Свете Тајне Миропомазања - на тај начин су примани су у Православље. Другу, тежу категорију јеретика чине евномијани, монтанисти и савелијани. Они су третирани као потпуно некрштени многобошци; као оглашени тј. катихумени пролазили су целокупну припрему, кроз поуку и тек тада су крштавани. Припрема вјеронаука.нет

---

​1. Свети Оци сабрани у Цариграду одредише да се не сме одбацивати вера (= Символ) три стотине и осамнаест Отаца, окупљених у Никеји Витинској, него да она остане главна (κυρίαν = важећа), и да се анатемише свака јерес, и посебно Евномијанацâ или Евдоксијанацâ, и (јерес) Полуаријанацâ или Духоборацâ, и (јерес) Савелијанацâ, и (јерес) Маркелијанацâ и Фотинијанацâ, и (јерес) Аполинаријевацâ.[II Вас. 7, Трул. 1, 75, Гангр. 21, Лаод. 7, 8, Картаг. 2, Вас. Вел. 1]
Детаљније о канону »
О благопоретку у свакој области, и о првенству (Цркава) великих градова, и да епископи не прелазе у туђе Цркве2. Епископи да не наступају преко (своје) управне области (διοίκησιν = дијецезе) на Цркве ван граница (својих), нити да смућују Цркве, него, по канонима (= Никејски 6), Александријски епископ да управља (οἰκονομεῖν) само оним (Црквама) у Египту; епископи Истока да управљају (διοικεῖν) само Истоком, уз очување првенствâ признатих Никејским канонима Антиохијској Цркви; и епископи Азијске области да управљају (οἰκονομεῖν) само у Азији; и епископи Понтијске области само у Понту; и Тракијски (епископи) да управљају (οἰκονομεῖν) само у Тракијској области. А непозивани, епископи да не прелазе преко (своје) управне области (= дијецезе) ради рукополагања или неких других Црквених дела(oἰκoνoμίαις = распоређењâ). Кад се очува напред изложени канон о управним областима (= дијецезама), јасно је даће свима пословима сваке области управљати Сабор те области, као што је одређено у Никеји. А Цркве Божије у варварским народима треба да се управљају (οἰκονομείσθαι) по уста(нов)љеном од Отаца обичају.
[Ап. 14, 34, I Вас. 4, 5, 6, 7, II Вас. 3, III Вас. 8, IV Вас. 17, 19, 28, Трул. 8, 25, 36, 38, 39, VII Вас. 3, 6, Антиох. 9, 16, 18, 19, 20, 23, Сард. 3, Лаод. 40, Картаг. 11, 13, 18, 26, 34, 73, 76, 95, 98, 120, Прводруги 14]
Детаљније о канону »
О томе да је, после Рима, Цариград други3. Епископ пак Цариграда да има првенство части (τὰ πρεσβεῖα τῆς τιμῆς = старѣшиньство чьсти) после епископа Рима, јер је овај (град = Цариград) нови Рим.
[IV Вас. 28, Трул. 36]
Детаљније о канону »
О незаконитој хиротонији Максимовој4. О Максиму Кинику и о нереду њиме проузрокованом у Цариграду (проглашујемо): да Максим нити је био, нити је епископ, нити су од њега рукоположени – у било којем степену клира; јер је све, са њиме и од њега учињено, поништено.
Детаљније о канону »
О томе да се прима Томос Западних5. У погледу Томоса Западних, примисмо и (ми) оне из Антиохије који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Светога Духа.
[II Вас. 1, Трул. 1, Картаг. 1, 2]
Детаљније о канону »
Који се примају за оптужбе против епископâ или клирикâ6. Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
[Ап. 74, 75, IV Вас. 9, 17, 19, 21, Трул. 8, Антиох. 12, 14, 15, 20, Сард. 4, Лаод. 40, Картаг. 8, 10, 11, 12, 15, 18, 19, 59, 104, 107, 128, 129, 130, 132, Прводруги 13, Вас. Вел. 1, Теоф. Алек. 9]
Детаљније о канону »
О приступајућима Православљу, како се примају7. Који од јеретикâ приступају Православљу и уделу спасаваних, примамо (их) по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце, и Саватијанце и Новацијане, који се називају катарима и левима, и Тесарескедекатите (=Четрнаест/однев/нике) или Тетрадите, и Аполинаријевце – примамо пошто поднесу писмену изјаву (λιβέλλους - написаниѧ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска и Апостолска Црква; и запечаћујемо их, то јест прво помазујемо Светим Миром чело, очи, ноздрве, и уста и уши, и запечаћујући их говоримо: Печат дара Духа Светога! Евномијанце пак, који се крштавају једним погњурењем, и Монтанисте, који се овде зову Фригима, и Савелијанце, који научавају ијопаторство (υἱοπατορίαν = „синоочинство“ = монархијанизам) и друге неке опачине чине, и све остале јереси – пошто их овде има много, нарочито који долазе из Галатијске земље – све њих, који хоће да приступе Православљу, примамо као Јелине (= многобошце): и први дан их чинимо Хришћанима, други оглашенима, затим их трећи (дан) заклињемо трикратним дувањем у лице и уши, и тако их поучавамо (у вери) и чинимо да дуго времена пребивају у Цркви (= храму) и да слушају Свето Писмо, и тада их крштавамо.
[Ап. 46, 47, 68, I Вас. 8, 19, Трул. 95, Лаод. 7, 8, Картаг. 57, Вас. Вел. 1, 5, 47]
Детаљније о канону »
Овај дио текста преузет је са овог извора