 Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом посјетио је 2. новембра 2021. године у поподневним сатима поприлично напуштено село Челебићи код Фоче. У пратњи Високопреосвећеног Митрополита био је и архијерејски намјесник србињски јереј Душан Андрић и г. Ненад Марковић, службеник Митрополије дабробосанске. Високопреосвећени је посјетио монахињу Минодору која је стигла у родни завичај са намјером да ту поред храма Успеније Пресвете Богородице и мјеста мученичког страдања свештеника Момчила Гргуревића-Челебићког оснује монашку келију. Извор: Митрополија дабробосанска  У Галерији Музеја Херцеговине вечерас је уприличена промоција књиге „Страдање Срба чапљинског краја у Првом свјетском рату – по документима проте Васе Медана“, аутора јереја Марка Гојачића. Kњига је утемељена на записима од 1912. до 1919. свештеника Васа Медана који је био парох у том крају од 1896 до 1921. године и који је сахрањен у порти Саборног храма у Чапљини. Аутор књиге јереј Марко Гојачић је рекао да је значајно да је ова књига угледала свјетло дана да би се чула истина о страдању Срба у Чапљини током Првог свјетског рата, будући да се о томе мање зна. „Говори се о периоду Аустроугарске владавине и о мученичком путу свештеника Васе Медана који је био један од кажњених на бањалучком процесу“, навео је Гојачић. Извор: Радио Требиње  Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, одржао је радни састанак са директором Управе за извршење кривичних санкција г. Дејаном Царевићем, управником Централног затвора у Београду г. Звонком Груловићем и др Драгољубом Пауновићем, директором Специјалне затворске болнице у Београду. Састанку у здању Централног затвора присуствовали су координатор Српске Православне Цркве са Управом за извршење кривичних санкција и духовник затвора јереј Глигорије Марковић и ђакон Бранислав Јоцић, службеник Верског добротворног старатељства.
Владика Јустин је нагласио да је служба Цркве у затворима важна како за затворенике тако и за саму Цркву, али и за друштво у целини. Владика је истакао вољу Патријарха српског г. Порфирија за исказивање бриге о затворенима као сведочење позвања Цркве за старање о сваком човеку. Уследио је обилазак затворских јединица током којег је владика Јустин разговарао са осуђеним лицима и запосленима. Његово Преосвештенство је упознат са свим богослужбеним, верским и духовним активностима које се спроводе у оквиру Централног затвора, а чији је центар параклис Васкрсења Христовог који се налази у тој установи. На крају посете, владика Јустин је изразио веру у даљи развој бриге Цркве о затворенима и најавио скору нову посету и служење Литургије, свима преносећи благослов и подршку у раду и труду Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Извор: СПЦ  Митра, од грчке речи μιτροω („митроо“), свезујем, буквално значи „повез“, „дијадема“, „венац“ је појас којим се везује глава, символ архијерејства, тј. круна коју носе Православни Архијереји на глави током богослужења; царски украс који Архијереј носи зато што он на богослужењу иконизује Цара Исуса Христа. У богослужбеним књигама митра се назива и „капом“. Митра уједно служи и као знак архијерејске власти. Самог архијереја она треба да подсјећа на вијенац од трња који су војници положили на Христову главу, а такође и на убрус којим је била обавијена глава погребеног Спаситеља. Приликом стављања митре произносе се ријечи: „Господ је на твоју главу ставио венац од драгог камења, живота си тражио од Њега, и дао ти је дужину дана у век вијека“. Најстарији помен митре потиче из 5. вијека. Митре су најпре израђиване у виду меких капа од текстила, украшених везом. С временом, митре постају све раскошније, са елементима урађеним од метала и полудрагог камења, добијајући облик налик владарској круни, чврсте форме. У најстарије сачуване митре сврставају се митра коју је у првој половини 15. века Београдској митрополији поклонила Катарина Кантакузина Бранковић (МСПЦ 1929), ћерка српског деспота Ђурђа Бранковића. Митра из 15. века израђена је техником златовеза на тамноплавој свили, уз употребу златних и свилених нити у боји, као и ситних зрна бисера. У Руској Цркви митра се даје, такође, архимандритима и неким протојерејима. У одређеним тренуцима богослужења митра се скида. Архијереј скида митру за време великог входа, уочи Символа вере за све време када воздухом веју над Светим Даровима, од речи „узмите, једите“ до претварања Светих Дарова, за време причешћивања Светим Тајнама, а такође и када сам чита Јеванђеље (али не и када слуша читање). Архимандрити и протојереји је скидају увек када Типик уопште прописује да треба стајати откривене главе, то јест онда када је скида и архијереј, а уз то још и „приликом слушања светог Јеванђеља“, када се пева „Достојно јест“, „Оче наш“ и приликом појављивања Светих Дарова на крају Литургије. Извори:Музеј Српске православне цркве и "Литургика"-Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев) ФелонФелон – критска реч која означава одећу која покрива читаво тело. То је дугачка и широка одежда без рукава, која има отвор за главу. Фелон се облачи преко других делова одежде и покрива их. Будући (да може да буде) украшен многим крстовима, фелон се назива још и „полиставрион“ (од грчког πολύς – многи, σταυρός – крст), или „крстаста риза“. Фелон символизује онај плашт у који су Господа обукли војници који су Му се ругали, и подсећа јереја да служећи представља Господа Који је Себе принео за жртву за оправдање људи, те стога у сваком свом делу треба да се облачи у правду и да се радује у Господу. ? томе говоре и речи псалма које јереј изговара приликом облачења фелона: „Свештеници Твоји, Господе, обући ће се у правду, и преподобни Твоји обрадоваће се радошћу“ (Пс. 131,9). Јереј облачи фелон приликом свечанијих богослужења. При томе, према Типику, јереј се за време богослужења неколико пута облачи и поново свлачи, но тај се пропис данас у парохијским храмовима често не примењује, услед различитих скраћења која су уведена у богослужење. Према Типику фелон се облачи само у најсвечанијим тренуцима богослужења, као што је на пример мали вход на вечерњу, полијелеј, читање Јеванђеља, Велико Славословље. За поједина богослужења јереј треба да обуче не само фелон, него читаву одежду. Сви јереји, ма колико да их служи, увек морају да носе комплетну одежду приликом савршавања Божанствене литургије и приликом служења јутрења на дан Свете Пасхе. Само настојатељ се у комплетну одежду облачи: 1) приликом служења вечерња на први дан Васкрса, 2) приликом изношења крста на празник Воздвижења, у крстопоклону недељу и 1. августа, 3) на Велики Петак приликом изношења Плаштанице и на Велику Суботу приликом литије са Плаштаницом и 4) приликом великог освећења воде на Богојављење. Фелон представља одјећу праведника и знак је духовне чистоте. Као део богослужбене одеће познат је од 9. века и испрва је, све до појаве полиставриона у 11—12. веку, био одећа патријараха. Када је црвен, фелон символизује скерлетну хаљину у коју је Господ Исус Христос био одевен када је изругиван као „цар јудејски“. Право ношења полиставриона до појаве сакоса имали су епископи и митрополити аутокефалних помесних Цркава. Од два најстарија датирана фелона у српској средини, која је Деспина Бранковић, супруга влашког војводе Јована Њагоја Басараба, поклонила Београдској митрополији, сачувани су само везени оковратници. Један од њих данас се чува у Музеју Српске православне цркве (МСПЦ 1928), а други у Народном музеју у Београду. Оковратник из Музеја Српске православне цркве, пореклом из Крушедола, везен је златном жицом на основи од црвене свиле. На површини траке која иде уз врат је златовезом, уз употребу ситног бисера, извезен натпис у коме се помињу име ктиторке и година настанка. Непосредно на траку надовезује се тринаест зракасто распоређених везених апликација које садрже поља у виду рибље крљушти са позлаћеном металном основом намењеном за полудраго камење. Свако поље уоквирено је златним нитима на које је нанизан бисер. На врху везених апликација и на њиховим спојевима је по један полудраги камен квадратног облика. Извори:Музеј Српске православне цркве и "Литургика"-Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев) ОмофорОмофор (од ωμός – раме и φέρω – носим), то је део одежде који архијереј носи на плећима, на раменима, „нараменик“. Реч је о дугачком и широком платну које подсећа на ђаконски орар и свештенички епитрахиљ, само што је шире и дуже, и ставља се преко сакоса, тако да се једним крајем спушта напред на груди, а другим натраг на леђа епископа. Без омофора архијереј не обавља ни једну службу. Раније је омофор прављен од вуне, јер означава заблуделу овцу, то јест грешни људски род. Архијереј са омофором символизује Доброг Пастира Христа Спаситеља који на Својим плећима носи заблуделу овцу. Стога се приликом облачења у омофор изговарају речи: „На рамена, Христе, узевши заблуделу природу, вазнео си се и привео је Богу и Оцу“. Услед таквог значења омофора, он се за време служења Литургије неколико пута скида и поново ставља. Омофор је још од 5. вијека најзначајнија инсигнија епископа. У ризници манастира Крушедола сачуван је велики омофор настао у 16. веку, сада у Музеју Српске православне цркве (МСПЦ 4774). Основа омофора замењена је у 18. веку, а на њу су пренети крстови везени сребрном и златном нити на црвенoj атлас свили. На нову основу нашивени су равнокраки крстови са представама Уласка у Јерусалим, Вазнесења, Старозаветне Тројице, Вазнесења и Распећа. По ивицама је пришивена узана златоткана трака. звори:Музеј Српске православне цркве и "Литургика"-Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев)   Најзначајнији духовни и културни центар српског народа Манастир Хиландар од сутра ће добити мозаик његовог ктитора краља Милутина, што ће бити први мозаик у вишевијековној историји ове српске светиње. На мозаику је краљ Милутин приказан како држи у рукама манастир Хиландар, чиме се први пут показује као његов ктитор, а аутори су академски сликар свјетског реномеа из Параћина Зоран Ивановић и његово троје дјеце – Темјан, Василица и Темјана. За разлику од других манастира на Светој Гори, Хиландар није до сада имао мозаичку традицију, пишу „Вечерње новости”. Мозаик краља Милутина за само два мјесеца створен је у умјетничкој радионици породице Ивановић из Параћина, а повод за израду овог изузетно вриједног умјетничког дјела је обиљежавање 700 година од смрти српског владара који је подигао Србију до велике балканске силе. Задатак за израду мозаика је добијен од Манастира Хиландар, чији је ктитор краљ Милутин. Дио стакла за израду мозаика наручен је из Италије, а природним каменом из Србије је урађен манастир Хиландар, којег краљ Милутин држи у рукама. Мозаик ће се налазити над главним улазом у службене просторије Хиландара. Краљ Милутин (Стефан Урош Други Немањић), испунио је свој завјет да ће подићи онолико цркава колико година влада. Зна се за 42 његове задужбине, међу којима су Грачаница, Бањска, Црвка Пресвете Богородице, која је сада главна црква на Хиландару. Пошто је Ваведење слава Манастира Хиландар, породица Ивановић је израдила и мозаик Ваведење, који ће бити испоручен до маја наредне године. То ће бити други од укупно четири мозаика, коолико је договорено да Ивановићи ураде за Хиландар.
Саопштење за јавност представника традиционалних Цркава и верских заједница у Републици Србији5/11/2021
 Ми, представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији, заједно са званичницима Владе Републике Србије, експертима из Немачке, Италије, Грчке и Србије и нашим вероучитељима сабрали смо се 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду да заједнички обележимо велики духовни и просветни јубилеј - двадесет година од поновног успостављања верске наставе у образовном систему Србије.
Овом приликом у молитвено сећање дозвали смо све наше оце и браћу који су се борили да се веронаука врати у српске школе, а међу којима су блаженопочивши патријарх Павле, почивши муфтија београдски Хамдија Јусуфспахић, премијер Србије Зоран Ђинђић и министар образовања Гаша Кнежевић. Посебну пажњу посветили смо важећим неповољним законским одредбама и решењима која регулишу начин извођења наставног плана и програма Верске наставе. У потпуном међусобном сагласју и једномислију апелујемо на све релевантне институције у држави да се овакав статус верске наставе у школском систему што пре измени и једнодушно изражавамо чврсту наду и добру веру да ћемо заједнички са државом Србијом, по угледу и праксу из времена када се веронаука вратила у учионице, урадити све што је потребно да се све неправилности исправе у целости и коначно реши овај горући проблем српског друштва и просвете. Подсећамо да је конфесионална верска настава најзаступљенији модел верске наставе у Европској унији, примењен чак и у школама којима заједно управљају државе чланице Европске уније (Scholae Europeae); тај модел захтева сарадњу државе, са једне стране, и цркава и верских заједница, са друге стране, као равноправних чинилаца. У оквиру те сарадње, садржина верске наставе и примерност понашања вероучитеља у надлежности су цркава и верских заједница према којима вероучитељи имају обавезу лојалности. Учешће сваког вероучитеља у верској настави у сваком тренутку је условљено одобрењем цркве, односно верске заједнице којој припада. С тим у вези предлажемо: · да веронаука поново добије статус предмета, односно обавезног изборног предмета;· да се, по угледу на Уредбу из 2001. године, настава организује на нивоу одељења, а не на нивоу група, без обзира на број пријављених ученика за наставу, као и да се часови одржавају истовремено са часовима алтернативног предмета; · да се избор између верске наставе и наставе алтернативног предмета врши се на почетку 1. и на почетку 5. разреда основног образовања, као и на почетку 1. разреда средњег образовања, као и да се законом предвиди да се родитељи, односно старатељи ученика основне школе, односно ученици средње школе, опредељују између верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље школске године током којих се организује представљање наставе и наставника из оба предмета; · да се законски регулише радно-правни положај 2100 вероучитељица и вероучитеља, као и да се омогући њихово запослење на неодређено време, што је у нераскидивој вези са правом цркве, односно верске заједнице да повуче из наставе вероучитељицу или вероучитеља који је на њен предлог именован уколико њен или његов рад у школи, или поступци у заједници изван школе, нису у сагласности са верским учењем те цркве, односно верске заједнице; · да цркве и верске заједнице имају могућност да врше самостални надзор над остваривањем верске наставе у погледу њене сагласности са сопственим верским учењем. Сматрамо да целина предложених решења представља свеобухватан модел који у пуној мери обезбеђује поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности свих грађана у Србији, по угледу на решења конфесионалне веронауке у Европској унији. Напомињемо да би се само заједничким радом државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница у Републици Србији на коначном решавању проблема са положајем наставе веронауке, предавача и уређења надзора у образовном систему Републике Србије дугорочно допринело општем добру српског друштва и просвете. ИЗВОР: СПЦ Грчка црква: Лажна вијест да ће вјерници На богослужења морати са потврдом о вакцинацији или тестом5/11/2021
 Јуче, у четвртак, 4. новембра 2021. године, Свети Синод Цркве Грчке православне цркве издао је циркуларну ноту о мјерама заштите од ширења Ковид-19. Одмах су интернетом почеле кружити гласине да ће интервенцијом Светог синода невакцинисани у свете храмове моћи ући само са брзим или молекуларним PCR тестом. Међутим, ова тврдња је није истинита и не важи што се види кад се прочита циркуларна нота Светог синода. За информацију, Свети Синод истиче да се обавеза о тестирању двапут недељно тиче само невакцинисаних свештеника, појаца и радника при храмовима, а не и вјерника. Тренутно ни у једној европској земљи не постоје мјере забране уласка у богомоље због здравствених рестриктивних мјера. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог извора: Ромфеа.гр
 Нови стенописи (стенопис- традиционални поступак сликања, којим се боје наносе директно на свјеж кречни малтер) са ликом старца Клеопе украшавају манастир Сихастрија у Румунији. Захваљујући тиму иконописца из цијеле Румуније, изображења великог старца Клеопе и других поштованих стараца 20. вијека сада красе чувени манастир Сихастрија у округу Њамц у сјевероисточној Румунији. Тим од шест иконописаца, предвођен Данијелом Кодрескуом, украсио је недавно обновљену улазну кулу манастира, осликавајући ликове четири велика духовника манастира – старца Клеопе (Илије), старца Пајсија (Олару), архимандрита Јоаникија (Балан) и јеросхимонаха Јоаникија (Морој). То су неки од најомиљенијих румунских духовника 20. вијека, који су предводили вјернике током дугих година комунистичког прогона. Старци Клеопа и Пајсије су међу онима које Румунска православна црква намјерава да канонизује 2025. године поводом обиљежавања 140. годишњице добијања аутокефалности и 100. годишњице од њеног уздизања у ранг Патријаршије. Средина лука изнад улаза у манастир, такође, је украшена прелијепом фреском Богородице, „показујући да је манастир Сихастрија под непосредним заступништвом Мајке Божије“, рекао је иконописац Данијел Кодреску. Такође, приказан је анђео који се јавља светим и праведним Јоакиму и Ани, као и локалним светитељима Румуније и Њамца, међу којима су и Свети Јован Јаков Хозевит, Свети Пајсије (Величковски) и Света Теодора Сихланска. Паралелно са осликавањем свода на улазу, Данијел Кодреску одржао је низ радионица мозаичких техника којима су присуствовали Румуни из земље и дијаспоре. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања Басилика.ро Старац архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998) је један од најомиљенијих духовника у Румунији, познат у цијелом православном свијету. Више пута су га хапсиле тајне службе тоталитарног режима, али комунистички прогони нису успјели да сломе његов апостолски дух и захваљујући његовом духовном руководству оживјело је десетине манастира у Румунији. Међу његовим духовним чадима су неки од најпознатијих румунских богослова и духовника. Деценијама су хиљаде људи долазиле у старчев румунски манастир Сихастрију да траже духовни савјет, а послије његове смрти у зиму 1998. године, његова скромна келија и гроб постали су благословено мјесто за богослужење. Старац Клеопа је рођен у пролеће у општини Сулита, округ Ботошани. Његови родитељи, Александар и Ана Илије, дали су му име Константин, а он је био пето дијете од њих десеторо у овој породици вриједних и религиозних сељака. Послије завршене основне школе у родном селу, провео је три године као ученик схимонаха Пајсија Олару, у то време пустињакаа у скиту Козанцеа. Заједно са својим старијим братом Василијем придружио се монашкој заједници скита Сихастрија, децембра 1929. године, а 2. августа 1937. замонашен је под именом Клеопа, од стране схимонаха Прокла Попе, великог монаха који се одликовао љубављу и смерношћу. С обзиром на лоше здравље игумана Јоаникија Мороја, постављен је за привременог игумана, јуна 1942. Две године касније рукоположен је за јерођакона, а 1945. постао је игуман у скиту Сихастрија, уздигнутом у ранг манастира 1947, којом приликом је протосинђел Клеопа Илије рукопроизведен за архимандрита. Убрзо после тога, због прогона комунистичког режима, повукао се на шест месеци у планине. По повратку је постављен за игумана манастира Слатине, код Сучаве, где је окупио братство од 80 монаха. Време његовог покоја окончано је чим су снаге безбедности поново почеле да га траже, тако да се отац Клеопа са јеромонахом Арсенијем Папакиоком склонио у планине Станисоара. После две године доведен је у манастир Слатину, на захтев патријарха Јустинијана Марина, а 1956. године вратио се у манастир Сихастрију, одакле се поново повукао, по трећи пут, на планине Њамеца. Пет година је живео као пустињак, а затим се 1964. године вратио у монашко насеље Сихастрију, где је више од три деценије неуморно саветовао и проповедао, како монасима тако и лаицима.  У оквиру Међународног експертског панела Двадесет година Верске наставе у Републици Србији који се одржава 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, пленарно излагања на тему Верска настава у светлу европских искустава одржали су истакнути експерти за питања односа Цркве, државе и друштва: проф. др Герхард Роберс, проф. др Силвио Ферари и проф. др Атанасиос Стојанидис; док су излагања на тему Верска настава у светлу српских искустава одржали Епископ бачки др Иринеј, проф. др Сима Аврамовић и проф. др Војислав Миловановић. Др Герхард Роберс, дугогодишњи професор јавног права на Универзитету у Триру, у оквиру кога је био директор Института за европско уставно право и Института за правну (законодавну) политику, истакао је да се конфесионална веронаука предаје у јавним школама већине европских земаља: ...настави да читаш
-То је, на пример, случај у Шпанији, Португалу, Немачкој, Италији, Аустрији, Србији, Мађарској, Пољској, у Алзасу и Лорени у Француској, као и у школама Европске уније (scholae Europae). Ради се о утврђеном међународном стандарду. Држава мора да се постара да се у државним школама младом нараштају предаје пун обим знања, како би његови припадници могли развити сопствену личност. Штавише, када су деца дужна да похађају школу дуже време, држава мора да се постара да могу да живе у складу са својом вероисповедањем. То се постиже конфесионалном верском наставом која подучава о истини према веровању верске заједнице. Секуларна држава нема надлежност да одлучује или подучава о верској истини. Стога, конфесионално верско образовање у државним школама не представља уступање надлежности државе верским заједницама, већ област сарадње у којој сваки од партнера задржава своје специфичне надлежности. Реч је о раздвајању у смислу задатака и сфера, а не геометријских области. Различите институције се старају о истим људима, али из различитих углова, са различитим задацима и различитим интересима. -Садржај конфесионалне веронауке и лично владање вероучитеља у складу са верским правилима спадају у надлежност верских заједница. Обично се наставни планови и програми конфесионалне верске наставе развијају у блиској сарадњи конкретне верске заједнице и државе. Обавезе лојалности које захтевају одговарајуће лично владање према учењу конкретне верске заједнице су општа одлика у државама које имају конфесионално верско образовање у школама и када су вероучитељи запослени или плаћени од стране државе. Као примери, међу многим другима, могу послужити: област Алзас-Мозел у Француској, Шпанија, Аустрија, Енглеска и Немачка. То је, такође, случај у другим деловима света попут Аустралије и Новог Зеланда. Поштовање обавеза лојалности, успостављених од стране верске заједнице, представља професионални услов за наставнике конфесионалне веронауке. Наставнике конфесионалне веронауке у државним школама обично запошљава држава. У том случају им је неопходан missio canonica (сертификат о подобности) од стране конкретне верске заједнице. Овај сертификат подразумева да је наставник компетентан да подучава о тој вери и да је његово лично владање у складу са правилима те верске заједнице. Верска заједница има овлашћење да надзире наставу која се спроводи, у области верског садржаја наставе и личног владања наставника. У случају озбиљних проблема, верска заједница има право да укине missio canonica. Држава надзире наставу у погледу световних садржаја наставе и владања наставника у световном погледу. Наставници су у већини случајеви запослени на неодређено време. Уколико верска заједница укине missio canonica, наставник мора или бити запослен у другој сличној служби, као што је предавање другог предмета, или његов или њен радни однос престаје, истакао је проф. др Роберс чије су првенствене области истраживања право и религија, уставно право и међународно јавно право. Важно је истаћи да је проф. Роберс обављао дужност председника Европског конзорцијума за истраживање цркве и државе, чији је данас члан. Такође проф. Роберс је био члан Саветодавног одбора за слободу и религију при Канцеларији за демократске институције и људска права Организације за безбедност и сарадњу у Европи (OЕБС – OSCE). Обављао је високе дужности судије Уставног суда немачке федералне државе Рајнланд-Пфалц, као и министра правде и заштите потрошача те државе. Члан је Упрвног одбора Међународног конзорцијума за студије права и религије (ICLARS), као и уредник-оснивач и главни уредник Оксфордског стручног часописа за право и религију (Oxford Journal of Law and Religion). Професор Роберс је саветовао више националних влада и међународних организација. Одмах после обнављања демократије у Србији 2000. године, током 2001. и 2002. године проф. Роберс је активно подржао владе Србије и СР Југославије у погледу израде нацрта закона о верској слободи, који је израђен заједнички под окриљем надлежних министарстава те две владе. Влада Србије је добила велику помоћ од проф. Роберса у погледу повратка верске наставе у јавне школе, такође током 2001. и 2002. године. Нацрт закона о верској слободи је постао Закон о црквама и верским заједницама, који је финализован 2006. године такође уз помоћ проф. Роберса. Такође је, 2011. године, узео учешће у поступку пред Уставним судом Србије који је вођен поводом, на крају неуспешних, оспоравања уставности Закона о црквама и верским заједницама. Проф. емеритус Силвио Ферари, дугогодишњи професор црквеног права на Универзитету у Милану и професор црквено-државних односа на Универзитету Лувен у Белгији, нагласио је да се у великој већини земаља Европске уније верско образовање заснива на сарадњи држава и верских организација: -Државе пружају финансијску и организациону подршку верској настави, коју пак спроводе Цркве и верске заједнице. Овај систем одражава европску традицију раздвајања и међусобне независности држава и верских организација. Сарадња се односи на различите области, а посебно на одређивање наставног плана и програма, усвајање уџбеника, као и избор, именовање и разрешење наставникâ. Свака држава има своја правила, али се све одликују судеоништвом црквених и државних власти у настојању да обезбеде науку која ће користити како грађанском тако и верском друштву. Промена европског верског пејзажа, који је сада много разноврснији него пре неколико деценија, поставља нове изазове постојећем систему верског образовања. Најважнији од њих се тиче верских мањина: постоје земље у којима се у јавним школама може предавати само о већинској религији, и друге у којима је само неколицини мањина дозвољено да подучавају о својој вери, често са ограничењима заснованим на броју њихових припадника, или пак на броју година њиховог присуства у тој земљи. У либералној и секуларној држави, верска настава налази своје оправдање у праву ученика (или њихових родитеља) да добију тачне информације и развију одговарајуће знање о својој верској традицији. Ово право не може бити ограничено само на вернике одређених религија, поручио је проф. др Ферари, један од водећих европских експерата за питања односа права и религије, упоредно право религија и политику Ватикана на Блиском истоку. Проф. Ферари је био члан Саветодавног одбора за слободу вере и уверења Канцеларије за демократске институције и људска права Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС – ОSCE). Један је од оснивача Европског конзорцијума за истраживање цркве и религије. Доживотни је почасни председник Међународног конзорцијума за право и студије религије, члан је Међународне академије за упоредно право, члан је Одбора експерата Међународне асоцијације за верску слободу (Silver Spring, Maryland), један је од главних уредника Оксфордског часописа за право и религију и члан је Уредничког одбора часописа за црквено право који издаје Cambridge University Press. Професор Ферари је саветовао комисије задужене за израду нацрта закона о верској слободи, што је био заједнички подухват влада Србије и СР Југославије током 2001. и 2002. године, као и Закона о црквама и верским заједницама Србије из 2006. године. Као координатор истраживања заштите светих места на Медитерану и међукултурног дијалога учествовао је у пројекту који су спровели Европска комисија и Суверени војни болнички ред Светог Јована од Јерусалима, Родоса и Малте. У оквиру пројекта група познатих професора је израдила студију положаја у којима се налазе јединствена и незаменљива света места универзалног културног значаја – Света Гора, Ватикан, Јерусалим, света места на Кипру. Захваљујући професору Ферарију, српски манастири на Косову и Метохији су били обухваћени пројектом. Проф. Атанасиос Стојанидис, ванредни професор на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, на предметима школска педагогија и методологија верске наставе, изнео је неколико примедби о политичкој димензији верског образовања у модерним школама. Преневши срдачне поздраве проф. Николаоса Мајорса, шефа Теолошког одељења (декана Теолошког факултета) Аристотеловог универзитета у Солуну, проф. Стојанидис је говорио о значају верске наставе у оквиру система јавног образовања и посебно у односу на улогу школе у савременом демократском друштву: -Вера је била и и даље представља веома важан чинилац који доприноси дубљем разумевању одређених фундаменталних димензија друштвеног живота. Веза религије са моралним формирањем младих људи је неспорна. Вратимо се на школску образовну мисију: уколико систем јавних школа мора да преузме припремну функцију, како би оспособио ученике за активно учешће у јавној сфери, онда би исто начело требало да буде примењено на верску наставу у јавним школама. Већ смо поменули да је вера важан чинилац препознавања и формирања значења живота и незаменљив структурни елемент културе и историје. Такође, религија је фундаментално људско стање, које открива и политику димензију људског постојања. Све док верска настава озбиљно узима у обзир ову политичку перспективу и преображава је у садржаје учења и образовне циљеве, очигледно да она као школски предмет представља значајн допринос развоју образовања грађана у демократском друштву. У том смислу, верска настава је значајна не само за Цркве и верске заједнице и њихове вернике; она је нешто веома драгоцено из педагошке перспективе, значајна је за државу и за будућност плодотворног демократског друштва. Професор Стојанидис је докторирао два пута, на Факултету за протестантску теологију Универзитета у Бону, као и на Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Као неоспорни стручњак у области верске настава био је члан групе аутора курикулума верске наставе за средње школе у Грчкој, члан одбора при Институту за образовну политику у Грчкој задуженог за усаглашавање програма и уџбеника верске наставе са одлукама државног савета, као и надзорник у процесу израде програма, образовног водича и материјала за обуку наставника верске наставе у основним школама у Грчкој. Председник је верско-образовног одбора основаног у Аустрији за израду уџбеника за православну верску наставу у аустријским школама. Уследило је обраћање Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја које преносимо у целини: Ваша Светости, Преосвећена браћо архијереји, Преузвишени господине надбискупе и остали присутни бискупи, часни оци свештеници, господо имами, уважени господине рабине, поштована господо професори и стручњаци из различитих научних дисциплина, Рекао бих на почетку да ми старији морамо признати и јавно посведочити да је пре неке три-четири деценије било тешко замислити један овакав скуп: на Богословском факултету Српске Православне Цркве и београдског Универзитета, уз Патријарха српског су се сабрали представници свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, представници наше државе у лицу првог потпредседника Владе Републике Србије, који је уједно и министар просвете, науке и технолошког развоја, заједно са директором Управе за Цркве и верске заједнице, и познати и признати европски експерти за питања односа Цркве, државе и друштва у ужем и ширем смислу, да би сви заједно пронашли и предложили одговарајућа решења којима би се унапредила верска настава у Србији и били елиминисани елементи дискриминације који, нажалост, још увек реално постоје, нарочито по питању статуса вероучитељâ у поређењу са статусом и положајем других наставника, као и запослених у Србији уопште. Благодаримо Богу што је, на основу сарадње и међусобног поверења традиционалних Цркава и верских заједница и опредељености кључних људи у држави, коју је у овом послу оличавао овде присутни уважени професор др Војислав Миловановић, Влада Републике Србије у лето 2001. године, донела Уредбу о организовању и остваривању верске наставе и алтернативног предмета у основној и средњој школи, да би верска настава потом била укључена у Закон о основној школи и у Закон о средњој школи, а у школама се појавила септембра школске 2001/2002. године. Од тада до данас верска настава је прошла кроз различите фазе. У нашој земљи, која је тих година настојала да се ослободи марксистичког једноумља у облику титоизма, још је било жестоких отпора поновном увођењу верске наставе у јавне школе. Отпора је било чак и у најближем окружењу тадашњег премијера, покојног др Зорана Ђинђића. Противљење ставу наше државе да верујући људи имају право на верско образовање у школама, ни најмање не доводећи у питање права оних који то не желе, постоји у одређеној мери и до дана данашњега, гдекад чак и у неким круговима ресорног министарства. Верска настава је, штавише, морала да буде брањена и на Уставном суду Србије. Хвала Богу, одбрањена је. То нам могу посведочити и наши драги гости, господа професори Роберс и Аврамовић, као правници и експерти који су итекако заслужни за ту одбрану веронауке у школама. Мој је лични утисак да су проблеми који су и даље присутни, а које је Његова Светост Патријарх већ у свом уводном излагању назначио, исто тако последица идеолошки мотивисаних притисака који постоје и у институцијама и ван њих. С обзиром на то да је г. Ружић, актуелни министар просвете, показао не само добру вољу према Српској Православној Цркви и осталим Црквама и верским заједницама у земљи него и разумевање положаја и места верујућих људи у друштву, а уз то и верског образовања у целини, па, самим тим, и верске наставе у основним и средњим школама као изузетно важног саставног дела и верског и општег образовања. Оно, уз друге садржаје, сачињава и мисију Цркве и сваке верске заједнице. Ми смо, не сумњајући у повољан исход, с помоћу Божјом кренули у решавање преосталих проблема. С обзиром на то да сам у дужем периоду председник Владине Комисије за верску наставу сматрам својом дужношћу да, у општим цртама, укажем на решења која ми, представници Цркава и верских заједница у тој Комисији, видимо као целисходна, а у исто време демократична и усклађена са законом или их је могуће предвидети у изменама закона, уз поштовање начелâ уставности и демократских начела уопште. Посреди су, по моме мњењу, следећа три питања: радно-правни статус вероучитељâ, статус предмета и вршење надзора над радом предавача. 1. Пријем наставника веронауке, и то у стални радни однос на неодређено време, треба да врши директор школе на основу именовања од стране надлежног органа традиционалне Цркве или верске заједнице и постављења од стране надлежног министра. За катихету се именује и поставља лице које је на националној листи вероучитељâ, коју, као и до сада, утврђује министар на предлог традиционалних Цркава и верских заједница. Кандидат притом треба да испуњава и све друге услове за рад у школи, да има неопходну стручну спрему, као и све друго што је предвиђено законом. Наставнику престаје радни однос уколико надлежни орган традиционалне Цркве или верске заједнице повуче своју сагласност и препоруку за његово запослење. Директор установе може, наравно, према могућностима и потребама радног процеса у установи и с обзиром на стручну спрему односног лица, да истом понуди друго одговарајуће радно место. 2. Поновићу став Његове Светости да је неприхватљиво да верска настава буде само изборни наставни програм. Неопходно је вратити јој статус редовног, обавезног школског предмета, а исти статус треба да има и алтернативни предмет, код нас назван грађанско васпитање. (Узгред буди речено, тај назив не сматрам адекватним стога што су ученици веронауке такође грађани, грађани као и сви други, и стога што и веронаука васпитава бар онолико колико и остали предмети, ако не и више.) Исто тако, наставу из ових предмета нужно је организовати на нивоу одељењâ, а не на нивоу групâ, без обзира на број ученика пријављених за верску наставу из било које од традиционалних Цркава и верских заједница, односно без обзира на број ученикâ који ће похађати часове грађанског васпитања. У том случају, како је и било раније, часови из тих предмета одржавају се истовремено. Овакво решење било је изричито формулисано у поменутој Уредби о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи („Службени гласник Републике Србије“, бр. 46/2001): „Верска настава се организује и изводи за традиционалне Цркве и верске заједнице у Републици, без обзира на број верникâ у одређеној средини“. Правило је поштовано одређени број година после тога, али је потом у пракси укинуто једностраном одлуком министарства просвете, без консултације са Црквама и верским заједницама и без уважавања цитиране Уредбе Владе Србије. Применом прописâ Уредбе обезбедила би се сталност часова верске наставе и алтернативног предмета у распореду и биле би отклоњене тешкоће и фактичка дискриминација с којима се наставници тих предмета суочавају због немогућности да се поуздају у сталност распореда часова које држе. Организовањем наставе на нивоу одељењâ омогућује се континуитет рада и међусобно познавање учесникâ у наставном процесу, што у досадашњем систему међуодељењских група није био случај јер су групе бивале расформиране и поново формиране сваке године, због прилагођавања у оквиру распореда часова. Даље, избор између верске наставе и наставе алтернативног предмета (грађанског васпитања) треба да се врши на почетку првог и на почетку петог разреда основног образовања, као и на почетку првог разреда средњег образовања. Законом ваља предвидети да се родитељи, односно старатељи ученикâ основне школе и ученици средње школе опредељују између верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље наставе у школи, током којих се организује представљање наставникâ оба предмета, уместо да се опредељују приликом уписа одговарајућег разреда основног, односно првог разреда средњег образовања. Остваривање васпитно-образовних циљева верске наставе могуће је само уколико се обезбеди континуитет наставе у оквиру једног или више циклуса од првог до четвртог разреда и од петог до осмог разреда основног образовања, односно у оквиру циклуса средњешколског образовања. Цркве и верске заједнице имају право да врше самостални надзор над остваривањем верске наставе у духу аутентичности учења Цркве или верске заједнице и на основу моралног профила самог вероучитеља. Директори школа имају дужност да омогуће вршење тог надзора. Лице које испуњава законске услове за вршење надзора именује Министар на основу препоруке, односно именовања од стране Цркве или верске заједнице. Хвала вам на пажњи и стрпљењу! Проф. емеритус др Сима Аврамовић истакао је одређене јединствене особине српског законодавства које се односи на верску наставу: -Поред елемената који су више или мање заједнички за верску наставу у многим државама, постоје одређени елементи српског законодавства о верској настави су прилично јединствени. Прво, основ за одређење традиционалних цркава и верских заједница, са којима држава сарађује у погледу остваривања верске наставе, су управо оне којима је верска настава одузета након Другог светског рата; на тај начин, критеријум одређења круга цркава и верских заједница је јасно одређен, објективан и има јасно правно-политичко упориште. Друго, хармонизација ставова и пуни конзенсус свих традиционалних цркава и верских заједница су неопходни за доношење одлука о плановима и програмима и уџбеницима верске наставе; усаглашавање је предвиђено и за утврђивање националне листе вероучитеља; мешовити састав Комисије за верску наставу, који поред представника цркава и верских заједница обухвата и представнике надлежних државних органа, представља важно средство демократског управљања, које се истиче на упоредном плану. Треће, тзв. „грађанско васпитање“ није тако честа алтернатива верској настави у другим државана; уобичајене опције су етика или морално васпитање. Оправдање је представљала транзиција из комунистичког уређења у демократско. Даље, пажљиви кораци су учињени ка увођењу не-конфесионалних садржаја, у последњим часовима верске наставе у средњој школи. И на крају, ангажовање вероучитеља на одређено време, на годину дана, служило је да подигне ниво одговорности вероучитеља не само према ваљаној настави сопственог верског учења и ваљаном личном примеру, већи према одговарајућем, мултиконферсионалном и толерантном, правичном и уравнотеженом приступу свим вероисповестима. Проф. др Војислав Миловановић, министар вера у Влади на чијем челу је био др Зоран Ђинђић, односно Зоран Живковић, у периоду 2001-2004. године; за време чијег мандата је верска настава враћена у образовни систем Републике Србије, подсетио је присутне да је циљ борбе за повратак веронауке у школе представљао повратак у институцију из које је избачена насиљем силе која није признавала никога и ништа друго до себе саму: -Зашто повратак веронауке? Зато што раздвајати појмове вере и знања као међусобно искључиве је противно природи човека! Дакле, веронаука је у школама већ готово две деценије. О успешности њене наставе треба и може да се говори, а искуства су – несумњиво – различита. Да ли су се остварила предвиђања и тврдње на којима су се темељили ставови о непотребности и штетности повратка веронауке у школски систем? Нису! Ако покушамо да се присетимо шта су билe главнe замерке, страховања, разлози за противљење, доћи ћемо до следећих тврдњи: о угроженим грађанским слободама, о институционализацији разлика које раздвајају, о неприпремљености, о национализму и о инкомпатибилности вере и науке! Угроженост грађанских слобода није била образлагана природом и дефиницијом грађанских слобода, већ ставом да се грађанска слобода као појам одређује интересом уског круга оптерећених идеологијом и с њом повезаним интересима. Једноставније речено, грађанске слободе су оно што се, у било ком моменту и из било ког разлога, таквим означи, истакао је проф. Миловановић и нагласио: -Забринутост да ће враћање веронауке у школски систем довести до (нових) подела међу децом и грађанима показала се као неоснована. После пола века потпуне запостављености права верника и верских заједница и цркава, доживели смо да се Југославија распадне управо по етничком, културном и по религијском основу. Протеривање верске наставе, значи, не само да у то време није довело до зближавања, већ је продубило поделе, тако драге браниоцима слободе неверовања. Продубило их је до апсурда, до мржње, до братоубилаштва! Неприпремљеност за враћање веронауке у школски и образовни систем представљала је валидан повод за забринутост! Ако је ово тачно, онда нам само преостаје да констатујемо како је вероватно полазна неприпремљеност у међувремену превладана. -Однос вере и науке, међутим, заиста јесте озбиљна тема. Не толико међу онима који се и у једној и у другој области крећу слободно и суверено, већ међу онима, не малобројнима, који у једној или другој, могу боравити само уз искључење друге опције. Тврдња о непомирљивости и супротстављености религије и науке јесте, ипак, само слика личне ограничености! Шта је преостало? Чињеница је да је веронаука враћена у просветни систем Србије! Што је својеврсни доказ да чуда постоје. Чињеница је да се више нико (јавно) не конфронтира о томе да ли је веронаука потребна или не! То није мало. Чињеница је да се настава веронауке у нашим школама обавља на начин који је, мање-више, редован и прихватљив. Искуство вероучитеља тек треба анализирати, јер појединачни случајеви указују на велике разлике у креативности, педагошким способностима, способности да се врши упрошћавање појмова без нарушавања дефиниције, у потребама да се уџбеници константно унапређују и садржајно и морфолошки... Али, то је особина редовног стања, закључио је проф. др Војислав Миловановић. Рад панела се наставља у поподневним часовима. По завршетку округлог стола учесници скупа ће донети Заједничку декларацију о значају и месту верске наставе у Србији. Извор: Информативна служба СПЦ ...смањи проширени текст
 Румунија: 3000 дјеце из села Констанце добило је чизме од румунског православног свештеника Клаудија Бануа. Након мјесец дана труда, о. Клаудије Бану успјешно је закључио кампању „Обуј сиромашно дијете“. У почетку је свештеник кренуо са циљем да сакупи 1.000 пари чизама, али је добио подршку да утростручи добро дјело и достигао 3.000 пари. Прије неки дан свештеник је са неколико спонзора и волонтера обишао 11 села у Констанци. Дјеци из породица са ограниченим материјалним могућностима подијељено је 3.000 пари зимске обуће. У акцији је учествовао и архиепископ Теодосије. „Са нама је био наш архијереј, Његово Преосвештенство отац Теодосије, који је благословио дјецу и подијелио поклоне. Дјеца, која су дошла у папучама, отишла су кући у зимским чизмама. Радост је била велика, јер њихове ноге ове зиме неће трпјети хладноћу. Хвала свима на учешћу и ангажовању“, рекао је о. Клаудију Бану који има много искуства у оваквим акцијама. Свештеник Клаудију Бану, парох храма „Св. Великомученик Мина” из Констанце, а већину филантропских акција организује на својој Фејсбук страници, гдје пратиоце обавјештава о резултатима свог труда. Оснивач је социјалне установе "Св. Арсеније Велики" у Техиргиолу, која обезбјеђује храну, одјећу и друго за потребите.
Мјестобљуститељ патријаршијског престола Грузијске православне цркве, Митрополит сенакски и чкоротцуиски Шио (Муџири), упутио је писмо премијеру Грузије Ираклију Гарибашвилију са молбом да се Анчи чудотворна икона Христа Спаситеља (Анчанска икона Спаситеља, у Грузији позната као Анчисхати) врати у црквено власништво. Ово је 30. октобра 2021. године објавио званични сајт Грузијске Патријаршије. У поруци се наводи да је за ову икону посебно припремљен кивот за иконе, у којој се поштују неопходни топлотни и влажни услови.
Тренутно се једна од најпоштованијих светиња у Грузији налази у Музеју умјетности Грузије. Црква је дуго постављала питање њеног повратка. Примопредаја је дугогодишњи и континуирани захтјев Грузијске Патријаршије још од 1990-их. Раније су званичници оправдавали одбијање повратка чињеницом да у храму Анчисхати, названом по икони, не постоје одговарајући услови за њено чување. Међутим, још у августу ове године, у претходном обраћању, Његова Светост Католикос-патријарх цијеле Грузије Илија II увјерио је Премијера да је иницијативна група за враћање чудотворног лика Спаситеља „одрадила велики посао, као резултат од којих је немачка компанија, користећи високотехнолошку опрему, произвела и поставила кутију за иконе у цркви Анчисхати да би тамо поставила икону." Први помени датирају из времена владавине краљице Тамаре (XII-XIII вијек). Некада је икона била смјештена у Анчи манастиру на југозападу Грузије, одакле је 1664. године пренесена у цркву Рођења Пресвете Богородине у Тбилисију. Од тада је позната ко Анчисхати икона. Према епископу Јовану из XII вијека који је уједно био и познати грузијски химнограф, Анчи икону Христа Спаситеља донио је Св. Апостол Андреј Првозвани из Хијерополиса у Кларјати (данашња Турска). Ова икона се индентификује са нерукотовреном ликом Господа Исуса Христа у Едеси. Након освајања ових територија од стране Османлија у 17. вијеку, икона је однесена у Тбилиси. Од тада се чува у цркви Анчисхати, све док у совјетско вријеме није пребачена у Национални музеј умјетности. Аутор: Вјеронаука.нет
 Његово Блаженство Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра г. Хризостом II примио је трећу дозу вакцине против корона вируса. Према информацијама Министарства здравља, Архиепископ је вакцинисан у уторак (2.новембра 2021.године), у 13 часова. Трећу дозу вакцине кипарском архиепископу дала је генерална директорка националног министарства здравља Кристина Јанаки, у присуству министра здравља Михалиса Хаџипантеласа.
Излазећи из центра за вакцинацију, Архиепископ је рекао да свако треба да поштује своје тијело, себе и своје ближње и истакао да сви људи требу да приме вакцину. Министар здравља је рекао да је порука кипарског архиепископа "јасна" и апеловао на све да се вакцинишу. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог извора  Пуних 28 година од како је предмет Православна вјеронауке враћен у школски систем резултати су видљиви на свим пољима. Они који су је учили на почетку, сад су родитељи чија дјеца уче вјеронауку. Њихов однос према богослужењу је управо онакав какав се очекује од православног хришћанина. На ове теме говоре нам:свештеник Драган Поповић, координатор за Православну вјеронаку, протођакон Жељко Секулић и ђакон Бошко Максимовић, вјероучитељи у брчанским основним и средњим школама. Извори: Епархија зворничко тузланска и РТРС  Корона вирус галопира Светом Гором, уводећи монашку државу у невиђену здравствену кризу. Према наводима са Свете горе стварних случајева је најмање 50, а неки сматрају да тај број достиже и до 70! У само једном дану прошле суботе забиљежено је 8 случајева, али, како су за мактхес.гр рекли на Светој гори, стварни број је много већи, а ситуација је много гора него што се чини.
Међу посљедњим жртвама корона вируса је јеромонах Дионисије из скита у Агија Ана. Интубацијом се лијечи и јеромонах Пантелејмон из Агије Ане, док су прије неколико дана отац Продромос из Каријеса и један од његових потчињених морали да буду интубирани у АХЕПА (Универзитетска општа болница АХЕПА, позната и као болница АХЕПА, сматра се једном од највећих болница у Грчкој, са сједиштем у Солуну). Ситуација на Светој Гори изазива велику забринутост администрације и надлежних, јер се чини да је ситуација измакла контроли. Мјере и протоколи постоје, али се не спроводе како треба, што доводи до великог ширења вируса, док постоје читави манастири који су постали анти ваксерска упоришта. Како су рекли на Светој гори, цијелу ситуацију отежавају румунски ходочасници који у посљедње вријеме у великом броју пристижу на Свету Гору и смишљају различите начине како би могли да прођу брзе тестове на које су приморани да се подвргну приликом уласка у монашку државу. Саопштење о броју случајева изазвало је велику забринутост вјерника који су путем друштвених мрежа почели да апелују на надлежне органе да интервенишу и заштите светогорске старце. Ситуација је толико заоштрена да су претходних дана за посјетиоце били затворени манастири Пантократор, Ксенофонт, Ватопед и скит пророка Илије.  Руска православна црква сматра да треба спријечити раскол у друштву на тему вакцинације.“Не смемо претварати проблем вакцинације, нити друге акутне проблеме који могу настати у нашем развоју, у фактор који ће створити националне поделе”, рекао је заменик шефа одељења за односе са јавношћу Синода РПЦ Вахтанг Кипшидзе. Представник цркве сматра да, без обзира на важност вакцинације, “не треба дозволити да се она претвори у вододелницу која супротставља један део друштва другом”. По мишљењу Кипшидзеа, ту се може користити само метод убеђивања, давања примера и пажљивог, мирног и доброг односа према онима који имају другачије мишљење. Он је позвао да се пажљиво и деликатно прилази питању давања предности вакцинисаним људима у односу на невакцинисане.
“По мом мишљењу, ефекат од присиле у тој сфери је крајње ограничен јер он може да изазове још већу поларизацију мишљењу и може још више сукобити људе између себе”, рекао је Кипшидзе. У цркви, по његовим речима, не желе да дође до такве подела међу верницима. Из тог разлога у православним храмовима не траже на улазу никакве сертификате, кодове, надајући се на одговорност и савест парохијана. Извор: Спутњик  Чајниче: Храм Успења Пресвете БогородицеФото: РТРС На Храму Успења Пресвете Богородице у Чајничу, изграђеном прије 158 година у току су припреме за обнову крова. У ово мјесто, на поклоњење и молитву пред чудотворном иконом Богородице, за коју се вјерује да има исцјелитељске моћи, долазе и ходочасници из цијелог свијета. Завршени су и значајни рестау-раторско-конзерваторски радови на икони Чајничке краснице. У току је обнова најстарије рукописне књиге у БиХ – Четворо-јеванђеља, која се чува у музеју Црквене општине чајничке. | Аутор: РТРС  Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 31. октобра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду председницу Представничког дома Републике Кипар госпођу Аниту Димитрију. Предстојатељ Српске Православне Цркве је, у срдачном и пријатељском разговору са председницом кипарског парламента, нагласио велики значај даљег унапређења узајамног поштовања и љубави између два братска православна нарада и две државе. Патријарх је такође истакао да, с обзиром на сличне историје, па и слична искушења наше две земље морају као основни правац деловања имати мир и очување мира. У том смислу саговорници су показали највиши степен разумевања за проблеме који постоје, с обзиром на то да су делови територија обе земље насилно заузети, а православно становништво протерано, као и да и у Републици Кипар и у Републици Србији постоји свест да решавање свих проблема мирним путем мора бити на првом месту. Госпођа Анита Димитрију је захвалила Његовој Светости на пријему и позвала га да посети Кипар. Састанку су присуствовали амбасадор Републике Кипра у Србији господин Димитриос Теофилакту, као и сарадници Представничког дома Републике Кипар. ИЗВОР: СПЦ Прошло је 20 година од када је Веронаука враћена у основне и средње школе у Србији. Наиме, прије тачно 20 година, уредбом Владе Републике Србије Верска настава као алтернативни предмет враћена је у основне и средње школе („Службени гласник РС”, бр. 46/2001). Правилник о наставном плану и програму предмета Верска настава за први разред основне школе донесен је 20. октобра 2001. године (Службени гласник Републике Србије – Просветни гласник, 2001б).У наведеном Просветном гласнику дат је и Правилник о врсти стручне спреме наставника верске наставе за први разред средње и први разред основне школе, као и критеријумима и начину оцењивања ученика који похађа верску наставу. Критеријуми за оцењивање су: редовност у похађању наставе, заинтересованост и активно укључивање у процес наставе. Успех ученика оцењује се описно: истиче се, добар и задовољава. Његова Светост тадашњи патријарх српски Павле одржао је 2.новембра 2001.године први час верске наставе у ОШ "Краљ Петар Први Карађорђевић" Београду, у присуству премијера Зорана Ђинђића. У време када је верска настава враћена у школе, у Влади Републике Србије дужност министра просвете и спорта обављао је проф. Гаша Кнежевић. Његово Преосвештенство Епископ браничевски Господин Игнатије именован је од стране Светог Архијерејског Синода Српске православне цркве за сарадњу са Министарством просвете и спорта и за осмишљавање и организовање верске наставе за укључивање у школски систем. Епископ Господин Игнатије имао је задужење и за писање уџбеника Православног катихизиса. Веронаука је данас обавезни изборни предмет, а деца морају да изаберу да ли ће слушати грађанску наставу или верско васпитање. Тренутно у Републици Србији на веронауку иде око 450.000, а на грађанско васпитање око 315.000 ученика. У школама ради 2.010 вероучитеља, од чега 1.602 православних, 247 исламских, 131 из Римокатоличке цркве и 30 из Цркава реформације. Нажалост, статус вероучитеља у Републици Србији и након 20 година и даље није регулисан и они сваке нове школске године потписују уговор на годину дана. Аутор:вјеронаука.нет
Међународни експертски панел "20 година Верске наставе у Србији"Међународни експертски панел Двадесет година Верске наставе у Републици Србији биће одржан 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У раду панела, чији су организатори Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, учешће ће узети представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији, званичници Владе Републике Србије, као и еминентни стручњаци из Немачке, Италије, Грчке и Србије.
Програм скупа: 09.00 - 09.10 - Поздравно слово: Декан Православног богословског факултета Универзитетас у Београду протојереј др Зоран Ранковић 09.10 – 09.30 - Уводнo излагањe: Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије; Министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић 09.30 – 10.30 - Поздравне речи: Бискуп г. Ладислав Немет, председник Бискупске конференције Светог Кирила и Методија; Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић; Муфтија проф. др Мевлуд еф. Дудић, председник Мешихата Исламске заједнице у Србији; Бискуп г. Јарослав Јаворник, Словачка Евангеличка Црква а.в.; Бискуп г. Бела Халас, Реформатска Хришћанска Црква а.в.; Велики рабин Србије г. Исак Асиел, Јеврејска заједница; Директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић. Модератор: Тамара Каличанин 10.45 – 11.45 - Верска настава у Србији у светлу европских искустава Проф. др Герхард Роберс; Проф. др Силвио Ферари; Проф. др Атанасиос Стојанидис Модератор: др Далибор Ђукић 11.50 – 13.00 - Пленарна излагања: Верска настава у светлу српских искустава Епископ бачки др Иринеј; Проф. др Сима Аврамовић; Проф. др Војислав Миловановић Модератор: Милана Ивковић 14.30 – 16.00 - Округли сто, доношење Заједничке декларације о значају и месту Верске наставе у Србији Модератор: ђакон др Ивица Чаировић Извор: СПЦ.РС  Митрополит корсунски и западноевропски Антоније освештао је цркву, која је раније била дио комплекса католичког манастира у италијанском граду Варезе. Патријаршијски егзарх западноевропски, митрополит корсунски и западноевропски Антоније, извршио је 31. октобра велико освећење храма светог благовјерног кнеза Александра Невског на територији некадашњег католичког манастира у граду Варезе на сјеверу Италије, преноси сајт Руске православне цркве у Италији. Храм у Варезеу подигнут је у старој згради тренутно нефункционалног католичког манастира, који је Руска црква добила као своје власништво. Извршени су рестаурираторски радови и постављен је нови резбарени иконостас. На освећењу храма били су и генерални конзул Руске Федерације у Милану Д. И.Штодин, као и бројни парохијани и ходочасници.  Данас се навршава 17 година од када се Господу преставио добри старац, како га зову, један од најомиљенијих подвижника и исповједника Православља у 20. вијеку - Преподобни старац Гаврило (Ургебадзе) из Грузије. Архимандрит Гаврило је канонизован 20. децембра 2012. године. Дан његовог престављења Господу, 2. новембар, установљен је као дан његоог помена. После прослављења старца Гаврила у Грузији, и Руска православна црква га је прославила и уврстила у свој календар. Његове свете мошти обретене су 22. фебруара 2014. године. Старца су звали „велика љубав двадесетог стољећа“. Често је око врата носио таблу на којој је писало „Човјек без љубави је као крчаг без дна.“ Безбројна исцјељења десила су се након његове смрти на његовом гробу. Цијела Грузија дубоко поштује старца. Временом су се многи људи увјерили да живот старца Гаврила оличава свих девет блаженстава: био је сиромашан духом и нашао Царство небеско; искусио је свим својим срцем сваку манифестацију ненаклоности, и био је плачљив, кротак, гладан и жедан праведности - и био је задовољан. Он је посијао ријеч Божију и пожњео плодове – учврстио људе у вјери, дао им кишу и дао им љубав, упутио их на прави пут. Старац бјеше милостив, чиста срца, мир и благодат из извора срца. Гонили су га за правду, вријеђали га и на све начине клеветали Господа Бога ради. Али издржао је све. Поднио је то мушки и само због љубави према Свевишњем, Коме је посветио цио свој живот. Отац Гаврило, у свету Годердзи Василијевич Ургебадзе, рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију. Имао је око двије године када је остао без оца. У дјетињству су малог Годердзија сви звали - Васико - у знак сјећања на његовог оца. Васико је похађао мушку школу само шест година. Чежња за монаштвом јавила се у њему још од ране младости. Дуго времена његова мајка се борила против синовљеве жеље за монаштвом, међутим пред крај свог живота се помирила са његовим избором, да би се на крају и сама замонашила. Касније је старац уобичавао рећи, „Нема већег херојства од монаштва.“ И он је то доказао свим својим животом. 27.фебруара 1955.године примио је монашки постриг у својој 26 години, добивши име Гаврило, према преподобном Гаврилу са Свете Горе, старцу који је ходајући по води на обалу донио икону Иверонске Богородице која је на Свету Гору дошла плутајући морем. О. Гаврило је саградио цркву са неколико купола у дворишту свог дома у Улици Тетри Тскаро у Тбилисију. Саградио ју је својим властитим рукама и завршио негдје око 1962. године. О. Гаврило је иконе за своју цркву проналазио на градским депонијама, гдје су људи, у та безбожна времена, доносили и бацали заједно са смећем велике количине светих предмета. О. Гаврило се упокојио 2. новембра 1995. године од едема.  Свечани пренос светих моштију Светог Гаврила на поклоњење у храм Светицовели након њиховог изношења из гроба у манастиру Самтавро 22. фебруара 2014. године. свети старац Гаврило Грузијски – О ДОБРИМ ДЕЛИМА И НАМЕРАМА Бог ће ти вратити стоструко више од онога што си потрошио чинећи добра дела. На овом свету и живимо да бисмо чинили добро. Бог од нас захтева срце. Али, без добрих дела нећеш моћи да даш срце Богу. Помажи сиромашном човеку – то ће бити твоја жртва Богу. Свима треба желети добро, али је за чињење добра потребна мудрост. Кад чиниш добро пењеш се за једну степеницу, а кад грешиш – спушташ се. Цео наш живот је такво кретање. Како човекова душа може бити мирна кад је ближњи у опасности? Ако код куће имаш болесника и нема ко да га пази, боље је да не идеш у цркву, да останеш код куће. Ко се труди ради добра ближњег – труди се ради самог себе. Човек сам благосиља свој живот добрим намерама. Бог је човеку дао слободну вољу… Благодатно је дело хранити голубове и друге птице. Око је огледало душе; ако душа сама не пожели, оно неће погледати у лоше. Прво лечи Бог, а затим лекар, али ко се не захваљује лекару, не захваљује се Богу. Трудбеник је достојан награде. Разум и руке лекара творе богоугодна дела. Кад једеш сети се гладног, жедног и паћеника. Ако су те оклеветали, на добро ти одговорили злом, немој држати зло у срцу. Опрости и радуј се, зато што си се захваљујући томе за неколико степеница приближио Богу. свети старац Гаврило Грузијски „Када се пред тобом изругују твојој вери, а ти ћутиш- ти си гори од хулитеља. Када је потребно бранити Веру, а ти то не чиниш, погубљујеш душу, али ако и погинеш бранећи је, доспећеш у Царство Небеско" „Ако сте оклеветани, одговорите добрим на зло. Опрости и радуј се, јер захваљујући томе попећеш се неколико степеника ближе ка Богу“ „Смирење је неугасива, Богу угодна свијећа“  Фото: глумац Арис Серветалис у студију снима аудио-књигу Старца Тадеја “Какве су ти мисли такав ти је и живот“ У мору духовне литературе где многи духовници па и квази духовни саветници или гуруи нуде своје савете како да савремени човек нађе мир у својој души, једна књига је постала “духовни бестселер“ у Грчкој. Сама појава те књиге у почетку није ништа обећавала јер и сам аутор је био потпуно непознат грчкој јавности, како световној тако и црквеној.
Аутор није имао ту срећу да доживи објављивање своје књиге за време свога овоземаљског живота, а могло би се рећи да није имао ни намеру да је објави због своје дубоке и несвакидашње смирености. Може се рећи да нико ни од издавача није очекивао да ће сама књига постати једна од најчитанијих духовних књига, као и да ће бити преведена на више страних језика међу којима је и грчки. Назив књиге је “Какве су ти мисли такав ти је и живот“, која је настала захваљујући снимљеним беседама преподобног живота Старца Тадеја, игумана манастира Витовнице. На грчки језик је преведена са називом „Οι λογισμοί καθορίζουν τη ζωή μας“, тј. “Мисли одређују наш живот“, у издању атинске издавачке куће “Ен Пло“- Έν πλῷ — појавила се у грчким књижарама у октобру 2012. године. Сам назив књиге, као и фотографија старца Тадеја на насловној страни, у мору духовне и квази духовне литературе била је као магнет који привлачи грчке читаоце који траже духовну утеху и мислени мир у својим душама. Сам додир са садржајем књиге Старца Тадеја у толикој мери је утицао на грчке читаоце да је постала један од значајних савремених духовних бестселера. У свом ноћном програму Радио станица “Пирејска Црква“ 91,2 FM емитовала је књигу Старца Тадеја и то је још више допринело да се шира грчка јавност упозна са ликом и мислима преподобног живота Стараца Тадеја. На разним црквним блоговима и интернет страницама почели су се често да појављују цитати Старца Тадеја, а 2013. године на You Tube се појавила са грчким преводом емисија Студија Б — Духовници “Интервју са Старцом Тадејем“, обављен у манастиру Ковиљу 2002. године. У коментарима многи Грци наводе да је поред књиге Старца Порфирија “Живот и поуке“, књига Старца Тадеја “Какве су ти мисли такав ти је и живот“ једна од најбољих духовних књига за сваког човека. Већина грчких читалаца сматра да је сама књига Старца Тадеја водич који треба сви да читају и да даје одговор на многа питања савременог човека оптерећеног бригама и стресом. За многе духовне недоумице и проблеме људске душе сврставају саму књигу у врх духовних бестселера која мора да се прочита. Управо због свега тога атинска Издавачка кућа Ен Пло одлучила је да изда аудио-књигу Старца Тадеја “Какве су ти мисли такав ти је и живот“ коју чита познати грчки глумац Арис Серветалис, глумио је Светог Нектарија у филму “Божији човек“, који је режирала Јелене Поповић. Сама објава да ће ускоро бити издана аудио-књига Старца Тадеја и да ће је читати познати глумац Арис Серветалис већ је побудила велико интересовање шире грчке јавности за саму књигу која је већ постала многима духовни руководитељ у узбурканим водама савременог живота. Светог живота смирени Старац Тадеј иако себе никада није рекламирао и иако за време свог овоземаљског живота није био познат ван граница Србије, постао је један од најпознатијих савремених духовника “стараца“ у читавом свету чија је реч и поука мелем за савременог човека, а поготово његова чувена мисао: “Какве су ти мисли такав ти је и живот.“ Старац Тадеј се смирио пред свима за време свог овоземаљског живота, а Бог га је по упокојењу узвисио како на Небесима тако и овде на земљи где сваког дана све више и више његов смирени и кротки лик и његове богоугодне смирене мисли кроз његове књиге, видео и аудио записе освајају хиљаде и хиљаде људских срца на свим странама света па и у братској Грчкој. Архимандрит Евсевије Меанџија /извор: митрополија.цом  Директор Управе за извршење кривичних санкција Дејан Царевић изјавио је да сваки казнено-поправни завод (КПЗ) у Србији данас има простор намењен искључиво за верске обреде и посете свештеника осуђеним лицима. Царевић је, после освећења новоизграђеног Храма светих апостола Петра и Павла у КПЗ Пожаревац (Забела), рекао да је остваривање верских права у заводима регулисано Законом о извршењу кривичних санкција и међународним нормама.
“Подржавамо верске активности у свим установама, не само зато што је остваривање верских права законска обавеза, већ зато што вера помаже сваком појединцу да пронађе праве вредности у животу“, рекао је Царевић. Како је саопштила Управа за извршење кривичних санкција, он је указао да се годинама уназад улаже у обнову и изградњу храмова, цркава и капела у свим заводима. Царевић је навео да је међу осуђеницима скоро 98 одсто православних верника, али да ће врата новог храма бити отворена за све верујуће људе, без обзира на верску заједницу којој припадају. “У циљу верске једнакости, постојећа капела у овом заводу биће адаптирана за молитве осуђеника других вероисповести“, додао је Царевић.,У изградњи храма, површине 120 квадрата, учествовала су осуђена лица, а вредност изградње износи скоро 10 милиона динара. Средства је обезбедила Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Министарства правде, а значајан део су биле и донације, међу којима су и прилози српског патријарха Порфирија, као и блаженопочившег патријарха Иринеја. Директор Управе и шеф кабинета министарке правде Маријана Савић Симић обишли су и нови павиљон за смештај 216 осуђеника. Реч је о једном од три павиљона која су изграђена у протекле две године за смештај скоро 670 лица у складу са стандардима Савета Европе, наведено је у саопштењу. Извор  У Манастиру преподобног Прохора Пчињског код Врања данас је обиљежена слава и одржана завршна церемонија прославе великог јубилеја - 950 година овог манастира. Министар културе и информисања Србије Маја Гојковић указала је у обраћању на важност очувања и његовања националног културног богатства, као и континуиране подршке у заштити културног и духовног насљеђа, које је током историје имало кључну улогу у опстанку српске традиције и идентитета, с циљем да се богата баштина пренесе будућим генерацијама. "Историја наше цркве уједно је сведочанство о бићу и борби за одржање српског народа, очувању његове вере, језика, културе и државе. Зато је и данас, када се суочавамо са савременим изазовима, заједнички рад државе и цркве од огромног значаја", нагласила је Гојковићева, која је свечаности присуствовала као изасланик предсједника Србије Александра Вучића. Према њеним ријечима, Црква и држава, свака са својом мисијом и дужношћу, имају обавезу очувања и његовања светосавских вриједности, као чврстог темеља националног и духовног јединства и ради напретка у свим областима живота. Гојковићева је на свечаној церемонији примила Грамату Епархије врањске, након чега је захвалила овој епархији и Његовом преосвештенству епископу врањском Пахомију за вриједно признање, напомињући да су се на овом мјесту током девет и по вијекова окупљали преци и славили Светог Прохора Пчињског. Она је истакла важност постојања овог манастира, као свједока трајања српског народа, државе и Цркве на тим просторима. "На читавом свету нема много споменика културе као што је овај манастир, који могу истовремено да се похвале скоро миленијумским постојањем, континуираним духовним животом и великим значајем који имају за целокупно културно наслеђе једног народа", нагласила је Гојковићева. Она је подсјетила да су манастири били средишта културног и просвјетног живота, мјеста окупљања, чувари јединства и саборности све до данашњих дана, те да српске средњовјековне манастире одликује разноврсност градитељских и архитектонских стилова. Гојковићева је напоменула да је Српска православна црква дала значајан допринос свјетској хришћанској духовној и културној баштини неизмјерном љепотом манастира и цркава, као и богатством икона и фресака. "Овај средњовековни бисер, на шумовитим обронцима Козјака, својом историјом сведочи и о бурним временима кроз која је пролазио заједно са својим народом. Разаран, пустошен, уништаван, а потом обнављан захваљујући жељи и залагању верника, нашег народа, Цркве и државе, увек је био и остао снажан духовни и културни центар", рекла је она. Према предању, светињу је у 11. вијеку подигао византијски цар Роман Диоген у знак захвалности Светом Прохору Пчињском мироточивом, који му је прорекао да ће постати цар. Манастир дјелује као културно-просвјетни центар овог краја и у њему ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а организовано се учи и иконописање. Манастир Прохор Пчињски као цјелина представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. Извор: Танјуг У једном америчком округу, сатанисти издејствовали укидање забране њихових симбола у школама1/11/2021
 У округу Делавер у Пенсилванији, школски кодекс облачења који забрањује сатанистичке симболе укинут је због оптужби за дискриминацију.
Сатанистичка организација Satanic Delco у Пенсилванијском округу Делавер (САД) коју су донијеле локалне школске власти издејствовала је укидање дрес кода (кодекс облачења) који је забрањивао ученицима да носе сатанистичке симболе. Шеф организације Џозеф Роуз рекао је да ако јавна школа дозвољава вјерско изражавање, онда не би требало да издваја и забрањује самоизражавање "једне одређене религије", имајући у виду сатанизам. Сатанисти су мјесец дана редовно слали писма и позиве округу са захтјевом да се прекине дискриминација сатанистичке дјеце, након чега је школски надзорник послао допис да се укине дрес код. Лидер Satanic Delco-а већ је покренуо сличну кампању за укидање забране сатанистичких симбола у школском округу Garnet Valley у Глен Милсу у Пенсилванији. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог извора  Монаштво српског средњовековног манастира Високи Дечани емитовало је краћи музички инсерт свирања на виолини једног јапанског посетиоца, поред манастирске цркве, реагујући на тај начин на увредљиве коментаре који су уследили након позива Виоле Фон Крамон да се спроведе одлука косовског уставног суда о манастирском имању. "Високи Дечани треба да буду место које уједињује све грађане Косова и премошћује јаз између заједница, као што и манастир Дечани и отац Сава могу да играју конструктивну улогу у друштвеном дијалогу", поручила је посланица Европског парламента Виола Фон Крамон након јучерашње посете српском средњевековном манастиру. Додала је да су толеранција и обострано разумевање суштина мултиетничког друштва. "Управо зато подстичем косовску владу да примени дуго одлагану одлуку уставног суда јер владавина закона значи једнако опхођење према свима", истакла је Фон Крамон на Твитеру након разговора са игуманом - архимандритом Савом Јањићем. У појединим албанским медијима појавили се у се увредљиве реакције након објаве Виоле Фон Крамом, а након њих реаговали су и свештеници манастира. "После апела Виоле Фон Крамон да власти спроведу одлуку суда о манастиру Дечани појавиле су се националистичке реакције и увреде у појединим албанским медијима. Одговарамо са снимком који приказује јапанског посетиоца који је показао како се негује светска баштина", написано је на Твитер налогу манастира. Подсећању Виоле Фон Крамон на коначну одлуку косовског уставног суда из 2016, о повраћају скоро 24 хектара земље Високим Дечанима, а коју косовске власти још увек нису спровеле, придружио се данас и немачки амбасадор у Приштини Јорн Роде, који је на Твитеру поручио да самовољна примена владавине права није пут напред. "У потпуности сам сагласан: Спровођење одлуке косовског уставног суда из 2016. је давно закаснело, како је Суд недавно подсетио. Самовољна примена владавине права није пут напред", написао је Роде. Општинске власти у Дечанима пет година одбијају да манастиру упишу у катастар власништво над земљом и тиме спроведу одлуку тог суда.
|
