Сазнај новости из
хришћанског свијета
Архива Луке Кримског, коју су стручњаци првобитно процијенили на 2 милиона рубаља, продата је на аукцији за 80 милиона рубаља (милион долара) 7. јула 2021.године, у московској аукцијској кући „12. столица“, одржана је аукција личних ствари светог Луке Кримског - Војно-Јасеницког Валентина Феликсовича (1877-1961). На аукцији су представљени рукописи, дјела, говори и бесједе св. Луке, цртежи, фотографије, књиге из његове библиотеке, као и лични предмети: мастило, држач оловке, два пешкира, покривач, црквени покров и друге ствари. Свих 82 лота колекције су продате, укупан приход износио је 80 милиона рубаља (више од милион долара). Према прес-служби аукцијске куће "12. столица", најскупљи лот био је претходно необјављени рукопис из 1943. године о подршци цркве од стране државе у борби против фашизма у лику Хитлера: са почетном цијеном од 40 хиљада рубаља, документ је отишао за 10,4 милиона рубаља. Најскупљи предмет лицитације продат је за 5 милиона рубаља. Аукција је трајала три и по сата. „Захваљујући нашем хероју, светом Луки Војно-Јасеницком, била је то дивна прича од самог почетка“, рекао је водећи експерт аукцијске куће Иван Јефимов. - Новац у таквим причама обично није главна ствар. Али сада је то било преко милион долара. Драма током аукције била је иста као некада с архивом Колчака ... ". Војно-Јасеницки Валентин Феликсович је рођен се 1877.г. у Керчи. Умро 11. јуна 1961.г. у Симферопољу. Хирург, доктор медицине. До 1917.г. лекар у болницама средње Русије, касније - главни лекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство. Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига „Огледи из гнојне хирургије", која је доживела три издања (1934, `45, `56.г). Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944.г.), медаља „За херојски рад у Великом Отаџбинском рату", (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу „Огледи из гнојне хирургије", и „Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја" (1946.г.). Војно-Јасеницки је умро у чину архиепископа Кримског и Симферопољског. У четвртак 8. јула Храм Светог Саве на Врачару посјетила су деца из Федерације Босне и Херцеговине и Републике Хрватске, односно из Уздоља, Вира, Куле Атлагића, Ислама Грчког, Нунића, Радучића, Задра, Брибира, Ђеврсака, Риђана, Оџака, Лукавца, Босанског Петровца, Босанског Грахова, Дрвара и Гламоча. Дјецу је дочекао Његова Светост патријарх Српски Г. Порфирије. ЊЕГОВА светост патријарх српски Порфирије поручио је током сусрета у Београду са српском дјецом из региона да увијек могу да се обрате Српској православној цркви и Србији, те да се моле једни за друге, као и за своје вршњаке из других народа, јер је различитост дар од Бога. “Да у тој различитости препознајемо једни друге и да једни друге обогаћујемо”, рекао је патријарх Порфирије у Храму Светог Саве, где је дочекао и поздравио српску децу из Хрватске и Федерације БиХ, пожелевши им добродошлицу. Патријарх је рекао деци да су дошла у срце Београда, јер је овај храм срце Београда, а да је срце српског народа Свети Сава, који је одредио духовни пут својим сународницима - православну веру и православну молитву. Патријарх Порфирије је нагласио да Свети Сава као светитељ уједно припада и српском народу, али и свим народима, јер се молио Богу и чинио све на добро свих људи. Његова светост патријарх српски је испричао и да су му српска деца на Косову и Метохији, коју је недавно посетио, рекла да се Богу моле прво за своје ближње, а онда и за сву децу која су њихове комшије и која не припадају истом народу. Подсјетивши да је службовао у Хрватској, патријарх Порфирије је рекао да је видeо да су сви људи исти, те закључио да понекад из себичности праве разлике, али да молитва помаже да победе у себи себичност. Његова светост је замолио децу да се још више моле и да једни у другима препознају пријатеље и истину. „Да знамо да су нам једнако драги и блиски, да се молимо једни за друге и онда ћемо видети да су ситнице и глупости све око чега се не слажемо, онда ћемо видети да је свако непоновљив и јединствен”, рекао је патријарх српски Порфирије. Патријарх је поручио деци да се, ако имају неке потребе, увек могу обратити не само Србији, него и својој Српској православној цркви, од свештеника и владика тамо где живе, па и до самог патријарха. „Ми ћемо се потрудити да помогнемо да проблеми буду што мањи. Србија осећа потребу, обавезу и дужност да помогне српском народу где год се налазио”, нагласио је патријарх српски Порфирије. У периоду од 5. до 9 јула у склопу летњег кампа за српску децу из региона, 50 деце је имало прилику да се упозна са својом историјом, језиком, културом, али и да посете броје институције и обиђу различите споменике културе, музеје и туристичке дестинације наше земље. Органзатор пројетка је Покрајински фонд за избегла, расељена лица и за сарадњу са Србима у региону. ИЗВОР: ТВ ХРАМ и СРНА Два велика крста, која су уклоњена због радова на реконструкцији, красе централно гробље чешког града Брна након 40 година. Крстови посвећени сјећању на војнике који су пали током борби током ослобађања града у Другом свјетском рату, нису враћени на мјесто након отприлике двије године рада (1979-1980). Освећење крстова извршио је у јуну првосвештеник Јосиf Феjсак из руске православне парохије Светог Вацлава у Брну. Освећењу је присуствовао и генерални конзул Русије у Чешкој Републици Александар Калачев. На гробљу, изграђеном од 1945. до 1946. године, налазе се гробови 3.364 погинулих војника из Брна, јужне Моравске, Румуније, бившег Совјетског Савеза и неколико жена. Крстови су направљени на иницијативу локалне заједнице уз сагласност општинске власти у Брну. Извор Православни епископи у Њемачкој истакли значај евхаристије током кризе узроковане Ковидом-198/7/2021
На 22. засиједању, Савјета Православних Епископа Њемачке истакнут је значај Свете Евхаристије током кризе узроковане Ковидом-19. Састанак је одржан 23. јуна 2021. у Келну, у сједишту антиохијске епархије Њемачке и Централне Европе, уз учешће представника грчке, антиохијске, српске и румунске епархије. Састанком је предсједавао Његово Високопреосвештенство митрополит њемачки Августин и егзарх Средње Европе (Васељенска патријаршија). Архијереји су усвојили заједничку декларацију под насловом „Света евхаристија током кризе узроковане коронавирусом“, која је истакла ефекте пандемије на живот православне цркве у Њемачкој, а посебно на служење свете евхаристије. Владике скрећу пажњу на неспорни значај Евхаристије и евхаристијске заједнице вјерника за црквени живот. Указане су могућности путем којих парохије и вјерници могу добити помоћ у суочавању са тренутном ситуацијом. Нацрт текста припремила је радна група богослова из свих православних епархија у Немачкој под вођством српског епископа Дизелдорфска и Њемачке Григорија (Дурића). Чланови Епископског савјета разговарали су и о планираним прославама поводом обиљежавања 1700-годишњице Првог васељенског сабора у Никеји (325) 2025.године. Непосредно прије него што је Европски парламент изгласао Матићев извјештај о сексуалном и репродуктивном здрављу жена и сродним правима у ЕУ, Сабор православних епископа Њемачке разматрао је документ и истакао да пројекат не узима у обзир права нерођене дјеце. „ Према православном учењу, човјек је створен по слици и прилици Божјој. Ова сличност је неопозива, не може се одузети и дефинитивно успоставља људско достојанство и једнакост међу свим људима. Достојанство живота, посебно у случају нерођене дјеце, неповриједиво је и неопозиво “. „ Због тога сматрамо проблематичним што тренутни нацрт резолуције не узима у обзир права нерођене дјеце. Они су најмање једнако важни као заштита жена од експлоатације, угњетавања и насиља, њиховог здравља и њихових права, на чему се заснива нацрт резолуције “, нагласили су јерарси. Јесење засиједање заказано је за 11. новембар 2021. године у сједишту румунске митрополије у Нирнбергу. Извор: басилица.ро Превод: вјеронаука.нет Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство умировљени Епископ канадски г. Георгије, служио је данас, 08. јула 2021. године, свету Литургију у руском храму Свете Тројице на Ташмајдану, Подворју Московске Патријаршије у Београду, поводом прославе празника св. Петра и Февроније, муромских чудотвораца, символа супружничке љубави и оданости. По завршетку службе, сабранима се најпре обратио домаћин, прота Виталије Тарасјев и заблагодарио Преосвећеном Епископу који је са благословом Патријарха Порфирија служио свету Литургију. "Данашњи дан је посебан у календару руског народа, јер је то један од оних дана када се сливају и Црква и држава у једно славље", рекао је прота Виталије напомнувши да је заједничко и прослављање св. Ћирила и Методија. Подсетивши да је пре 12 година овим поводом први пут у Руској цркви богослужио блажене успомене Патријарх Иринеј, прота Виталије је рекао да су код Патријарха тада осетили да је «потребно нашој генерацији такво литургијско прослављање Божијих угодника који нам показују пут, како бисмо опстали и физички и духовно». Поздрављајући многодетне породице са Косова и Метохије, прота је Епископу уручио и скромни дар, образ Петра и Февроније (звучни запис 1). По отпеваном многољествију, Преосвећени Владика Георгије је заблагодарио Господу што му је дао «снаге и моћи да учествује у овој Светој Тајни». "Бог је створио свет за Царство Небеско и дао човеку само једну заповест да не прекрше, а када је човек огрешио и изгубио рај, Господ је слао пророке и на крају и Сина Свога Јединороднога да искупи народ и врати га у Дом Очев", рекао је Владика говорећи о Божијој љубави. Сви треба да се замисле и поуче о св. Петру и Февронији, да је основна заповест Божија рађајте се и множите се, рекао је Владика, приметивши да су "данас многи заборавили на ту заповест и многима је лакше да имају кућног љубимца, него дете пазити и чувати, а дете је одраз и образ лика Божијега", напоменуо је Владика Георгије. "Најлепши украс свакога храма и свакога места је народ који носи лик ожији на себи и који живи по благодати Божијој", рекао је Епископ Георгије (звучни запис 2). По завршетку свете Литургије у храму Свете Тројице на Ташмајдану, сабрани су се упутили у Руски дом, где ће Владика Георгије доделити државне награде - медаље супружницима који су у благочестивом браку провели четврт века или дуже, показујући верност Богу и једно другоме. Свечаност се организује у сарадњи са "Россотрудничеством", федералном агенцијом под чијом управом су сви културни центри Русије у земљама света. Извор: Радио "Слово љубве" Фото: Марко Весић, радио "Слово љубве" Русија слави успомену на свете Петра и Февронију и Дан породице, љубави и вЈерностиУ четвртак, 8. јула 2021. године, на дан сjећања на заштитнике православног брака - свете племићке кнезове Петра и Февронију Муромскe, Русија традиционално прославља Дан породице, љубави и вjерности. Историја бескрајне љубави и оданости Петра и Февроније постала је позната свијету захваљујући средњовјековној руској књижевности и Повијести о Петру и Февронији Муромским. Љубавна прича светог пара садржана је у староруској „Причи о Петру и Февронији Муромској“, коју је за врijеме владавине Ивана Грозног написао Јермолај-Еразмо. Писац је саставио причу засновану на усменим муромским легендама. Руска црква канонизовала је Петра и Февронију Муромске око 300 година након њихове смрти. Брачни пар нијје прибројан преподобнима (иако су умрли као монаси), већ као благовјерни кнежеви. Ове године Руси славе овај празник 13. пут. У многим регионима земље на овај дан одржаће се различити свечани догађаји, посебно „8. јул - Дан без развода“. Иницијатива за појаву сверуског празника припадала је становницима Мурома, а 2008. идеју празника подржале су многе јавне организације и личности, као и Руска православна црква. Организациони одбор прославе предводила је Светлана Медведева. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику додијелио статус Сверуског државног празника. Камилица је изабрана за симбол празника, пошто се овај дивљи цвијет, распрострањен у Русији, већ дуго сматра знаком љубави. Аутор: вјеронаука.нет Житије Светих Благоверних Кнеза Петра и Кнегиње Февроније, Муромских ЧудотворацаАкти насиља који су се догодили током протеста против ЛГБТ марша у Тбилисију подлијежу безусловној осуди, али су били неизбјежни, сматрају у Грузијској православној цркви. Грузијска православна црква осуђује било каква дјела насиља, али организатори су првенствено одговорни за нереде у Тбилисију због ЛГБТ марша. Ово се наводи у изјави објављеној на веб страници Патријаршије Грузије 5. јула 2021. године. Грузијска православна црква изразила је забринутост зато што су повријеђени повријеђени током протеста. Истовремено, примијетили су да су раније више пута ширили изјаве у којима се позива на мир, јер је „насиље неприхватљиво и заслужује осуду, без обзира одакле долази“. Најављени марш био је пропаганда неконвенционалног начина живота и „садржао је знаке моралног, психолошког и идеолошког насиља над нашим становништвом и сљедећом генерацијом, што би неизбјежно изазвало оштру реакцију“, наводи се у саопштењу Патријаршије. Црква је упозорила на ово и затражила да се уздржи од подршке акцији како би се избјегли очекивани немири и сукоби, али „нажалост, игнорисало се и наше и мишљење људи“...„Сматрамо да, заједно са другима, одговорност за оно што се догодило, прије свега, припада организаторима "Тбилиси понос-а", који су, не узимајући у обзир реалност у земљи, прво планирали, а затим нису напустили догађај, чиме се западне вриједности излажу ризику од дискредитације. Током протеклих деценија, земља је доживјела многа искушења; претрпјела грађански рат, крајње сиромаштво, политичке несугласице, али се није могла помирити са моралним пропадањем “, нагласила је Грузијска патријаршија. У закључку, Грузијска патријаршија је истакла да вишеструки покушаји оптуживања Цркве за ескалацију проблема не одговарају стварности, истичући да је „наш циљ служити Богу и свом народу. Благодаћу Господњом не издајемо овај пут и надамо се да ће међународна заједница разумјети наш став. Бог је са нама!". Да подсјетимо, демонстранти који су 5.јула 2021.године протестовали у главном граду Грузије против одржавања марша припадника ЛГБТ заједнице, напали су и повриједили двадесетак новинара који су извештавали. Организатори су отказали „Марш за достојанство“ који је требало да буде одржан увече у Тбилисију, јер, како су навели, власти нису гарантвале безбједност учесника. Противници марша блокирали су главни булевар у Тбилисију, новинаре који су пратили протест осудили као „пропагандисте“ ЛГБТ и гађали их флашама. Било је објављено да је једна особа ухапшена због сумње да је избола дописника једног страног медија, али се испоставуло да је нападнут туриста из Пољске који је због рана у болници. Његова светост Патријарх српски г. Порфирије служио је данас, 07. јула 2021. године, на празник Рођења Св. Јована Претече и Крститеља, Свету архијерејску литургију поводом храмовне славе у Кончареву код Јагодине. Његовој светости саслуживали су Његово преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован и изабрани Епископ марчански г. Сава (Бундало), са бројним свештенослужитељима Епархије шумадијске. Његова светост Патријарх Порфирије је беседећи изразио радост због данашњег сабрања и што сви заједно имају прилику “овде … у храму поред храма, да се молимо Богу и да једни друге сретнемо”. “Да видимо погледе, да видимо лица једни другима и да разумемо шта је то што је то најдубља, најсуштинскија потреба свакога од нас појединачно и свих нас заједно, читавог нашег народа али и читавог света”, рекао је Патријарх Порфирије. “Данас славимо празник који говори о вери, о томе да немамо разлога да без обзира на то што можда понекад логички параметри, спољашње чињенице указују на то да на бисмо требали да имамо поверења у Бога, а онда да не бисмо да имамо поверења, вере и једни у друге. Не постоји то што Господ не може учинити. Без вере није могуће направити ниједан корак у своме животу”, рекао је Патријарх у наставку, осликавајући кроз животне примере пут одрастања и узрастања човека. “Али пре сваке наше људске вере и људског поверења међу нама, неопходно је да у нама проклија семе које постоји у свакоме од нас, а то је – вера у Бога, вера која је такође поверење. Поверење у то да ништа у нашем животу није случајно, да се ништа неће десити без Промисла Божијег”, напоменуо је Патријарх Порфирије. Господу увек треба да благодаримо када нам је добро, да делимо плодове које од Њега добијамо са другима, поготово потребитима, али и када нам није добро: “Потребно је да имамо веру, да имамо поверење у Промисао Божији, како не бисмо пали у безнађе, у очајање, јер кроз веру и поверење долази и сазнање да је Бог ту са нама увек, независно од тога да ли Га чујемо, да ли Га видимо или да ли Га осећамо – баш као што је данашње Јеванђеље посведочило о рођењу Светога Јована Крститеља”, рекао је Патријарх српски Порфирије. Свјатјејши је посебно позвао да завиримо у своје душе, у своје животе. “Станите пред икону Мајке Божије, пред икону Христову, пред икону Светога Јована Крститеља, у тишини, у самоћи, ослушните своје срце и душу и сигуран сам да ће свако од вас, да ће свако од нас препознати да је Бог увек са нама и да управо онда, када најмање очекујемо да нешто може бити, када смо се ослонили на своје снаге и исцрпли сву своју енергију али нисмо изгубили веру у Христа – да тада бива управо све одједанпут и боље и савршеније него што смо могли замислити и него што смо могли пожелети. Јер вера је дакле оно што је нама потребно, из ње происходи молитва”, подвукао је српски Патријарх. Говорећи о покајању, Патријарх Порфирије је указао да прво морамо знати шта је грех и заправо “онда када не живимо у складу са Јеванђељем Божијим – живимо погрешно, то јест, не живимо у складу са својим здрављем, са својом природом”. “Другим речима када не испуњавамо заповести Божије, ми смо болесни. И зато нам је потребна реч Светог Јована Крститеља који нам каже – скренули сте с пута, препознајте то, погледајте у себе и у своју душу и питајте се шта Бог хоће од вас, зато што оно што Бог хоће од вас то је једино ваше здравље, ваша радост”, рекао је Патријарх Порфирије. Разлика између оних који верују у Христа и оних који то не желе “је у томе што имамо огледало, имамо Јеванђеље, имамо Христа, имамо Светога Јована и кроз то можемо да препознамо када смо пали, а онда можемо и да завапимо Богу, да се помолимо Њему кроз веру и да онда заједно са Јованом Крститељем, идући за њим већ овде и сада доживимо лепоту Царства Божијег”, закључио је Патријарх Порфирије. Извор: Радио Слово љубве Игуман Хиландара архимандрит Методије уручио је новчану помоћ Петри Костић и Слободанки Костић из Суве Реке са Косова и Метохије, коју ће доживотно, једном годишње примати од Светог манастира Хиландара. На пријему у Задужбини Хиландара у Београду, игуман Методије је саслушао потресне животне исповести две мајке, сада старице, о страдању које је задесило њихове породице. Оне су једини живи сведоци злочина које су починили припадници ОВК, када су Петри Костић убијена два сина, укупно четрнаест чланова породице, док су Слободанки Крстић убијена два сина и сестрић у једном дану. Сада живе као расељена лица у Србији, без својих најмилијих и без могућности да се врате својим домовима. Хиландарски игуман је дајући им благослов, иконе Тројеручице и маслиново уље из Хиландара, поручио да се цело братство српског манастира Хиландара моли за њих и за душе упокојених чланова њихових породица. Уручивање финансијске помоћи и сусрет са хиландарским игуманом је круна досадашње бриге Хиландара о страдалима са Косова и Метохије, које су, нарочито током великих празника Васкрса и Божића, посећивали манастирски представници. Пријему код хиландарског игумана Методија присуствовао је и Симо Спасић, председник Удружења породица киднапованих, несталих и убијених на Косову и Метохији, чији су чланови Петра Крстић и Слободанка Костић. Акцију помоћи српским мајкама је организовао координатор за добротворни рад Манастира Хиландара, Милош Стојковић. Извор Подручје Херцеговине је прави изазов за археологе. Ових дана стручњаци Музеја Херцеговине наставили су ископавања на локалитету Церница код Гацка. Ту су пронађени остаци једне од цркава које је у овом крају саградила Јелена Лазаревић, кћерка Светог кнеза Лазара и кнегиње Милице. Ископавања у Церници почели су мјештани 2013. године , а од 2018. Музеј Херцеговине у сарадњи са Биолошким факултетом Универзитета у Београду обавља истраживања овог значајног налазишта. Археолошки налази говоре да је ријеч о средњовјековној цркви с крај 14. и почетка 15. вијека. – Ова средњовјековна црква на којој се сада налазимо је обновљена у 16. вијеку јер имамо дијелове средњовјековних надгробнх споменика стећака и поред тих дијелова уочава се камен који је из претходних грађевина кориштен. Установили смо и да је призидана гробница, гдје је сахрањен кнез Никола Расковић, из 1453. – каже Ивана Грујић, кустос археолог. Током ископавања средњовјековне цркве, археолози су пронашли и много артефаката који упућују на период из 12. вијека, што указује да је испод ове цркве била још старија сакрална грађевина. Церница је позната по томе да се у њој налазио српски средњовјековни град Кључ у коме је кратко столовао Растко Немањић, прије него што је отишао из очевог двора на Свету Гору и постао Свети Сава. Мјештанин Цернице Јован Бајчетић на чију иницијативу је почело истраживање овог локалитета, и данас памти предања која говоре да се у овом мјесту некада налазило шест цркава, које су и сада закопане. Извор: РТРС Цијелу причу погледајте у прилогу:
Москва, 5. јула. Покушаји повезивања Кју-аР кодова (QR-код) са апокалипсом и „антихристовим печатом“ немају никакве везе са православљем и представљају обична сујевјерја, рекао је јереј Георгије Максимов, руководилац одсјека за апологетску мисију Синодалног мисионарског одјељења Руске православне цркве за РИА Новости.
Посљедња књига Новог завјета - Откривење (на грчком „Апокалипсис“)апостола Јована Богослова - садржи помен „жига (или печата) Антихриста“. Ово је знак послушности и прихватања Антихриста: „ И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звијери или број имена њезина “(Отк 13, 16-17). Међу неким вјерницима постоји мишљење о идентитету са рачуноводственим средствима „антихристовог знака“, попут идентификационог броја пореског обвезника или КР кодова. „Страх од КР кодова у вези са покушајима да се повежу са апокалипсом апсурдно је сујеверје које нема никакве везе са православљем. На несрећу, незнање и стање емоционалног узбуђења чине неке људе спремним да вјерују у таква сујеверја “, рекао је свештеник. Градоначелник Москве Сергеј Собјанин раније је рекао да ће због тешке ситуације са коронавирусом од 28. јуна свим угоститељским објектима у Москви приступити само они који су вакцинисани против КОВИД-19 или они који су га прелажали. Посјетиоци морају да потврде свој статус помоћу КР кода, који се може добити на веб локацији мос.ру или у државним службама. Владимир Легојда, предсједавајући Синодског одјељења за црквене односе са друштвом и медијима Московске патријаршије, рекао је за РИА Новости да Руска православна црква не може да уведе КР код као услов за посјету храмовима. Према његовим ријечима, „данас се у црквама предузимају све мјере предострожности“. „У многим црквама људи стоје на улици током богослужења, пошто то временске прилике дозвољавају“, рекао је Владимир Легојда. Замјеник премијера и министар здравља Московске области Светлана Стригункова дозволила је, у циљу побољшања ситуације у борби са коронавирусом, увођење ограничења у коришћењу јавног превоза од 1. јула, осим за грађане са КР кодом. Аутор: вјеронаука.нет Света епархија лимасолска ставила је свој камп у Какомалису на располагање онима чије су куће оштећене у пожару и који траже привремено мјесто за ноћење. Узрок пожара, још је непознат, а Кипар је ове недјеље погодио топлотни талас, са температурама које су прелазиле 40 степени Целзијуса. Истовремено, по благослову Митрополије су из старе цркве Панагија Иаматики у Аракапасу, из предострожности склонили око 30 икона велике вриједности. Црква Панагија Иаматики налази се на периферији села Аракапас и представља тробродну цркву са дрвеним кровом. Црква садржи софистициране фреске с почетка 16. вијека које су међу најважнијим сачуваним примјерцима итало-византијског стила умјетности на острву. Вјерује се да икона Богородице (у оближњој новој цркви) посједује посебне чудотворне моћи. Како је рекао архимандрит Хризостом, уз упутства најпреподобнијег митрополита Лимасолског Г. Атанасија, камп у Какомалису, који може да прими око 40 људи, доступан је грађанима погођеним ватром. Архимандрит Хризостом тренутно се налази у Аракапасу, из чије су цркве због мјера предострожности уклоњене иконе и пренесене у центар села, гдје, нема опасности. Према sigmalive.com, епископ Аматунски Николаос, такође, је посјетио локацију. У пожару који је захватио Кипар уништено је више од 55 квадратних километара. Предсједник Кипра Никос Анастасијадис назвао је пожар трагедијом без преседана, и највећом трагедијом која је задесила Кипар од инвазије 1974.године. Кипарски министар за заштиту животне средине Костас Кадис је локалном јавном сервису рекао да је пожар захватио „огромне површине шуме“ и приватне посједе у близини села Аракапас. Изгорјеле су најмање четири куће. Како наводи ортодокстајм Александријски патријарх се молио за крај опасних пожара на Кипру. Предстојатељ Александрије патријаршије се молио Пресветој Дјеви да заустави зло које доноси пожар на благословеном острву Кипар „да заустави опасне пожаре и да заштити људе који се боре да гасе пожаре како би мир и просперитет поново дошли до овог благословеног острва “, рекао је патријарх Теодор, изражавајући своју тугу због овог страшног догађаја. Истовремено, патријарх Теодор се топло захвалио кипарском предсједнику Никосу Анастасијадису и народу Кипра на подршци у мисионарском раду Афричке православне цркве... У уторак 22. јуна извађене су мошти познатог духовника старца Харалампија проигумана манастира Дионисијата. Старчево тијело је било у манастирском гробљу пуних 20 година, братија на челу са игуманом Петром а у присуству митрополита Драме Павла пронашли су старчеве кости златно жуте боје, што је на Светој Гори показатељ светитељског живота блаженог старца. Старац Харалампије је био један од ученика Св. Јосифа Исихасте. Један период свог монашког живота је провео и у хиландарској келији Буразери, да би касније постао игуман петог по рангу манастира, Дионисијата. На српски језик је преведено и штампано неколико књига са поукама овог простосрдачног игумана и учитеља умне молитве. Извор:www.orthodoxianewsagency.gr /Превод: Светогорскестазе.блогспот Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 4. јула 2021. године у Спомен-храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Јеротеја (Петровића) у чин Епископа топличког, викара Патријарха српског. Предстојатељу Српске Православне Цркве су саслуживали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Преосвећена господа Епископи сремски Василије, будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, славонски Јован, тимочки Иларион, нишки Арсеније, аустралијско-новозеландски Силуан, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, стобијски Давид, ремезијански Стефан и умировљени канадски Георгије. На почетку свечаног чина хиротоније изабраног и нареченог Епископа су најстарији архимандрит и протођакон извели кроз царске двери на солеју, где су око Патријарха стајали сабрани отачаствени архијереји. Том приликом после три привођења, док је у руци држао својеручно написано изложење православне вере, на питање Његове Светости Патријарха Порфирија: „Ради чега си дошао и шта иштеш од наше смерности?“, изабрани и наречени Епископ је одговорио: „Хиротонију архијерејске благодати, Светејши Владико, по сагласности и клирика најсветије Епископије топличке“. Затим су изабраног и нареченог Епископа Патријарх и архијереји испитали какву веру он исповеда, на шта је одговорио Никео-цариградским Символом вере и Опширинијим исповедањима вере у којима је изложио догмате Свете Цркве са заветовањима на верност Цркви. Тада је изабрани и наречени Епископ узео свето Јеванђеље и потписано Исповедање вере и принео их Патријарху, који је исто ставио у Јеванђеље. Патријарх Порфирије је након тог чина предао Јеванђеље изабраном и нареченом Епископу, те су га затим увели у олтар на јужне двери. Одмах затим је почела света архијерејска Литургија, да би, по освештаној богослужбеној пракси, након Трисвете песме, два протопрезвитера извела из ђаконика изабранога за хиротонију и довели га на солеју пред Царске двери, одакле је вођен двојицом архијереја уведен у олтар где је трипут обишао Часну Трпезу. У сваком опходу наречени и изабрани Епископ је целивао Часну Трпезу, док га је сваког пута Патријарх благосиљао Часним крстом. Након тога, архијереји су привели изабраног Епископа пред Часну Трпезу, где му је Патријарх на главу положио крај омофора, а архијереји отворено Јеванђеље. Потом су сви положили руке на њега, док је патријарх Порфирије читао молитве хиротоније. По завршетку молитви Патријарх је новохиротонисаног епископа Јеротеја обукао у сакос и омофор, а затим положио на њега крст, панагију (енколпион) и архијерејску митру свечано узглашавајући: „Аксиос!“ и „Достојан!“, што су сво свештенство и народ у радости отпевали. Потом су новохиротонисаног епископа Јеротеја целивали патријарх Порфирије и архијереји, а он је, потом, по први пут народ благословио трикиријама и дикиријама. По завршетку свете архијерејске Литурије, патријарх Порфирије је на амвону упутио краћу поуку новохиротонисаном епископу Јеротеју поучавајући га о значају службе коју је примио. Беседа Његове Светости Патријарха г. Порфирија у целости се налази на следећем линку: На крају поуке патријарх Порфирије је уручио архијерејски жезал епископу Јеротеју говорећи: „Прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово! Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем“. Након тога новохиротонисани Епископ топлички г. Јеротеј је са амвона упутио своју прву архијерејску беседу коју се налази на следећем линку:
Колико је импресивна слика мале камене цркве Агије Теодоре из 12 вијека у региону Аркадија, у селу Васта на Пелопонезу, толико је импресивна и прича о њој. Иако се празник Свете Теодоре слави 11. септембра, хиљаде ходочасника (иако има врло мало путоказа) посјећују цркву током цијеле године да би се поклонили и дивили се овом јединственом комплексу и необјашњивом чуду природе које доминира овим спокојним пејзажем. Наиме, седамнаест великих стабала дрвећа ниче из крова и достиже висину око 30 метара, док из темеља цркве извире поток бистре воде. Према предању, број дрвећа није случајан. Он одговара годинама свете Теодоре. То је нешто што не можете видјети нигде другдје на свијету. Чак и данас научници нису у стању да објасне како тако мала зграда може да издржи толику тежину. Црква је саграђена у 12. вијеку и због старости и начина њене градње, вјетрови и тежина грана требали су да ишчупају кров. Тако бар каже логика. Чини се да тамо важе друга правила. Црква је за ходочаснике је отворена од јутра до заласка сунца. Путник би на први поглед помислио да стабла дрвећа расту директно са њењог крова, а дебла се гранају у небо. Ипак није тако. Заправо, коријени дрвећа, пролазећи кроз зидове, завршавају у земљи, док се дебла и гране пењу и проналазе излаз са крова. Што се тиче ентеријера, можемо рећи да је то врло мали простор, једноставан, са изблиједелим фрескама из времена и без посебних украса и ексцентричности. Црква је позната по бројним чудима која су доживјели они који су у њу дошли да се моле. Аутор: вјеронаука.нет У житију свете мученице Теодоре записано је да је док је умирала изговорила следеће ријечи:
Житије Свете Теодоре
У Византији је свако село имало аутономију. Имало је друштвену, административни и војну власт. Свака породица у селу је морала да пошаље једног мушкарца за војску, а ако то није било могуће, морала је да ангажује плаћеника да је представља.Млада Теодора је била најстарија ћерка једне сиромашне И веома побожне породице, са старим и болеснима оцем, која је живела у селу Васта на Пелопонезу, поред Мегалополиса. Новчани износ који су морала да издвоје за плаћеника је био сувише велик за њену породицу, а њен отац није био у стању да учествује у рату. Тако је Теодора у 17. години одлучила да се преруши у мушкарца и да се регрутује у сеоску војску.Убрзо се истакла храброшћу у борбама, па је унапређена у виши чин. Њена храброст и скромност су је чинили омиљеном међу војницима. Нека девојка није могла да одоли шарму младог војника (Теодоре), па се заљубила у њега. Теодора није хтела да открије своју тајну И осрамоти своју породицу. Колико год је Теодора покушавала да убеди девојку да је посвећена само Богу, толико је девојка још више жудела за младићем, лепим и храбром војником. Због стално Теодориног одбијања девојку је одлучила да јој се освети. Затруднела је са једним војником и пријавила војној власти да ју је Теодора, тј. војник у кога је била заљубљена, оставио у другом стању и да мора су да је ожени.Теодора је одбила ово венчање не желећи да открије своју тајну, те је била осуђена на смрт због срамота коју је нанела девојци.Тако се и десило. Млади војник( тј. Света Теодора )није желео да открије тајну до свог последњег даха и да доведе свог оца у тежак положај. Одведена је ван села и погубљена. Док је умирала, помолила се: "Господе нека моје године постану дрвеће а моја крв вода која залива" и одједном је настао поток јаке струје и брзе воде ...По другој теорији Света Теодора је била Августа Теодора, кћи цара македонске династије Константина ВИИ, која је владала прерушена у мушкарца од 1055 до 1056. Августа Теодора се озбиљно разболела и умрла, како наводи Михајло ВИ Стратиотик, док ју је по мишљењу других он сам наводно убио и овде сахранио. Неколико векова касније, око 12. века, овде је саграђена црква у спомен Свете Теодоре где су пребачене и сахрањене њене мошти. По завршетку изградње, 17 стабала дрвећа је израсло на крову, колико је Теодора имала година када је погубљена и тако је испуњена легенда о Светој Теодоре.Чак и данас црква из цркве извире поток који се улива у реку Харадрос и који, иако мали по величини, импресионира сваког посетиоца који покушава да нађе објашњење за постојање 17 високих стабала на крову без трага корена испод крова у унутрашњости цркве.Црква Свете Теодоре је јединствена појава и једна од најпознатијих и најзначајнијих атракција у Аркадији. Црква је саграђена између 1050-1100 у част мученице Теодоре. Налази се у близини села Васта код Мегалополиса, у идиличној зеленој клисури са густом шумом огромних храстова.Сећање на Преподобну мученицу и девицу Теодору као локалну светитељку се увек славило у истоименој цркви до1952 године сваког уторка Светле недеље, а из непознатог разлога, који није сачуван по традицији. Од тада је одређено да се слави истог дана када и Преподобна Теодора Александријска. Житије Св.Теодоре преузето са овог извора смањи проширени текст
Гост најновије епизоде емисије „Док анђели спавају“, епископ бачки Иринеј Буловић, са ауторком Марином Рајевић Савић разговарао је о хришћанству на Западу, духовним идеалима православне цркве, монашком животу, важности духовног руководства и „медијском линчовању“. Срби шире православње на Карибима: Литургије под трском и крштења у мору, а гради се и прва црква у Доминикани! Када је године 2012. недавно почивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије на свом пропутовању обрео у Доминиканској републици, са намјером да договори организовању прве црквене православне општине на овим просторима и градњу православног храма, сусрео се са групом православних вјерника у месту Ла Романи. Група мала, али одабрана и чврсто решена, обећала је тада митрополиту да ће њихову заједничку идеју и молитву спровести у дело. На жалост, због свега што је уследило у бурним годинама политичког превирања у Црној Гори, Амфилохије више није имао прилике да дође и посети Доминикану, али заветници су се држали завета. Највећи проблем у његовој реализацији је, наравно, био новац. Проклети, али неопходни. А онда су године 2017. упознали архимандрита, др Евстатија Милоша Аздејковића, који је по благослову митрополита први пут дошао из Венецуеле и заједно са грчким свештеником, оцем Емануилом Ремундакисем, почео да окупља све православне који живе на овом карипском острву. На Светој Литургији се тада сабрало око 40-ак младих момака и девојака, који су спремили и трпезу. Литургија је служена под стрехом од трске, али то није умањило доживљај богослужења. Архимандрит Евстатије је за трпезом тада сазнао да је пре пар месеци свештеник Московске патријаршије отишао из Доминикане и да у целој држави више нема ниједног православног свештеника, што га је подсетило на сличниу ситуацију коју је већ доживео и преживео у Венецуели. – Дошао сам у Венецуелу 2015. и затекао два замандаљена храма без свештеника, због чега су ме и послали тамо. Ускоро смо обновили литургијски живот и у Каракасу и у Маракају, а ја сам са грчким свештеником, сад пензионисаним оцем Емануилом Ремундакисом почео да путујем уздуж и попреко земље, да тражим и окупљам исељенике из времена Југославије и њихове потомке. Многе сам нашао, неке нажалост на самрти, а било је ту и потомака, људи који се и дан-данас чуде откуд им презиме које носе и где је та Србија. У Венецуели има мелеза и Афроамериканаца са презименима Поповић, Будисављевић и Јовановић. Највећи број православних стигао је после Другог светског рата са десничарском емиграцијом. Срби који су тада дошли су били образовани, вредни, али су ипак били протерани као непријатељи државе, каже за Сербиан Тимес архимандрит Евстатије. У мисионарској улози касније му је помагао свештеник Антиохијске патријаршије Павле Пења Васковац, Венецуеланац за чије се презиме претпоставља да потиче из Србије. – Пошто је Павле почео да ме мења и помаже ми у Венецуели, ја сам по митрополитовом благослову почео да обилазим неке друге земље и ево до данас, поред Доминикане, формирао још три нове парохије – Св. Апостола Петра и Павла у Панами, те парохију на острву Сан Мартин, где још преговарамо коме да се храм посвети, додаје архимандрит. Враћамо се у Доминикану, где је идеја о градњи храма постојала, али би изазвала главобоље сваки пут када би се макар и начуле цене земљишта и радова за такав пројекат. Када се Евстатије следећи пут нашао у Доминикани опет је служио литургију, овај пут у Кап Кани, и том приликом крстио неколико беба. Поновни сусрет уследио је за неких три месеца, на истом месту. Новац за изнајмљивање локала у коме су држане литургије и крштавана деца дали су православни момци и девојке који су тамо живели и радили. -Жеља за градњом прве православне цркве на острву постајала је све јача и јача, али остао је исти проблем – новац. Док сам посчле литургије седео са људима из Цркве и пио кафу, стигла ми је порука на телефон: „Помаже Бог, оче, ја сам Илић из Ниша, хоћу да помогнем око градње храма у Доминиканској Републици“. То је био први знак да ће нешто добро да се деси. Тако је и било… Земљиште за градњу храма поклонио је Драгослав Илић, а ових дана су у Доминикани почели радови на изградњи првог православног храма у овом делу Кариба, који ће бити посвећен Преображењу Господњем и бити копија Херцеговачке Грачанице. -С обзиром да тренутно немамо просторије, црквене обреде обављам на плажи. И те сцене венчања или крштења на обали мора су заиста нешто дивно, подсећају на оне библијске са обала реке Јордан. Регистровали смо Српску православну цркву код власти у Доминикани, а сада смо, уз помоћ дивних људи, добротвора јаке вере, почели градити наш храм, бисер архитектуре у словенско-византијском стилу. Да би га завршили потребна нам је и добродошла помоћ свих наших верних људи широм света, па Вас позивам да допринесете колико можете, закључује на крају нашег разговора архимандрит, др. Евстатије Милош Аздејковић. Пише: Антоније Ковачевић /Фото: Православна Доминикана/ извор:Светигора.цом
Музеј Српске православне цркве и група историчара уметности, конзерватора и уметника, за потребе монографије „Српска средњовековна владарска и властеоска одећа”, направили су седам дигиталних реконструкција портрета појединих владара и властелина, а пред вама је дигитална реконструкција портрета краљице Симониде из Грачанице (портрет је настао око 1320. године). Аутори реконструкције су употребом најсавременијих метода рада читаоцима покушали да приближе првобитну лепоту Симонидиног портрета и њеног одевања.
Симонида је била четврто по реду дете рођено у браку ромејског цара Андроника II Палеолога и његове друге жене Ирине (Јоланте) од Монферата. Симонида се удала за краља Милутина 1299. године. У браку у којем нису имали деце били су све до Милутинове смрти 1321. године, након чега се Симонида вратила у Цариград, где се и замонашила. Сматра се да је преминула након 1345. године. Цар Душан је наручио 33 сребрне чаше које су коришћене на његовом двору, а једна од њих је нађена у шупљини зида у припрати цркве Светог Николе у Дренови у данашњој Северној Македонији. Тањир (чаша) Стефана Душана припада врсти трпезног посуђа и највероватније се користио на двору српског цара средином XIV века. На то упућује медаљон са представом двоглавог орла, који је урезан у средини чаше, док се око њега налази натпис: „+ Степан цар у Христа благоверни”, пише Фејсбук страница Српска средњовековна историја. Чаша је израђена од сребра са позлатом, а њен пречник је 18,5 центиметара без дршке. Поред средишњег дела чаше, украшена је и њена делимично оштећена дршка. Ова чаша је пронађена у шупљини зида у припрати Цркве Светог Николе у Дренови у данашњој Северној Македонији, заједно са сребрним прстеном који на себи има представу орла и име власника Радослава. Тањир (чаша) цара Стефана Душана је део сталне поставке Народног музеја у Београду. Петар Мамонов, главни глумац филма "Острво" хоспитализован је због коронавируса и прикључен на вентилатор. Ово је у петак рекла његова супруга и менаџер Олга Мамонова. Она је изјавила да је њен супруг у тешком стању пребачен у болницу у Комунарки и да се налази на интензивној њези. Супруга музичара тврди да је степен оштећења плућа достигао 87% Петар Мамонов сада има 70 година. Мамонов је 2019. године примљен у болницу са инфарктом миокарда, подвргнут је двјема операцијама на срцу. Глумио је лик јуродивог Христа ради оца Анатолија у филму "Острво" редитеља Павла Лунгина. Централна тема филма је гријех и покајање. Човјек који је током рата, у младости, убио друга, проводи живот у покајању у једном манастиру на сјеверу Русије. У филму, осим те теме покајања, постоји и жеља да се прикажу три различита пута ка Богу. Филм "Острво" је добио највише руске награде, чак шест Златних орлова. Славни руски рок музичар (дугогодишњи фронтмен групе „Звуки Му“) и глумац је прије много година напустио цивилизацију и преселио се у село Јефаново у Подмосковљу. Глумац је тада изгубио сав интерес за живот. У 45. години живота изненада је поново пронашао вјеру и потпуно се промијенио. Зашто је бог створио неке богате, а друге сиромашне? Како је тешко понекад видјети комшијин скупоцјени аутомобил, фотографије пријатеља на егзотичним острвима, колегин посљедњи Ајфон! У глави се врзмају мисли: „Зашто? Како то да су они богати, а ја сиромашан? Очигледно је таква воља Божија за мене! " Да ли је тако? Бог није створио човјека богатог или сиромашног У посљедње вријеме је уобичајено кривити Створитеља за све што се догађа са људским родом. Ратови, епидемије, вријеме, нестабилности - за све је крив Он. Они Га криве за чињеницу да су неки људи богати, док су други сиромашни. Међутим, Бог није створио човјека богатог или сиромашног - створио га је по својој слици и прилици. Свима је дао одређени таленат, нема неталентованих људи. Када говоримо о богатству и сиромаштву, сјетимо се првих људи. Да ли је Адам био богат човјек или сиромах? А ако се сјетимо Христа - како процијенити Његов ниво богатства? По мом мишљењу, богат човјек је онај који је успио да се оствари у животу, постао је успјешан и тражен у свом послу. Када је човјек успјешан и тражен - у својој породици, у друштву, међу пријатељима - осјећа срећу и хармонију. У хармонији је са собом и са свим што га окружује. Оно што се данас подразумијева под ријечима „богат човјек“ - односно посједовање значајног материјалног богатства - не подразумијева никакву хармонију. Разговарао сам са богатим људима и не могу да кажем да су сви били срећни. Свако од нас има неке жеље везане за материјалне користи - да купи стан, аутомобил, нешто друго. Чини се да ће њихова реализација донијети срећу, али ово је илузија. Тежимо да посједујемо ствар, купимо је, радујемо се неко вријеме, а након неког времена желимо нешто друго. Да ли је куповина донијела срећу? - Не. Удовољила је само неким потребама, уз њену помоћ остварили смо неки материјални сан, ништа више. Живимо у доба потрошње, када је човјек буквално присиљен да непрестано и бескрајно стиче. Огроман новац се улаже у рекламне кампање. Са телевизијских екрана, сјајних страница и пространости Интернета човјек се учи: ако нисте купили најновији модел телефона или одређену марку аутомобила, онда нисте успјешни. Понекад се дође до апсурда и људи се много жртвују да би стекли нешто популарно и да би осјетили илузорну срећу. Прије неколико година прочитао сам застрашујућу и врло поучну причу о томе како је Кинез продао бубрег да би купио најновији Ајфон. Овај телефон је застарио за годину дана и сада кошта неколико пута мање, а он је изгубио бубрег без којег сада мора да живи цио живот. Ево примјера колико маркетинг може бити ефикасан и како може утицати на људе. Даћу вам још један примјер. Једном сам благословио кућу старије жене. Постојао је фрижидер из шездесетих и седамдесетих година и радио је. Отварајући је, жена је рекла: „Гле, ово свјетло гори колико година! А моја кћерка је купила фрижидер и њена сијалица је прегорела шест мјесеци касније. Како то? " Чињеница је да данас производе ствари које не трају дуго. Буквално смо принуђени да набављамо нове кућне апарате, ствари, уређаје - да их конзумирамо опет и изнова. Да ли је лоше бити богат? Најтужније је што људи губе разумијевање правих вриједности и заборављају на важност унутрашњег богатства. Унутрашње богатство је када човјек живи са Богом, има вољену породицу и посао. Када бескрајна потрошња и трка за материјалним вриједностима постану смисао живота, то је депресивно. Ни на који начин не тврдим да је посједовање било каквог материјалног богатства лоше или грешно. Не! Ако је Господ човјеку дао разумијевање и ако је могао да заради нека средства, он има добар приход - то је дивно. Важна је још једна ствар: како се односити према ономе што смо зарадили? Ако је неко средство као средство да свијет учинимо бољим мјестом добро. Новац може бити средство за добро. А ако постану циљ и човјек заради новац због новца, онда је ово гријех, јер постаје роб свог богатства. У овој трци човјек заборавља на Бога, своју душу, вољене. Такав човјек не мисли да је потенцијални насљедник Царства Божијег, губи мјесто тамо, губи душу. Зато вјерујем да је заиста богат човјек веома далеко од слике коју нам маркетинг нуди. Да ли је сиромаштво благослов? Одувијек сам био против крајности. У вези са богатством, њих су двије: бескрајна потрага за добрима, која често нису ни потребна, и разметљиво сиромаштво, када човјек занемарује богатство, вјерујући да је изнад брига због материјалних ствари. Постоје људи који ходају отрцани, не брину о себи и сматрају да су угодни Богу. Наравно да није. Недавно сам прочитао ријечи протојереја Димитрија Смирнова, који је једном рекао: „У младости сам вјеровао да је човјек створен за патњу. Сада сам старија особа и разумијем да је особа створена за радост “. Ако вам је Господ дао тијело и душу, онда вам је дао таленте. Схвати шта ти је Бог дао! Ако особа препозна свој таленат и ради на њему, постане професионалац у својој области и захваљујући томе зарађује - шта је лоше у томе? Обезбјеђује породицу, помаже вољенима, чини свијет бољим мјестом - да ли је гријех? Наравно да не. Неки људи сматрају да је свијет заглибљен у злу и гријеху - али овај свијет нам је дао Бог. Да ли нам је Бог дао зао свијет? Или је нешто друго, а ми то правимо на овај начин? Морамо гледати не на опачину свијета, већ на себе. Наравно, тешко је, али сви можемо живјети, радујући вољене и Небо. Лекције Ајнштајна и Перелмана Како је дивно видјети особу остварену у ономе што воли! Међутим, често видимо супротне ситуације: човјек устаје у седам ујутро, одлази на невољени посао, некако то ради, а затим се враћа кући. Овако пролази његов живот. Разговарао сам са таквим људима, а они често кажу да су некада жељели да раде нешто сасвим друго, али нису успјели. Питам зашто? Они одговарају: да, тако је испао живот. Али такав је и сам закопао богомдани таленат у земљу! Ко је крив што му је живот досадан - Бог или он сам? Никада се нећу уморити од понављања: развијајте таленте, а успјех и признање ће доћи. Не треба да трошите живот на невољен посао, не треба да невољену особу изаберете за супружника - Бог то не жели. А онда неки живе како морају, а онда се жале да „Бог није дао срећу“. Господ је нешто дао, али човјек то није искористио, закопао је своје таленте у земљу. Остварење није увијек једнако богатству. Сјетимо се Ајнштајна: генијалног човјека за којег сви знају, али да ли је био милионер? Не. Да ли је био интерно богат, остварен? Наравно. Или узмите у обзир руског математичара Григорија Перелмана, који је одбио награду од милион долара за доказивање Поенкареове хипотезе (Необични руски математичар Григориј Перелман одбио је Филдсову медаљу, најпрестижније интелектулано признање на свету са новчаном наградом. Пре тога, одбио је и награду од милион долара Математичког института Клај за дуго ишчекивани доказ Поенкареове хипотезе, што је један од седам највећих формулисаних математичких проблема) Разлог одбијања је неслагање научника са математичком заједницом која је додијелила ову награду. Можете ли замислити? Овај човјек није задовољан расположивим новцем, већ оним што ради. Управо те људе можемо сматрати заиста богатима и успјешнима. Ако за себе изаберемо уски, јадни пут, ово је искључиво наш избор. Постоји мит да се богатство постиже само на неки неискрен начин. Чини ми се да такве предрасуде шире појединци који нису успјели да се остваре. Много је богатих људи који су напорно радили како би достигли свој ниво богатства. Колико често људи проналазе изговоре за своју љењост! Не желе да раде, не траже могућности да побољшају свој живот, имају много разлога зашто нису успјешни. Богатство није порок, оно је средство којим свијет можемо учинити бољим. Али љењост је заиста гријех против којег се треба борити. Протојереј Николај Марковски / извор /превод вјеронаука.нет Манастир Сумела је поново отворен за јавност након пет година рестаураторских радова. Овај манастир 48 км јужно од Трабзона (Турска) може се поново посјетити од четвртка, 1. јула 2021.године. Најважнији вјерско-туристички центар у земљи затворен је 2015. године због ризика од пада стијена са оближње планине Карадаг. Обнова величанственог манастирског комплекса започела је у фебруару 2016. године, а завршена је у двије фазе: уређење зелених површина, геолошка, геотехничка истраживања и фиксирање и уклањање свих опасних стијена челичним мрежама у манастиру, једном од најважнијих историјских, туристичких и вјерских центара. Треба напоменути да турски медији манастир Панагија Сумела упорно називају „турским манастиром“. Турски министар туризма Мехмет Нури Ерсој присуствовао је отварању музејског комплекса манастира, јавља ЦНН ТУРК. "Прошле године смо сезону завршили са приближно 16 милиона туриста и приходом од 12 милијарди долара", рекао је новинарима министар културе и туризма Мехмет Нури Ерсој након церемоније отварања.„Мислим да ћемо ову годину завршити са 25 милиона туриста и приходом од преко 20 милијарди долара ако не дође до озбиљне промјене услова и ако се талас (корона) вируса поново не појави“, рекао је. Аутор: вјеронаука.нет на основу више извора Манастир Сумела је православни манастир Цариградске патријаршије, подигнут на каменој стијени Трабзон у Малој Азији. Нејасно је када је тачно манастир основан (крајем IV- почетком V вијека). Предање каже да су манастир Сумела основали атински монаси Варнава и Софроније. Од краја IV вијека у њему се чува икона Пресвете Богородице Панагија Сумела чудесно, коју је, према предању, насликао сам апостол Лука. А бијаше на цијелој земљи један језик и једнаке ријечи.А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи Сенарској, и населише се ондје.Па рекоше међу собом: хајде да правимо плоче и да их у ватри печемо. И бјеху им опеке мјесто камена и смола земљана мјесто креча.Послије рекоше: хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи.А Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човјечији.И рече Господ: гле, народ један, и један језик у свијех, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили.Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик да не разумију један другога што говоре.Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града.Зато се прозва Вавилон, јер ондје помете Господ језик цијеле земље, и оданде их расу Господ по свој земљи (1 Мојс 10, 1-9). Вавилонска кула је заиста постојала! Научници откривају ко је и како саградио библијско чудо! Јавности је први пут приказана камена плоча која можда представља дефинитиван доказ постојања библијске Вавилонске куле и даје одговор на питање ко ју је саградио. Прича о Вавилонској кули једна је од најинтригантнијих библијских епизода, због чега се одувијек расправљало о њеној истинитости. Експерти за Библију небројено пута су се сукобили око тога да ли је постојала или не. Сада коначно, међутим, једна камена плоча може ставити тачку на вјековну дебату. Рушевине библијског града Вавилона налазе се на територији данашњег Ирака и откривају многе тајне. Највећа од њих је свакако пространи темељ грађевине за коју се сматра да представља остатке некадашње Вавилонске куле. “Као дијете мислио сам да је у питању само легенда и доста људи сматра ову причу за библијску легенду, не знајући да је она стварно постојала”, каже Џеф Ален из организације World Monument Fund. Захваљујући древним текстовима, стручњаци имају увид како је грађевина изгледала, али сада се појавио запањујући доказ. Уписан на површини плоче (која се налази у приватном власништву и до сада није представљена јавности) налази се опис који открива не само тачно како је Вавилонска кула изгледала, већ и како је грађена. “Ова плоча јак је доказ да је библијска прича о Вавилонској кули инспирисана грађевином која је стварно постојала”, каже Ендру Џорџ са лондонског СОАС универзитета. Камена плоча потиче из 6. вијека прије нове ере и откривена је у Вавилону прије више од једног вијека. Није се знало колико је ова плоча важна све док професор Џорџ, стручњак за древне текстове, није превео блиједе резбарије које се на њој налазе. На врху рељефа налази се уклесани степенасти торањ поред кога стоји људска фигура са штапом и конусним шеширом. Испод рељефа је уклесан текст који каже да је ова терасаста пирамида у ствари Вавилонска кула. Ова плоча пружа први увид у то како је права Вавилонска кула изгледала и потврђује да је грађевина била месопотамска степенаста пирамида сачињена од седам нивоа. Још значајније, овај рељеф открива да је за њену градњу одговоран најпознатији месопотамски владар – Навуходоносор II. Плоча такође открива како је кула саграђена. Запис каже да су становници са простора од “горњег мора” (Медитерана) до “доњег мора” (Персијског залива) мобилисани у циљу градње ове куле. Овај текст идентичан је библијској причи о томе како је Вавилонска кула саграђена и за стручњаке ова плоча је чврст доказ да кула није само плод маште већ античка грађевина која је стварно постојала. Познато је да је Навуходоносор II (630-561. п. н. е.) био најмоћнији владар Новог вавилонског царства, и по вјеровању, за своју жену Семирамиду изградио је висеће вртове у Вавилону који се убрајају у Седам свјетских чуда Старог свијета. Он се спомиње као неко ко је кулу обновио, а по предању из старозавјетне Књиге постања, Вавилонску кулу саградили су Нојеви потомци, који су живјели неколико генерација након Великог потопа, негдје око 2000. године прије нове ере. Међу апостолима су била двојица Јуда. Шта се догодило са другим? Сви знају Јуду Искариотског, једног од дванаест најближих ученика Господа Исуса Христа, који је постао издајник и свој живот завршио трагично. Али међу апостолима је био и други Јуда. Шта знамо о њему? Како знамо за „другог“ Јуду? Прије свега - из Јеванђеља. Истина, овај апостол се назива Јуда само у код двојице јеванђелиста - код Луке и од Јована. Јеванђелист Лука га помиње као Јуду Јаковљевог (Лк 6, 16), а Јован - „Рече му Јуда, не Искариотски" (за разлику од издајника; Јн 14, 22). Ј,ванђелисти Марко и Матеј не извештавају ништа о „другом“ Јуди, али помињу Тадеја (Мк 3, 18) или „Левеј прозвани Тадеј“ (Мт 10, 3) међу дванаест апостола, - о чему, напротив, , Лука ништа не говори и Јован. Будући да се остатак списка апостола у синоптичким јеванђељима поклапа, већ у раној Цркви родила се претпоставка да је ова три имена - Јуда Јаковљев, Левеј и Тадеј - носио исти ученик. У то се, на примјер, увјерио древни хришћански учитељ Ориген (ⱡ око 254); вјеровао је и најмјеродавнији теолог и тумач Јеванђеља ране Цркве, свети Атанасије Велики (373). Прије двије хиљаде година у Јудеји се често догађало да је неко имао неколико имена: сјетимо се апостола Петра (у јеврејском оригиналу ово грчко име гласи Кифа), чије је име првобитно било Симон. А имена Тадеј и Левеј такође су блиска по значењу. Име Тадеј потиче од арамејског תדי („тадај“), а Левеј од јеврејског lēb; обоје значе „срце“. Могуће је да су то били надимци апостола "смјели, храбри". Црквено предање већ дуго сматра да је он био један од „браће Господње по тијелу“. Дакле, уобичајено је да се дјеца из првог брака праведног Јосифа, тј. Јосифа дрводеље, потоњег обручника Пречисте Дјеве Марије. Или - према другој верзији - његови нећаци, које је Јосиф усвојио. Имена ове Исусове „браће“ знамо захваљујући јеванђелистима Марку и Матеју: Јаков, Јосија, Јуда и Симон. А Јеванђеље по Јовану нам каже да у почетку браћа нису вјеровала у Њега као Сина Божијег: "Ни браћа његова не вероваху у њега" (Јн. 7, 5) (Јн 7, 5). Временом је, међутим, Јуда повјеровао и ушао у најближи круг апостола: један од првих који је изнио ову претпоставку био је блажени Јероним Стридонски (око 420. године), који је дуги низ година живио у Палестини и пажљиво проучавао јеврејски текст Библије и локалних традиција. И још један „брат Господњи“ по тијелу - Јаков је послије Вазнесења Спаситељевог чак водио хришћанску заједницу у Јерусалиму. Своју посланицу свети Јуда почиње овако: Од Јуде, слуге Исуса Христа, а брата Јаковљева (ст. 1). Он тако назива себе из смирености, јер сматраше себе недостојним назвати се братом Господњим по тијелу. У 19. и 20. вијеку покушало се оспорити претпоставку да је апостол Јуда Јаков био „брат Господњи“. Неки западни научници обраћају пажњу на то да се у Јеванђељу свуда помињу „браћа Господња“ заједно са апостолима, али никада међу њима. Многи су вјеровали да се примједба јеванђелисте Јована о браћи која нису вјеровала у Њега односила на цијело вријеме Господњег земаљског живота. Такође су написали да је надимак „Јаков“, у складу са традицијом, прије требало да указује на Јудиног оца него на његовог брата. Међутим, овај аргумент није најснажнији, с обзиром на то да је у посланици светог апостола Јуде он сам представљен управо као брат Јаковљев (Јуд 1, 1). На овај или онај начин, Црква је прихватила мишљење блаженог Јеронима као потпуно оправдано и од тада Црквено предање са поуздањем назива апостола Јуду „братом Господњим“. Шта само Писмо каже о „другом“ Јуди? Веома мало. У синоптичким јеванђељима он се једноставно помиње међу дванаест најближих ученика Господњих. А у Јеванђељу по Јовану видимо „Јуда не Искариотски“ међу апостолима који разговарају са Христом послије Тајне вечере. Јуда пита Спаситеља "шта је то да ћеш се јавити нама, а не свијету?" И чује у одговору: Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. (Јн 14,22, 23). Апостол Јуда се, такође, помиње у другој новозавјетној књизи - Дјелима апостолдким: гдје се говори о Јуди, „званом Варсава“, којег су апостоли послали да проповиједа у Антиохију (Дјела апостолска 15, 22). У другој половини XIX - почетком ХХ вијека многи су били склони да мисле да је то исти „други“ Јуда. Али од тада се мишљење већине тумача промијенило: сада се вјерује да је Јуда Варсава био један од апостола „из реда седамдесеторице“, којег је Христос позвао касније. Али да ли постоји и саборска посланица апостола Јуде? Да, ово је једна од књига Новог завјета, а њен аутор је, са становишта Цркве, управо Јуда - „брат Господњи“, сам апостол међу дванаесторицом. Истина, сам аутор ове посланице себе назива скромно: слугом Исуса Христа, братом Јаковљевим (Јуда 1, 1). Тумачи објашњавају да се Јуда сматрао недостојним да се назива братим Господњим, пошто је у младости, дијелећи очеву земљу, одбио да дијели наслијеђе са Исусом. Прича о овоме сачувала се у византијском животу „брата Господњег“ Јакова, који је, према предању, једини син Јосифов који је Спаситеља узео у подјели насљедства. Наиме, Јаков добровољно одијели дио од свога наслијиеђа и најмени га Исусу, због чега потом и би назван братом Божјим. Централна тема Посланице апостола Јуде је упозорење да се не слушају лажни учитељи који су продрли у хришћанску заједницу само неколико деценија након Вазнесења Исуса Христа. "А ви, љубљени, изграђујте себе својом најсветијом вјером, молећи се у Духу Светоме" (Јуда 1, 20). Апостол Јуда проповиједао је Јеванђеље по Јудеји, Самарији, Галилеји, Идумеји, Сирији, Арабији, Месопотамији и Јерменији. Када проповедаше у пределима око Арарата, би ухваћен од незнабожаца, распет на крст и стријелама убијен, да вјечно царује у Царству Христовом. Предсједник Владе Црне Горе проф. др Здравко Кривокапић примио је данас Њихова преосвештенства, епископа милешевског г. Атанасија и захумско-херцеговачког и приморског г. Димитрија. Тема састанка била је упис Епархије милешевске и Епархије захумско – херцеговачке и приморске, чији се дјелови протежу и на територију државе Црне Горе, у Јединствену евиденцију вјерских заједница, а што је већ учињено са Митрополијом црногорско-приморском и Епархијом будимљанско-никшићком, све у складу са недавно усвојеним Законом о слободи вјероисповијести. Премијер Кривокапић искористио је прилику да епископу захумско-херцеговачком Димитрију уручи рјешење о упису у евиденцију вјерских заједница. Епархија милешевска поднијела је захтјев за упис у евиденцију и њеним уписом све епархије СПЦ на територији Црне Горе биће евидентиране у јединственој књизи евиденције вјерских заједница. Премијер Кривокапић, изразивши добродошлицу високим представницима СПЦ, рекао је да је владавина права темељна вриједност сваког друштва које жели да буде уређено и стабилно, те да Влада Црне Горе жели да сваки човјек у држави осјети да је и битан и да је сигуран и да има загарантована и једнака права. „У Црној Гори нико више не смије бити дискриминасан ни по једном основу, а нарочито то не могу бити институције које су темељни ослонци црногорске државности и њене духовне и културне препознатљивости. Епархије којима ви духовно руководите и Црква коју представљате, својим учењем, својом етиком и моралом, својом молитвом је уграђена и уткана у грађанско биће Црне Горе и радујем се новом амбијенту у којем државу Црну Гору сасвим можете да доживите као свој дом у којем ћете моћи да остварите сва, Уставом и законом загарантована права. Дјеламо у времену у којем се државе називају пријатељима и партнерима, тако да и све вјерске заједнице у Црној Гори, нарочито оне традиционалне и њихове поглаваре, доживљавамо као пријатеље и партнере на истом задатку да Црну Гору начинимо државом стабилности, толеранције, мира, солидарности и емпатије. Све што је Влада обиљежила као свој циљ, она ће и остварити, тако да ће и Темљни уговор са СПЦ, који је природни наставак процеса који је отпочет доношењем Закона о слободи вјероисповијести, такође добити свој свечани епилог, а тиме и све злонамјерне политичке игре и интриге бити сасвим демаскиране и обесмишљене“, поручио је премијер Кривокапић. Епископи су се захвалили премијеру и Влади Црне Горе на спремности да рјеше питање Темељног уговора државе Црне Горе са СПЦ. “Држимо да је питање Уговора веома важно, јер ће се њиме потврдити снага недавно усвојеног Закона о слободи вјероисповијести и свих одредби тог акта, које гарантују све, Уставом и међународним правом, дате слободе Цркви и вјерницима, али и омогућава да се коначно дође до суштинског међусобног поштовања и плодотворне сарадње државе и СПЦ у Црној Гори истовремено поштујући модерне тековине њихове одвојености и независности. Темељни уговор се искључиво односи на живот епархија СПЦ у Црној Гори. Ми као епископи поменутих епархија, обећали смо премијеру и Влади да ћемо у најскорије вријеме, ради интереса Цркве, државе и вјерника, учинити све са наше стране, стране СПЦ, да се Темељни уговор што прије потпише”, саопштили су на састанку епископи милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки Димитрије. Извор: Епархија Захумско Херцеговачка и Приморска Благовољењем Оца и Сина и Светога духа, - Тројице једносуштне, животворне и нераздјељиве те благословом Његовог Високопреосвештенства господина митрополита Хризостома МИТРОПОЛИЈА ДАБРО - БОСАНСКА са великим поштовањем и задовољством обавјештава све вјернике митрополије и других епархија Српске православне цркве да организује С В Е - Е П А Р Х И Ј С К И САБОР СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ДАБРОБОСАНСКИХ МУЧЕНИЧКИ ПОСТРАДАЛИХ ОД: УСТАША ОД 1941- 1945. И БЕЗБОЖНИКА ПОСЛИЈЕ 1945. ГОДИНЕ. Сабор ће се одржати у суботу, 17. јула 2021. године, у манастиру Возућица код Возуће, општина Завидовићи. након Свете литургије, која почиње у 09:30 часова, биће благословљено славско кољиво и преломљен славски колач. У наставку служиће се парастос свим пострадалим у Другом свјетском рату и у посљедњем отаџбинско-одбрамбеном рату. Добро дошли на сабор свештеномученика, да их псалмима и пјесмама славимо и да их молимо да се моле за нас. СРЕЋНО И БЛАГОСЛОВЕНО! Из КАБИНЕТА МИТРОПОЛИТА Извор: митрополија дабробосанска |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
April 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|