Приближавајући се почетку Васкршњег поста, ђакон Вељко Станојевић је и ове године покренуо акцију прикупљања школског прибора за ђаке ОШ ''Свети Сава'' у Зворнику и ПО школе ''Липље'' у којима предаје Православну вјеронауку. Акција је намјењена дјеци из вишечланих породица и чији родитељи нису запослени. На радост свих, све је више младих људи спремно да помогне и учествује у добротворним акцијама те јеовај пут обезбијеђено 23 ранца напуњена школским прибором за ученике од 2. до 8. разреда. Помолимо се Господу да нам у будућим временима подари могућности и снаге да обрадујемо некога. Хвала свим људима добре воље и Бог да им врати у радости, напретку и здрављу. НА ОСНОВУ РЕЗУЛТАТА ПЛАСМАН НА ЕПАРХИЈСКО ТАКМИЧЕЊЕ ОБЕЗБИЈЕДИЛИ СУ:
Бањалучка епархија Зворничко-тузланска епархија Бихаћко-петровачка епархија Дабробосанска митрополија Захумско-херцеговачка и приморска епархија Препоручујемо и ову сродну вијест: ОПШТИНСКО ТАКМИЧЕЊЕ ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ У ЈУ ОШ "Доситеј Обрадовић" у Бањој Луци, 2. марта 2024. године, одржано је Општинско такмичење из Православне вјеронауке. Такмичили су се ученици 7. разреда. Тема такмичења из Православне вјеронауке за школску 2023/2024. годину била је: „Историја богоизабраног народа од доба Патријараха до цара Соломона”. Најбоље знање показао је Арсеније Врачар из ЈУ ОШ "Алекса Шантић" (вјероучитељ Давид Дринић) који је освојио 95 бодова. Други, са 91 бодом, био је Лука Бошњак из ЈУ ОШ "Доситеј Обрадовић" (вјероучитељ Драган Спасојевић). Треће мјесто заузела је Дамјана Ђурђевић из ЈУ ОШ "Бранко Ћопић" (вјероучитељица Косана Радаковић), а четврто Петра Мијатовић из ЈУ ОШ "Бранко Радичевић" (вјероучитељ Драган Ђурић)... ТЕСТ са Општинског такмичења+РЈЕШЕЊЕ теста ЕПАРХИЈА ЗХИП: Општинско такмичењe из Православне вјеронаукеНа Општинском такмичењу из Православне вјеронауке за ученике седмих разреда које је одржано 2.3. 2024. године у ОШ ,,Јован Јовановић Змај“ у Требињу, учествовало је 12 ученика. Најбоље знање показали су: 1. Милица Зечевић (ОШ ,,Свети Василије Острошки и Тврдошки“) 2. Андреа Носовић ( ОШ ,,Свети Василије Острошки и Тврдошки“) 3. Максим Миљковић (ОШ ,,Вук Караџић“). Честитамо ученици Милици Зечевић, као и њеној вјероучитељици Мирјани Зиројевић, која се са освојена 92 бода пласирала на Епархијско такмичење које ће се одржати 6.4. текуће године. У Билећи је такмичење одржано у ОШ ,,Петар други Петровић Његош“. Најбоље резултате показали су: 1. Николај Шуловић (ОШ ,,Свети Сава“) 2. Алексеј Комненовић (OШ ,,Петар други Петровић Његош“) 3. Сирена- Сунчица Радовић OШ ,,Петар други Петровић Његош“) У Невесињу су се познавањем старозавјетне историје истакли сљедећи ученици: 1. Лазар Братић 2. Јана Жерајић 3. Давид Стајић. И на крају, у Гацку су навише поена постигли: 1. Андреј Јањић 2. Милица Ковачевић 3. Мија Рончевић. Сви учесници обрадовани су пригодним поклонима за које су се и ове године побринуле наше црквене општине, на чему им срдачно захваљујемо. вјероучитељица Наташа Ђурић ЕПАРХИЈА БИХАЋКО -ПЕТРОВАЧКА: ОПШТИНСКО ТАКМИЧЕЊЕНа данас одржаном такмичењу из Православне вјеронауке наши ђаци су показали веома добар успјех. Важније од мјеста и бодова су њихова чиста срца и лик Божји који носе и свједоче на сваком мјесту. Бити ученик Православне вјеронауке значи вољети Бога и ближњег свога, те бити причешћен Богом - бити охристовљен и уцрковљен, Божји син и Божја кћерка по благодати. Ријечју, бити Божји човјек - добар човјек израстао "родитељима на радост, а Цркви и Отаџбини на корист". То је најбољи и најважнији очекивани исход Православне вјеронауке. Зато су, на данас одржаном општинском такмичењу из Православне вјеронауке, сви побједници. Наш Мирослав, ученик Основне школе "Петар Кочић" Ситница, поникао и одрастао поред Манастира Соколово, био је први међу једнакима и с радошћу иде даље на епархијско такмичење. Теодора и Марко такође су били одлични и сјајни, дивна Божја дјеца. Рођени моји, поносни смо на све вас, вашу жељу, труд и рад на изучавању Ријечи Божје. Учите, живите и волите једни друге. Волите Живот и живите само да бисте вољели. Вјероучитељ Предраг Вујић ЕПАРХИЈА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКА; ОПШТИНСКО ТАКМИЧЕЊЕУ суботу, 2. марта 2024. године у ОШ ''Свети Сава'' у Модричи одржано је такмичење из Православне вјеронауке за седми разред. На такмичењу су учествовали најбољи ђаци са простора општине Модрича. Прво мјесто освојила је Милица Горановић из ОШ ''Сутјеска'' - Модрича. Милица је освојила укупно 94 бода, а ученик је и кћерка вјероучитеља Николе Горановића. Друго мјесто је такође освојио ученик из исте школе, Горан Томушиловић који је укупно освојио 83 бода. Треће мјесто је припало Славиши Илић из ОШ ''Свети Сава'', који је освојио 43 бода, а ученик је вјероучитеља Атанасија Јокића. Хвала домаћинима на лијепој организацији, свим ученицима на учешћу, а Милици желимо да још више напредује у борби за постизање нових знања из области Православне вјере и вјеронауке. Вјероучитељ, Протојереј Никола Горановић У организацији Одјељења за образовање Владе Брчко Дистрикта и Актива вјероучитеља Православне вјеронауке, 24. фебруара 2024. године одржано је међушколско (општинско) такмичење ученика 7 (седмих) и 9 (деветих) разреда који похађају наставу Православне вјеронауке у Брчко дистрикту. Учествовао је 31 ученик из свих школа у којима се предаје православна вјеронаука у наведеним разредима. Овогодишње теме биле су: „Историја богоизабраног народа од доба Патријараха до цара Соломона” за седми разред, док је за девети тема била: „Нема љепше вјере од хришћанске“. Постигнути су следећи резултати: VII РАЗРЕД: 1.Јована Бојић, ЈУ Десета ОШ Бијела; вјероучитељ, г. Недељко Томић, 2. Анђела Шиљеговић, ЈУ Четврта ОШ Брчко; вјероучитељ, протођакон Велибор Симић, 3. Анастасија Илић, ЈУ Прва ОШ Брчко; вјероучитељ, ђакон Јован Рикановић, IX РАЗРЕД: 1. Теодора Лазукић, ЈУ Друга ОШ Брчко, вјероучитељ, г. Александар Симић, 2. Лазар Опарница, ЈУ Прва ОШ Брчко; вјероучитељ, ђакон Немања Мијатовић, 3. Алекса Спасојевић, ЈУ Прва ОШ Брчко; вјероучитељ, Славомир Рађен; Ученици седмог разреда настављају такмичење на епархијском (регионалном) нивоу. Велику захвалност изражавамо колективу ЈУ Треће ОШ у Брчком, на изузетном домаћинству. Такође захвалност дугујемо и Архијерејском намјеснику брчанском, високопречасном протојереју-ставрофору Миодрагу Тошићу, који је заједно са свим црквеним општинама са подручја Дистрикта Брчко обезбиједио и уручио награде за све такмичаре. Координатор за Православну вјеронауку протојереј Драган Поповић Извор: ЕпархијаЗТ У организацији Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и БиХ и Педагошког завода Републике Српске, 24. фебруара 2024. године, у Културном центру Источно Ново Сарајево, одржано је стручно савјетовање за вјероучитеље Православне вјеронауке, који наставу изводе у средњим школама. На самом почетку семинара, обратио се у домаћинском и организационом духу, ђакон митрополита дабробосанског Хризостома, а као члан Катихетског одбора Вукота Вишњевац и најавио предаваче прве сесије, замоливши као модератор овог дијела семинара за отворене дискусије. Присутним предавачима и вјероучитељима прво се обратио Његово Високопреосвештенство митрополит дабробосански Г. Хризостом, предсједник Катихетског одбора и домаћин овогодишњег семинара. Са радошћу пастирског духа отворио је савјетовање, професорима у свештеничком чину, цивилима - вјероучитељима, вјероучитељицама, пожелио благослов и истрајност у овом „божанском призиву“ да надахњујући једне са другима, образујемо и изградимо још више свој лик педагога - Христовог проповједника, да зрачимо и дјеламо, међу дјецом повјереном, као и колегама професорима у зборницама, пратећи вријеме и потребе у којем наша дјеца живе и одрастају . Прво излагање припало је професору протојереју–ставрофору др Владимиру Ступару, који је говорио на тему: „Педагошки–васпитни карактер професора Православне вјеронауке“, тј. о теми лика и личности православног вјероучитеља, његовог личног додатног образовања и напредовања у вјери. Прихватање своје несавршености и непрекидног подвига према своме призиву и звању Искрена љубав Божија у срцу вјероучитеља, украшава лик вјероучитеља и даје му предност, да знањем теолошким, образовним дјелује на дјецу и благодатним даровима, тиме постајући вјероучитељ и свједок Бога дјеци и ван учионице. Сљедеће обраћање припало је директору РПЗ, госпођи Слађани Танасић, а тема је: „Брига о адолосцентима –заједничка одговорност и обавеза професора и ученика". Она је истакла кризу идентитета данашње омладине, њиховог проналаска себе, наглог сазријевања, физичког, али не и психичког. У брзини времена, технолошке зависности или преоптерећености, родитељског радничког статуса, недостаје вријеме да пазимо на нашу дјецу. Наставник, којем је стало до ђака, постаје омиљен професор. Дјеца, у овом периоду сазријевајући преиспитују све, тражећи свој прави ауторитет. Цитирајући закон Републике Српске о образовању члан 2. Став 1.: „ Да је васпитање и образовање дјелатност од општег друштвеног интереса“ директорица РПЗ, истакла важност одговорности цјелокупног друштва, свих институција, од медија, за сазријевање и подизање наше дјеце. Она је још истакла и препоручила да нам недостаје разумијевања и пажње у школама, да свој позив родитељски пазимо и водимо, посебно велико залагање и пажња према дјеци очекује се од вјероучитеља. У другом дијелу семинара, обратио се професор др Димитрије Ћеранић, који је говорећи на тему: „Комуникација професора и ученика и њена снага“ поставио јасне знаке комуникације, саобраћања, износећи веома упечатљиво и бесједничи даровито, системе вриједности нашег вјероучитеља и наше дјеце. Ослањајући се на етимологију многих наших црквено-просвјетних ријечи и значења у суштинском, православном, васпитном смислу. Професор је изнио суштину важности васпитања дјеце као цјелокупног васпитања, умног, физичког и душевног. Резимирао је суштину дужности на часу према дјеци, тумачећи сваку тачку: чување, подизање, васпитање, образовање, подсјећајући вјероучитеље на вриједности које ђаци цијене: искреност, праведност, љубав. Из искуства породичног правника, али и личног опита вјере изнио је низ корисних примјера библијских вриједности и наших српских традиционалних обичаја, који могу бити од користи у предавању вјеронауке. Послије се обратила професорица др Биљана Сладоје Бошњак предавањем на тему: „Васпитна снага образовања“, истакнувши кроз презентацију, да је васпитање и идеал личности, што друштво тражи. Комплексност образовања и васпитања, од породице, друштва. Настава је процес гдје се налази и васпитање и образовање, интелектуална или материјална сфера, а да је образовање ужи појам од васпитања. Правећи разлике кроз васпитне вриједности других држава, као и стандарног учења педагошког предавања о васпитању, указала је част, васпитном систему вјеронауке, који даје „светост“ васпитању, образовању и снагу која све то држи цјеловито истинито у личности предавача и ђака. Панел дискусију на тему: „Искуство и свједочење професора Православне вјеронауке“ водио је модератор протопрезвитер Зоран Миловац, са својим учесницима: Предраг Вујић (Епархија бихаћко–петровачка), Дејан Крагуљ (Епархија бањалучка), ђакон Славиша Тубин (Зворничко-тузланска епархија), ђакон Срђан Новаковић (Дабробосанска митрополија) и вјероучитељица Ивана Хрњез (Захумско-херцеговачка и приморска епархија). Чуло се доста искрених и зрелих ставова свих учесника, кроз дискусију на ову тему. Препоруке вјероучитељима и завршну ријеч дао је др Славољуб Лукић, инспектор и просвјетни савјетник за Православну вјеронауку у РПЗ РС. Свако предавање праћено је дискусијом, у којој су учествовали вјероучитељи. Након предавања за све присутне учеснике припремљена је заједничка трпеза љубави у парохијској сали храма Светог великомученика Георгија у Миљевићима-Источно Сарајево. Члан Катихетског Одбора Протопрезвитер Зоран Миловац У четвртак, 15.2.2024.г. одржано је школско такмичење у двије трeбињске основне школе. Тема овогодишњег циклуса такмичења је ,,Историја богоизабраног народа од доба Патријараха до цара Соломона“ и у њему учествују ученици седмог разреда. Ученици који су постигли најбоље резултате у ЈУ ОШ ,,Свети Василије Острошки и Тврдошки“ су: Андреа Носовић, Милица Зечевић и Алексеј Пејак, а у ЈУ ОШ ,,Вук Караџић“ су: Сташа Јанковић, Бојан Продановић, Лара Средановић, Марко Вучуревић и Максим Миљковић. И ове године као и претходних, ЦО Требиње је омогућила пригодну награду за труд свих учесника такмичења и овом приликом им се искрено и од срца захваљујемо. Вјероучитељица Мирјана Зиројевић Весело дете
Маму, тату поштујем највише на свету, знам да тако испуњавам ја заповест пету. Христос ми је рекао другаре да волим, та заповест у мени, сада чврсто стоји. Мајка Црква недељом меку руку пружи, поведе ме тамо где свештеник служи. Када служба почне, ја сам главни појац, томе се баш радује, мој небески Отац. Моје срце тада испуни сва срећа, радост моја постаје све већа и већа. Зато, децо драга, жеља ми је та, да будете весели као што сам ја. Божић Од Духа Светога и Дјеве Марије, у пећини родило се Спасење Божије. Све што дише, Бога тражи, радује се, весели се, у срца и душе људи, Светлост Божја усели се. И анђели светлоносни објављују благу вест: „Родило се Божје Дете, да обнови цео свет!“ Да се живот препороди, да уништи јад и смрт, у срце народа Божјег да се врати Рајски врт. То је Дете наш Спаситељ Господ Исус Христос, Он дарова целом свету спасоносну милост. Васкрс Васкрс`о је Христос Господ, природа сва блиста, срца наша у грудима постала су чиста. Преображај светлоносни десио се свима, свака душа благодари, спасење што прима. Бог Светлости живот вечни људима дарује, све што дише, хвали, пева, Христу се радује. Веселе се браћа, сестре: „Истину сад знамо, Син Божији згази таму, Њега прослављамо.“ У недељу Христос уста из смртнога мрака, дарова нам живот вечни, изобиља рајска. Црква кличе: „Христос Васкрс”, то је Празник славни, Њега славе сви хришћани, Срби православни. Царство Божије У Божијем Царству влада љубав, радост, све што живи у њему, краси вечна младост. На престолу светом седи Христос Спас, Онај који дарова, Себе за све нас. На лицима апостола светлост сија, блиста, хор анђела пева песме, у част Цара Христа. Христолики народ химне благодарно поје, око свога Спаситеља браћа, сестре стоје. Природа и људи здушно ликују у глас: „Хвала, Оче, Светлост Твоја обасја све нас!“ Царство Божје Духом Светим дише, сија, живи, Бога Оца велича и Њему се диви. Бог је Љубав Срце Божје куца, дише, у Љубави стоји, она даје снагу Богу вечно да постоји. Светог Бога чини живим Љубав, Заједница, зато Њега још зовемо и Света Тројица. Не могу да буду никад Један без Другога, Бог Отац без Сина свога и Духа Светога. Породицу Божију краси вечна слога, Син, Дух увек слушају речи Оца Бога. У Њиховом Дому Сунце увек сја, то је радост велика за створења сва. У ту Светлост сјајну позвани смо сви, ко жели у срце, душу, Бога да прими. Литургија Недеља је Свети дан, Празник Васкрсења, то је славни догађај нашега спасења. Зато народ Божији у Цркву долази, Оца, Сина, Духа Светог, службом да прослави. Жеља Оца небеског управо је та, да будемо заједница Царства Рајскога. Литургија Света слика живог Бога, ту се народ радује због спасења свога. Кад се Хлеб и Вино претворе у Христа, свака душа тада причешћем заблиста. Зато у Храм Божији, у то Свето место, долазите недељом пред Небески Престо. Пост Сутра када дан осване почиње нам пост, љубав треба да постане наш најдражи гост. Оно што би свако требало да зна, када постиш, тад се чисте тело и душа. Мрсна храна, свима кажем, иза мене оста, али то је само једна страна поста. Најлепше што може душу да украси, то је сјај врлина који се не гаси. А све оно ружно из срца што крене, то је сада, знајте, далеко од мене. Истина је сада јасна шта то души прија, то је када срце наше, љубављу засија. Причешће Кад недеља дође, у Храм Свети хитам, Причешће да примим, чин је врло битан. Причешће је Храна вечнога живота, за душу и тело, Божија Лепота. Нема веће Тајне, Истина је чиста, у Хлебу и Вину Христос кад заблиста. Храна из Путира сваком срцу прија, христоликој души ко пролеће сија. Велика је радост, рај живота мога, кад уђем у заједницу, Царство живог Бога. Другарство са Црквом, Богом Оцем, Христом, у Духу Светоме, душу чини чистом. Врлине Да ли знате, децо мила, шта су то врлине? То је када душу красе лепе особине. Велика је срећа кад у срцу зри, радост и лепота, чисте љубави. „Стрпљен - спасен“, каже народ, истина је то, чувај веру, наду, љубав, у животу свом. У твом срцу нека увек стоји света мудрост, а у души нека светли, сја широкогрудост. Истрајност, упорност, рађа трудољубље, љубав према људима је човекољубље. За све буди захвалан, фина особина, њу за руку увек држе радост и ведрина. Жеља сваког детета нека буде та, да му Љубав Божја буде мудрост живота. Мајка Црква Једва чекам недељицу да ја одем у Црквицу, да се Боги јавим, да Му се захвалим. Што ми даде маму, тату, бату, секу, деку, баку, све играчке бајне и другаре сјајне. Кад ми Попо благослов, поклони на дар, родитељима ћу бити ведар и добар. Пред иконом Спаситеља кад запевам ја, из веселе душе моје сунце ће да сја. Радост срца мога не познаје крај, јер су моји пријатељи лепота и рај. Зато за све људе имам савет тај, да им живот никада не изгуби сјај. Недеља Рано јутро недеља, први зрачак сунца сја, игра срце од милине, у Дом Божји идем ја. У даљини одјекује, звони звоно на сав глас, да у Цркву кренем, мајко, куцнуо је прави час. Хитам, журим, не застајем, у души ми пламен, жар, срце моје поскакује, знам да то је Божји дар. На вратима Храма Светог дочека ме блажен пој, то нас Христос песмом зове у загрљај топли свој. Народ чиста срца моли за благодат Божију, за спасење рода свога, православну Србију. Са икона Светитељи благословом шаљу спас, у олтару свештеник се здушно моли за све нас. Недеља је свака света, треба, људи, то да знате, долазите у Дом Божји, живог Бога прослављајте. Свети Сава Рано јутрос, ја се крстим, спајам прста три, знам да Светог Саву, славе Срби сви. Зато сам у Цркву дошао и ја, да прославим Светитеља са другарима. Ако ме баш питате, имам жеље две, да Србија буде сложна у све векове. Да нам Свети Сава са небеса сја, да испуни срца наша благословима. Пред Олтаром Светим стоје Срби сви, буди наша Светлост, Свети Саво, Ти. Бадње вече Дошло нам је Бадње вече, печеница свуд се пече, дирка мирис ко из сна, ал` пост траје, то се зна. Сутра ће нам слађе бити не будемо л` месом сити, сад би тако слатко јели, ал` мрсити не би хтели. Свуд по кући сламу стави где лежаше Христос мали. Домаћине, Бадњак сеци, но, пре Богу хвалу реци. Породица за сто седа да молитву Богу преда, чиста радост и милина спрема дочек Божјег Сина. Христов војник Свако јутро, свако вече, молитва из срца тече. Анђелак ми тихо шапне: „Браво, Божји капетане. Ти си прави Христов зналац, изабро си сјајан правац. Следи ове путоказе, анђели ће да те пазе. Само храбро, не попуштај, Мајку Цркву увек слушај. Њено срце нема краја, Она воли до бескраја. Душа њена љуби све, па сигурно и тебе.“ Скривено Благо Сваког јутра ништа мене не може да спречи, да разменим са Исусом неколико речи. Да Га питам кога воли највише на свету, да ли види пријатеља у сваком детету. Је ли добро, занима ме служи ли Га здравље, да нам дође кад имамо породично славље. Па Га онда отворено, без проблема питам, да ли жели да Му будем другар врло битан. Када причам са Исусом, то ми прија, годи, желим да ме рука Христа сваког дана води. Кад се Исус Духом Светим у душу усели, у нама се Царство Божје радује, весели. То је оно што би срце желело и хтело, јер су речи Христа мелем за душу и тело. То што ми је Исус Другар много ми је драго, што пронађох у свом срцу то скривено Благо. Захвална молитва Хвала Теби, Боже драги, што ме волиш изобилно, Љубав Твоја неизмерна грли моје срце силно. Хвала што ме јутром из сна благословом светим будиш, да ми дан започне лепо, Ти се Боже, много трудиш. Хвала што у невољама с мојом душом причаш, дружиш, гостољубље Твога срца сваког дана Ти ми пружиш. Хвала што у Оку Твоме има места и за мене, када паднем и погрешим, лошим путем када кренем. Ти ми, Боже, снагу дајеш загрљајем даноноћним, то је оно што ми увек срце, биће, чини моћним. Твој је живот, Оче Свети, изобиље благодати, сви који од Тебе траже, благослов ћеш њима дати. Крсна слава Родитељи, браћа, сестре, весели су сви, заштитника нашег дома прослављамо ми. Крсни колач, славско жито, у Цркву се носи, да освети свештеник Духом спасоносним. Ништа лепше нема од радости те, када Попо благослови укућане све. Пред иконом Светитеља славска свећа сија, Божја Светлост свакој души благотворно прија. Поред славског жита вино је црвено, Руком Христа Спаситеља је благословено. За трпезом славском седе гости мили, и кумови драги управо су стигли. Заштитниче дома овог молимо Те сви, да срца и душе наше благословиш, Ти. Љубав Ако људи желе бити слични Богу Оцу, љубав треба да засија у њиховом срцу. Отац, Син и Свети Дух, Бића Заједнице, најлепши је украс Љубав, Божје Породице. Мудри људи кажу љубав има укус раја, кад у нашем срцу живи душа пуна сјаја. Љуби Бога, ближњег свога као себе самог, то су речи Спаситеља Исуса преблагог. За све људе овог света имам један савет, да им љубав у животу буде свети завет. Све што моје срце свима сада има рећи, Љубав Божја, безусловна, драгуљ је највећи. Три жеље Има много лепих жеља на овоме свету, које красе срце, душу, свакоме детету. А најлепше међу њима, нека знају сви, Вера, Нада, Љубав Божја, то су сестре три. Ко пожели да му Оне увек друштво праве, духовне ће очи њему бити чисте, здраве. Живот ће му бити ведар, насмејан и мио, то зна свако ко је у тој Светлости већ био. Свако добро које има Бог ће њему дати, благослов ће сваки корак његов да испрати. Зато свако дете сада добро да запамти, Вера, Нада, Љубав Божја, у души нек пламти. Икона Божја Бог у Срцу своме зажели да створи, биће слично Себи, доброту да твори. Кад другима дајем љубав срца свога, тад постајем икона свеблаженог Бога. У мени сад живи Светлост Христолика, на велику радост душе, Бога Оца слика. Кад ми неко помоћ пружи, па нек је и мала, из свег срца ја му рекнем: „Најлепше Вам хвала.“ Ако баш погрешим, да се и постидим: „Опростите, молим вас“, кажем, „себе кривим.“ Свети људи саветују: „Човек када падне, да не очајава, него да устане.“ Јер Божија Милост брише сваки грех, то на лицу душе рађа најлепши осмех. Моје биће свакодневно молитвом се храни, разговор са Богом Оцем мене чува, брани. Кад одем у Цркву, где Спаситељ живи, изобиљу благодати душа се задиви. Свако ко пожели има љубав срца мога, мој живот је икона Оца Небескога. Радосна песма Радује се срце моје сваком новом дану, кад ме мајка помилује, по коси и длану. Радује ме први зрачак сунца што ме буди, песма птица певалица када ме разбуди. Веселим се баки, деки, у дом наш кад сврате, осмехе и радовање мојој души врате. Радујем се другарима кад дођу код мене, пријатељство, то је благо, које нема цене. Радују ме људи који виде чистим срцем, јер знам да су они увек обасјани сунцем. О, како је дивно, лепо, кад цео свет волим, да сви буду срећни, здрави, ја се Богу молим. Да би људи били људи и блиставог лика, душа треба да им буде слика Боголика. Опроштај Кад ближњима учинимо било какав грех, наша душа губи радост, светлост и осмех. А, ко је наш ближњи? То су људи сви, које је Бог створио зраком љубави. Опрости, заборави, то кажемо гласно, ми желимо мир и слогу, нек је свима јасно. Свађа увек ствара немир, мрак и таму, никад неће бити срећан ко воли галаму. Ко светлости нема у срцу и души, њега страх и мрзовоља прогања и гуши. Опроштај без сумње у нама запише, све што није добро у души се брише. Зато свако од нас треба да се труди, да љубав и опроштај у себи пробуди. Покајање Питате се, децо драга, Покајање, шта је, то је када душа грешке пред Богом признаје. А грешке су промашаји које срце прави, кад уместо светлости, мрак у себе стави. Ко по тами ходи, грешкама се дичи, тај у мраку живи, на Бога не личи. Тад икона Божија у нама потамни, без помоћи Христове остајемо сами. Али Бог је Љубав, то зна биће свако, срце, душу загрли, кад се каје јако. Мајка Црква пружа меку руку свима, ко се срцем покаје, Њен благослов има. А Светлост је Љубав којом душа дише, све што није добро, Покајање брише. Кајем се Кајем се за ружне мисли што стоје у мени, желим да се ова слика у души промени. Кајем се за речи које вређају и псују, знам да оне неприметно моје срце трују. Кајем се за она дела која светлост гасе, молим Ти се, Боже, да нас Твоја Љубав спасе. Сви који Те воле, љубе, певају углас: „Помилуј нас, Оче Свети, Ти си нама Спас. Твоја Милост и Доброта, Господе Преблаги, чини да смо Твоме Срцу, пријатељи драги. Желим да ме Рука Твоја чврсто држи, води, једино се тако иде у сусрет Слободи.“ Чисто срце Увек када разговарам са Исусом Христом, замолим Га да дарује свима срце чисто. Бога виде срцем само људи чиста лика, у Божијем Царству живи Љубав Боголика. Оно што би сваки човек требало да зна, да у срцу своме увек љубав препозна. Јер љубав нас чини радосним и живим, то је Мудрост Божија, којој се ја дивим. Бог је људе створио за светлост и срећу, да се срцем веселе, ко зумбул пролећу. Када љубав живи, сија радост њена, Воља, Жеља Божија, бива испуњена. А животна Истина ништа друго није, него да се Љубав Божја у нама разлије. Зато Рука Христова сваког дана куца, желећи да отвори врата нашег срца. Кад се Љубав Боголика усели у нас, за душу и тело, то је вечни Спас. Деца Божија Чија душа не буде као дете чиста, тај у Богу неће моћи да заблиста. „Бога види”, то су речи Спаситеља света, „онај ко у себи има чистоту детета.“ У дечјем срцу безазленост живи, дете целим бићем животу се диви. Душа деце Божије сија као сунце, добротом и љубављу њима куца срце. Мржња деци никада не може да дође, јер и кад се наљуте, то их брзо прође. Деца чистом душом врло добро знају, све што Господ жели, она Њему дају. А то су пре свега љубав и доброта, Божија је Светлост, дечја лепота. Истина Ко је наша Истина, деца желе знати, сада добро слушајте, одговор ћу дати. Као прво да вам кажем: „Истина је једна, за све људе и природу, једино је вредна.“ Господ Исус Христос Син живога Бога, Он је права Истина целог људског рода. Он учини да смо опет Богу Оцу драги, и природа кличе: “Хвала, Спаситељу благи.“ За спасење грешног света Он је живот дао, онда Га је Духом Светим, Отац васкрсао. Васкрсење, то је темељ нашега живота, за све људе и природу, вечна је лепота. Све је друго пролазно под плаветним небом, зато душу хранимо животворним Хлебом. А Хлеб је Живота Господ Исус Спас, у Причешћу остави Себе за све нас. Недељом кад одемо у Цркву да служимо, то је наша Истина, с Богом да се дружимо. Исус Христос Исус Христос, Син Божији, то је Име славно, са Њим куца, дише, живи, срце Православно. Њега славе сви хришћани широм света бела, Његова је Љубав свима бесмртност донела. Ко верује да је Исус Син Бога живога, он ће бити вечни житељ Царства Небескога. Овом вером оживљава и душа и тело, свако биће верујуће васкрсава цело. Бога Оца весели, радује највише, када срце мрак и таму, у души избрише. Тад се Светлост Божија у биће усели, ум и срце, душа, тело, све се развесели. Васкрсење Христово вером се обнавља, Литургијом Светом, Црква Га прославља. Исус Христос Спаситељ, наш је Пут до Циља, живот са Њим, Духом Светим, пун је изобиља. Света Црква Ко је Црква, шта је Црква? Питање је јасно, да нас цео свет разуме, рећи ћу вам гласно. Црква је велика Тајна, Сабор, Заједница, чине је људи, природа и Света Тројица. Она као и ми људи има Главу, Тело, Бог и народ у Њој чине заједничко дело. Глава Цркве Исус Христос Син живога Бога, природа и људи дар су Тела Христовога. Цркву гради Духом Божјим Света Литургија, Темељ Њеног постојања је Љубав Божија. Литургију Христос Господ дарује свом Оцу, јер је Она била Жеља у Очевом Срцу. Владика, свештеник, ђакон и народ Божији, они служе један другом ко род најблискији. Причешће јe благодатно центар Литургије, у себе примамо Христа из Хране Божије. Сви у Храму Светом једни друге служе, и анђели са народом у Цркви се друже. Света Црква Икона је Божијега Царства, у Њој живи изобиље небеског богатства. Свето Крштење Крштење нас уводи у Цркву Божију, Дух Свети нам дарује Свету Литургију. Постајемо житељи Божијега Царства, изобиља благодати, духовног богатства. Када Духом Светим срце наше живи, Божијој Лепоти у Цркви се диви. Љубављу, добротом, у души се дичи, на Небеског Оца почиње да личи. Крштење нам даје крила за наш нови лет, дарује нам Духом Божјим, благословен свет. Исусова Молитва О, Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј нас, Блажени, на Светој Литургији. Када душа наша залута у тами, не дозволи, Господе да будемо сами. Својом благом руком загрли нас јако, Милост Твоју неизмерну жели срце свако. Молимо Те, Спаситељу, из срца и душе, све демонске замке нек се сада сруше. Нека Твоја Љубав у нама потече, од Близине Твоје нема ништа прече. Када срце наше постане Твој дом, велика се радост рађа тад у бићу мом. Моја душа весела заблиста од среће, од тога богатства нема ништа веће. Ти си наше Сунце које вечно сија, сваком живом бићу Твоја Светлост прија. И природа тражи загрљаје Твоје, творевини Божијој они лепо стоје. За душу и тело нема већег блага, него што је Твоја божанствена Снага. О, Исусе, певају Ти природа и људи, Пут, Истина и Живот, Ти нам, Христе, буди. Слобода Шта је то Слобода, желимо да знамо, вероучу данас хајде да питамо. Слобода је, децо мила, благо најважније, она чини да су људи иконе Божије. Слободом су овенчани и душа и тело, Бог је њоме украсио наше биће цело. Када нас кроз живот Мајка Црква води, тада с Богом живимо у правој Слободи. Дух Свети нам дарује заједницу с Христом, Љубав Божја чини нашу душу чистом. Када срце дише Светом Литургијом, биће наше живи Слободом Божијом. А Слобода Божија, то је Љубав чиста, за све људе и природу безусловно иста. Слобода од греха, Истина је права, Покајањем и Причешћем душа бива здрава. Када љубав живи у срцу и души, она мрак и таму у нама разруши. Тад Слобода Истине у бићу заблиста, а у нама икона Божја бива чиста. Литургијске службе Литургија Света, Небеска Лепота, чине је четири службе, вечнога живота. Владика и свештеник, ђакон, народ Божији, то су службе црквене на Светој Литургији. Владика је икона нашег Христа Спаса, Он представља Исуса, до судњега часа. Око Светог Владике стоје свештеници, апостоли Христови, Божји трудбеници. Ђакони су иконе анђела Божијих, дају величанственост Светој Литургији. Ко се крсти постаје Божја Породица, Народ Бога живога, Црква, Заједница. Све су службе црквене дар Духа Светога, оне граде Литургију Тела Христовога. А Црква је Сабор, Света Заједница, за све који Светлост траже, Божја Радосница. Богоносац Бог у Кога верујемо, наш Небески Отац, за све људе овог света, Он је Добротворац. Наш Бог Отац жели да живимо сложно, свако дело у животу да буде побожно. Да волимо једни друге као себе саме, једино се тако биће ослобађа таме. Да у нашем срцу Христос увек сија, од Његовог Лика душа Светлост да добија. Исус Христос, Син је Бога Оца Небескога, Он је нама даровао и Духа Светога. Кад у души Светлост сија Бог се срцем диви, Љубав Духа Светога у нама оживи. Отац, Син и Свети Дух, Вечна Заједница, ова сложна Породица је Света Тројица. Требало би сви да знају, Жеља је Божија, да у срцу увек живи Света Литургија. Јер је Она икона Божијега Царства, Слободе и Радости, Тројичнога Братства. Сваки човек који жели да му је Бог Отац, у срцу и души, он је Богоносац. Пријатељство Бог је људе створио да личе на Њега, да им љубав постане вреднија од свега. Кад волимо другога као ближњег свога, постајемо икона нашег Оца Бога. То је Отац Небески у Души зажелео, кад је Срца Чистога прве људе створио. Да нам биће краси пријатељство, радост, другарство нам дарује љубав, благодарност. Да животна Истина буде Воља Божија, да цео свет постане Велика Литургија. Жеља нашег Господа Христа Спаситеља, да Га деца воле као свога Пријатеља. Вољу Христа творимо кад у Цркву идемо, да у Духу Светоме живот препородимо. Мајка Црква живи, дише Духом Божијим, дарује нам бесмртност на Светој Литургији. Исус Христос постаје срцу драги Пријатељ, Пут, Истина и Живот, целог света Спаситељ. Богородица Света Богородице, славна Мајко Божија, цео свет Те велича, православна Србија. Мајка Црква недељом Твоју Љубав хвали, Небеска Литургија Теби благодари. Слава Твоја вечно ће да сија и блиста, Црква Ти захваљује што нам роди Христа. Исус Христос Спаситељ природе и људи, свет се Васкрсењем из таме пробуди. Ти си Дјево Марија ка небу се винула, кад си Вољу Божију, слободно испунила. Од анђела небеских часнија и славнија, од свих бића створених, најблагословенија. Зато Мајко Божија, Света Богородице: „Хвала што нам дарова, Светлост Свете Тројице.“ Дарови Духа Светога Благодатни дарови Духа Божијега, то су Љубав, Мир и Радост, Царства Небескога. Љубав Светлост пали, у души да сја, даје живот, снагу, чува нас од зла. Кад у Светом Миру биће живи, зри, у срце су наше добродошли сви. Тад нас грле, љубе, Лепота и Радост, ум и душу краси Божја благодарност. Бог је Духа Светога даровао свима, ко срце отвори, у душу Га прима. Сви су људи позвани у Рају да живе, да се срцем веселе, Богу да се диве. Ако и ми желимо у ту Светлост сјајну, у свом срцу чувајмо, ту Божанску Тајну. Весела Калина Око, око, около, све весело дише, на благослов Божији, Калина мирише. Радује се, весели се, врти се ко чигра, брзонога девојчица Кали коло игра. Деца су нам румена као зреле малине, златним сунцем сија, блиста, душа наше Калине. Да сви буду радосни она Богу моли, маму, тату поштује и највише воли. Зато децо на лицима осмех нека сја, и будите весели као Калина. Живот је леп Кад јутро отвори очи и поведе те у нови дан, имаш хиљаду разлога да будеш радостан. Јутро је рођендан твој, нова карта за Рај, добродошлицом те милује светлости сунца сјај. У загрљају љубави нема места за страх, живот је једноставан, непоновљиви дах. У огледалу неба одраз је душе твоје, на престолу Небеског Царства кључеви мудрости стоје. Тамо где срце живи, друго је име за дом, љубав је осмех, поглед, упућен бићу твом. Хвала Ти, Оче Свети за живот што нам даде, Царство Божије људи у себи треба да граде. Лепота живота Кад Христос постане циљ живота, из душе сија вечна лепота. Христос је Љубав, Срећа и Сјај, живот са Богом прави је Рај. Себе претвори у Христов дом, певаће радост у срцу твом. Где год да кренеш Христос те прати, све што је добро, Он ће ти дати. Савест је наша сјајна и чиста, када нас загрли рука Христа. Желим да Христос буде наш Цар, поклањам живот Њему на дар. Рајско славље Смирена душа, дар од Бога, највеће благо живота мога. Христова Љубав у нама живи, Божијем Царству она се диви. Срце куца, пламти од радости, то је тајна вечне младости. Кад се хранимо светом врлином, природа Божија сија ведрином. Христова Светлост у нама дише, Лепота Његова светом мирише. Живот са Богом радосно здравље, души и телу рајско славље. Скривена лепота Чувај драгуље дарове Бога, већег богатства немаш од тога. Сјај бисера брзо избледи, када потамни љубав у теби. Живот нам стално шаље поруке, тумачи трезвено његове одлуке. У срцу буди весело дете, плаветним небом мисли нек лете. Слобода пева, лепота сја, радосну светлост желим ти ја. Хвала, Небески Оче! У срцу Љубав и Радост, у души Мир и Младост, на лицу Светлост сја, такво биће сам ја. Тело смирено дише, на благослов мирише, Божијим путем ходи, Христова рука га води. Осмех је најбољи друг, дарује блистави сјај, Љубав, Радост и Мир, воде нас право у Рај. Захвалност ведрином сија, веселимо се сви, Хвала, Небески Оче, цео свет помилуј, Ти. Рајски врт У Рајском Врту живе Љубав, Радост и Мир, на лицу душе осмех, у срцу песме пој, без страха и тескобе, у наручју Слободе, бића се Творцу диве. Живот је увек млад, нема почетак, крај, никада не избледи светлости сунца сјај, кад човек воли, љуби, у њему дише Рај. Прстима чистоте срце љубав тка, у грудима доброте пламен вечности сја. У огледалу неба одраз душе је јасан, у наручју бескраја говор бића је гласан. Мудрост Мудрост је видети у бесмислу Истину, кавезу ширину, таласу дубину, мочвари бистрину, прашуми чистину, тескоби милину, врелини свежину, фрагменту целину, безнађу суштину, сунце у мраку, небо у облаку, светлост у тами, слушати и чути човека међу људима, тишину у галами. Живети, волети, пасти, устати, погрешити, опростити, сваки тренутак живота, добродошлицом угостити. Пролећна шареница Песма птица певачица ори се углас: „Добро дошло, Пролеће, загрли све нас!“ И сваки путељак шаренилом сија, ћилиме од цвећа ливада добија. Зелени се зелени, и шумарак млади, кошуље и хаљине из ормара вади. Љубичице, зумбули, на брегу се друже, изнад шумских станова ластавице круже. А небески путник несташно се смешка, распеване лугове голица и чешка. Радује се радује, и старо и младо, на пашњаку коло игра јагањаца стадо. Око, око, около, од живота ври, пролећна шареница почиње да зри. Збирка песама "Божји драгуљи" за Православни катихизис; Аутор: Вероучитељ Милан Софронић, Доња Борина Светосавском наградом ове године Министарство просвјете и културе Републике Српске наградило је укупно 45 истакнутих васпитно-образовних радника запослених у основним и средњим школама, те предшколским установама у Републици Српској. Ову веома значајну награду ове године добио је и наш вјероучитељ Предраг Вујић (епархија бихаћко-петровачка). Предраг Вујић је рођен 1985. године у Кључу. Након основне, завршио је средњу електротехничку школу у СШЦ „Лазар Ђукић“ у Рибнику. Богословију „Света Три Јерарха“ завршио је у Манастиру Крка. Дипломирао је на пастирском, а затим и на општем смјеру Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи. Похађао је мастер студије на Филозофском факултету Универзитета у Бањој Луци, а затим и мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Послове вјероучитеља обавља од 2010. године, радећи у више основних и средњих школа на подручју општина Рибник, Кључ, Мркоњић Град и Босански Петровац. Стручни испит за вјероучиитеља положио је 2012. године. По благослову Епископа Сергија, од 2018. г. ради у СШЦ „Лазар Ђукић“ у Рибнику, те у ОШ „Петар Кочић“ Ситница и МСШ „Босански Петровац“. Објавио је 4 књиге: Небеска Крајина; Чежња за додиром Смисла; С тобом имам све, без тебе сам ништа; и Живимо да бисмо вољели и волимо да бисмо живјели – Мала Новозавјетна читанка. У припреми за штампу је књига Светиње Богородичиног града. Коаутор је неколико поетских зборника. Објавио је седам стручних и научних радова у часописима „Видослов“, „Годишњак”, „Религија и толеранција“ и „Наша мисао“. Радове је објављивао и у часописима „Епархијски благовијесник“ и „Православље“, те колумне у „Независним новинама“. Током похађања Мале школе за изградњу мира, награђен је за стручни рад „Улога религије у изградњи мира“. Клуб умјетничких душа Мркоњић Град додијелио му је књижевну награду „Најоригиналнија љубавна пјесма“. Републички педагошки завод, додијелио му је признање за успјех његових ученика на такмичењима из вјеронауке. Скупштина општине Рибник, 2021. године, у поводу Дана и Славе општине Рибник, додијелила му је плакету за промоцију општине Рибник кроз остварени успјех у литерарном стваралаштву те очувању вјерског и националног идентитета. Основао је видео канал „Вјеронаука – наука Живота“, те објавио 330 духовних емисија и часова Православне вјеронауке. С благословом Његовог Преосвештенства епископа бихаћко-петровачког и рмањског господина Сергија уређује и води радијску емисију "Православље у времену и вјечности" на програму Радија Босански Петровац, те је до сад снимио преко 250 радијских емисија. Организатор је Светосавских академија, Светосавских омладинских кампова и сабора православне омладине у Босанском Петровцу. Основао је етно групу "Небеска Крајина". Аутор је пјесме „Знаш ли роде мили гдје су света мјеста“ за коју је, са ученицима, снимио видео спот. У СШЦ „Лазар Ђукић“, уз помоћ Катихетског одбора СПЦ за вјеронауку у РС и ФБиХ, Епархије бихаћко-петровачке, општине Рибник и локалног свештенства, уредио је кабинет Православне вјеронуке, гдје се, уз примјену савремених средстава и метода рада, развија креативност и иновативност ученика, подстиче међусобна интеракција, уз поштовање личности сваког ученика. Учествовао је на научним скуповима и округлим столовима, међу којима је и округли сто "Улога националних предмета у образовању" у организацији Клуба историчара Посавина, у јануару 2023. године, гдје је представио свој рад на тему: "Вјеронаука у школи - Богољубље и човјекољубље којим се образује љубећа личност - биће заједнице". Побједница републичког такмичења из Православне вјеронауке на пријему код Министра просвјете30/12/2023
Министар просвјете и културе Републике Српске Жељка Стојичић уручила је 28. децембра 2023. године признања за 46 ученика основних и средњих школа, побједника републичких такмичења, такмичења на нивоу БиХ и на међународном нивоу, те других такмичења која је организовао Републички педагошки завод у школској 2022/2023. години. Пријем је организован за 28 ученика основних школа. Међу њима је била и побједница републичког такмичења из православне вјеронауке Тамара Станковић, са својом наставницом вјероучитељицом Стојанком Никчевић. Поред признања, ученицима је уручен и поклон бон који могу искористити у књижарама Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево. Министар просвјете и културе Републике Српске Жељка Стојичић истакла је дa joj je чaст штo je имa прилику дa угoсти нajбoљe мeђу нajбoљимa, учeникe кojи су нa рeпубличким и вишим нивoимa тaкмичeњa oстaврили зaпaжeнe рeзултaтe. „Удружeни тaлeнaт и рaд и прeпoзнaвaњe oд стрaнe нaстaвникa дaje oвaкaв рeзултaт. Зaдoвoљствo нaм je штo тo рaдимo дaнaс прeд истeк oвe кaлeндaрскe гoдинe и жeлимo нa oвaj нaчин дa пoшaљeмo jaсну пoруку дa je будућнoст Рeпубликe Српскe у oбрaзoвaњу и oвим млaдим људимa кojи oствaруjу зaпaжeнe рeзултaтe. Oвaj дaнaшњи приjeм jeстe и чeститкa пoвoдoм обиљежавања 9. jaнуaрa - Дaнa Рeпубликe Српскe и жeлимo дa пoшaљeмo jaсну пoруку дa имaмo сjajну млaдoст и дa Рeпубликa имa сjajну будућнoст“, истaклa je министaр прoсвjeтe и културe Жeљкa Стojичић. Директор Републичког педагошког завода Слађана Танасић изрaзилa je зaдoвoљствo и истaклa дa je привилeгoвaнa штo дaнaс имa мoгућнoст дa сe дружи сa учeницимa – пoбjeдницимa тaкмичeњa и њихoвим мeнтoримa. Ученици који су укључени у додатну наставу из православне вјеронауке заједно са другим заинтересованим ученицима из ОШ "Свети Сава" из Бијељине и наставницом Миленом Миловановић,реализовали су радионицу посвећену познавању празника које славимо у децембру и јануару и афирмацији идеје да празнике обиљежавамо у лијепој атмосфери,без употребе петарди и других пиротехничких средстава.Ученици су показали одлично знање и високу свијест о препознавању опасности од употребе петарди и погрешном начину обиљежавања празника. Одговарали су и на питања везана за праксу тајног даривање поклона која се везује за Св.Николу,затим су научили да даривање за празнике Дјетињци,Оци и Материце уз симболично везивање има смисао учвршћивање породичних односа.На питање :Да ли су нам потребне петарде да бисмо прославили Божић,Нову годину и др.јединствен одговор је био :Не.Ученици су осим одговора на питања, читали и мотивационе поруке и добијали су слаткише за показано знање. Текст и фоторафије: вјероучитељица Милеба Миловановић Вјероучитељица Неда Гудељ (одломак из романа „Загледана у стијену“) Још од завршетка Богословског факултета размишљала сам о вјероучитељском позиву, али нисам гајила скоро никакве наде, јер су сва вјероучитељска мјеста била заузета младим вјероучитељима, зато ме је позив владике Григорија толико изненадио. Због осјећања среће, али и стрепње, ту ноћ нисам ока склопила. „Друго је спортска сала… Ту сам била свој на своме. Али са учионицом немам никакво искуство… Још вјеронаука! Па, ја никад нисам присуствовала ниједном часу вјеронауке. Бити вјероучитељ је посебна мисија… Хоћу ли ја то знати?”, размишљах скоро читаву ноћ, и сљедећих неколико дана…. Цјелокупан текст у ПДФ формату: Вјеронаука је наука живота Поводом обиљежавања тридесетогодишњице од повратака Православне вјеронауке, као школског предмета, у школски систем Републике Српске, а тако и у школе које се налазе на подручју Епархије захумско-херцеговачке и приморске, на иницијативу вјероучитеља, предвођених координаторком за вјеронауку, наша Епархија покренула је својеврсни фељтон, у оквиру којег су се некадашњи и садашњи ученици, вјероучитељи, свештеници.., током првог полугодишта школске 2023./2024. године, присјећали тих првих година од повратка овог наставног предмета у школске клупе. На посљетку једног таквог обиљежавања овог важног јубилеја, ђакон Бранислав Рајковић и представник за културу и медије Епархије заумско-херцеговачке и приморске разговарао је са актуелним начелником Општине Гацко, господином Огњеном Милинковићем, љекаром по образовању али и чтецом Цркве у Автовцу и свејевремено припадником генерације ученика, која је међу првима имала прилику да, управо при повратку у школски систем, похађа наставу Православне вјеронауке: ВЈЕРОНАУКА ПРИЈЕ ВЈЕРОНАУКЕ Огњен Милинковић рођен је у Требињу, 1983. године, основну школу завршио је у Автовцу, а општу гимназију у Гацку. Дипломирао је на Медицинском факултету у Фочи, а специјализацију из ортопедске хирургије и трауматологије поред Фоче завршио је у Београду. Од 2011. године радио је у Универзитетској болници у Фочи. Године 2019. рукопроизведен је у чин чтеца при Цркви Светог Василија Тврдошког и Острошког у Автовцу. А, нешто више од годину дана након тога изабран је за начелника Општине Гацко. Поштовани начелниче, каква су била Ваши најранији лични и породични доживљаји вјере, прије похађања часова Православне вјеронауке у оквиру школске наставе? Веома живо сјећање веже ме за те пријератне и ратне године… Потичем из једне православне, домаћинске, сељачке, херцеговачке – гатачке куће, у којој су традиционално живјеле три генерације. Од самог почетка мог живота, вјера је била саставни и неодвојиви дио тог живота, а Велики Празници попут Васкрса, Божића и наше Крсне славе – Светог Архиђаона Стефана, били су и остали централни дани у години наше породице. Прва моја сазнања о Богу и вјери, као што се неријетко дешавало у Херцеговини, пружили су ми моји покојни ђед и бака. Моји преци учествовали су при градњи наше Цркве Светог Василија у Автовцу, 1907. године, а мој ђед је био и члан, па једно вријеме и предсједник Црквеног одбора. Прве молитве научила ме је моја покојна бака. Ми смо вјеровали и вјеровали смо да је Бог ту са нама, чак и када би неко негдје, изван наше куће говорио да то и није баш тако… Међутим, почетком деведесетих година са почетком деведесетих година долази и и несрећа у виду рата на нашим просторима. Али, као што нам је наш блиски рођак, покојни прота Момчило Говедарица, једном приликом говорио: „Полако, треба се молити Богу, није свака несрећа за зло…“ Тако је било у Гацку тих ратних година, упркос рату и несрећи коју он са собом носи. Јер уз тај рат, колико је био и јесте једна општа несрећа, код нас је донио и повратак вјеронауке али још важније, повратак Богу и повратак вјери, уз долазак и нових људи на наше просторе. То су, дакле, околности, када се и вјеронаука враћа у наше школе… ВЈЕРОНАУКА КАО (ПО)НОВОУВЕДЕНИ ШКОЛСКИ ПРЕДМЕТ У вријеме када се Православна вјеронаука враћа у школски систем, 1993. године, похађали сте трећи разред Основне школе „Свети Сава“ у Гацку, односно једне од њених највећих подручних школа, деветогодишњу школу у Автовцу, одакле и потичете… Која то сјећања вас вежу не само за тај предмет и тај период, него и за људе који су обиљежили та сјећања? Враћање вјеронауке у школски систем носило је са собом извјесне изазове са којима се нарочито носила управа школе, а који су подразумијевали организуацију наставе за један, условно речено, нови предмет, без јасног плана и програма али и без стручног кадра, који би могао да га предаје. И, наравно, у томе су тада помогли наши свештеници. Покојни прота Иван Гргур тада је био наш парох у Автовцу, и он је преузео улогу вјероучитеља у нашој подручној школи у Автовцу. Он је тада, поред свих својих парохијских обавеза, стизао да предаје и у школи у условима када би и два разреда истовремено и заједно слушала вјеронауку. Ипак, сматрам да је тадашњи концепт, како је Бог дао, био веома добар и управо онакав какав је нама тада требало, а можда и данас још увијек треба да буде: прота је нас упознавао са основама вјере али и са најпрактичнијим стварима практиковања те вјере, како се улази у цркву, како се стоји у цркви, шта је то олтар, шта су двери, наравно шта је то Јеванђеље, Свето писмо, како се оно чита… Јер док дијете сазре за неке дубље приче, оно на овај начин научи основне ствари… У сваком случају, Православна вјеронаука, као предмет, потврдила је ону моју вјеру и вјеронауку прије школе. Вјеронаука је тако за мене, истовремено била и нов предмет али и предмет који сам у извјесној мјери већ познавао, и који је већ био дио мене, потврђујући мој животни пут и начин живота, а који је касније итекако утицао на одлуке које сам кроз живот доносио… Исти прота Иван, иако тада већ нарушеног здравља, уз повремене изостанке, Православну вјеронауку предавао нам је до нашег завршетка основне школе, нарочито нам причајући о нашим херцеговачким светитељима, поред чега се још нарочито сјећам његове благости при оцјељивању, тако да смо сви имали одличне оцјене. Те наше петице су продубиле љубав према нашој православној вјери, због чега сматрам да је то било добро, јер смо часове вјеронауке запамтили као нешто много лијепо и корисно, подстичући нас да се одазивамо позиву и на богослужења, да се укључимо у црквени хор и свакако, прије свега, да се причешћујемо, иако тада у нашем мјесту Литургија није служена сваке недјеље. ВЈЕРОНАУКА ПОСЛИЈЕ ВЈЕРОНАУКЕ Имајући у виду да се у то вријеме са основном школом завршавало и са похађањем часова новоуведене Православне вјеронауке, пошто као наставни предмет није била уведена и у средње школе, да ли је и каву улогу овај предмет имао кроз даље школовање и при самом избору занимања? Оно чему сам био научен и породично, а нарочито кроз вјеронауку, јесте да вјерујући човјек, шта год да ради и било који посао да одабере, Бог је са њим, ту негдје, јер без Бога се не може ни преко прага, а камо ли нешто радити. Тако, и да је мој избор био да будем инжењер или ветеринар или, пак, љекар, то није могло бити без Бога. А, оно што ме је свакако научила моја вјера и вјеронаука јесте да сваки посао радим богобојажљиво, и то не у смислу неког страха од Бога, него са пажњом и поштивањем Божијих заповијести, које данас да сви поштујемо, не би нам био потребан ниједан други закон… Дакле, сама вјеронаука није непосредно утицала на мој избор занимања али итекако јесте на начин на који радим свој посао ортопеда, а и како се трудим да обављам дужност начелника. С тим да је моје примарно занимање љекара, дефинитивно Божији дар. Бог је уствари Љекар, који љекарима, па и мени даје дар и могућност да некоме смањимо или уклонимо бол и патњу нечију, што је само по себи чудесно. ВЈЕРОНАУКА, ВЈЕРА И НАУКА Након срдњошколског образовања у Гацку, 2002. године одлазите на студије у Фочу, гдје након факултета остајете да волонтирате, а затим и да радите у Универитетској клиници у истом граду, и то од 2011. године. Потом, од 2016. до 2018. године завршавате специјализацију у Београду… Како се током тог студентског, пословног, научног, специјалистичкког периода даље одвија Ваш вјерски живот, којем сте се научили у породици и на вјеронауци? Иако тада одлазим из Автовца и Гацка, остајем дубоко повезан са својим крајем, селом и кућом, и мада одсутан током године, празнике сам обавезно проводио у свом Липнику, свом селу и својој породичној кући. И, мало шта је драгоцијено као тај осјећај присуства Божијег, којем сам се научио, јер у мојој пракси често ми људи говоре: докторе, спасили сте ме… Ја не спасавам, Бог је тај који спасава, а ја радим свој посао, онако како сам научио и како ми је Он дао. А, вјерујем да од времена Свтих Козме и Дамјана, Бог све више дарује тај дар љекарима и повећава могућности да се лијечимо, да лијечимо једни друге и да се лијечимо једни кроз друге. Јер када све своје људске, па и љекарске могућности исцрпимо, увијек остаје и вјера у Бога и његов дар и воља да нас одржи у животу… И током свог живота у Фочи и Београду, уз стицање љекарског знања и искуства, настојао сам да учествујем и у вјерском животу, одлазећи на богослужења, гдје сам помало научио и да саслужујем и помежем свештеницима. Ипак, нарочито сте остали везани везан не толико за гатачку, колико за саму Цркву Светог Василија у Автовцу, гдје сте септембра мјесеца, 2019. године рукопроизведени у чин чтеца. Како је дошло до тога да један специјалиста ортопедске хирургије саслужује током Литургије? Нарочито сам остао везан за своју автовачку цркву, у коју су се деценијама својим прилозика и старањем уграђивали и моји преци, а гдје је од деведесетих година службовало више свештеника, којима сам помагао при богослужењима, кад год сам био у прилици. Након поменутог проте и нашег вјероучитеља Ивана Гргура, парох автовачки био је отац Станислав Дурић, са којим сам, поред осталих чланова Заједнице, ишао по парохији. А, након њега долази отац Небојша Коловић, којем такође саслужујемо, да би 2012. године, у Автовац дошао тада нови, а сад већ наш стари и садашњи свештеник, отац Мидраг Вртикапа… На једној од првих Литургија, којима је началствовао отац Миодраг, ушао сам у олтар да помажем, као што сам и много пута прије тога. Наравно, сви су ми се, знајући ме, ословљавали са „докторе“, што је оцу Миодрагу у том тренутку било чудно, јер зашто би неки љекар и неко ко се бави медицинском науком сад као црквењак саслуживао у олтару.., тако да је помишљао и да је тај назив ствар неке шале. Међутим, након те прве наше заједничке Литургије, заиста сам му представљен као љекар, те му је због мог саслуживања било веома драго, при чему се родила једна нарочита братска љубав између нас… По завршетку моје специјализације и повратку у Херцеговину, отац Миодраг предложио је владики да будем и рукопроизведен за четца, што се и догодило у недјељу, 15. септембра 2019. године, у Цркви Светог Василија Тврдошког и Острошког, уз началствовање владике Димитрија, када су и освећена нова звона ове цркве, а сестре Петропавловог манастира сашиле су ми стихар, који сам надаље носио. ВЈЕРОНАУКА НАЧАЛНИКА МИРА У ЖИВОТУ НАЧЕЛНИКА ОПШТИНЕ Некад отприлике у ове дане, пред Божићни пост, 2020. године изабрани сте за начелника Општине Гацко, а и у сусрет Рођењу Христовом ступили сте на дужност… И, баш уочи овог Празника ликујемо пјевајући пјесму пророка Исаије, у којој наш Господ Исус Христос – Дијете које нам се роди, Син који нам се даде, Бог који је са нама.., бива називан и јесте и Властелин – Властодржац, Кнез и Началник мира… Има ли један ученик Христове вјеронауке, салијечник Исцјелитеља, саслужитељ у Служби Божијој и начелник једне општине свијест и о томе да је и та власт одозго, те да је тако макар у извјесном смислу и савладар истинског Властодршца и Началника? Када сам постао начелник општине владика је благословио да, док обављам ту дужност не чтецирам, с обзиром на то да обављам једну јавну функцију, што сам свакако прихватио и послушао али итекако учествујем у литургијском животу, колико год могу, и трудим се да поштујем правила поста, упркос већим обавезама и практичним изазовима… Бити и остати хришћанин и на оваквој једној нарочитој позицији јесте и нарочито искушење. Међутим, у свим узрастима и свим овим различитим пословима човјек има различита искушења, па се на њих и навикне и очекује их. Како расте и посао расту и искушења. У послу начелника, као што већ поменух и при другим мојим пословима, посебно ми помаже оно што сам научио на вјеронауци, али и књиге о вјери, које сам читао, па тако нарочито дјела Светог владике Николаја посебно се могу односити на обављање мог садашњег посла. Као неко ко је у извјесном смислу надређен људима и одговоран за њих, као највећи изазов доживљавам очување добрих међуљудских односа, односа са колегама, односа међу различитим половима.., и тај живот се итекако може живјети у складу са хришћанским животом. Најважније је да се човјек не погорди и да у свом добру не заборави да помогне онима којима је лоше. Нисам увијек у прилици свакоме да угодим али се трудим да никога не оштетим и помогнем колико могу… Уз позиције, увећавају се и искушења али и умножавају непријатељи. Готов је немогуће немати непријатеље. Њих је имао и наш Свети Василије, о чијем животу сам читао, као и Свети Нектарије, о којем недавно гледах филм, какав је живот имао али и какве је непријатеље имао. Против непријатеља се боримо али не треба да их мрзимо, а један мој пријатељ, монах рекао ми је да за непријатеље треба и да се молимо, и то на првом мјесту, а на крају да се молимо за себе. Као што рекох, вјера и вјеронаука, иако можда није непосредно утицала на избор онога чиме ћу се бавити, утицала је на то како ћу се тиме бавити, односно на начин на који радим свој љекарски посао али и на то како се трудим да обављам дужност начелника. – разговор са Огњеном Милинковићем за сајт Епархије ЗХиП –разговор водио ђакон Бранислав Рајковић Представник Епископије захумско-херцеговачке и приморске за културу и медије Гацко, децембра 2023. године За празник Светог Николе припремили смо разне онлајн материјале за ученике: ЖИТИЈЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ, илустровано житије Никољданска осмосмјерка Свети Никола -слагалица Свети Никола-пузла СВЕТИ НИКОЛА-квиз Свети Никола-попуни празна поља Никољданска игра меморије Никољданска укрштеница Никољдан-откључај поља Никољдански анаграми "Кад нам мисли о светом Оцу Николају у срце дођу, онда их усредсређујемо на ону суштину која карактерише и означава овог великог светитеља Христовог. А његово означење и суштина његова је: права хришћанска љубав и жртвама обогаћена и потврђена врлина хришћанског милосрђа. Љубав и милосрђе – то је Свети Николај". Уочи празника светог Николе реализована је акција поделе пакетића за ученике од првог до петог разреда у ЈУ ОШ "Десанка Максимовић" - Челопек, ПО Ораовац. Хвала браћи у Христу који су помогли реализацију ове акције: Игору Марковићу, Младену Марковићу, Рајку Видовићу, Дејану Јовановићу, Милету Тривковићу , Драгославу Марковићу, Дејану Мићићу и Владану Видовићу. Господ да благослови њихове породице и услиши им молитве. Вероучитељ Момчило Вуковић Ученици првог разреда Основне школе „Вук Караџић“ учествовали су у никољданској приредби, која је одржана у Саборном храму у Требињу. Пјевали су, рецитовали и молили се светом Николи за срећне наступајуће благе дане. О најдражем дјечијем светитељу, поучио их је отац Младен Жуловић и на крају приредбе обрадовао их никољданским слаткишима. Традиоционално окупљање уочи Никољдана потиче из добре сарадње Епархије захумско-херцеговачке и приморске са овом васпитно-образовном установом. Како отац Жуловић истиче, 30 година се учи вјеронаука у нашем граду од другог разреда. Зато се, како истиче, одржавају ове приредбе у цркви јер дјеца у првом разреду немају вјеронауку па је важно да се полако приближавају нашој традицији и вјери. „Сликовито је житије светог Николе, повезано је са даривањем, са породицом. Као што је цијели Божићни пост посвећен породици и сам Божић представља једну свету породицу. Недјеља иза нас је посвећена дјетињцима, па сљедећа материце па оци, што довољно говори колико је породица важна. Дарујемо поклоне једни другима и усмјеравамо се на љубав и поштовање“, каже отац Младен. А дјеца нису крила радост. Дуња Рикало каже да воли да долази у цркву а посебно у сусрет празнику светог Николе. „Данас смо се помолили, рецитовали и оставили чарапице на дрво. Треба оставити или чарапицу или чизмицу, ништа друго. Нама је важан свети Никола јер ће нам донијети поклоне“, каже мала Дуња.А уз Дуњу се светом Николи обрадовао и Тодор Нинковић. „Свети Никола је био добар човјек, волио је људе а посебно дјецу. Он је једног дјечака спасио када му се рибља кост заглавила у грлу. Ми га баш волимо, а он ће нам донијети и поклоне“, каже Тодор. Христина Бован нас је упутила колико је важно што идемо у сусрет Божићу, празнику радости и породице. „Божић је најрадоснији дан. Тада се родио Исус Христос. Мама и ја правимо погаче и ставимо новчић и ко нађе новчић, тај је најсрећнији. Брат и тата уносе бадњаке а мама и ја их посипамо. На Божић нам долазе баба, деда, рођаци и родице“, каже Христина. Данас прваци немају наставу и ова активност је подршка васпитном значају основног образовања, да у празничне дане дјеца уче о милосрђу, даривању и доброти. Свети Никола треба да нам буде узор у одрастању. А овакву приредбу одржаће сутра и подручна школа „Вук Караџић“ у Петропавловом манастиру. Припремила Сунчица Пешић/Извор: Радио Требиње Прошло је тридесет година од храброг чина отаца окупљених око Митрополита, да јеванђеоској ријечи врате мјесто у васпитању и изградњи младих људи. Вјеронаука је, након дужег прекида, враћена у школски систем и постала равноправан школски предмет. Уједињени и одлучни, свако је поднио дио терета да се изгради наставни план и програм, који ће свеобухватно, а пажљиво формулисано, донијети радост хришћанства у сваку дјечију душу. Уклопљена у редовни школски систем, вјеронаука је морала да одговори вишеструким изазовима савремене школе – наставним средствима и методици учења и поучавања, а чиме је нашла своје мјесто у оном што називамо холистички, цјеловити одгој.
Како тада, тако и данас – вјеронаука је пред изазовом хуманизације човјека и друштва, тачније, евангелизације у специфичном школском окружењу. Однос који вјеронаука остварује према школи и према ученику изражен је у уџбенику, а то значи да своју хришћанску поуку и истине вјере треба да усклади са развојно – психолошким карактеристикама ученика, њиховим темељним и граничним питањима, друштвеним изазовима у којима живе, а са стране школског система да своју грађу обликује по дидактичким и методичким оквирима. Можемо се сложити да форма катихизиса ( набрајања чињеница, догми, правила) не може да задовољи овакве захтјеве, јер су ти непромјењиви дијелови и стубови наше вјере у сталном изазову корелације са промјенама у свијету у којем живимо и способности читања стварности и знакова времена. Конкретније, то што школска вјеронаука допуњава сакраментални живот Цркве не значи да треба да врше мисију идентичним методама, већ да свака има своје специфичности зависно од простора и окружења у којем се одвија. Када кажемо да је циљ школе усредсређен на развој личности, онда допринос који религија може дати томе оправдава њено присуство у школи. Вјеронаука је богатсво оних најдубљих и најважнијих питања, она је пут, тражење властитог смисла у свијетлу Јеванђеља, а образац идеалног вјероучитеља је Христос, Архиучитељ. Она не нуди готова и коначна рјешења, већ као њен Архиучитељ позива да се „ дође и види“. Христос позива да се пође за Њим, да се осјети искуство заједништва са Њим и са онима који чине Божију породицу, да се осјети искуство крста – супротстављању злу и гријеху, искуство послања – да мијењамо себе и свијет око себе, али све у искуству наде да је Он са нама у све дане до свршетка свијета. То су теме које задиру дубоко у срце, тамо гдје се налазе наше жеље, снови, потребе, патње, одлуке, будућност и послије њих, као ни послије сусрета оних библијских ликова са Исусом, више нико није исти.[1] Христов позив је позив на избор и одлуку, на Његов стил живота. Када побројимо ове основе хришћанске катихезе, онда можемо закључити да вјеронаука има своје мјесто у духовној димензији развоја личности, усвајању непролазних вриједности љубави, солидарности, наде, изградњи међуљудских односа, тумачењу добрих и лоших „ знакова времена“, проблема живљења… Уџбеници и наставна средства траже примјерен језик да би се остварила плодна комуникација и овакви специфични циљеви вјерског образовања. Његове дидактичке функције – да тематски и структурално обликује грађу, да је уклопи у когнитивно, афективно и оперативно подручје, да предочи задатке и активности који ће поштовати компетенције ученика, да буде извор мотивације, усмјерава пажњу и подстиче мишљење ученика, омогућава самосталан и групни рад, креативност и самоевалуацију, треба да воде ка основном циљу, а то је откривање Лица Бога љубави, остваривања односа вјере и повјерења у Њега и проналажење властитог смисла и циља живота. Савремени захтјеви наставе, да се учениници оспособљавају за рјешавање проблема, да се укључује многа чула и способности у процесу учења, да се задовоље различити нивои исхода учења, да се комбинује више различитих углова сагледавања неког појма, на крају –да се стекну трајна и употребљива знања, изазов је и за обликовање вјеронаучних садржаја. Они треба да пронађу пут до учениковог стварног животног искуства. На примјеру, рецимо, Блумове таксономије, безпоговорно усвајање садржаја и догми налази се на најнижем нивоу сложености учења. То значи да би учење приче у којој Исус Навин треба да уведе народ у Обећану земљу и набрајање етапа освајања Ханана остало ускраћено за више когнитивне процесе, а чији би исход био усвајање вјештина за сопствено узрастање у вјери ( порука приче о Исусу Навину требало би да буду : Буди јак и храбар; Бог је уз тебе; Не стиди се да тражиш помоћ; Ради за добро своје заједнице.) Смисао је у томе да ученик повеже научено градиво са свакодневним животом, унаприједи своје личне компетенције и осмисли свој односа са Богом. Вјероучитељ је водитељ, мотиватор и сарадник и ту је да осмисли више извора из којих ученици могу да уче, да осмисли што више дидактичких метода, да омогући реакције својих ученика и оно што је најбитније, да уважава њихову слободу, баш као што је то и Христос радио са својим ученицима и слушаоцима. Да закључимо тему са још којим приједлогом како допријенијети захтијевима вјеронаучне наставе у оквиру школског система: градиво прилагодити кроз 4 К вјештине, а то су комуникација, критичко мишљење, колаборација и креативност; омогућити активно учење; примијенити метод интеграције, како би ученици видјели везу и близак однос између појмова; искористити предности пројектне наставе, како би ученици имали прилику да рјешавају стварне и смислене проблеме и доносе креативна рјешења; да кроз искуствену наставу своја претходна искуства повежу са новим и на основу њих се орентишу у будућности. Уџбеник као основно средство поучавања, наравно, не може да испуни сва очекивања и потребе наставе, не може да замијени вјероучитеља који је организатор и мотиватор, али би требало да заједничким снагама, у консултацији са колегама из педагошко – психолошког рада, осмислимо његов садржај тако да понуди материјал и смјернице за већи дио директне наставе. Тиме настављамо пут оних који су се храбро ухватили у коштац са свим приликама и неприликама свог времена. [1] Isus odgajatelj, Cesare Bissoli ; Università Pontificia Salesiana, Rim, Kateheza : časopis za vjeronauk u školi, katehezu i pastoral mladih, Vol. 33 No. 4, 2011., преузето са hrcak.srce.hr У четвртак, 14. децембра 2023. године, са почетком у 9:30 часова, одржана је редовна сједница Катихетског одбора наше Цркве - епархија у БиХ. Сједницу је сазвао и истом предсједаваоПредсједник КО Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански. Сједници су присуствовали сви чланови Катихетског одбора. Осим извјештаја о раду КО у 2023. години, КО се посебно бавио питањем реформе или измјене постојећег наставног Плана и Програма, а на основу добијених сугестија самих вјероучитеља. Мора се истаћи да је ово био само почетак дискусије по овом питању. КО је одредио да се стручно савјетовање за професоре православне вјеронауке гимназија и других средњих школа у Републици Српској и Федерацији БиХ одржи у Источном Сарајеву у суботу, 24. фебруара 2024. године. Извор: дабробосанска/ Љетописац РаНиКо
Дана, 13.12. 2023. године у ОШ ,,Иван Гундулић“ одржан је огледни час на тему ,,Божић и божићни обичаји“. Час су организовали православни и католички вјероучитељ, а у њему су учествовали ученици 9. и 8. разреда. Након уводног излагања вјероучитеља, одређени ђаци су представили на који начин прослављају Божић, те описали и демонстрирали обичаје које га прате. Послије њиховог излагања низала су се питања у вези са разликама између Православља и Католичанства, што је допринијело занимљивости овог часа. Све су то пажљиво пратили представници Министарства образовања ХНК као и управа школе, педагог и многи други наставници. На крају смо, у духу божићне поруке мира и заједништва, подјелили Чесницу. Сви присутни су оцијенили час као изузетан и замолили да се исто понови и у другим одјељенима, што је баш лијепо искуство у наставничком раду. Вјероучитељ о. Бранимир Боровчанин
У просторијама Друштва за подршку особама са инвалидитетом „Импулс“, дана 30.11.2023. године, одржана је радионица посвећена „Рајском врту“. Носилац радионице био је наставник верске наставе Станко Аћимовић. На радионици су, осим чланова „Импулса“, учествовали и ученици одељења ученика са посебним потребама. Циљеви радионице били су: 1.Разумети основне елементе приче о Рајском врту, укључујући ликове, место и догађаје. 2.Развити маштовито размишљање и креативност ученика кроз причу и визуалне елементе. 3.Охрабрити активно учешће ученика кроз заједнички рад на изради паноа. 4.Подстицање размишљање о вредностима и врлинама попут љубави и пријатељства кроз причу о Рајском врту. -Писана припрема за радионицу Станко Аћимовић, наставник верске наставе, ОШ "Стеван Чоловић" у Ариљу Сажетак: У постсоцијалистичком периоду, након распада СФРЈ, различити фактори су утицали на развој религиозности код младих. Међутим, када се сагледа са више аспеката засигурно је на развој религиозности највише утицало враћање вјерске наставе у основне школе, која од марта 1993. године поново равноправно, са осталим наставним предметима, егзистира у нашем васпитно-образовном систему. Православна вјеронаука је кроз школски систем превасходно утицала на развијање религиозне и националне свијести код младих, на слободно испољавање вјерских осјећања и на њихово активно учешће у црквено-богослужбеном животу. Међутим, позитиван утицај наставе Православне вјеронауке се огледа и у развијању ученичке слободе, одговорности и обавезе, те у развијању правилног односа према породици и друштву, а посебно према људима који другачије живе, мисле и вјерују. Дакле, значај Православне вјеронауке се испољава и у развијању ученичких моралних, социјалних и комуникацијских вјештина и способности које су у нашем васпитно-образовном систему прилично запостављене. Стога је утицај и потенцијал Православне вјеронауке као предмета вишеструк, али је питање да ли је довољно искориштен и у потпуности правилно усмјерен.
Кључне ријечи: Православна вјеронаука, религиозност младих, религиозна и национална свијест, морално васпитање. Историјски контекст Православне вјеронауке Православна вјерска настава, или како је ми данас званично називамо Правослaвна вјеронаука, има веома дугу традицију свог постојања код српског народа на простору данашње Републике Српске, Босне и Херцеговине. Тежња за познавањем јеванђељских и осталих вјерских истина код нашег народа на овом подручју увијек је имала велико интересовање и бригу за њено истинско остварење. Та брига и настојање за познавањем своје православне вјере била је основ за очување, како вјерског, тако и националног идентитета, у вријеме османског ропства и аустро-угарске окупације. Ипак о званичној и организованој вјерској настави у српским школама можемо да говоримо тек од тридесетих година XIX вијека, а за потребе вјерске наставе у тим школама врло брзо су уређени посебни штампани уџбеници. Тако је до данас сачуван и уџбеник за основне школе у Вилајету босанском из 1868. године под називом Кратка свештена историја за основне школе.[1] Након Берлинског конгреса 1878. године и окупацијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске монархије нова власт је затекла укупно „56 српских основних школа, са 75 учитеља и 3523 ученика“ (Dlustuš: 1894: 52). Беч је одмах имао за циљ да уведе ред у школству и просвјети, па Земаљска влада врло брзо доноси уредбе око организовања народних (државних) и конфесионалних школа. Дакле, поред државних, постојале су у Босни и Херцеговини током окупације од стране Аустроугарске монархије и српско-православне конфесионалне школе, које су осниване од стране црквених општина. Наравно, у тим школама вјерска настава је имала посебно мјесто и улогу у васпитању и образовању ученика у моралном, црквеном и националном духу. Настава Православне вјеронауке, била је заступљена у Наставном плану са по два часа седмично, у сваком од четири разреда тадашњих основних школа. Године 1887. донесен је Наставни план и прграм из Православне вјеронауке за основне и средње школе „да би се на свјема вишим и нижим овдашњим школама постигла једнакост предавања вјеронауке“ („Школске вијести. Наставни план“ 1887, 15–16). Како би се побољшао статус и поправио квалитет наставе Православне вјеронауке, не само у српским конфесионалним већ и у народним (комуналним) школама, 1895. године изашао је дорађени званични Наставни план и програм из Православне вјеронауке „по којем ће се дотичне катихете управљати“ („Наставни план из вјеронауке за православну младеж, која се учи у народним (комуналним) школама“ 1895, 396–397). Тај план и прогам је сачињен за основне и средње школе са по два часа седмично. Одлуком Земаљске владе из 1909. године поново је утврђена организација народних школа у Босни и Херцеговини гдје је вјеронауци остављен равноправни статус са осталим предметима (Papić, 1972: 56). Ипак, колико год да је окупациона власт знала да велики утицај на српску омладину има вјеронаука ипак није донијела одлуку о њеном укидању, већ је кроз друге облике и методе контролисла наставу и вјероучитеље. Након Првог свјетског рата у БиХ, вјерска настава је уведена у оквире редовне наставе под именом „вјеронаука“, али се понегдје појављивала и под именима „хришћанска наука“ или „наука о вјери и моралу“. Настава вјеронауке је предавана у основним и средњим школама као равноправни редовни предмет. Вјеронауку су предавали свештеници или вјероучитељи-лаици. Међутим, по завршетку Другог свјетског рата и проглашеним Уставом из 1946. године, регулисан је однос државе и Цркве, па је вјеронаука као предмет изопштена из васпитно-образовног система у Босни и Херцеговини. Само се понегдје, повремено, при православнм црквама или парохијама вршила катихизација вјерних, првенствено уз велико залагање надлежних парохијских свештеника.[2] Повратак Православне вјеронауке у школски систем Републике Српске Након демократских промјена и првих вишестраначких избора у Босни и Херцеговини вјеронаука (три конфесионале вјеронауке Православна, Католичка и Исламска) је враћена у школе септембра 1991. године, али као факултативни предмет, који није оцјењиван. Као факултативни предмет вјеронаука је остала све до другог полугодишта школске 1992/93. године када је званично, марта 1993. године, враћена у Наставни план Републике Српске као редован предмет, један час седмично и са нумеричким оцјењивањем. Двије године послије враћања вјеронауке у школски систем, покренута је иницијатива од стране вјероучитеља за израду Наставног плана и програма који би био прилагођен узрасним и психофизичким особина, те интересовању ученика основне школе. На основу ове иницијативе састављен први Наставни план и програм Православне вјеронауке који је био у употреби до 2000. године. Те 2000. године састављен је нови Наставни план и програм од стране Катихетског одбора СПЦ који је био у знатној мјери модификован и редукован у односу на први, што је створило услове да се приступи писању уџбеника за све разреде основне школе из Православне вјеронауке. У школској 2000/2001. години штампани су први уџбеници Православне вјеронауке за све разреде основне школе, што је олакшало и промијенило наставни процес. Трећи и тренутно важећи Наставни план и програм је припремљен од стране Катихетског одбора СПЦ а одобрен од Министра просвјете и културе Републике Српске 2016. године а према овом Наставном плану и програму урађени су и уџбеници који су у употреби од школске 2016/17. године. Према званичном Наставном плану и програму за основну школу настава вјеронауке се данас у Републици Српској реализује један час седмично, тј. од другог до осмог разреда кроз 36 часова, а у деветом разреду кроз 34 часа годишње. У првом разреду основне школе вјеронаука се не реализује, пошто ученици првог разреда имају посебан Наставни план и програм кроз предметна подручја, у којем није предметно-часовни систем наставед школске 2018/19. године предмет вјеронаука је враћена у средње школе Републике Српске сукцесивно, дакле сваке школске по један разред више и од школске 2021/22. године званично се реализује у свим разредима средњих школа Републике Српске. Ученици се на почетку средњошколског образовања опредјељују за једну од три конфесионалне вјеронауке, а за ученике који се не опредијеле за једну од три вјеронаукуе постоји алтернативни предмет Култура религија (у првом и другом разреду средње школе) и Етика (у трећем и четвртом разреду средње школе). Потреба и оправданост Православне вјеронауке у школском систему Републике Српске У дефинисању задатака данашњег основног школовања, равномјерно су важни како образовни, исто тако и васпитни задаци. Према Закону o основном васпитању и образовању Републике Српске задаци основног васпитања и образовања су јасно прецизирани кроз 14 задатака (Службени гласник Републике Српске, 81/2022). Међутим, у дефинисаним задацима као што су:
Развој моралних способности ученика, развијање свијести о припадности и очувању властитог национално- културног идентитета, развијање осјећаја самопоуздања, толеранције, поштовања различитости и мишљења других, као и стицање и развијање културне, вјерске, језичке и полне равноправности и толеранције, па и еколошке свијести, јесу основни задаци не само васпитања и образовања Републике Српске, већ и примарни општи и посебни циљеви Православне вјеронауке. Ипак, дух савременог доба у којем живимо одликује се непостојањем стабилне истине, гдје се догађа доминација истине фрагмента и тренутка, а посебно нам се намеће као смисао истине и живота оно што долази из масовне индустријске и медијске производње. У таквој атмосфери гријех и кривица постепено ишчезавају, а осјећање покајања и праштања се пројављују само као привидно или претварање (Шијаковић, 2011: 9). Дакле, управо у таквом друштву васпитање и образовање требају да имају за циљ истицање јединствене истине укоријењене на Јевенђељу, слободи, стваралаштву и светости, а циљеви и задаци васпитања и образовања у Републици Српској су управо усмјерени на развој, узрастање и обликовање личности, које треба да буде дио једне освијешћене, одговорне и праведне заједнице, која гаји вриједности новозавјетног етоса. Стога је јасно да настава Православне вјеронауке има нарочито важну улогу не само у развијању религиозности и увођењу ученика у вјерски живот већ и у социјализацији и оплемењивању ученика, јер ученици кроз овај предмет посебно развијају хришћанске врлине, а кроз њих особине друштвено прихватљивих норми понашања. Вјероучитељ кроз наставу прати развој и социјализацију ученика, кроз читаво основно, па и средњошколско васпитање и образовање, те има прилику да их води, усмјерава, подстиче и оспособљава за сљедећи степен сазријевања и узрастања. А школски период узрастања и васпитања је кључни степен у развијању те формирању зреле моралне и религиозне личности, гдје вјероучитељ уз правилан однос, искрен и предан рад може на најбољи начин да поучава ученика духовним, моралним, социјалним, комуникацијским и осталим способностима, те да развија у њему истинско „подобије Божије“ које је задато човјеку током стварања. А истинско „подобије Божје“ се стиче само кроз слободу и љубав, највећу хришћанску врлину, што потрђују ријечи у Хиландарском типику нашег највећег просветитеља Светог Саве: „Ништа није веће од љубави. Јер она је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовнога човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење, и и милостивост, и човекољубље, ради којег је сам Бог постао човек“ (Јевтић, 1988: 403). Уоште човејков циљ и његово назначење у свијету су конкретни: дакле, да динамично напредује, непрестаним кретањем од оног „по икони” ка оном „по подобију”. Стога дијете (будући зрео човјек) није створено да буде статично, него у кретању; дијете има призив да искористи дарове Божје, да се развија, напредује, расте и усавршава, те да ка том циљу иде „корак по корак”.[3] Овај пут је усходећи и напредујући ка Богу, тј. усмјерен ка заједници са Богом и остаривању пријатељство са Богом. Калист Вер у оваквом тумачењу динамичког стању човјечанства види и један ниво развоја читавог створеног свијета (Ware, 2005: 173). Стога улога Православне вјеронауке у развоју религозне, духовне и моралне личности православних ученика има своје посебно мјесто. „Одређени предмети као што су: Познавање природе и друштва (Моја околина), Демократија и људска права, Васпитни рад у одјељењској заједници (ВРОЗ) и слично, у својим циљевима такође дефинишу развијање личне одговорности и обавезе код ученика, развијање самосвјесне и слободне личности, као и развијање правилног односа према породици и друштву, према људима који другачије живе, мисле и вјерују, али се ови циљеви углавном своде на теоријско дјеловање, без довољно развијене емпиријске реалности“ (Лукић, 2020: 412). Увођење ученика у вјерски живот Примарни циљ наставе Православне вјеронауке је да ученици стекну општа знања о Богу, хришћанској вјери, изворима хришћанске вјере, богослужењима, вјерском, али и нациналном идентитету, те се стога од вјероучитеља очекује да са посебном пажњом, осјећањем и свједочењем поучи ученике наведеним садржајима како би их ученик конкретно примијенио у свакодневном, црквеном и светотајнско-богослужбеном животу. Једноставније речено, учење о вјери не може бити сведено на информацију и податак, већ је то осјећање и искуство које треба живјети и исповиједати. Са те стране важна је улога вјероучитеља који поучава ученика и свједочи садржаје које преноси на ученике, тј. износи и потврђује својим животом оно што излаже, те се догађа подударност између ријечи и дјела. Стога Апостол Павле каже: „Јер чинећи ово спашћеш и самог себе и оне који те слушају.“ (1 Рим 4,16) и: „Буди примјер вјерним у ријечи, у владању, у љубави, у вјери, у чистоти.“ (1 Тим 4,12) Дакле циљ Православне вјеронауке није првенствено стицање интелектуалног знања о Богу, није познавање опште религиозне културе, или изграђивање вјерског елитизма, него стварни живот са Богом и у Богу. Кроз Православну вјеронауку ученик не стиче само знања о православној вјери, већ ученике треба да научимо слободној употреби ума и потребним особинама и вјештинама како би постали будући вјерници и чланови наше Свете православне Цркве. Стога Владика Атанасије (Јевтић) пише: „Не смије бити само учење у учионици и на часу, одређеним знањима… него истовремено и оплемењивање срца, савјести и душе дјеце, уз активно учешће у животу и тајнама Цркве. Потребно је, дакле, умно, срдачно, карактерно подвижничко и литургијско образовање и изграђивање деце“ (Јевтић 1998, 14). И посјећујући наше храмове увиђамо да ништа није промијенило литургијску свијест, светотајинси живот у пракси, код младих као Православна вјеронаука, која припрема и води ка благодати и врлини, Светим тајнама Цркве, човјечности и јединству са Христом у литургијском сабрању. Ипак, требамо посебно нагласити да према православном предању и традицији интелектуално знање не искључује узрастање у вјерском и евхаристијском животу. Интелектуално знање не ствара подвојеност од учешћа у црквеном и светотајинском животу, па није својеврсни елитизам, већ напротив, потреба (Лукић 2020: 413). Дакле, од посебне је важности да ученици кроз наставу Православне вјеронуке стичу знања о својој православној вјери која ће касније практично примијенити. Стога се кроз реализацију наставе Православне вјеронауке и кроз процес вредновања ученичких постигнућа вреднује знање и емпиријско остваривање предвиђених очекиваних исхода. Ово на посебан начин доприноси религиозном развијању младе личности, која ће бити користан и предан члан своје Свете православне Цркве, али и конструктиван припадник шире друштвене заједнице. У данашњем времену глобализације, дигитализације, отуђења и профанизације, често се поставља питање о смислу и циљу нашег живота и постојања. Међутим, у нашем основном и средњошколском васпитању и образовању не постоје конкретне и јасне смјернице кроз које би се млади супроставили савременим, општим, актуелним искушењима и изазовима. Дананашњи наставни планови и програми су конципирани тако да су школски предмети углавном индиферентни према тим тенденцијама. Анализирајући и упоређујући све општеобразовне предмете, како у основношколском а исто тако средњошколском васпитно-образовном систему, долазимо до закључка да је Православна вјеронаука један од ријетких предмета, која покушава дати конкретне одговоре управо на савремена антрополошко/егзистенцијална питања. Према предвиђеним очекиваним исходима Православне вјеронауке ученицима се пружа оптимистички поглед на свијет и живот, али се не може очекивати да ће Православна вјеронаука аутоматски учинити да се зло, гријех, неправда или неједнакост униште, јер православна или вјерска педагогија није техника, њени резултати су врло релативни и зависе од многих околности (Лукић 2020: 411). Кроз садржаје Православне вјеронауке, посебно код ученика нижег узраста, треба развијати првенствено карактерне особине: вјеру, повјерење, праведност, скромност, светост, поузданост, пријатељство, душебрижништво, одлучност, одважност, упорност итд. А континуирам и досљедним приступом треба подстицати да се касније код ученика кроз знање и развијање наведених особина стиче увјеравање и убјеђење, које ће одбијати негативно и деструктивно, те развијати добро и корисно. Стога у оваковом друштвено/социјалном контексту православно вјерско васпитање посебно подстиче његовање исправног односа ученика према себи самом, према своме вјерском и националном идентиту и заједници у којој живи, а исто тако изграђује и исправан однос према другим људима, религијама и културама. Опредјељења младих за религизно православно васпитање и образовање Православна вјеронаука, дакле, пружа могућност ученицима да се упознају са не само са православном вјерском традицијом, већ уопште са религиозном сликом савременог свијета. Тако Православна вјеронаука има улогу обликовања живота из духа вјере, она је начин живота у ком садржаји вјерског могу да добију свој оплемењавајући смисао како би се млади оплеменили а онда они оплеменили свијет (Шијаковић, 2022: 10). Дакле кроз Православну вјеронауке животна реалност се тумачи из духа и вјере, гдје вјерска тумачења нису терапеутска, већ искуства стварности, интересовања и животних потреба. Кроз овакав приступ се догађа егзистенцијална корелација и интеграција вјерског живота са савременим изазовима. Православна вјеронаука мири, наизглед противрјечности између: вјере и знања, рационалног и ирационалног, морала и праксе, нереалног и стварног, чињенице и могућности. Кроз наставу Православе вјеронауке вјероучитељ се позива на заједништво и дијалог личности, али и на „јединство и цјеловитост спознаје кроз синкретичко прожимање наставних садржаја различитих предмета и различитог приступа на живот. Настава Православне вјеронауке треба да „подсјети на све те разлике и да их потом својим аргументима и ставовима разложи до потпуне синтезе и интеграције у једном јединственом погледу на свијет и творевину“ (Ђорђевић 2011, 46). Ученици у настави Православне вјеронауке имају могућност да у потпуности развијају вјерску и националну свијест, упознају смисао живота, те разумију и себе и друге. Они спознају и уважавају да и други постоји и има право на свој идентитет. Али поштујући другога не одричу се себе. Кроз Православну вјеронауке учимо нашу дјецу да су нам Православна Црква и наша отаџбина потребне за слободан и миран живот, напредовање, узрастање и спасење, Стога је евидентно расположење за Православну вјеронауку како од стране ученика, тако и од стране њихових родитеља, те интересовање за изучавање Православне вјеронауке не опада што указују на њен знача и улогу. Упоређујући проценат ученика који похађа Православну вјеронауку у основним школама, а који је у посљедњих 10 година готово исти са око 92%[4], и број ученика који похађа Православну вјеронауке у средњим школама Републике Српске, који је школске 2022/23. године био 85,91%,[5] закључујемо да интересовање за вјерску наставу не опада и да ученици препознају њен заначај и да су расположени за стицање религиозног образовање коме припадају а које ће у даљем животу практиковати кроз богослужбени живот. У потврди наведеног говори и податак да сада у школе долазе дјеца оних родитеља која су имала у школама редовну вјерску наставу, те по њиховом опредјељењу и опредјељењу њихове дјеце констатујемо да они немају недоумице у избору Православне вјеронауке. Осим тога и попис становништва је показао апсолутну већину оних који су религиозни и тај се број у Републици Српској не смањују за разлику од земаља у окружење гдје и није баш тако. Дакле, Православна вјеронаука кроз своје циљеви и исходе, те постизању истих, поставља очекивања у складу са могућностима, способностима и интересима ученика у циљу њихове припреме за реални, свакодневни и светотајински, тј. црквени живот. На крају се може констатовати да Православна вјеронаука има свој историјски континуитет, да има своју друштвену потребу и да има позитивно расположење млађих генерација ка њој, што потврђује њихов све већи број на богослужењима и њихово интересовање за учшће у свеопштем црквеном животу. Ипак, засигурно постоји још простора да се кроз различите видове и функционалнији начин код ученика развија искрена и правилна религиозност како би се они заиста увели у стваран и практичан духовно-вјерски живот. Др Славољуб Лукић, инспектор – просвјетни савјетник за вјеронауку Литература Dlustuš L. (1894). Školske prilike u Bosni i Hercegovini od okupacije do danas. Školski vjesnik. 2, 50-54. Sarajevo: Stručni list Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu Закон о основном васпитању у образовању Републике Српске, Службени гласник Републике Српске, 81 (2022). Јевтић, А. (1988. Живо предање у цркви – Руковети са Њиве Господње. Врњачка Бања: Братство Св. Синеома Мироточивог и Требиње: Видослов Тврдошки Крнета, Д. (2002). Вјеронаука у школи – између апологетике и оспоравања. Настава, 1, 67-82. Бања Лука: Републички педагошки завод. Лукић С. (2011). Настава Православне вјеронауке у Републици Српској. Вероучитељ у школи, Часопис за дидактичко-методичка питања верске наставе, 2, 97-101. Београд: Православни богословски факултет, Педагошко-катихетски институт. Лукић С. (2020). Допринос православне вјеронауке васпитно-образовном процесу у Босни и Херцеговини. Теолошки погледи, 53-2, 403-418. Београд: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Лукић С. (2021). Антропологија Светог Иринеја Лионског. Фоча – Бања Лука: ПБФ Светог Василија Острошког. Мандић М. (1868). Кратка свештена историја за основне школе у Вилајету босанском. Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија Наставни план из вјеронауке за православну младеж, која се учи у народним (комуналним) школама. Босанско-херцеговачки источник, 10 (1895), 396-397. Сарајево: АЕМ Консисторија. Papić M. (1972). Školstvo u Bosni i Hercegovini za vrijeme austrougarske okupacije (1878-1918). Sarajevo: Izdavačko preduzeće „Veselin Masleša”. Шијаковић, Б. (2011). Христос као Учитељ, веронаука као право. Вероучитељ у школи, Часопис за дидактичко-методичка питања верске наставе, 1, 9-15. Београд: Педагошко-катихетски институт ПБГ. Школске вијести. Наставни план. (1887). Дабро-босански источник, 1, 15–16. Сарајево: АЕМ Консисторија Ware K.T. (2005). Pravoslavna crkva. Zagreb: Prosvjeta. [1] Мандић М., Кратка свештена историја за основне школе у Вилајету босанском, Сарајево 1868. Овај стари уџбеник је од стране Катихетског одбора СПЦ приређен и издан фототипски 2014. године. [2] Више о истроријату православне вјерске наставе на подручју Републике Српске, тј. Босне и Херцеговине, можете погледати у: Лукић С., „Настава Православне вјеронауке у Републици Српској“, Вероучитеље у школи, Православни богословски факултет, Педагошко-катихетски институ, Београд: 2011 (2), 97-99 [3] Више о човјеку као бићу напредовања и развоја погледај у: Лукић С., Антропологија Светог Иринеја Лионског, ПБФ Светог Василија Острошког: Фоча – Бања Лука 2021: 133-136. [4] У основним школама Републике Српске Православну вјеронауку је нпр. школске 2012/13. похађало 92,22% ученика, школске 2017/18. године 91,62% ученика а 2021/22. године 92,16% ученика. [5] Број ученика у средњим школама који похађа Православну вјеронауку у школској 2021/22. Години је био 85,02%. Занимљиво је поређење да је према анкети из 2002. године 9% испитаника се изјаснило да је увођење вјеронауке у средње школе Ρепублике Српске „штeтна“ идеја, а на питање: Да ли би умјесто вјеронауке у основне школе требало увести предмет Историја религија? 14% испитаника се изјаснило да треба (Крнета 2002, 77). Поводом тридесетогодишњице од повратка православне вјеронауке у школски систем, са Миљом Тупањанин, вјероучитељицом и координатоком за вјеронауку Епархије ЗХиП, разговарала је новинарка Сања Бабић, за Српску новинску агенцију
Вјеронауку у средњим школама у Републици Српској бира око 90 одсто ученика, а тај проценат је у Херцеговини и већи, изјавила је Срни координатор за вјеронауку у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској Миља Тупањанин. Тупањанинова је појаснила да вјеронаука омогућава ученицима да одрастају на правим, универзалним вриједностима, јер се оно што их учи тај предмет рефлектује и на живот изван учионице.Она је подсјетила да је вјеронаука постала редован предмет у основним школама у Републици Српској 1993. године, а да је посљедњих шест година изборни предмет у средњим школама. Према њеним ријечима, интересовање дјеце за учење вјеронауке се позитивно промијенило, а већ пристижу у школе и ђеца чији су родитељи, такође, учили вјеронауку. „То је додатан разлог дјеце да уче вјеронауку јер их родитељи сигурно не би слали на тај предмет да су са тим имали неко лоше искуство“, рекла је Тупањанинова, која је и вјероучитељ у Требињу. Kоментаришући све веће интересовање младих у Херцеговини за вјеронауку, али и за ходочашћа до светих мјеста, као на примјер то што више од трећине билећких средњошколаца сваке године колективно у мају одлази до манастира Острог поводом празника Светог Василија Острошког и Тврдошког, она је истакла да је литургијска обнова која је почела деведестих година прошлог вијека доласком владике Атанасија оставила препознатљив траг у цијелој Српској православној цркви. Она је истакла да се, уз вјеронауку, ученицима отвара перспектива коју раније генерације нису имале због немогућности да уче тај предмет у школи. Тупањанинова је напоменула да је вјеронаука, као наставни предмет, имала и проблем дисконтинуитета, јер га је поново требало успоставити након паузе од четрдесетих година прошлог вијека, од када се на овим просторима није предавала у образовним установама. Она је истакла да се за ових 30 година може рећи да је вјеронаука прилично сустигла педагошке стандарде које имају и остали предмети, уз уобичајене потешкоће са којима се суочавају и остали предмети и савремене изазове у васпитању и образовању дјеце. „Та борба са јутјуберима и тиктокерима некада дјелује као узалудна, али не можемо да одустанемо јер су истинске вриједности универзалног карактера и на нама је да нађемо прави начин да их дјеци пласирамо“, рекла је Тупањанинова.Она је навела да су вјеронаука и библијски оквир изузетно важни и да би се схватио европски контекст на коме је формирана цивилизација у којој живимо. Извор: СРНА На почетку Божићњег поста, у хришћанском духу даривања, у ЈУ ОШ “Дворови” из Дворова вјероноучитељ ђакон Младен Јовић, свим ученицима VIII и IX разреда, поклонио је Свето Писмо Новог завјета. У овој школи разговорајући са ученицима дошло се до сазнања да велики број ученика у својим домовима нема ову свету књигу, извор хришћанске вјере, коју су саставили богонадахнути људи, у којој су они записали истине и тајне које је Бог открио људима. По ријечима вјероучитеља свака ријеч Писма је ријеч Божија и има моћ да лијечи тјелесна и духовна обољења. Од апостолског доба па до овог нашег времена Свето Писмо је служило и служи као чувар праве вјере, истинске врлине, богонадахнуто, корисно за учење, за исправљање и за васпитање у правди и истини. “Захвални смо наставнику који је својим личним залагањем и средствима обезбједио да се ова света књига нађе у рукама наших ученика. Наставник је и раније поклањао православне хришћанске књиге школској библиотеци као и музичке инструменте оргуље и хармонику школи. Овим поклоном наши ђаци су обогаћени изузетном књигом која никада не застарјева и која представља темељ хришћанске вјере истакао је директор школе Чедо Јанковић “. Извор: Моја Бијељина Браћа Матеј и Јаков живјели су са оцем Алфејем у Капернауму. Капернаум се налазио на путу који је повезивао два велика града: медитеранску луку Цезареју и сиријску престоницу Дамаск. За путовање таквим путевима наплаћивала се царина од трговаца. Будући апостол Матеј радио је и као сакупљач пореза - цариник. Правојерни Јевреји презирали су царинике - Јевреје који су убирали порез у корист римских освајача, богатих, који су гулили кожу са својих саплеменика. Замислите изненађење Матеја када се Исус који је пролазио окренуо према њему ријечима: „Прати ме“. И оставивши све једном заувијек, Матеј га је слиједио. Матеј је био нераздвојан са Христом до Његовог затварања, чуо је све што је Спаситељ учио, био свједок чуда и исцјељења. Заједно са осталим апостолима видио је васкрслог Спаситеља и примио је обећани Дух Утешитеља на дан Педесетнице. Инспирисан Духом Светим, Матеј је саставио рукопис у којем је изложио све што је видио и чуо као апостол. Тако су први хришћани имали прво књижевно свједочанство о Христу - Јеванђеље по Матеју. Прије свега, јеванђелист се обратио својим саплеменицима - Јеврејима. Христос из Јеванђеља по Матеју је плот од плоти израиљског народа, наставак његове историје и испуњење обећања која су му дата. Матеј је проповиједао у и око Јерусалима, Сирије, Персије и Етиопије. Проповијед апостола праћена је бројним чудима и довела је до оснивања етиопске хришћанске заједнице, коју је Матеј повјерио епископу Платону, од њега постављеном, да је води. Матеј је страдао, у Етиопији, око 60. године. Локални пагански владар Фулвијан наредио је да се апостол разапне на земљу, а затим спали. Али као резултат тога, ватра се проширила на кипове идола и они су изгорели. Матеј је умро, али је сам Фулвијан прешао у хришћанство, а епископ Платон га је крстио узевши име апостола којег је погубио. Временом, одрекавши се власти, Фулвијан је постао епископ, замјењујући покојног Платона. А апостола Матеја, Црква је почела да поштује као светитеља - мученика, јеванђелисту, Христовог свједока. Његове мошти почивају у храму Сан Матео у Салерну (Италија). Црква слави успомену на јеванђелисту Матеја 29. новембра.
Цртежи Екатерине Гаврилове /извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу извора Фома.ру Прочитај детаљан опис живота и рада СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ МАТЕЈА -КОЈЕГ НАША ЦРКВА ГА ДАНАС ПРОСЛАВЉА Године 1993, у току грађанског рата на тлу бивше републике Југославије, пет епископа Српске Православне Цркве, чије епархије су се налазиле на подручју БиХ, састали су се са тадашњим руководством Републике Српске. Том приликом, епископи су изнијели јединствен став да се у основне школе, као обавезан предмет, уведе вјеронаука. Тај захтјев архијереја са подручја БиХ прихваћен је са одушевљењем и тако је вјеронаука, након готово пола вијека, поново уврштена као обавезан предмет за основно образовање. Због ратног стања у држави, са реализацијом увођења новог предмета у програм основних школа започело се исте године, без наставног плана и програма. Због тога, начин одвијања наставе није се разликовао само од епархије до епархије, већ се, неријетко, разликовао чак и међу школама које су се налазиле у истом граду. Оно што је настава вјеронауке имала заједничко у свим мјестима јесте да је, у ствари, кориштен скраћени програм из средњих богословских школа. Пракса од неколико ратних и поратних година пружила је потребне информације о новом предмету, које су јасно истицале различитост у плану и програму, као и у методологији рада, међу бројним школама у РС. Када је стигао и званични приговор од Министарства Просвјете, архијереји са подручја БиХ дали су благослов за формирање Катихетског одбора у Републици Српској у августу 2000. године. Одбор се састојао од пет чланова (по један из сваке епархије), а за предсједника одбора изабран је епископ Бихаћко-петровачки Г. Хризостом. Поред епископа Хризостома, први чланови катихетског одбора РС били су: свештеник Крстан Дубравац из епархије Бањалучке; свештеник Недељко Пајић из епархије Зворничкотузланске; свештеник Милорад Љубињац из митрополије Дабробосанске; свештеник Чедо Арамбашић из епархије Бихаћко-петровачке и свештеник Момчило Пејичић из епархије Захумско-херцеговачке. Чланови Катихетског одбора први пут су се састали 10. августа 2000. године. Први задатак одбора био је израда јединственог плана и програма вјеронауке за подручје читаве БиХ и припрема уџбеника. Чланови одбора су, за кратко вријеме, сачинили јединствени план и програм и спремили су уџбенике до почетка нове школске године (1. септембра). Нови уџбеници су, по закону, били достављени и на увид Канцеларији Високог представника у БиХ (ОХР). Послије двије године, ОХР је организовао састанак свих религијских конфесија у Мостару, гдје су дате оцјене за уџбенике Српске Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске Заједнице. На том састанку био је присутан и познати социолог др Есад Ћимић, који је изнио свој суд о уџбеницима. Др Ћимић се похвално изразио говорећи о уџбеницима Српске Православне Цркве, док је изнио низ критика за уџбенике Римокатоличке Цркве и Исламске Заједнице. Нарочито је био критичан према уџбеницима ИЗ, за које је рекао да на многим мјестима личе на политичке памфлете, обојене дневном или актуелном политиком. У неколико наредних година, Катихетски одбор је наставио са радом са истим члановима, а потом је придодат по још један члан из сваке епархије, тако да је одбор, осим епископа – предсједника, бројао још десет чланова. Једна мања „криза“ у раду одбора десила се када је, из незнатних разлога, из ОХР-а стигао допис који позива родитеље и наставнике основних школа да подстичу дјецу да се успротиве настави вјеронауке. Као одговор на тај захтјев, по благослову архијереја, спроведена је анкета међу ученицима, чији резултати су показали да је вјеронаука омиљени предмет за чак 87 % ученика. На тај начин осујећен је овај покушај да се маргинализује предмет вјеронауке у основним школама. Сличних покушаја од стране ОХР-а више није било, а ученицима основних школа вјеронаука је и даље један од омиљених предмета. У Требињу, 19. новембра 2023. године Момчило Пејичић, протојереј-ставрофор |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
March 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|