Сазнај новости из
хришћанског свијета
Године 1993, у току грађанског рата на тлу бивше републике Југославије, пет епископа Српске Православне Цркве, чије епархије су се налазиле на подручју БиХ, састали су се са тадашњим руководством Републике Српске. Том приликом, епископи су изнијели јединствен став да се у основне школе, као обавезан предмет, уведе вјеронаука. Тај захтјев архијереја са подручја БиХ прихваћен је са одушевљењем и тако је вјеронаука, након готово пола вијека, поново уврштена као обавезан предмет за основно образовање. Због ратног стања у држави, са реализацијом увођења новог предмета у програм основних школа започело се исте године, без наставног плана и програма. Због тога, начин одвијања наставе није се разликовао само од епархије до епархије, већ се, неријетко, разликовао чак и међу школама које су се налазиле у истом граду. Оно што је настава вјеронауке имала заједничко у свим мјестима јесте да је, у ствари, кориштен скраћени програм из средњих богословских школа. Пракса од неколико ратних и поратних година пружила је потребне информације о новом предмету, које су јасно истицале различитост у плану и програму, као и у методологији рада, међу бројним школама у РС. Када је стигао и званични приговор од Министарства Просвјете, архијереји са подручја БиХ дали су благослов за формирање Катихетског одбора у Републици Српској у августу 2000. године. Одбор се састојао од пет чланова (по један из сваке епархије), а за предсједника одбора изабран је епископ Бихаћко-петровачки Г. Хризостом. Поред епископа Хризостома, први чланови катихетског одбора РС били су: свештеник Крстан Дубравац из епархије Бањалучке; свештеник Недељко Пајић из епархије Зворничкотузланске; свештеник Милорад Љубињац из митрополије Дабробосанске; свештеник Чедо Арамбашић из епархије Бихаћко-петровачке и свештеник Момчило Пејичић из епархије Захумско-херцеговачке. Чланови Катихетског одбора први пут су се састали 10. августа 2000. године. Први задатак одбора био је израда јединственог плана и програма вјеронауке за подручје читаве БиХ и припрема уџбеника. Чланови одбора су, за кратко вријеме, сачинили јединствени план и програм и спремили су уџбенике до почетка нове школске године (1. септембра). Нови уџбеници су, по закону, били достављени и на увид Канцеларији Високог представника у БиХ (ОХР). Послије двије године, ОХР је организовао састанак свих религијских конфесија у Мостару, гдје су дате оцјене за уџбенике Српске Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске Заједнице. На том састанку био је присутан и познати социолог др Есад Ћимић, који је изнио свој суд о уџбеницима. Др Ћимић се похвално изразио говорећи о уџбеницима Српске Православне Цркве, док је изнио низ критика за уџбенике Римокатоличке Цркве и Исламске Заједнице. Нарочито је био критичан према уџбеницима ИЗ, за које је рекао да на многим мјестима личе на политичке памфлете, обојене дневном или актуелном политиком. У неколико наредних година, Катихетски одбор је наставио са радом са истим члановима, а потом је придодат по још један члан из сваке епархије, тако да је одбор, осим епископа – предсједника, бројао још десет чланова. Једна мања „криза“ у раду одбора десила се када је, из незнатних разлога, из ОХР-а стигао допис који позива родитеље и наставнике основних школа да подстичу дјецу да се успротиве настави вјеронауке. Као одговор на тај захтјев, по благослову архијереја, спроведена је анкета међу ученицима, чији резултати су показали да је вјеронаука омиљени предмет за чак 87 % ученика. На тај начин осујећен је овај покушај да се маргинализује предмет вјеронауке у основним школама. Сличних покушаја од стране ОХР-а више није било, а ученицима основних школа вјеронаука је и даље један од омиљених предмета. У Требињу, 19. новембра 2023. године Момчило Пејичић, протојереј-ставрофор Залагањем надлежних вјероучитеља протонамјесника Слађана Савића и ђакона Стефана Лазића а прије свега добром сарадњом са управом школе на челу са директором Митром Кршићем, опремљен је кабинет вјеронауке у ОШ “Свети Сава” у Модричи. У овом богоугодном дјелу учестовали су Општина Модрича, ОШ “Свети Сава”, ЦО Модрича и ЦО Толиса. Кабинет је опремљен у сврху побољшања услова рада ученика и вјероучитеља ове школе и садржи следеће:
Смарт телевизор Витрину за ствари и књиге Ормариће за вјероучитеље 12 малих икона Иконе са житијем св. Симеона и св. Николаја Христос благосиља дјецу и Свети Сава благосиља Србчад Приказ Нојеве барке и карта Палестине Свете сасуде Свештеничке одежде Кадионица, кандила и ћирак Свето писмо, Охридски пролог, молитвеници Мини Православна библиотека вјероучитељ ђакон Стефан Лазић / извор Благословом Његовог Преосвештенства Eпископа зворничко-тузланског Г. Фотија, посредствoм Канцеларије за вјерску наставу, Катихетски одбор је донирао средства за опремање кабинета у ЈУ „Техничка школа“ у Добоју. Опремање кабинета су још помогли и саборни спомен-храм Рођења Пресвете Богородице у Добоју, као и неколико приватника Ђурић МББ, Ековит, Станко Поповић и Никола Илић. Једна од занимљивости је што су велики допринос у опремању кабинета дали и сами ученици израдом радова на којима су приказали наше цркве и манастире, а допринос дадоше и у изради дрвених крстова, полица и вјешалица. На празник Обновљења храма светог великомученика Георгија кабинет је освештао протојереј-ставрофор Јован Михајловић, координатор за вјерску наставу уз присуство вјероучитеља Александра Цвијановића и Николе Поповића, директора школе Драгана Достанића, других професора, ученика као и помоћног особља. Заједничким труд координатора за вјерску наставу протојереја-ставрофора Јована Михајловића и вјероучитеља Александра Цвијановића у сарадњи са управом школе, на челу са директором Драганом Достанићем, резултирао је добијањем кабинета за Православну вјеронауку, и опремањем истог уз много боље услове рада. вјероучитељ Александар Цвијановић Доротеја, Анастасија, Вања и Милица су одличне ученице Гимназије ,,Јован Дучић” у Требињу. Имају занимљиве хобијe и шаролика интересовања, те постижу изузетне резултате на републичким такмичењима из српског језика и виолине, a на литерарним конкурсима освајају престижне награде. Припадају предузимљивој генерацији која се спретно сналази у дигиталном свијету, свакодневно путују интернетом, али све чешће и георафским пространствима, уче на неки свој начин, често мимо традиционалних метода. Генерацији на коју је формативно утицало искуство убрзаних технолошких и друштвених промјена, која радознало и лако, а могли бисмо рећи и храбро, прихвата различитости и несвакидашње изазове. Генерацији која је од најранијег дјетињства окружена хришћанским концептом и кроз све године школовања учи вјеронауку. Са друге стране, често им се замијера слаб фокус, расијаност, љеност, размаженост и још многе негативне особине и слабости али за ову причу тј. поменуте ученице то није релевантно. Њима ниједан школски предмет не представља нарочиту потешкоћу али ће овом приликом понешто рећи о Православној вјеронауци. Поводом јубилеја 30 година од повратка вјеронауке у основне школе Републике Српске, оне ће открити зашто им је вјеронаука важна, која је врата одшкринула у њиховом унутрашњем бићу, те како је утицала на формирање система вриједности и погледа на свијет и људе. На шта их вјеронаука инспирише.. Радује сазнање да су цркве у Херцеговини препуне из недјеље у недјељу. За то је, поред осталог, заслужно и то што дјеца у основним школама већ тридесет година уче основне постулате наше вјере. Учећи се правим и непролазним вриједностима, малишани стасавају у истинске хришћане обдарене оним, по владици Николају, трима најбитнијим врлинама: вјером, надом и љубављу. Почевши од учења молитве „Оче наш“ и „Символа вјере“, изговарајући ријечи које се од малих ногу па до краја живота урежу у наше памћење и срце, још увијек неискварене и радознале дјечије душе, усмјерене су и устремљене правом путу-путу доброте, саосјећања, милосрђа. Шта је то што нас чини човјеком? Што нас чини добрим? Шта је у нашем срцу и души исправно и искрено? Како ићи правим и јединим исправним путем?- Изнова сами себе питамо, кроз вјеронауку, житија Светих и јеванђелске приче сазнајемо, увиђамо, добијамо, ненаметљиве и јасне одговоре, животне и окрепљујуће, актуелне и у савременом тренутку иако написане хиљадама година уназад. А када осјетиш ту љепоту и смисао вјере, ишчекујући сваку наредну Литургију, постајеш дио једне складне заједнице, која искрено поје Богу, баш као што сам постала и ја, учланивши се у хор „Света Анастасија Српска“. А има ли ишта љепше од тога да заједно, углас, једним устима и једним срцем кроз пјесму величамо Име Господње?! И тако у вијекове вијекова! Још као мала имала сам прилику да се на посебан начин упознам са библијским причама. Иако сам као дијете ишла у цркву, са поласком у школу и учењем вјеронауке у ствари сам се сусрела са оним што сам гледала мојим дјетињим очима, али нисам у потпуности разумијевала. Сусрела сам се са причама Старог и Новог завјета, и тек тада сам почела да их гледам на другачији начин, а читање Јеванђења постајало ми је из дана у дан све ближе и разумљивије. Свему томе допринијели су наши дивни вјероучитељи који су се трудили да на што бољи, јаснији и нама приближнији начин ријеше све наше недоумице, сва наша питања. Кроз одласке на богослужења, али уједно и учења лекција у школи, почела сам да обраћам пажњу на многе ствари. Временом сам у току Литургије почела да детаљно запажам одежде које су носили свештенослужитељи, јер управо сам на часовима вјеронауке научила шта је заправо одежда, затим да препознајем дијелове Литургије, а временом сам се упознала и са самом историјом цркве. Посебно бих истакла и присјетила се наших дјечијих излета и одлазака на поклоњење нашим великим херцеговачким светињама, манастирима: Острог, Завала, Тврдош, Дужи… Данас када сам мало одрасла, схватам да вјеронаука није само фина прича о цркви, већ да нас овај предмет учи и спрема за живот, савјетује како да будемо бољи људи, како да волимо ближње, како да пружимо руку некоме у невољи, не будемо лицемјери и још много других животних ствари које ће нам требати да бисмо изашли на прави пут и на исправан начин борили се са свим животним изазовима. Јер стари људи кажу: „Живот није лак, али са Богом је све лакше“. Вјеронаука је мени посебан и другачији предмет од осталих. Увијек тај час дочекујем са радошћу, јер у току тих часова могу да чујем нешто више о Богу, вјери, животу, о свему ономе што нас води ка Оном, Који је најважнији. Могла бих да кажем да је управо вјеронаука имала удјела у мом приласку Цркви. Почевши од првих часова још у основној школи слушала сам приче о Адаму и Еви, Авраму, Исаку, Давиду, па све до Господа Исуса Христа и апостола. Често се дешавало да су ме ове приче подсјећале на бајке, јер их нисам у потпуности разумјела, али уз помоћ вјероучитеља, приче су добијале дубљи смисао. Временом сам схватила да кроз те приче проговара Ријеч Божија. Почела сам да их упијам, неке поуке да примјењујем и да се свакодневно трудим да се удостојим стајања пред Христом. Те приче су ме уводиле у светотајински живот. Па чак и када ми се деси да паднем, исто тако бих на страницама светих књига и у ликовима Светих на иконама о којима сам учила у школи, проналазила ријечи утјехе и једну Руку да ме подигне. Сјећам се још да сам кроз основну школу много вољела да цртам, па су задаци да нешто обојим или нацртам били први дар за мене, а таквих је задатака било много на вјеронауци. Цртајући, па и бојећи ликове Светих, они су постајали све живљи, присутнији, ближи нама. Они су полако постојали наша стварност. Са друге стране, читајући уџбенике из вјеронауке, стекла сам прва знања о мојој вјери, а потом и интересовања да то истражујем даље. Навиру питања, свакодневна размишљања, траже се одговори… Вјероучитељи су често ту први које бисмо питали, а они би нам дали најбољи могући одговор. Данас, ученици имају могућност да вјеронауку уче и изван учионице. Неријетко се дешава да буду организоване радионице, дружења, излети и предавања. Млади тако добијају прилику да своја знања и вјештине допуњују и усавршавају, упознају друге људе, те имају могућност да од искусних и мудрих људи добију поуку, савјет и усмјерење. Неки од оваквих дешавања у којима сам имала прилику да учествујем су: разговори на међурелигијске теме у Петропавловом манастиру, предавање и дружење у манастиру Дужи, дочек патријарха у Духовном центру у Мркоњићима, разне радионице за дјецу и младе, радионице веза, разговори о књигама и сл. Сви ови догађаји, поред редовних часова, остају забиљежена у нашим срцима. При првом сусрету са вјеронауком, још у основној школи, чули смо да то није наука попут осталих, већ начин живота и живот сам. Једини часови који почињу и завршавају се молитвом, као да у тих 45 минута обнове у нама све што се нарушило у протеклој недјељи. Сасвим нова димензија учења о Богу, вјери и светотајинском животу открила ми се кроз појање у женском пјевничком хору ,,Света Анастасија Српска”. Кроз тропаре и псалме, пријатеље и путовања стичемо искуства и знања о Светим Оцима, мајци Цркви и најсвјетлијој нити наше вјере – Светој Литургији. Свети Јустин Ћелијски каже ,,Ако би се све тајне вјере хришћанске, све тајне Новога Завјета, Завјета Богочовјека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовјекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – Света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве.” Управо ти доласци у храм Божји и осјећај благодати при сваком новом сусрету са Христом, отворио ми је нова познанства и путеве у животу. Захваљујући такмичењу из православне вјеронауке, још у основној школи сам била учесник кампа за младе у манастиру Светог Николе на Озрену и стекла познанства са људима из свих крајева Републике Српске. Само пар година касније, створила се прилика да пројекту ,,Стопама наших предака” дам свој допринос и корачам острвом Крф, острвом васкрсења српског народа, за које могу рећи да ми је постало друга кућа и есенцијална тачка мог духовног развоја. Ипак, моја Херцеговина, земља Светог Василија, крије у себи благо манастирског живота. У манастиру Добрићево, на Билећком језеру, сестра Јустина и мати Текла провеле су претходно љето учећи средњошколце вјештинама сликања на стаклу и грчком језику. То су незаборавна искуства и пријатељства која се само Његовим благословом могу уредити. Оно што се свих ових година провлачи као полазна тачка учења у вјеронауци, јесте мисао о свеприсутности Божјој при сваком нашем кораку. Научени смо да гледамо око себе и заиста видимо Бога у другом човјеку, родитељу, пријатељу, познанику или странцу, искушењима и благодатима живота; знајући да се све дешава по Његовој промисли, прихватамо проблеме као дарове, а трудимо се да из дарова учимо и стичемо хрићанске врлине. У Светом писму крију се одговори на сва наша питања, а мајка Црква непролазно је уточиште свих ђака, вјерника, који своја срца отварају пред Христом Сином Божјим. Благословени смо што живимо у доба када се вјеронаука предаје у школи и ми растемо и сазријевамо кроз учења на овим часовима. Имамо постављене темеље, спремне за борбу са недаћама и немирима живота и искуства које је пред нама. Вјероучитељица Миља Тупањанин
Имао сам дванаест година и нисам имао ниједну бијелу кошуљу. Није да нисмо могли да је приуштимо, али у то доба вјероватно није било потребе да се има кошуља, или су се ријетко гдје могле купити. Биће да се на листи животних приоритета мајки те 1996. године дјечије свечане бијеле кошуље нису високо котирале. А требала ми је кошуља као што мушкарцу који долази на свадбу треба одијело. Може и без одијела, али нико му неће повјеровати да му је до те свадбе стало. А и ако јесте, он ће се осјећати свакидашње и као да је то само један од уобичајених дана у његовом животу. За несвакидашње догађаје потребно је несвакидашње се и обући, несвакидашње стајати, мислити и постојати. Та несвакидашњост нас обликује и мјери смисао наше свакодневнице. Ово није био свакидашњи догађај и мени је била потребна бијела кошуља, па сам је морао позајмити од оца. Била је несразмјерно већа и цијели дан сам се борио да јој крај смјестим у некакве панталоне које уз њу никако нису ишле, а да рукаве довољно засучем тако да ми не прикравају шаке. Требала ми је та свечана бијела кошуља јер је, заједно са стотинама друге дјеце, тог мајског дана требало да дочекам Светог Василија Острошког у Требињу. Моја тадашња вјероучитељица позвала ме је заједно са другом дјецом да се лијепо спремим, обучем и учествујем у том дану за који нисмо у том тренутку знали шта је, али смо знали да је важан. Вјероватно ниједан дан у тим годинама није тако дубоко обиљежио дјетињства тако великог броја дјеце у Херцеговини. Промијенио животне токове, измјенио метафизички крајолик регије и пробио мрачну куполу ратне катастрофе која се пријетећи надвила над херцеговачком земљом. Провео сам цијели дан напољу, од тога пола дана чекајући да уђем у цркву и да се поклоним Светом Василију. И нисам успио. Био сам уморан, гладан, жедан и такав сам се вратио кући. Али, нешто је у мени врило и враћало ме на тренутак кад сам кољенима додирнуо асфалт, сагињући поглед пред ћивотом у коме је био острошки Светац. *** „Ја сам ти исто из Илијаша!“, озарено ми је рекао млади свештеник са дугом брадом када сам му на часу вјеронауке одговорио на питање одакле сам. Немогуће, мислим се. Оба илијашка свештеника живјели су преко пута моје куће и знао сам и њих и њихове породице. Овог човјека први пут видим. Није ми се чинило да је тада икога нарочито занимало одакле сам тачно дошао у Требиње. Био сам једно од многобројне дјеце која су избјегла из сарајевске регије у Требиње. Сада сам први пут видио да је некоме драго што сам из Илијаша, штавише, да уопште зна за Илијаш, па још да је он из истог краја. И мени је било драго, као што то само може бити дјетету које је отргнуто од свог дома, који је тамо ко зна гдје, када му неко каже да зна одакле је и гдје му је дом. Од свих мјеста из којих сам могао доћи, мени је тада било мило што сам дошао из истог одакле и овај млади свештеник. Он није долазио често у наш разред. Не памтим да ли нам је тада мијењао вјероучитеља, а могуће да нам је заправо само кратко предавао прије него што су га друге обавезе отеле од нас. Међутим, било је нечега због чега нисам заборавио тих пар часова које нам је одржао. Његово присуство било је благо а озбиљно, говорио је чисто и јасно, и, за мене најважније од свега, пажљиво нас слушао. У неком тренутку, а могуће да је то баш у том узрасту, дјеца престану да уживају у томе да их се третира као дјецу. Не знам тачно шта значи „причати са дјецом као са одраслима“, али нама је било важно што нас је слушао без каквог усиљеног снисхођења и понашао се као да се с нама може разговарати, а не само читати лекције и подучавати. Било му је драго што смо ти који јесмо, одатле одакле јесмо, и што с нама проводи вријеме. *** Морам да признам да се не сјећам лекција са вјеронауке. Једина лекција коју памтим носила је наслов „Критика дијалектичког материјализма као учења о постанку свијета“. Записивали смо је ријеч по ријеч, као вјероватно и већину осталих у недостатку уџбеника тих година. Вјероватно смо понеку од тих ријечи могли да разумијемо, али не и читаве реченице. Схватали смо да нам је дијалектички материјализам дебело скривио, али нисмо тачно разумјели зашто. Лаплас, Маркс, Кант, Дарвин – имена су која сам тек накнадно могао да повежем са садржајем лекције. Настава из вјеронауке, иако извођена са приљежношћу вјероучитеља, била је ипак прилична импровизација. Међутим, у тим годинама ријетко шта то није било. Само школовање било је импровизација. Ђаци нису имали навику, благо речено, да редовно похађају наставу, долазили су често без прибора и уџбеника, а столица и столова понекад није било довољно да смјести свих нас четрдесет у један разред. Више од тога, читаво постојање људи и друштва у времену након тек окончаног рата било је једна велика импровизација. Сви смо се сналазили, све је било пуно пукотина и „пуштало је“ на све стране. Међутим, кроз све те пукотине на људским душама, срцима, умовима, друштвеном, политичком и школском систему, као да је дувао неки свјежи дах. И вјеронаука је била дио тог струјања. Штавише, она сама била је једна врло важна „пукотина“. Сама вјеронаука чинила је један тек настали простор у школском систему који се полако ширио, а и ми са њим. Не памтим лекције, али памтим тај простор, осјећај бивања у њему, и личности вјероучитеља које су с нама у том простору покушавали да се снађу и заједно га с нама граде. Многе друге лекције, али и многе друге просторе сам напросто заборавио јер ми нису били важни. *** Ако сте крајем ‘90-их налазили припадност у некој од рок супкултура, било вам је јако важно да вас нико не разумије. Аутомаргинализација је чинила доминантан аспект тог идентитета јер је омогућавала какву-такву „изузетност“ којој сваки млад човјек са својих 14-15 година тежи. На крају крајева, ко воли да буде „просјечан“, а рокери/панкери/металци то, разумије се, воле још мање. Међутим, једнако вам је потребно да вас ипак неко разумије. Да зна то одакле сте, овог пута не у географском него у (суб)културном смислу, озари се и једнако каже „па и ја сам исто, одатле!“. У тим годинама се пролазе велике унутрашње борбе и војују идентитетски ратови са собом. Сукобе на пољу личне метафизике између овог вјерског и културног идентитета сам сâм дубоко пролазио, а изгледа да је то било и некакво обиљежје времена. Водећи бендови генерације, попут Бјесова, пролазили су хришћанску трансформацију а потом се због ње и распали. Моја вјероучитељица у том периоду била је веома млада, тек нешто старија од нас. Није морала да се труди да превазиђе генерацијски јаз и „улази у наше ципеле“. Слични покушаји готово увијек су усиљени и обично се заврше трагично. Њој је то било природно. И нама је било пријеко потребно да нас у том узрасту неко „скапира“, као што те само старија сестра или брат може скапирати. С друге стране, у мојим личним превирањима било је јако важно да ми неко каже да је у реду да прихватим обје своје „метафизичке отаџбине“, и да не морам да побјегнем из једног дома у други. Том хибридном идентитету било је важно да буде препознат и прихваћен у својој цјелини и комплексности. И она је то с великом лакоћом све чинила. Била је са нама и једна од нас. *** Тешко би било објаснити, како себи тако и другима, шта је вјеронаука учинила за мене и које су лекције којима ме је научила. Знам, међутим, да је она отварала један простор који су, заједно са нама ђацима, собом обликовале личности мојих вјероучитеља у различитим фазама мог одрастања. А тај простор ме је научио ономе чему човјек треба да се научи. Да је прихваћен заједно са тим одакле је и с оним гдје је дошао. Да има прилику да учествује у нечему што је несагледиво веће од њега самог. Да са својим унутрашњим борбама за њега има мјеста. Да има нешто да каже и да то има ко да чује. На крају крајева, да има нешто важније од школе која се у том узрасту често чини као неко древно божанство коме су одрасли људи одлучили да на жртву предају младе животе дјеце. На свему томе, увијек ћу бити захвалан својим вјероучитељима.Какви год да су изазови с којима се данас суочавају млади људи, а они су кудикамо другачији него они с краја ‘90-их година протеклог вијека, ако вјеронаука и даље може да им понуди овај простор, она им нуди све. У том простору, у тој пукотини коју он ствара, дише Дух. И то је све што младим људима треба. То је све што иједном човјеку икада треба. др Андреј Јефтић, директор Комисије за вјеру и поредак Свјетског савјета цркава Септембра 1996. године, благословом блаженопочившег епископа Атанасија, почела сам радити као вјероучитељ у основној школи у Невесињу. Одлука епископа је била изненадна и затекла ме неприпремљену за рад у учионици. У тим првим данима мог вјероучитељевања, незрели студент теологије требао је одједном ускочити у ципеле учитеља вјере. Вјеронаука се тад сматрала новим предметом несигурне будућности, па сам страховала како ћу понијети то бреме, будући неискусан наставник. Милошћу Божијом и молитвама владике Атанасија, a уз помоћ многих добронамјерних људи, испало је боље од очекиваног. У школи ме дочекао већ релативно уређен и припремљен пут и начин рада чије су темеље вриједно и пожртвовано поставили о. Алекса Зубац и блаженопочивши о. Богдан Шешлија, потоњи свештеномонах Теодор. Они су на часовима вјеронауке успоставили радну атмосферу и дисциплину, тако да се увелико вриједно радило. Имала сам њихову подршку, очинске савјете и поуке у сваком тренутку. У разним ситуацијама били су ми од велике помоћ и неопходно охрабрење. Упутили су ме у основе рада у учионици, начин функционицања школе, школску администрацију, и указивали на битне детаље, а блажене успомене о. Ратко Шиповац ми је дао своје уредно откуцане припреме. На питање када да их вратим, рекао је: „Не треба да враћаш, него прослијеђуј новима који долазе“. У знак захвалности о. Ратку, то упутство поштујем и данас. Дојучерашњи наставници у основној школи постали су ми колеге и истински су се трудили да помогну. Сви без изузетка, од директора до домара, нудили су помоћ и подршку. У исто вријеме смо почеле радити Јелена (Тројановић) Кулиџан и ја и сјећам се да нам је јако важан био одлазак у Тврдош по декрет о постављењу. Сусрет са владиком Атанасијем је у великој мјери отјерао нашу несигурност. Осјећале смо да је владика Атанасије вјеровао да ми можемо и умијемо бити вјероучитељи. Сви који су познавали нашег Тасу знају колико је његова вјера била „заразна“ и чинила чуда. Тако се и тада десило чудо – снагом његове вјере смо се и ми саме се охрабриле и повјеровале да можемо бити вјероучитељи. Владика Атанасије нам је посебно скренуо пажњу да пазимо дјецу погинулих и несталих бораца и дјецу која су избјегла из својих домова. Да будемо увијек спремне да им пружимо помоћ и утјеху. Знао је да наши ученици брину много веће бриге него што су оне школске. Упутио нас је колико је важно да водимо дјецу на Литургију и да има још много некрштених, па да им говоримо о значају крштења. Вратиле смо се у Невесиње са декретом о постављењу у рукама и неколико пакета књига за нас и за наше ученике. Оснажене благословом и владикиним поукама, одједном нам се чинило да смо потпуно спремне за наставу. Рад у учионици је текао добро, напредовали смо и ученици и нас двије, корак по корак. Одјељења су била бројна, некад и преко 40 ученика, једни су одлазили, други се досељавали, њихове породице покренуте са вјековних огњишта су тражиле ново мјесто под капом небеском. Било је и ученика одвојних од својих породица, док неки ђаци за своје нису знали ни гдје су и ни да ли су уопште живи. Осим тих тешких животних услова, отежавајућа околност код учења је била недостатак уџбеника и школског прибора. Само Господ зна како је владика Атанасије успијевао да набави толику количину школског прибора, илустрованих дјечијих Библија и катихизиса „Нема лепше вере од хришћанске“. То су била једина наставна средства и владика се трудио да сви ученици добију по примјерак, који су наредне генерације насљеђивале. Лекције су се диктирале, што је тих година била пракса у скоро свим предметима јер уџбеника није било. Немаштина и посљедице рата су биле присутне на сваком кораку. Дјеца су се највише радовала часовима када смо ишли на Литургију, у оближњи Саборни храм. Сви су унапријед знали да се за сваки празник иде у храм на Литургију, па су они који су имали часове касније по распореду негодовали што морају часове имати у учионици. Директор школе и колеге су нам излазиле у сусрет, па би често сви били на служби. Карактеристика тадашње вјеронауке je била да су сви ученици, у свим узрастима, учили исто: Молитву Господњу, Символ вјере, Богородице Дјево, Божије заповијести, о светим тајнама, празницима, јеванђељске и старозавјетне приче… Наставни план и програм је постојао, али је био, најблаже речено, нереалан за те прве године успостављања вјеронауке у образовном систему. Нису само сви ученици учила исте садржаје, већ су их учили и њихови родитељи. Тако се утицај вјеронауке ширио и ван учионице, надилазио школски систем и сјеме вјере падало је на плодно тле. У таквој атмосфери су провјере знања и испитивање биле лаке. Већина дјеце је сматрала да учећи вјеронауку служе Богу, и ту службу су озбиљно и ревносно вршили. Остала ми је болно упечатљива реченица једне мајке која је као супруга погинулог борца једном одговорила на похвале упућене њеној дјеци : „Отац их није обрукао када се гинуло, неће ваљда они брукати његов гроб, па да не уче о својој вјери“. Та тешка реченица је говорила колико је велики терет био на плећима дјеце рањене тугом губитка оца и заштитника, те како су уз то ишла велика очекивања од њих. Такав став је међу невесињским народом био општеприхваћен, па се очекивало и да часови вјеронауке буду испуњени радом и дисциплином. Трудила сам се да часови буду испуњени и пјесмом, опуштеним разговором и слободом да питају шта желе и шта их интересује. Имали смо дивне часове са слободним темама који су били велика радост како за дјецу тако и за мене. Љепота рада са дјецом откривала се у својој пуноћи. Дјечије паметне, искрене, логичне и духовите изјаве су велика ризница истински чисте непатворене љубави. Памтим много симпатичних закључака и изјава: Христос је био Србин јер је био добар и чинио чуда, свети Јован крштен у дивној бистрој ријеци Неретви, а свети Сава из Гацка јер је најмудрија српска глава, па мора бити Гачанин… и још мноштво сличних. Владика Атанасије је често долазио и доносио помоћ. Његови доласци су за дјецу и нас вјероучитеље увијек били истински празник. Његова љубав, посебно према сирочади, била је неизмјерна. Они су хрлили њему, налазећи утјеху у његовим шалама, поклончићима и разговору. Дружење је увијек почињао реченицом да су дјеца добра само су им вјероучитељице мутаве. Током једног таквог сусрета, пар мјесеци након почетка школске године, владика је предложио да организујем једну малу групу дјеце и да их научим да одговарају на Литургији, да учимо старе српске пјесме, изворне и родољубиве. Без музичког образовања, са скромним познавањем црквеног појања, то је за мене био велики подвиг, да не кажем мука. Међутим, као и почетак наставе и ово сам прихватила да радим како је предложено. Ученици су са радошћу прихватили идеју да буду чланови црквеног хорића, па је заинтересованих на самом почетку било више од стотину. Толикој заинтересованости је допринијело и то што тада није постојала ниједна ваншколска активност, ниједан спортски клуб, ништа што би окупило дјецу мимо школе. Тадашњи директор школе, блажене успомене Јефто Перишић, много је помогао у реализацији те замисли и на крају смо од идејe o малој пјевничкој групи дошли до црквено – школског хора. Састајали смо се сваки дан послије наставе, пјевали, преписивали текстове пјесама, смијали се и дружили. Дружење у школи смо настављали на недељној Литургији. Невесињски храм се постепено почео пунити дјецом, и временом постајати тијесан. Ту су сирочад налазила Оца Небеског, избјегли и они који су били у колективним смјештајима били су у дому Оца свога, хранећи се Хљебом Вјечности који храни све гладне и уморне. Тискајући се око мале пјевнице у леденим невесињским јутрима гријали смо једни друге међусобном љубављу. Сви смо били „једно у Христу Исусу“. Пред нашим очима се дешавао духовни препород народа, започет неколико година раније. Како се повећавао број дјеце у нашем малом хору, тако су и обавезе у поучавању биле веће. Бог је опет удесио да се нађу људи спремни да помогну и сви су помагали по мјери својих моћи, а највише нам је допринио тадашњи богослов Страхиња Јањић (садашњи свештеник у Аделаиду у Аустралији), који је долазио чак из Требиња да нас учи тропаре и неке теже мелодије. За малено, ратом напаћено Невесиње, дјечији хор је био нешто велико, значајно – најава бољих времена. Дјеца су са Литургије носила својим кућама радост и осјећај припадности и заједничарења. Њихова насмијана лица су ратом измученим очевима и од тешког живота уморним мајкама доносила наду да ће избјеглиштво проћи, да ће се поново скућити, да ће губитак најмилијих једног дана можда мање бољети. Иако смо пјевали више срцем него гласом, па нас је некада било тешко и слушати, ми смо се искрено молили и радовали свакој служби и свакој школској приредби. Слављење школске славе, Спасовдана, Божића, Васкрса и Митровдана са препуном црквом дјеце била је посебна радост и благослов. Старији чланови црквене заједнице су дјецу из хора дочекивали са посебном љубављу. Сви су се трудили да њихов долазак на богослужења учине угодним, а највише свештеници и тадашњи председник Црквеног одбора г. Данило Капор као и остали чланови Црквеног одбора. Зато су дјеца са радошћу долазила у храм и одазивала се за сваки посао, било да је требало очистити цркву, црквено двориште, исплести цвјетне вјенчиће за иконе, обрати цвјетове липе… Дјечаци су чтецирали и помагали у олтару. Тражили су разлог да буду у цркви и око цркве, осјећали су се као своји на своме. Тако непрофесионални, мутави, мајстори фалша, били смо дио сваког друштвено-културног догађаја у Невесињу тог времена. Чак је и наше фалширање невесињском народу било симпатично, скоро непримјетно. Заједница је расла и умножавала се. Та дјеца су мени, која сам била њихов вјероучитељ, а у ствари само мало старија од њих, били и остали браћа и сестре у Христу, моји најрођенији и данас, гдје год да их је живот одвео. Ја сам их окупљала, а они мени даривали радост коју осјећа свако ко ради са дјецом и храни душу њиховим напредовањем. Тиме су учврстили моје опредељење да мој животни позив буде вјероучитељска служба. Вјерујем да је највећи успјех вјеронауке када видите да су људи који су узрастали у литургијким службама данас не само вјероучитељи и свештеници већ и службеници и радници у свим областима друштва. Наш хорић је изњедрио изузетне појединце који су данас, пар деценија касније, носиоци црквеног живота као монаси, свештеници, доктори, вјероучитељи, музичари, инжењери, правници, економисти, спортски тренери, професори, психолози… Сваки пут, са посебном радошћу и поносом, узимам благослов од бивших ученика – јеромонаха Порфирија и свештеника: Милана, Небојше, Немање, Младена и Ратка. Неизмјерна радост су и сусрети са вјеручитељицом Мајом и попадијама Миљом, Данијелом, Мајом, а такође се радо сјетим професорице музике Драгане, и многих других: Сузане, Јелене, Дајане, Лазареле, Бојане, Теодоре, Бојане, Јелене, Александре, Сање… имена је много, драгих успомена још више. Велики је благослов што су ти људи узрастали са мном и ја са њима и захвална сам Богу што ме удостојио да будем крајпуташ који је означио њихов пут у служењу Господу. Такође, те прве генерације, посебно из ратног периода, касније су својим породицама преносили вјеру. Они су обновили ону нит вјере коју смо у скорашњем периоду историје запоставили, па је поука о вјери, осим на вјеронауци, оживјела и у породици. То је тако очигледно и дивно у генерацијама које су тренутно у школи. Кад данас посматрам дјечија лица у учионици и проналазим сличност са њиховим родитељима, питам се, има ли још нешто чему могу да их научим и да ли имам рјешење за унутрашње борбе које се воде у њиховим душама? Скоро три деценије након повратка вјеронауке у школе, са наставним планом и програмом који није више нереалан, али је захтјеван, веб-сајтом вјеронауке, уџбеницима, радним свескама, бојанкама, сликовницама, пјесмарицама, доступности вјерских садржаја на друштвеним мрежама много је теже и изазовније заинтересовати мале паметне главе и подстакнути их да одговоре на питања која их муче траже од Оца Небеског а не од јутјубера са највише лајкова и прегледа на интернету и у ријалити програмима. У садашње вријеме нуди се прегршт примамљивих садржаја, много тога је на дохват руке а, самим тим и већа је опасност од погрешног избора. Сада, као и на почетку мог рада, молим се да Господ отвори срца и ум мојих ученика за Његову науку, да буду плодна земља за сјеме вјере. Увиђам да је неопходно испратити захтјеве које вријеме доноси и усавршавати се колико год је то могуће, да бих оправдала повјерење које ми је указано. За мене је бити вјероучитељ дар на ком сам неизмјерно захвална. Вјероучитељица Мирјана Зиројевић ОПШТА УПУТСТВА ЗА ТАКМИЧЕЊЕ ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ У школској 2023/24. години, календаром такмичења, предвиђенo јe такмичење ученика основних школа из предмета Православна вјеронаука. На такмичењу ће учествовати ученици седмог разреда, а оно ће се спроводити на сљедећим нивоима: - школско, - општинско, - епархијско и - републичко. На сваком од наведених нивоа ученици раде такмичарске задатке. Ученици остварују право учешћа на вишем нивоу такмичења на основу остварених резултата и критеријума који су утврђени за сваки ниво такмичења.Тема такмичења из Православне вјеронауке за школску 2023/2024. годину је: „Историја богоизабраног народа од доба Патријараха до цара Соломона”. Ова тема обухвата реализоване наставне садржаје седмог разреда закључно са наставном јединицом Цар Соломон, најмудрији цар Израиља. Вјероучитељи припремају своје ученике за поједине нивое такмичења у току редовне и на часовима додатне наставе. Обавезе вјероучитеља су и да одговарају за ученике у вријеме пута на такмичење и повратка, затим да се укључе у рад такмичарских комисија, предлажу такмичарске задатке и чланове комисија. Организатори такмичења су Републички педагошки завод Републике Српске и вјероучитељи. Школе домаћини општинског, епархијског и републичког такмичења ће на вријеме добити детаљна упуства за организовање наведених такмичења. Литература за такмичење: 1. Уџбеник за седми разред основне школе, Драган Ђурић (oд Зашто проучавамо Свето писмо?, до Цар Соломон, најмудрији цар Израиља, закључно са страном 59); 2. Библијски атлас, Стари и Нови завјет за 7. и 8. разред, Младен Стругар (закључно са страном 23) и 3. Свет Библије, Стари завет, Новости, Београд 2005, (од стране 134, до стране 191). Пријаве за виши ниво такмичења треба да садрже: 1. Име и презиме ученика, 2. Назив школе и мјесто, 3. Број освојених бодова, од укупно могућих, 4. Име и презиме вјероучитеља. 1. ШКОЛСКО ТАКМИЧЕЊЕ Школско такмичење организују и спроводе вјероучитељи за све ученике једне школе. Школско тамичење се проводи најкасније до 29. фебруара 2024. године. Вријеме за израду такмичарских задатака одређују вјероучитељи у школи. Такмичарске задатке за школска такмичења припремају вјероучитељи у школи. Такмичарски задаци треба да омогуће максимално испољавање знања, способности и умијећа ученика, стечених реализацијом редовне и додатне наставе, ваннаставним и индивидуалним радом до одржавања школског такмичења. Вјероучитељи, у оквиру организације такмичења, имају обавезу да припреме такмичарске задатке, рјешења и начин бодовања, утврде начин рангирања такмичара, те обезбиједе услове за коректно спровођење такмичења и транспарентност резултата. На више нивое такмичења (општинско такмичење), школе које имају до три одјељења седмог разреда пријављују једног ученика, док остале школе пријављују по два ученика. Школе пријављују ученике за виши ниво такмичења школама домаћинима такмичења најкасније пет дана прије термина заказаног за општинско такмичење. О мјесту одржавања општинских такмичења школе ће бити благовремено обавијештене од стране Републичког педагошког завода. 2. ОПШТИНСКО ТАКМИЧЕЊЕ Општинска такмичења организују и проводе комисије формиране од стране вјероучитеља са територије општине и активи директора. Комисију за провођење општинског такмичења чини 5 чланова и то: вјероучитељ представник школе домаћина, директор школе домаћина и три вјероучитеља са територије општине Такмичење се проводи 2. марта 2024. године. О школи домаћину општинског такмичења школе ће бити благовремено обавијештене. На општинском такмичењу учествују ученици који су задовољили критеријуме на школском такмичењу и које су њихове школе уредно пријавиле школи организатору општинског такмичења. На такмичењу ученици раде такмичарске задатке. Вријеме израде такмичарских задатака износи 90 минута. Такмичарске задатке, рјешења, односно кључ бодовања ученичких радова и начин рангирања учесника на такмичењу за општинско такмичење припрема и обезбеђује Републички педагошки завод са просвјетним савјетником за вјеронауку. Право учешћа на епархијском такмичењу имају ученици који су на општинским такмичењима освојили прво мјесто и који су имали више од 90% освојених бодова. Општине које на свом подручју имају једну основну школу шаљу само побједника општинског такмичења, тј. једног ученика, на епрахијско такмичење. 3. ЕПАРХИЈСКО ТАКМИЧЕЊЕ Епархијско такмичење организује и проводи комисија коју именује надлежни епископ. Такмичење се проводи 06. априла 2024. године. Школе домаћини такмичења биће накнадно утврђени, о чему ће учесници бити благовремено обавијештени. На епархијском такмичењу учествују ученици који су то право стекли на основу постигнутих резултата на општинским такмичењима. Кандидате за епархијско такмичење из Православне вјеронауке пријављују школе, на исти начин као и за претходни ниво такмичења, организатору епархијског такмичења. На такмичењу ученици раде такмичарске задатке. Вријеме израде такмичарских задатака је 90 минута. Такмичарске задатке, рјешења односно кључ бодовања ученичких радова и начин рангирања учесника на такмичењу за епархијско такмичење припрема и обезбеђује Републички педагошки завод са инспектором-просвјетним савјетником за вјеронауку. Право учешћа на републичком такмичењу имају ученици који су на епархијским такмичењима освојили прво мјесто и сви који су освојили више од 90% бодова. 4. РЕПУБЛИЧКО ТАКМИЧЕЊЕ Републичко такмичење организује Републички педагошки завод и Комисија за провођење републичког такмичења формирана од стране инспектора- просвјетног савјетника за вјеронауку. Републичко такмичење одржаће се 11. маја 2024. године. Републичка комисија одредиће тачно мјесто одржавања републичког такмичења из Православне вјеронауке, о чему ће обавијестити школе чији су се ученици пласирали на републичко такмичење. На републичком такмичењу учествују ученици који су то право стекли на основу пласмана на епархијским такмичењима. Вријеме израде такмичарских задатака на републичком такмичењу износи 90 минута. ХВАЛА НА САРАДЊИ! Инспектор-просвјетни савјетник Др Славољуб Лукић Током школовања на свакога од нас посебан утицај изврше поједини наставници или предмети и, сходно првим утисцима, личним афинитетима или усљед динамике која се остварује у току наставног процеса, човјек већ у основној школи почиње да се усмјерава и на неки начин бира своје будуће занимање. Вјерујем да је за немали број ученика и вјеронаука била предмет који је одредио њихов живот и усмјерио их ка свештеничкој или вјероучитељској улози, а, иако лично не припадам поменутој групи, ипак и сам имам снажан доживљај да ме тај предмет и даље прати и наставља да утиче на мој свакодневни живот. Моје школовање, као и учење вјеронауке, отпочело је ратне 94. те године, када смо, иако мали, били свјесни ратних страхота и животних услова који су далеко од идеалних за седмогодишњаке. Колико је читаво то окружење било интензивно и упечатљиво показује и чињеница да су два моја најснажнија сјећања на вјеронауку управо из тог периода. Прво – анегдота која ће ме и данас насмијати: На питање „Зашто се крстимо са три прста?”, једна дјевојчица је одговорила „Зато што се српски војници тако поздрављају”. Друго сјећање тиче се догађаја о коме и данас, када у свијету друштвени догађаји кључају до преливања, често размишљам: Годину дана прије мог поласка у школу, на часу вjеронауке мој брат је добио иконицу Светог Саве. Ноћ прије него што ће напустити свој вољени дом, једна комшиница, муслиманка, узела је ову иконицу, плакала и молила се пред њом. У таквом једном амбијенту, чини се да је вјеронаука заиста правила разлику у односу на остале предмете. Памтим једноставан и благ приступ вјероучитеља, занимљиве библијске приче које смо обрађивали из часа у час, сада ми се чини – без нарочитог плана и програма – будући да смо на једном часу причали о о Адаму и Еви, на другом о Божићу, опет се враћали на Стари Завјет и „ману” која је падала с неба, а већ на наредном часу причали о великом апостолском улову рибе. Било је ту и много анегдота и, наравно, велики број вицева о зецу. Потом, одласком у цркву увиђали смо да исте приче и шале приповједа и један други човјек, за кога су нам објаснили да је Владика Атанасије, додајући да је много строг. Ми дјеца нисмо примјећивали ништа што би га чинило строгим, већ само то да је он извор свих занимљивих прича које нам прича наш вјероучитељ. Од тог првог разреда, када је вјеронаука у нашим животима отпочела као нека занимљива прича или као прва ријеч о Богу, приступ њој полако се мијењао, како код нас ученика, тако и код вјероучитеља. Био је то наш постепени улазак у једну по једну тајну вјере, при чему смо полако спознавали једну нову реалност, ону која је онострана, а опет ту крај нас, доступна да се окуси и искуси. Упечатљиво ми је остало и сјећање на то да смо сваке нове школске године добијали новог вјероучитеља, те да се, вјерујем управо Божијом промишљу, дешавало да баш тај вјероучитељ са својим приступом, било да је строг или благ, буде управо оно што нам је у том тренутку нашег одрастања било потребно. Сваки час је започињао и завршавао молитвом, што није било пука формалност, већ истински позив да молитву уведемо у своје животе, који је врхунио у позиву да истински искусимо тајну евхаристије. Мало по мало, заиста смо кренули да учествујемо у литургијском животу. Иако је незахвално издвајати име било ког вјерочитеља, ипак ћу из дубоке захвалности споменути блаженопочившег проту Ратка Шиповца, који је истовремено био и ауторитативно строг и очински благ, као и вјероучитељицу Даницу Станковић која ми је поклонила издање Новог Завјета, које се отада до данас, гдје год да сам се по свијету селио, налази на полици међу мојим књигама, као симбол вјечне наде и уточиште од свих проблема. Часови вјеронауке били су они на које се радо иде, часови на којима не мораш да будеш „спреман“, гдје градиво не може да буде тешко. Ту смо прије сматрали за срамоту ако нешто не знамо, него за нормалну појаву да нам неки предмет „не лежи”. Вјерочитељ се увек трудио да нам помогне да дођемо до одговора на постављено питање, али и да нас константно усмјерава на „питање свих питања“, на које свако од нас тражи одговор у неком тренутку живота. Чињеница да моја генерација није имала часове вјеронауке у току средњошколског образовања била је и остала моја велика жал, јер ми се чини да би нам она могла бити од велика користе у том веома важном, формативном периоду у животу младог човека, када се много тога у њему и око њега „ломи“. Ипак ми је представљало велику радост то да су у том периоду многи свештеници увијек били спремни да разговарају са нама, мањом заинтересованом групицом ђака која се и даље суочавала са питањима, сумњама или колебањима. Тада је и владика Григорије, вјероватно свјестан чињенице да нам ти часови недостају, долазио у средње школе, обично око Васкрса, и држао предавања којим нас је опет враћао на пут који води ка Цркви и литургијском животу. Касније, када сам отишао из Требиња и црквеног амбијента на чији сам ритам навикнут и који сам подразумјевао, те почео да учествујем у црквеном животу других парохија, схватио сам колики је благослов био имати катихизис на вријеме и суочити се са питањима вјере и разумјети основна учења и истине Цркве већ у детињству. То нас је заштитило од опасности да у зрелом или чак старом добу не упадамо у искушења тзв. „неофитске фазе“ из којих се у тим годинама, постало ми је јасније, теже излази. Потом су, наравно, дошли и додири са људима који не вјерују, када су многе ствари научене на часовима вјеронауке служиле као први штит наше, да се тако изразим, апологетике. И, можда ће звучати необично, али ти разговори, колико год да су саговорници имали за циљ да ми пољуљају вјеру, као да су је још више јачали. У њима је редовно цитирана и чувена опаска Стева Жигона, које се многи сјећају – да не може истовремено бити вјера и наука, јер једно у својој суштини има сумњу, а друго одсуство сумње. Односно, многи су имали потребу да ми кажу да би можда исправнији назив био вјероучење. Иако сам се стручно бавио техничким наукама, па ми је ова опаска блиска и прихватљива, мој утисак је да је код оба појма (вјеронаука и вјероучење) акценат на заједничкој им ријечи вјера. Притом не мислим на вјеру као увјерење у истинитост неких ставова, већ на вјеру као дар и залог наде будућег Царства, као увод у литургијску тајну љубави. Управо то је свеобухватни и заједнички садржитељ свих мојих поменутих и непоменутих сјећања на вјеронауку – да је негдје дубоко у нама на тим часовима у нама пробуђена вјера и, било да се ради о вјеронауци или вјероучењу, ми смо они који су, тада као и сада, ученици вјере – тј. позвани да имамо љубав међусобну и нелицемјерну, како је Господ заповједио, не бисмо ли били препознати као његови ученици. др техничких наука Здравко Зубац, Антверпен – Белгија Ученици из Петковаца, са вјероучитељем, помогли су у чишћењу храма и порте Светог пророка Илије у Шетићима. Дјечаци су косили, грабуљали лишће и траву, сакупљали и одвозили, док су дјевојчице чистиле храм. Рад је оплеменила дјечија пјесма, смијех и дружење као и разговор о важности физичког рада. Рад је богомблагословен. Сваким радом човјек подражава своме Творцу који је шест дана стварао свет а седмог починуо. Будући створени по лику Божјем имамо хришћанску дужност да свијет, који нам је Бог из љубави створио, чувамо и његујемо. Да увијек имамо на уму да је сваки поштен рад достојанствен, што нам је и Христос показао својим подвигом да буде дрводјеља, те одабиром за апостоле једноставне људе који су обављали тешке физичке послове. Радом побјеђујемо лењост испод чијег плашта извирују многи други гријехови. Јачамо дух, снагу, вољу. Хвала свештенику Илији Пантићу на срдачном дочеку, на издвојеном времену и братској љубави којом је пригрлио нашу вредну дечицу. Хвала и за богато послужење којим смо крунисали наш мали подвиг. Вјероучитељ Момчило Вуковић У Петропавлов Манастир долазимо 2000-те године. У близини њега налази се Основна школа „Вук Караџић“, у којој смо по благослову Владике Григорија почеле предавати веронауку. Ми смо имали једну специфичну околност када је православна веронаука у питању. Та околност била је у томе што је школа била близу Манастира и све оно што би деца научила на веронауци добијало је своју пуноћу у Манастиру у који су деца готово свакодневно долазила. Настојале смо да не оптеретимо децу градивом, већ да час буде осмишљен тако да сви учествују, и да на тај начин разјаснимо све њихове недоумице. Часови су били кретивни, а деца су увек имала доста интересантних, али и озбиљних питања. Заједно смо се васпитавали, не само у верском погледу, него смо се трудили и на изграђивању Лика Божијег у нама. Кроз веронауку откривали смо тананост и лепоту дечије душе. Трудиле смо се да се веронаука не заврши само у учионици у току 45 минута, већ да та деца живо учествују у црквеним догађајима. Временом организујемо хор, ликовну секцију, старије девојчице уче вез и праве колаче, а дечацима организујемо турнир у фудбалу, на који је долазио и наш Владика Атанасије, и радо би им се придруживао у игри. Све више деце долази у Петропавлов Манастир, и он постаје њихова кућа. Увек су били спремни да помогну, учествују у припремама за Манастирску славу, Божић, Васкрс, беру са нама грожђе, и помажу у свему што могу. Деца долазе на Литургије, а често и на вечерње службе, посебно у Страсној седмици (Велики Четвртак и Петак). Са њима постајемо као једна породица, и оно што нам је било најбитније јесте да постану добри људи, хришћани, који ће бити спремни свакоме да помогну и да на делу покажу оно што су научили на веронауци. Многи од њих су данас породични људи, који су се венчали у Петропавловом Манастиру, а касније крстили своју децу, и са њима наставили да долазе на Литургију. Често се у разговору сетимо лепих дружења, или неких лапсуса са часова, и лепо се насмејемо. Мислимо и верујемо да можемо добити добру оцену из веронауке, за заједнички труд и љубав коју смо изградили у суживоту једни са Другима. Сестра Теодосија / извор: Епархија ЗХиП У организацији Катихетског одбора СПЦ, у великој сали Академије наука и умјетности Републике Српске, 5. октобра 2023. године, одржана је Конференција поводом 30 година од повратка Православне вјеронауке у школски систем основног васпитања и образовања Републике Српске. Конференцији су присуствовали Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански и предсједник Катихетског одбора СПЦ господин Хризостом, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки господин Сергије, Његово Преосвештенство Епископ марчански господин Сава, изасланик Предсједника Републике Српске Марко Ромић, директор Републичког педагошког завода Републике Српске Слађана Танасић, директор Републичког секретаријата за вјере Владе Републике Српске Драган Давидовић, директор Завода за уџбенике и наставна средства Републике Српске Предраг Спасојевић, представници министарстава, републичких институција, факултета, те многи вјероучитељи и вјероучитељице. Конференција је осим поздравних говора имала три сесије, двије панел дискусије са темама „Почеци и трајање Православне вјеронауке у васпитно-образовном систему у Републици Српској – изазови, проблеми, исходи и перспективе” и „Свједочанства и искуства вјероучитеља – вјеронаука и вјероучитељи”, док је једна сесија била са излагањима Митрополита дабробосанског и предсједника КО СПЦ господина Хризостома, Драгана Давидовић, директора Републичког секретаријата за вјере Владе Републике Српске и бившег министра вјера, те протојереј-ставрофора проф. др Драгомира Санда. На крају Конференције Катихетски одбор СПЦ je додијелио признања заслужним институцијама и појединцима. Током Конференције је закључено да Православна вјеронаука кроз своје циљеве и исходе поставља очекивања у складу са могућностима, способностима и интересима ученика у остваривању њихове припреме за реални, свакодневни и светотајински, тј. црквени живот. Такође је закључено да Православна вјеронаука има свој историјски континуитет, да има своју друштвену потребу и да има позитивно расположење млађих генерација ка њој, али и да је Православна вјеронаука у Републици Српској послије 30 година, заслужним и одговорним радом, најорганизованија православна вјерска настава у региону. По благослову Његовог Преосвештенства епископа ЗХиП г. Димитрија, вјероучитељи епархије ЗХиП посјетили су Далмацију и њене светиње. У Сплиту их је дочекао протојереј Милан Кадијевић, парох прве сплитске парохије и старјешина СПЦО у Сплиту. Заједно са о. Миланом вјероучитељи су обишли капелу Св. Саве у којој се врше богослужења за православне хришћане Сплита и околине, као и недовршени храм Св. Саве који је почео да се гради у периоду између два свјетска рата, а ни до данашњег дана није довршен. Такође о. Милан их је провео кроз стари град до Диоклецијанове палаче, катедрале Св. Дујма, светитеља из првих вијекова хришћанства гдје се налазе његове мошти, крстионице која се налази у склопу катедрале, као и незаобилазне сплитске риве. Након ручка кренули су према Шибенику гдје су били старом граду, у катедрали Св. Јакова из XV вијека, а прошли су и поред Саборног храма Успења Пресвете Богородице и владичанског двора у Шибенику. Послије приморја ред је дошао да се крене према унутрашњости Далмације. Из Шибеника- центра епархије Далматинске- запутили су се се у друго сједиште епархије Далматинске, манастир Крку која је посвећена Св. Архангелу Михаилу. Крка је саграђена 1348. године, а задужбина је Јелене Шубић, сестре цара Душана и жене Младена Шубића који је владао тим крајевима. У Крки, гдје их је дочекао јеромонах Севастијан са братством, су вечерали и одмах се упутили у манастир Крупу на конак. Други дан је почео Светом Литургијом коју је служио игуман манастира о. Пајсије Будимир, уз одговарање вјероучитеља епархије ЗХиП. По завршетку Свете Литургије послушали су историјат манастира који је најстарији православни манастир у Далмацији саграђен 1317. године, а задужбинар му је краљ Милутин. Такође обишли су богату ризницу манастира, музеј и библиотеку, гдје се налази велики број старих икона, књига и богослужбених ствари које су старе неколико вијекова. Архимандрит Герасим Зелић је најзаслужнији што манастир посједује све ове вриједности. Послије доручка у Крупи вратили су се у Крку у којој су видјели најстарију богословију која припада нашој Цркви, катакомбе у којима су по предању проповиједали апостоли Павле и Тит, капелу Св. Саве у којој је сахрањен епископ далматински Стефан Кнежевић, као и саму манастирску цркву. За крај путовања оставили су Книнску тврђаву, гдје су ручали уз предиван поглед на град и околне планине. Из Далмације су се вратили пуни драгоцијених сазнања, лијепих утисака, нових пријатељстава, а што је најбитније вратили су се још јачи и сложнији. Извор:Епархија ЗХиП/ Вјероучитељ Његош Вељанчић Скуп на тему "Свето Писмо у верској настави" биће приређен 23. септембра 2023. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Скуп, са благословом Патријарха српског г. Порфирија, организује Библијски институт ПБФ поводом 20 година од увођења верске наставе у образовни систем Србије, и у оквиру међународног пројекта "Европа и хришћанске вредности". Детаљи везани за поменути скуп су на ОВОМ линку. Извор: Радио Слово љубве; ПБФ Универзитета у Београду Прве недјеље у септембру Владика Димитрије угостио је у Епархијском двору вјероучитеље, који као наставници и професори раде у средњим и основним школама у Херцеговини.Састанак је одржан у поподневним часовима, а поред вјероучитеља присуствовали су координатор за Православну вјеронауку госпођа Миља Тупањанин и члан Катихетског одбора јереј Данило Боро. Током вечери вођен је разговор на више тема међу којима је су нарочиту пажњу привукла питања одрастања дјетета и узора при одрастању, обавезе и одговорност младих људи, изазови са којим се суочава ђак учећи вјеронауку у источној Херцеговини и у западаној Херцеговини. Уводно излагање Владика Димитрије искористио је да изложи основне принципе и циљеве рада са младима, нагласивши да је дјело вјероучитеља веома свештен чин, а час вјеронауке прилика да дијете изгради хришћански однос према творевини и ближњима. Поздрављајући присутне вјероучитеље и исказујући жеље за успјешан и благословен рад у наступајућој години, Владика је истовремено представио нове вјероучитеље у Билећи и Гацку. Нарочита тема током састанка било је обиљежавање јубилеја 30 година предавања вјеронауке у основним школама у Републици Српској. Вјероучитељи са дужим радним стажом дијелећи сјећања на почетке рада и помињући раније учитеље и ђака, подсјетили су на харизматичне догађаје са самих почетака, али изазвали и одушевљење анегдотним приказима. Поводом обиљежавања јубилеја предложено је да се током године прикупе кратки прикази, радови и фотографије тематски везани за годишњицу у циљу објављивања комплетног дјела. Извор: Епархија ЗХиП Учесници кампа "Стопама наших предака" боравили су на острву Крфу петнаест дана, упознавајући српску историју, грчко-српско пријатељство, али и знаменитости грчког острва. Из Требиња је на овогодишњем кампу боравило петоро учесника. Сара Колак и Милица Макитан некадашње ученице ЈУ ОШ " Вук Караџић" и награђене на конкурсу, ове године у улози васпитача кампа, а њихови насљедници такође из ЈУ ОШ "Вук Караџић", који су ове године освојили награде и добили наградно путовање на острво спаса су Тадеј Перишић (треће мјесто на Републичком такмичењу из Православне вјеронауке), Марија Шараба и Лена Миладиновић (дијелиле прво мјесто на конкурсу Свете Србије у области калиграфије). Послије петнаест дана дјеца су на кампу стекла знања из разних области, али и из свакодневног живота, сагледавши реални живот и важност институције породице и пријатељства. Наша ученица Марија Шараба је на крају кампа добила специјалну похвалницу за допринос и активизам на радионици калиграфије. Православно спортска организација ”Свети Срб и ја”, oснована са благословом блажене успомене Њ.С. Патријарха Српског г. Иринеја, да би се деци и младима понудио концепт развоја и личносног узрастања у коме се истовремено примењују савремена тренажна методологија и јеванђеоски принципи. Њен почасни председник је Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије. У петак, 25. августа 2023. године, одржано је Стручно савјетовање за вјероучитеље митрополије дабро-босанске и епархије захумско-херцеговачке. Савјетовање је одржано у амфитеатру Богословије ''Светог Петра Дабробосанског'' у Фочи (Велечеву) са почетком у 9:30 часова. Савјетовање је након молитве ''Благословен јеси Христе Боже наш,...'' отворио Предсједник Катихетског одбора епархија у Републици Српској и Федерације БиХ Његово Преосвештенство митрополит дабро-босански Г. Хризостом, Након поздрава учесника семинара и уводних напомена Господина Митрополита, приступило се програмском дијелу Савјетовања. Први предавач на овом Савјетовању био је протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, архијерејски замјеник и декан ПБФ ''Свети Василије Острошки'' у Фочи. Тема његово излагања гласила је: ''Библијски приступ у васпитању дјеце''. Други стручни предавач била је госпођа мр Александра Саламандић, специјалиста медицинске психологије Медицинског факултета у Фочи. Тема њеног излагања била је: ''Како препознати проблеме дјеце у одјељењу и како им помоћи?''. Трећи, такође стручни предавач, био је мр Александар Миладиновић, из ПА Бања Лука. Тема његовог излагања гласила је: '' Изазови савременог друштва - ученичко и интернет насиље. Четврти предавач био је др Славољуб Лукић из РПЗ Бања лука. Тема његовог предавања била је: "Брига о дјеци - обавеза и одговорност". Након сваког излгања вјероучитељи и предавачи дискутовали су, постављали питања и добијали одговоре на постављена питања. На крају Савјетовање је затворио Високопреосвећени Господин Митрополит који је у свом завршном обраћању рекао:....'' примијетили сте да смо овогодишње савјетовање посветили дјеци - тј. ученицима, тим младим људима, пред које ви излазите и предајете им Ријеч Божију. То је велика част коју вам је Црква повјерила, али и одговорност. Овим предавањима хтјели смо да вам скренемо пажњу и да водите рачуна о дјеци, ученицима, њиховим проблемима. Чули смо данас пуно тога,...... Морате им помоћи, прије свега љубављу и разумијевањем, одговорношћу вршите повјерену вам службу учења дјеце. .... Знам, то није нимало лако, али потрудимо се да будемо достојни послања....'' Извор: митрополија дабро-босанска Сродне вијести: -САВЈЕТОВАЊЕ ВЈЕРОУЧИТЕЉА ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ -ОДРЖАНО САВЈЕТОВАЊЕ ЗА ВЈЕРОУЧИТЕЉЕ ЕПАРХИЈЕ БАЊАЛУЧКЕ С благословом Његовог Преосвештенства епископа бањалучког г. Јефрема и викарног епископа марчанског г. Саве, а у организацији Катихетског одбора СПЦ у Републици Српској и Федерацији БиХ, у четвртак 24. августа 2023. године са почетком у 9.00 часова, у епархијској сали одржано је савјетовање за 156 вјероучитеља епархије бањалучке. Савјетовање је отворио Његово Преосвештенство епископ бањалучки г. Јефрем, који је вјероучитељима нагласио да раде веома одговоран посао и посавјетовао их да се у свом раду руководе љубављу. Затим се присутнима обратио и директор РПЗ РС др Предраг Дамјановић, који је истакнуо да осми пут прусуствује савјетовањима вјероучитеља. Услиједила су четири предавања. О теми "БИБЛИЈСКИ ПРИСТУП У ВАСПИТАЊУ ДЈЕЦЕ" говорио је протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, професор Православног богословског факултета у Фочи (Универзитет у Источном Сарајеву). О теми "КАКО ПРЕПОЗНАТИ ПРОБЛЕМЕ ДЈЕЦЕ У ОДЈЕЉЕЊУ И КАКО ИМ ПОМОЋИ'' слушали смо од психолога мр Александре Саламандић, чули смо и мр Александра Миладиновића, начелника Одјељења за полицијску обуку Министарства унутрашњих послова Републике Српске, који нам је говорио на тему ''ИЗАЗОВИ САВРЕМЕНОГ ДРУШТВА – УЧЕНИЧКО И ИНТЕРНЕТ НАСИЉЕ'', док је о теми ''БРИГА О ДЈЕЦИ, ОБАВЕЗА И ОДГОВОРНОСТ'' говорио просвјетни инспектор за Православну вјеронауку у Републичком педагошком заводу др Славољуб Лукић. На крају савјетовања и у свом завршном обраћању епископ бањалучки је пожелио вјероучитељима срећан почетак школске године. Савјетовање се наставља сутра у Фочи, за вјероучитеље митрополије дабробосанске и епархије захумско-херцеговачке. Сродна вијест: -САВЈЕТОВАЊЕ ЗА ВЈЕРОУЧИТЕЉЕ МИТРОПОЛИЈЕ ДАБРОБОСАНСКЕ И ЕПАРХИЈЕ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ -САВЈЕТОВАЊЕ ВЈЕРОУЧИТЕЉА ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ У четвртак 17. августа Љета Господњег 2023. године ђаци Православне вјеронауке из Невесиња и Љубиња у пратњи својих вјероучитеља Богдана Сантрача и ђакона Дејана Ивановића посјетили су Требиње. Повод за долазак био је семинар о пријатељству који је у манастиру Дужи организовала епархија Захумско-херцеговачка и приморска. Семинар је водио јеромонах Теофило, настојатељ манастира Дужи, а ђаке из Невесиња и Љубиња као домаћини дочекали су њихови вршњаци, такође ђаци Православне вјеронауке из Требиња. Дошавши у манастир ђаци су прво обишли манастирску цркву гдје је о историјату манастира говорио теолог Бојан Кривоглав. Након тога ријеч је преузео отац Теофило који је у првом дијелу семинара говорио о пријатељству из перспективе Новог Завјета и Господа Исуса Христа. Најбољи примјер истинског пријатељства јесте примјер Господа Исуса Христа. „Од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15,13). Управо је то урадио Господ Исус Христос када је живот свој положио за своје пријатеље. Христос нам посебно каже да „љубимо своје непријатеље“ (Лк 6,27). Никада прије, нити у Старом завјету, нити у многобожачким религијама не помиње се љубав према непријатељима. Други дио семинара протекао је у разговору о. Теофила и ђака, постављању питања и размјени мишљења. О. Теофило је нагласио да су сви пороци у ствари посљедица неимања искрених пријатеља. По завршетку семинара упутили смо се на Црквину изнад Требиња у манастир Херцеговачку Грачаницу гдје нас је дочекао отац Дражен Тупањанин који нам је говорио о историјату манастира и о томе како је манастир повезан са Јованом Дучићем чији земни остаци почивају управо у овом манастиру. Послије освјежења у гостопримници манастира сви заједно смо отишли у Требиње на заједнички ручак. У повратку из Требиња посјетили смо и манастир Тврдош, као и родно мјесто Светог Василија Острошког, Мркоњиће гдје смо се поклонили моштима Ане-Анастасије Јовановић, мајке Светог Василија. У повратку из Требиња утисци су предивни, велики број нових пријатељстава склопљен, гдје смо показали да ријечи о пријатељству нисмо слушали само да се каже да смо слушали, него смо их примијенили у пракси. Посебна захвалност иде госпођи Миљи Тупањанин, координаторки Православне вјеронауке у нашој епархији, без чијег труда и идеје овог семинара не би било. Вјероучитељ Његош Вељанчић /Извор: Епархија ЗХиП Поводом празника посвећеног св.апостолима Петру и Павлу припремили смо онлајн материјал за најмлађе! 1. Петровданска слагалица 2. Петровдан-попуни празна поља 3. Поређај празнике пре или после Петровдана 4. Петровдански квиз 5. Петровданска игра меморије 6. Петровданска пузла На Међународном конкурсу "Дјеца јунаци" у организацији Међународног фонда јединства православних народа, Православног спортског удружења "Свети Срб и ја" и Храма Светог Саве, ученице Основне школе "Вук Караџић" из Требиња Лена Миладиновић и Марија Шараба освојиле су прву награду из калиграфије. Свечана церемонија додјеле награда одржана је 20. јуна 2023. године у крипти храма Светог Саве у Београду. Ове даровите, креативне ученице награђене су двонедељним путовањем на Крф у оквиру образовно-радне екскурзије под називом "Стопама наших предака".
Специјалне дипломе за менторство уручене су и њиховим менторима наставници ликовне културе Сандри Цумбо и вјероучитељици Жанели Пажин. У оквиру пројекта "Стопама наших предака" путовањем на Крф награђен је и њихов школски друг Тадеј Перишић који је освојио треће мјесто на Републичком такмичењу из Православне вјеронауке. Ученици првог разреда Средњошколског центра Мркоњић Град, предвођени својом вјероучитељицом Мајом Тешановић, на празник Силаска Духа Светог на апостоле - Педесетницу, посјетили су манастир Медна. Током посјете ученици су учествовали у Светој Лирургији и поклонили се моштима Светих мученика медљанских Серафима, Авакума и Мардарија. Након Литургије, у порти манастира, за ученике је припремљено и послужење, током којег су имали прилику да разговарају са игуманијом манастира мати Стефанијом.Посјета манастиру Медна организована је као ваншколска активност у сарадњи са родитељима ученика. На празник Вазнесења Господњег ученици ЈУ ОШ "Десанка Максимовић" Челопек, ПО Цер, у оквиру часова веронауке су заједно са својим вероучитељем присуствовали Светој Литургији, причестили се и песмом заблагодарили Господу. Погледај видео запис! Вероучитељ Момчило Вуковић Благодарећи Богу и љубави Божијој успјешно смо реализовали идеју вјероучитеља Вељка Станојевића да наша школа добије опремљен кабинет за Православну вјеронауку. Захваљујући разумјевању директорице школе госпође Драгице Тубић која је одобрила да од једне учионице опремимо кабинет за Православну вјеронауку који ће олакшати и побољшати услове рада и ученицима и вјероучитељу. Највећу захвалност за ову донацију али и за духовну бригу о нашим ученицима и наставницима дугујемо нашем пароху, протојереју-ставрофору Теодору Станишићу који је највећим дијелом помогао опремање кабинета Православне вјеронауке. Хвала свима који су учествовали у овом пројекту. Извор У организацији Републичког педагошког завода Републике Српске и Катихетског одбора Републике Српске и ФБиХ 13. маја 2023. године у ЈУ ОШ "Иван Горан Ковачић" Мркоњић Град одржано је Републичко такмичење из Православне вјеронауке. Дванаест ученика VIII разреда показало je завидно знање што се види из податка да ниједан тест није имао испод 76 бодова, што је за овај ниво такмичења изузетан успјех. Тема овогодишњег такмичења била је: „ЈЕВАНЂЕЉА – БЛАГА ВИЈЕСТ О ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ“. Ова тема обухватала је реализоване наставне садржаје осмог разреда о животу и проповиједи Господа Исуса Христа са циљем да се код ученика подстакне култура читања Светог писма Новог завјета још од школског узраста. При припреми за такмичење ученици су користили Уџбеник Православне вјеронауке за осми разред и Јеванђеља по Матеју, Марку, Луки и Јовану. По завршетку тестирања ученика прегледани су и дешифровани тестови, проглашени побједници, а потом су ученици и вјероучитељи посјетили храм Рођења Пресвете Богородице и храм Св. Саве у Мркоњић Граду. Награде за овогодишње Републичко такмичење из Православне вјеронауке обезбиједио је Републички секретаријат за вјере Републике Српске и Катихетски одбор СПЦ. По завршетку такмичења у парохијској сали услиједио је заједнички ручак за ученике, вјероучитеље и госте. Побједник овогодишњег такмичења из Православне вјеронауке је Тамара Станковић ученица 8. разреда из ЈУ ОШ "Иво Андрић" Ђулићи са освојена 94 бода од могућих 100. Тамару је за такмичење припремала и водила њена вјероучитељица Стојанка Никчевић. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
April 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|