Сазнај новости из
хришћанског свијета
У овој анкети грађани из многих земаља света одговорили су на око 300 питања, између 2017. и 2021. године. Што се тиче грађана Грчке ево какве су одговоре дали: -Скоро 70% испитаника рекло је да би се борило за своју отаџбину ако буде потребно. Треба напоменути да су резултати забиљежени прије ратних догађања у Украјини. -Чини се да је веза Грка и религије веома јака. Тако 9 од 10 Грка вјерује у Бога, док је 82% одговорило да је „религија веома важна“. -Међутим, 35% иде у цркву само на државне празнике или важне церемоније. 44% вјерује да постоји 'пакао' и скоро исти број (46%) вјерује у 'рај', док скоро сваки други вјерује у загробни живот уопште. -На питање да ли постоји неслагање између науке и религије, 66% се не слаже са ставом да је „религија увијек у праву“. -већина грађана је за право на абортус и сексуални избор, док само сваки четврти Грк сматра да абортус никада није оправдан, док исто важи и за хомосексуалност. Испитаници се залажу за родну равноправност, при чему се већина Грка (70%) не слаже са тврдњом „мушкарци су бољи политички лидери од жена“. Наиме, истраживање свјетских вриједности (ВВС) глобални је истраживачки пројекат који истражује вриједности и вјеровања људи, како се они мијењају током времена и какав друштвени и политички утицај имају. Од 1981. године свјетска мрежа друштвених научника спроводила је репрезентативна национална истраживања у оквиру ВВС -а у скоро 100 земаља. ВВС мјери, прати и анализира: подршку демократији, толеранцију према странцима и етничким мањинама, подршку равноправности полова , улогу религије и промену нивоа религиозности , утицај глобализације , однос према животној средини, посао, породицу, политику , национални идентитет, култура, различитост, несигурност и субјективно благостање. Аутор: вјеронаука. нет на основу писања овог извора ОпО животу и подвизима Преподобног Зосима Синаита нема сачуваних историјских података, осим народних предања о његовој недужној смрти, која су забележена тек у XIX веку. Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију. Ако узмемо као тачну претпоставку да је Преподобни Зосим био ученик Григорија Горњачког, онда из тога можемо закључити да је у Србију вероватно дошао са својим учитељем у Горњачку клисуру, одакле је временом, желећи усамљенији и скровитији живот, прешао у Подунавље, настанивши се у неприступачним туманским шумама, које до данас постоје. За место свога тиховања одабрао је пећину испосницу у којој је уредио простор за живот и богослужење. Подвизавајући се ревносно и истрајно, није остао непознат народу, који је са љубављу запамтио име и место његовог подвига. У народу браничевског краја вековима живи предање да се Преподобни Зосим Синаит упокојио када га је нехотице ранио Милош Обилић, који је имао двор у непосредној близини манастира Туман и који је у његовој околини обично ловио. Сви путописци који су се нашли у Туману током XIX века са мање и више детаља описали су споменуто предање. Опширније о преп.Зосиму прочитајте овдје Његова светост патријарх српски Порфирије служио је данас прву литургију у Саборном храму у Загребу након што је храм претрпио озбиљна оштећења у земљотресима прошле године, те изразио радост због досадашњих успјешних радова на његовј обнови. Патријарх српски је, након служења Свете архијерејске литургије на Преображење Господње, рекао да је овај храм, посвећен овом великом празнику, уређен и статички утврђен од темеља до крова да се може у њему служити литургија, иако има још доста посла. Његова светост је у бесједи рекао да је до сада два километра челика уграђено, а храм је читав обложен специјалном кабловском масом која додатно утврђује зидове. - Иако још има доста посла, храм је статички сигуран и може, а молимо се Богу да до тога не дође, поднијети и много веће ударе. Остаје још да се изнутра до краја уреди живопис и да се спољна зидна пластика врати у свој првобитни изглед. Сигуран сам да смо због тога сви данас радосни", рекао је патријарх Порфирије. Поводом Преображења, српски патријарх је рекао да није случајно што се данас први пут послије земљотреса служи литургија у овом храму, јер је Преображење прије свега слава овог храма, пренио је црквени Радио "Словољубве". "Храм је посвећен Преображењу Господњем. Храм и јесте мјесто у које треба да се сабирамо, скупљамо, не да бисмо рјешавали, прије свега и примарно, било какве локалне или глобалне проблеме од овога свијета, без обзира којој области човјековог живота припадају - рекао је патријарх. Патријарх српски је навео да се "у храму сабира и баш због тога да се преображава, да се расте у Христу, у врлини, добру, љубави, да духовно бива све већи и већи, да се уподобљава Христу". Патријарх је подсјетио да се, према Јеванђељу, на празник Преображења Господ успео на гору Тавор и преобразио у свјетлост такву да ученици нису могли да гледају у њега. У том догађају на гори Таворској, приликом Преображења Христовог, чуо се, подсјећа патријарх, глас Бога Оца - "Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи, њега слушајте". - Присуство двојице пророка у овом догађају било је свједочење да је Христос тај који је Месија, да је он спаситељ и да је он дошао у свијет да буде карика између тварног и нетварног, између пролазног и непролазног. У њему је и једно и друго присутно, јер он је и Бог и човјек - Богочовјек - додао је патријарх. Сaвјетовање вјероучитеља Православне вјеронауке епархије бањалучке; Бања Лука 23. август 2022. године 09.00 – 09.15 • Обраћање Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког Г. Јефрема; • Обраћање Директора Републичког педагошког завода Г. др Предрага Дамјановића. 09.15 – 10.45 • Наставни принципи Православне вјеронауке, јереј доц. др Сава Милин; • Профил ученика и култура комуникације у настави Православне вјеронауке, протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, • Дискусија (након сваког излагања по 15 минута). 10.45 – 11.30 • Пауза. 11.30 – 12.45 • Рад у комбинованом одјељењу, проф. др Славиша Јењић; • Православна вјеронаука као наставни предмет (методичко-дидактички осврт), др Славољуб Лукић. • Дискусија (након сваког излагања по 15 минута). 12.45 – 13.00 • Завршне ријечи и препоруке вјероучитељима Његовог Преосвештенства Eпископа бањалучког Г. Јефрема. КРАЈ САВЈЕТОВАЊА! Митрополија црногорско-приморска саопштила је данас да је најављени долазак патријарха Српске православне цркве Порфирија у Црну Гору одложен за 29. и 30. август, због јучерашње трагедије на Цетињу. Патријарх Порфирије је требало да посети Херцег Нови поводом 640 година града. Из Митрополије црногорско-приморске је саопштено да је одлука донета због увођења званичне тродневне жалости и саосећања са ожалошћенима поводом јучерашњег трагичног догађаја на Цетињу. Патријарх Порфирије: Молимо се да Васкрсли Господ упокоји душе невино пострадалих на Цетињу Поводом велике трагедије која се, 12. августа 2022. године, догодила на Цетињу, а у којој је живот изгубило једанаест особа, међу којима има и деце, породицама настрадалих, Премијеру и Влади Црне Горе, али и свим становницима Цетиња и грађанима Црне Горе, изражавамо најискреније саучешће. Данас се молимо да Васкрсли Господ Христос упокоји у Своме Царству душе свих невино пострадалих на Цетињу. Молимо се и за породице и родбину пострадалих, да им Господ пошаље утеху и снагу да ове тешке дане страдања изнесу са вером и надом у свеопште васкрсење, које је Христос својим Васкрсењем подарио сваком човеку. Нека Господ, молитвама Светог Петра Цетињског Чудотворца, дарује снагу и брз опоравак и свима који су данас на Цетињу задобили тешке ране и озледе. Патријарх српски † ПОРФИРИЈЕ Православни верници се сваког августа окупљају на Крфу да прославе великог Светог Спиридона Тримитунтског, једног од најомиљенијих светитеља не само Цркве у Грчкој, већ и целе Православне Цркве. „Данас је велики дан не само за Крф него и за нашу Цркву уопште, која слави успомену на натприродно чудо Светог Спиридона, које се догодило 1716. године, када су Крф опседали Турци, а Свети Спиридон спасао острво“, пише новинска агенција Ортодоксиа. Манифестације у славу Светог Спиридона отпочеле су синоћ уз учешће митрополита Веријског Пантелејмона, Солунског Тимотеја, Калавритског Јеронима и локалног јерарха Крфског Нектарија, а трајаће још неколико дана. У храму Светог Спиридона синоћ је служено Архијерејско Велико Вечерње којим је началствовао мит. Тимотеј. У свом кратком обраћању мит. Нектарије је нагласио да је, спасавајући Крф, Свети Спиридон зауставио турско напредовање ка целој Европи. И данас нашој отаџбини поново прети исти непријатељ “, додао је Његово Преосвештенство, који је стога позвао, „и архијереје и народ Божији да поново измоле Светог Спиридона да се залаже пред Тројичним Богом за целовитост Грчке земље.” У својој беседи, мит. Тимотеј је говорио о празнику Преображења и нествореним енергијама Божијим, које су осветљавале Светог Спиридона за живота, а и после. „Ми православни хришћани, имајући Светог Спиридона за заштитника у свом животу, можемо да предвидимо и доживимо духовна добра којима је он обдарен благодаћу Тројичног Бога“, проповедао је Митрополит. У 5.00 часова служена је Света Архијерејска Литургија у храму Светог Спиридона. Традиционална литија са моштима Светог Архијереја Божијег почела је потом у 9.00 часова, уз учешће архијереја, свештенства, монаштва, лаика, филхармоније, локалних студентских и извиђачких и других удружења и локалне власти. За време молебана, мит. Нектарије је поново позвао народ да моли Светог Спиридона за помоћ да се превазиђу све борбе са којима се данас суочавају православни верници и да „пробуди савест свих нас модерних Грка“. Све службе у част Светог Спиридона до суботе биће емитоване на ју тјуб страници Крфске митрополије. *** Литије са моштима Светог Спиридона се одржавају четири пута годишње. Први је на Цветну недељу, у знак сећања на то када је Свети Спиридон 1630. године спасао Крф од куге; други је на Велику суботу ујутру, у спомен када је 1550. спасао Крф од глади; трећи је прве недеље новембра, у знак сећања на то када је 1673. спасао Крф од куге; а четврти је 11. августа у спомен када је 1716. спасао Крф од Турака. Четрдесетодневни обрачун са турском војском истрошио је снагу локалног становништва. Надајући се Божијем заступништву, немоћни народ се сабрао у цркви Светог Спиридона и са сузама узносио молитве светитељу. Изненада, у ноћи 10. августа, избила је страшна олуја на мору. Спремајући се за одлучујућу битку, становници острва су сазнали за велико чудо које се догодило у ноћи: очевици су причали да је свети Сипридон са небројеним мноштвом анђела и пламеним мачем протерао многобројну турску војску са острва. Извор: https://orthochristian.com/147689.html /Превела Љиљана Поповић за митрополија.цом Непознати починиоци провалили су врата Цркве рођења пресвете Богородице, оскрнавили олтар, разбацали предмете у цркви, те опљачкали цркву. Однесен је новац из кутије за добровољне прилоге, као и новац из кутије хуманитарног друштва “Добротвор”. Осим цркве проваљено је и у црквену продавницу која је такође опљачкана. Свештеник који је јутрос рано затекао овај ужасни призор позвао је полицију која је извршила увиђај. Из Српске православне црквене општине Мостар нису жељели давати изјаве овим поводом, те су само подсјетили да ово није први напад на црквену имовину у Мостару. Српска православна црквена општина у Мостару прошле године је након низа напада на имовину позвала надлежне органе, прије свих Министарства унутрашњих послова Херцеговачко-неретванског кантона (ХНК) да хитно пронађе починиоце. Тада су навели да су се пљачке догодиле у црквама и парохијским домовима у Мостару, Бијелом пољу, Благају, Житомислићу и другим вјерским објектима на подручју ХНК. – Десетине оваквих и сличних случајева, чији починиоци нису откривени уноси немир и несигурност у све поре наше заједнице. Вјерујемо да није ријеч о изливима вјерске и националне мржње и нетрпељивости према нама и нашој заједници – навели су тада додајући да би се откривањем починилаца и расвјетљивањем ових дјела отклонила свака сумња и претпоставка да је ријеч о националном или вјерском мотиву истих. Прије мјесец дана оскрнављено је Православно гробље у мостарском насељу Виховићи тако што су на зиду око гробља и улазној капији исписане језиве пријетеће поруке и усташки симболи.Простор око Старе цркве није освијетљен иако је Српска православна црквена општина Мостар упућивала молбу Граду Мостару да то буде учињено, уз образложење да је Стара црква и национални споменик, те да многе вјерске објекте у Мостару освјетљава Град Мостар. Извор: СРНА Највећа црква на Фолегандросу и најпрепознатљивији симбол Фолегандроса свакако је црква Панагија посвећена Успењу Пресвете Богородице са цик цак степеницама које уз лијепу петнаестоминутну шетњу воде до ње уз саму литицу пирамидалног брда. Налази се на запањујућем мјесту са којег се пружа невјероватан поглед на цијело острво и море. Изграђена је на стијени изнад Хоре, вјероватно на мјесту древног храма, од којег је за њену изградњу коришћен грађевински материјал. У дворишту и унутрашњости цркве могу се видјети древни натписи, У дворишту изван цркве налази се неколико античких статуа уграђених у зидове. На путу до цркве пролази се поред гробља на којем се налази камени зид из 5. вијека прије нове ере. Тачна година изградње цркве није позната. Међутим, мермерни натпис каже да је обновљена 1687. године, а данашњи облик добила је 1821. године. Архитектура цркве је у традиционалном кикладском стилу, а спољашњост је окречена. Ово је једнобродна базилика са много купола и високим звоником. У прошлости је црква била женски манастир и припадала је женском манастиру. Сматра се да је сребрна икона Богородице у цркви чудотворна. Предање каже да је 1790. године 18 бродова алжирских гусара требало да изађе на обалу, а очајни становници Фолегандроса отишли су у цркву да се помоле за животе Дјеви Марији када је дунуо јак сјеверни вјетар и потопио све чамце гусара, Од тада мјештани сматрају Дјеву Марију заштитницом овог кикладског острва. У складу са старим обичајем Фолегандрос, икона се током Васкрса уноси у све домове на острву. Изнад цркве Панагије, стаза води до Палеокастра. Палео значи "стари", а Кастро значи дворац. Другим ријечима, Палеокастро је стари дворац Фолегандрос. Аутор: вјеронаука.нет Света и преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству, и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита, кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на светој Ангелини видео прст Промисла Божјег, који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот Српски Стефан слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456 г.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441 године затворили и ослепили, па их после 1444 године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (14568 г.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару, где је као монах Герман и умро, 16 октобра 1459 године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености Српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник па одатле у Албанију, да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс. 145, 9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном (у Скадру 1461 г.), пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9 октобра 1476 г.), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега. Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији, и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново, и тамо у цркви Светог Апостола и Еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15 фебруара 1486 г.). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495 године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502 г.), те света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за митрополита Влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом, и заједно са мајком му светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде митрополит Београдски и Сремски, и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол, и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516 године, 18. јануара, када се и слави његов спомен), и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив "Мајка Ангелина". Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30 јула 1520 године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би "објављено", њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована деспота. Ове свете и чудотворне мошти "Сремских Светитеља" Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716 године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30 јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин. Свети апостоли Сила, Силуан, Крискент, Епенет и Андроник Сви из Седамдесет апостолаСв. Сила би послат из Јерусалима у Антиохију с Павлом и Варнавом, да тамо реше спор међу вернима односно обрезања, наиме, да нетреба обрезивати незнабошце, кад прелазе у хришћанство (Дела Ап 15, 22). По том је путовао Сила с Павлом по Азији и Македонији, и био постављен за епископа у Коринту, где је мирно скончао. Силуан је помагао обојици врховних апостола (I Пет 5, 12; II Кор, 1, 19). Као епископ у Солунумного се потрудио, много настрадао, док није земаљски живот заменио небесним. Крискент би сатрудник ап. Павла (II Тим 4, 10), по том епископ у Галатији, па мисионар у Галији, где мученички сконча за Христа у време Трајаново. Епенет свети, споменут од апостола Павла (Рим 16, 5), био је епископу Картагени. Андроник (Рим 16, 7) епископ Паноније, спомиње се посебно 17 маја. Свештеномученик ВалентинБио епископ у Италијанском граду Интерамни. Исцелио од болести брата трибуна римског Фронтана. Кад се разболи син познатог философа Кратона, Херимон, то по саветовању Фронтоновом позва Кратон епископа Валентина у Рим. Херимон беше сав згрчен, тако да му глава беше савијена међу колена. Валентин се затвори у собу са болесником, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изведе Херимона потпуно здрава и предаде оцу. Тада се крсти Кратон са целим домом својим и са три ученика своја. Херимон остави дом очев и оде са Валентином. У том се крсти и син епарха римског, Авундије. Разјарен због овога епарх ухвати Валентина, и после мучења посече мачем. Посечени беху тада и она три ученика Кратонова: Прокул, Евив и Аполоније. Њихова тела узе Авундијеи чесно сахрани. Сви пострадаше 273 год. и посташе грађани царства небеског. Свештеномученик Полихроније епископ ВавилонскиКада цар Декије освоји Вавилон, ухвати Полихронија са три презвитера, два ђакона и два покрштена кнеза: Авдоном и Сенисом. Полихроније не хте ништа одговарати пред царем него само ћуташе, док св. Парменије презвитер одговараше за све. Епископа и свештенике одведе цар у Персију, у град Кордову, и секирама посече их. А кнежеве, Евдона и Сениса, одведе собом у Рим, и тамо их најпре баци пред зверове, папосле мачем погуби. Сви чесно пострадаше 251 год.
У недељу, 7. августа 2022.г. на дан молитвеног прослављања Успења Свете Ане, обиљежен је црквено-народни сабор код Благовјештенског манастира Липље. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство епископ бањалучки Г. Јефрем са свештенством и монаштвом наше епархије. У току Свете Литургије Епископ Јефрем је у свештени чин јеромонаха рукоположио сабрата манастира јерођакона Никанора, помоливши се да му служба буде благословена и на корист Цркве и вјерног народа који походи ову светињу. На крају Свете Литургије Епископ Јефрем је поучио сабрани народ о тешким временима у којима се налазимо подсетивши да свако вријеме носи и своје бреме. После Свете Литургије учињен је опход са Чудотворном иконом Мајке Божије Липљанске. Извор: Инстаграм налог ман. Липље Сходно одлуци Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (21. мај 2022. године) да у Диптих Светих унесе име почившег презвитера грковачко-црнолушког Милоша (Билбије), и да за датум његовог прослављања одреди 10. август, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија прво богослужбено прослављање новоканонизованог свештеномученика Милоша започело је у навечерје његовог спомена у уторак 9. августа 2022. године свечаним вечерњим богослужењем које је уз саслужење свештенства предводио Епископ Сергије у храму светих апостола Петра и Павла у Босанском Грахову с почетком у 18ч. У сриједу 10. (28. августа) 2022. године у Петро-Павловом храму у Босанском Грахову поводом канонизације свештеномученика Милоша Грковаца-Црнолушког служена је Света Архијерејска Литургија. Литургију је предводио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки са свештенством и свештенством мештана и Сергеј. Након читања поглавља Јеванђеља, Његово Височанство је изговори Након замвоне молитве, обављен је благослов славних рода. Орден бихаћко-петровачких новомученика по благослову владике Сергија додељен је протопрезвитеру-ставрофору Војиславу Билбији, потомку Светих мученика и Небојши Мајсторовићу постхумно архијерејску похвалу за целу њихову земљана борба за представништво ање и промовисање лика и дела свештеномученика Милош Грковац-Црнолушки. Синодски акт о проглашењу свештеника прочитан је након Свете Литургије. Свети Свештенoмученик Милош Билбија Смоленску иконе Мајке Божије Православна Црква празнује 10. августа по новом, односно 28. јула по старом календару. Како каже Предање, насликао је Свети јеванђелист Лука. Од давнина о тој икони у Русији постоје различита казивања. Једни говоре да је дарована принцези Ани, сестри грчког цара Василија и супрузи Светог кнеза Владимира, као благослов за пут у Русију. Други кажу да је грчки цар Константин Порфирогенит удао кћер, принцезу Ану 1046.г. за черниговског кнеза Всеволода Јарославича и благословио је на пут, због чега је икона названа Одигитрија (Путеводитељица). Икона је остала у наследство сину Всеволода, Владимиру Мономаху а он ју је пренео у Смоленск и поставио у Саборни храм Пресвете Богородице, који је основан 1101. г. те се од тог времена икона назива Смоленска. Године 1237. Батијеве хорде су разбиле Русију и без отпора упале према Смоленску. Житељи ништа нису знали о изненадном нападу и нису били спремни да организују заштиту. Сама Одигитрија је била Необорива Војвоткиња незаштићеног града. Током ноћи у Саборном храму где стоји Њена чудотворна икона, црквењак је чуо од Ње заповест да објави војнику Меркурију житељу Смоленска: Меркурије крени одмах, јер те зове Владичица. Меркурије је одмах дошао у храм и пао пред икону. Угодниче мој Меркурије, шаљем те да сачуваш мој дом, војсковођа одрински жели тајно прве ноћи напасти мој град са свим својим ратницима и са својим дивом у кога полаже своју наду – да би опустошио град. Но ја сам умолила Сина и Бога Мога, за дом Мој, да га не преда под власт непријатеља. Изађи у сусрет непријатељу тајно од народа, Епископа и кнеза, необјављујући им о нападу Татара и силом крста твога победи њиховог дива. Ја ћу сама бити са тобом и помоћи ћу слузи своме. Но тамо заједно са победом ти ћеш задобити венац мучеништва који ћеш примити од Христа. Свети Меркурије се до земље поклони пред иконом Богоматере и изиђе из храма, напустивши град. Призивајући у помоћ Мајку Божију, Меркурије је ушао у сред непријатеља и убио им дива-ратника а потом потукао мноштво непријатеља, па, помоливши се леже да се одмори. Татарин видевши га уснулог, одруби му главу. Тако је Меркурије крвљу својом запечатио подвиг. Погребен је у Саборној цркви а Црква га је уврстила у Свете (слави се 24.новембра). Године 1398. у време напада Тамерлана на јужне области Русије, Витовт је благословио с иконом Смоленске Богородице своју кћер Софију, супругу Василија Димитријевича при њеном одласку из Смоленска у Москву, а она ју је поставила у Благовештенски московски Сабор. Године 1456. за време владавине великог кнеза Василија Васиљевича смоленски епископ Мисаил и многи угледни грађани који су били у пратњи пољског краља на путу за Москву, пришли су великом кнезу са молбом да им се врати Смоленска икона. Велики кнез је после дугог саветовања са свештенством и бојарима решио да више не држи заклоњену Владичицу света и урадивши копију за Благовештенски Сабор, отпустио је чудотворну икону у Смоленск. После Литургије и обављеног молепствија, Митрополит са свим свештенством и крсним ходом, уз пратњу великог кнеза и његове породице, војске и мноштва народа са сузама је испратио икону Владичице из града до манастира у предграђу Москве. На том месту је 1524.г. за време великог кнеза Василија Ивановича основан Новодевички манастир у спомен ослобођења Смоленска и присаједињења Руској држави. У том манастиру су поставили копију иконе Смоленске Одигитрије и за 28. јул установили празновање са крсним ходом у част чудотворне иконе и благодарење због ослобођења Смоленска од Литванаца. Смоленски Архиепископ Варсануфије је 1666. г. по царском указу одвезао у Москву две смоленске чудотворне иконе ради обновљења од патамнелих иконописа. Од тих икона једна стоји у смоленском Успенском Сабору, а друга која је насликана 1602. г. постављена је у Цркву изнад Дњепровских врата; првобитно се налазила у дњепровској кули градског зида Смоленска, али је 1727. неки Длотовски измолио да на вратима о свом трошку, сагради цркву у славу Рођења Богородице, да би у тој Цркви била постављена икона Одигитрија, покровитељица Смоленска. После две године Црква је саграђена. Све време градње ктитор је постио, исповедао се и у дан освећења пришао Светим тајнама. После причешћа пришао је икони Одигитрији и са сузама радости и осећањем благодарности у духовном заносу пао пред икону на колена, прекрстио руке крстообразно, приклонио главу до земље – и скончао. Године 1802. уместо дрвене била је начињена камена црква. Године 1808. по причању Епископа Серафима старински позлаћени оков и убрус са драгим камењем су прерађени; оков је украшен разним драгим камењем и бисерима а убрусу су додате исте драгоцености. У великом Наполеоновом походу 1812. г. при повлачењу руске војске из Смоленска, чудотворна икона је узета од артиљеријске чете Глуховог пука; од тог времена остала је при пуку 3. пешадијске дивизије А. П. Ермолова који је у свим борбама против непријатеља чувао икону у својим редовима. Дан пре Бородинске битке икону су носили по логору, да би молитвама укрепила војнике Христове на велики подвиг. После извојеване победе над непријатељем пред њом су узношене благодарствене молитве. Војска је са страхопоштовањем у својој близини гледала икону Богородице сматрајући је драгоценим залогом помоћи од Свевишњега. Када је Свемогући благословио оружје и руски Смоленск био очишћен од непријатеља, чудотворна Смоленска икона Богородице је по вољи војног начелника кнеза Кутузова, враћена у Смоленск, после три месеца одсуства и постављена на пређашње место. Са иконом су у Смоленск стигли и разни украси и поклони који су јој даровани – 1800 рубаља, 5 купа злата и пуд сребра (мера 16,38 кг.) отетог од непријатеља. Како је доспела у Смоленск 5. новембра, од тог датума је установљено да се једном годишње празнује изгнање непријатеља из Русије уз помоћ и заступништво Пресвете Богородице. Црква се моли пред смоленском иконом Божије Матере да нас избави од многих невоља. У 16. веку када је био установљен празник у част иконе као и у 15 веку надвиле су се над Русијом многе невоље од спољашњих непријатеља, Татара и Пољака и од унутрашњих несугласица и од Уније и од још многих других беда и напасти, посебно 1812. г. Ко би нас избавио, ко би нас сачувао до сада слободне, ако би Ти престала да се молиш, Владичице, Заступнице наша. Изображење На икони Богомајка је изображена до појаса, десна рука јој је на грудима, левом држи Предвечног Младенца са свитком у левој руци, док десницом благосиља. Боја горње одежде Богоматере је тамносмеђа, а доња тамномодра а одежда Богомладенца тамнозелена, са позлатом.Даска на којој је икона насликана је врло тешка и временом се тако изменила да је тешко закључити од ког је дрвета. Импрегнирана је кредом и пресвучена платном. Извор: Светигора.цом/аутор: Елза Бибић Литература: Тихомир С. Илијић: Велича душа моја Господа, Визг, Београд, 2002, стр: 190, 191. Ковница Ватикана почела је да издаје кованицу од 20 евра посвећену промоцији вакцинације. То преноси ilsussidario.net. На реверсу од 20 евра приказани су љекар, пацијент и здравствени радник који носе маске током вакцинације. Испод назива земље издаваоца кованог новца постављен је крст, а на дну реверса назначен је апоен. На предњој страни је грб папе Фрање и година ковања новца, назначена римским бројевима. У извештају се наводи да је папа Фрања више пута истицао важност вакцинације, рекавши да је здравствена заштита морална обавеза за све. Хиљаде вјерника из епархија бјелоруског егзархата поклонило се моштима светог Сергија Радоњешког9/8/2022
По благослову Његове Светости Патријарха московског и цијеле Русије Кирила, од 25. јуна до 9. августа 2022. године, из Тројице-Сергијеве лавре (рус. Троице-Сергиева лавра) у Бјелоруску православну цркву донесен је кивот са честицом моштију Светог Сергија Радоњешко. Током мјесец и по, хиљаде вјерника, из свих епархија Бјелоруског егзархата, поклонило се светињи. Доношење кивота са честицама моштију Светог Сергија Радоњешког организовано је поводом обиљежавања 600-годишњице обретења моштију светитеља, која се прославља ове године. Светињи су могли да се поклоне вјерници из више од 60 епархија Русије, Бјелорусије и Казахстана. Његово високо преосвештенство митрополит дабробосански Хризостом служио је 9. августа. на празник Св. Пантелејмона Свету архијерејску литургију у Цркви Светог великомученика Пантелејмона у Хан Пијеску поводом славе ове општине и храма, истакавши да је важно да се вјерници данас сјете овог светитеља и његових врлина, да их усвоје и тако свједоче своју вјеру, наду и љубав. Храм Светог Пантелејмона деценијама је мјесто духовности и саборности вјерујућег народа Хан Пијеска. Храм у којем су се данас, на славу и цркве и општине, чуле ријечи о животу и дјелима овог великомученика препознатљивог по својој великој племенитости и милостивости према свим људима. Славећи њега морамо извући поуке за себе, поручио је митрополит дабробосански Хризостом. - А поуке су да требамо бити добри, честити и племенити људи као што је он био и прије него је био хришћанин, прије него је страдао. Морамо да будемо ревносни у свему што нам Господ даје - поручио је митрополит. “Желим још једанпут да честитам црквеној општини славу овога храма, који заиста лијепо изгледа, који свједочи код вас вјеру, која се мало касније појавила, али овај народ је увијек био вјеран Богу”, истакао је митрополит у бесједи. Дабробосански митрополит напоменуо је да читајући историју Хан Пијеска био је изненађен када је прочитао да је Краљ Александар Карађорђевић у овој општини потписао Видовдански устав, да је овдје у званичну посјету примио тада Кемал пашу Ататурка, а дочекао је и многе друге значајне личности. Митрополит Хризостом каже да је био изненађен колико је пута тадашња Влада Краљевине Југославије засједала у Хан Пијеску, на челу са њеним предсједником Миланом Стојадиновићем, који је овдје са својим министрима доносио врло важне одлуке.. Извор: РТРС и Срна Посве дугог низа година коначно се може сагледати лепота првобитног изгледа фресака из доба Немањића. У манастиру Студеница и овог лета се вредно ради – почели су радови на спољашној обнови Краљеве цркве, труд рестауратора који већ петнаест година враћају стари сјај фрескама из 13. и 16. века у Богородичиној цркви је сада видљив, па се после дугог низа година, како каже ауторка пројекта и саветник у Републичком Заводу за заштиту споменика културе, Стојанка Самарџић, коначно може стећи слика о лепоти првобитног изгледа фрески из немањићког доба. „Интензивно се ради последњих 15 година, а планирано је да за 4 године буде завршено све у Богородичиној цркви. После дугог низа година коначно се виде резултати радова. Сада уместо белих флека које су постојале на фрескама можемо да сагледамо њихову првобитну лепоту. По први пут у задњих неколико година целине које смо рестаурирали повезујемо у једну која даје приближан утисак онога што је некада било, каже Самарџић за Танјуг. Она подсећа да овај оригинални фрескопис из 1209. године пронађен током радова на поткуполном простору цркве 1953. године када је откривен најзначајнији сегмент тог сликарства – ктиторски натпис исписан златним словима који говори о времену када је осликана црква, тачан датум и име ктитора. Екипа Танјуга се захваљујући нашим домаћинима попела на скеле испод самог свода цркве где откривен фрескопис што је тада представљало велику сензацију и радост за истраживаче, јер је реч о највишем домету византијске уметности. Међу најпознатијим фрескама тог периода су Распеће Исуса Христа тзв. Плаво распеће, најважнији део јединствено остварене уметничке целине у Богородичиној цркви и Успење Пресвете Богородице које су сада рестауриране и пред очима посетилаца манастира Студеница. Самарџић истиче како су управо у току конзерваторско рестаураторски радови на фресци Успења Богородице, која је било тешко оштећена били најзахтевнији, јер када су 1863. године преко оригиналног фрескописа, јер је био оштећен, тадашњи мајстори осликавали нови и при томе користили чекић како би се малтер који је отпао залепио. Тај слој фресака из 19. века је уклоњен, а било је потребан велики труд да се сва та оштећења колико је могуће „излече”, али и да се сачувају и накнадни слојеви који су нанети, због даљих истраживања, јер како каже Стојанка Самарџић у Студеници уз рестаураторски, траје и истраживачки рад.„Манастир Студеница тешко је страдао током историје, делио је судбину српске државе. Мајка свих цркава увек је била на удару, али је увек и обнављана, Обнављали су је монаси и народ,” каже наша саговорница. Она скреће пажњу да посао на рестаурацији и конзервацији траје непрекидно, под будним оком Завода за заштиту споменика и да захтева значајна средства, а група рестауратора, међу којима је један број учествује у овом пројекту од почетка обнове фрескописа, скреће пажњу да је за овај посао потребно знање, стрпљење, издржљивост и наравно љубав. „У нашој екипи раде искључиво конзерватори и рестауратори и сликари рестауратори. Долазе нам и студенти које полако уводимо у посао”, каже руководилац конзерваторско-рестаураторских послова у манастиру Студеница Гордана Јаковљев и наглашава да се број рестауратора у екипи креће од десет до двадесет, а да их је у овом моменту петнаест. Један од њих је и сликар рестауратор Лука Дедић који ради на овом пројекту од самог почетка. „Радови константно напредују, али је потребно стално одржавати фреске” објашњава Дедић, накратко прекидајући рад на ретуширању једног дела фреске, односно како објашњава, тонирању оштећења које ће омогућити да се слика сагледа у целини колико је то могуће. Зато каже „доброг конзерватора и рестауратора, поред знања одликује стрпљење и издржљивост, а пре свега љубав према позиву. Али како овај посао има своје награде, он има и своја искушења, а за Дедића је то што одвојеност од породице, јер сваке године по 6 месеци проводи у манастиру. За Весну Чанак, сликара конзерватора рестауратора велика је привилегија, како каже, радити у манастиру Студеница, у објекту од високог значаја који је увршћен на листу УНЕСКО. „Сви се трудимо да достигнемо ниво мајстора који су осликавали манастир, али је данас остало мало људи који се баве фреско сликарством. Најпоноснија сам што смо вратили првобитни изглед композицији Успења Богородице”, каже она. Њена колегиница Софија Ракечић је на предлог професорке дошла као студент у Студеницу и ту је већ десето лето. „На факултету смо доста имали и теоријског и практичног рада, али овде све то применимо. Ја сам завршила и мастер студије у Италији, али ћу овде долазити сваке године, док год се радови не заврше. Овај посао носи велику одговорност, али доноси и задовољство, објашњава она. Марија Пешановић је такође део екипе рестауратора која ради овде већ десет година и за њу све ове фреске причају своју причу и зато сматра да је за овај посао потребно и знање о династији Немањић. Каже да је веома поносна на све урађено до сада на обнови Богородичине цркве и њеног фрескописа. Стефан Немања градио је манастир као место за свој вечни починак и подигнута као Немањин маузолеј, Богородичина црква постала је маузолеј и његових наследника. Загробна задужбина Стефана Немање много пута је страдала кроз векове од непријатеља и често је остајала без куполе. Некада и по више од 100 година у континуитету. Временске прилике учиниле су да оригинално и монументално фрескосликарство буде тешко оштећено, па је из не зле намере и крајњих побуда одлучено да 1846. године преко оригиналног фрескописа буде урађен нови и модернији. Да би се уопште у то време нанео нови слој живописа, мајстори су морали да користе зидарску технику, пиковања како би се малтер залепио и оштетили су првобитни фрескопис. Цео наос био је прекривен барокним фрескама и то је тако трајало све до 1951. године када су се стручњаци Републичког Завода за заштиту поменика културе упустили у свој први подухват, реконструкцију Богородичине цркве. А посао и даље траје, јер како каже Стојанка Самарџић поред Богородичине ту су и Краљева и црква Никољача са изузетно вредним фрескама значајним за српску културу, историју и народ, а њихова рестаурација и конзервација захтева дуготрајан рад и пре свега средства. Извор: Политика.рс Најстарија штампана књига у Београду – Београдско четворојеванђеље одштампана је 4. августа 1552. године, а на 470 рођендан биће изложена у Библиотеци Града Београда у оквиру изложбе „Београдско четворојеванђеље: 470 година прве књиге штампане у Београду“. Примерак Београдског четворојеванђеља биће изложен у посебној витрини за излагање старе и ретке библиотечке књиге, каже за Спутњик Љубица Ћоровић из Библиотеке града Београда и додаје да је Београд је био једини град на Балканском полуострву који је у 16. веку имао штампарију, у којој су штампане књиге на српскословенском језику. Београд је већ 30 година био важан град у Османском царству јер га је 1521. освојио Сулејман Други Величанствени. Појавом штампарије, према речима Ћоровићеве, Београд је тада „заиста хватао корак са Европом тог времена“. Гутенберг је своју делатност почињао тих деценија, Божидар Вуковић у Венецији основао је своју штампарију 1519. године, а имали смо још неколико издања у мањим штампаријима по манастирима. Интересантно је да штампарија у којој одштампано Београдско четворојеванђеље није створена под окриљем Српске православне цркве, већ у кући кнеза Радише Дмитровића. Податке о најстаријој књизи штампаној у Београду сазнали смо из колофона, односно данашњим речником речено – поговора. На самој књизи је написано да је штампана 4. августа 7060. године, у византијским ознакама, што нам говори да је књига била намењена православној публици. После Дмитровићеве смрти, штампања четворојеванђеља се прихватају Дубровчани, римокатолици и трговци из дубровачке колоније у Београду на челу са Трајаном Гундулићем који је ангажовао тада најбољег мајстора јеромонаха Мандарија из Мркшине цркве, у близини данашњег Ужица. „То је период из ког је остало јако мало фрагмената али посредно можемо закључити да је јеромонах Мандарије већ имао искуство у штампању. Сматра се да је он овде и резао слова, свако слово је резано посебно и имали су намеру да штампају више наслова, али су успели да одштампају само Београдско четворојеванђеље. После Београдског четворојеванђеља, јеромонах Мандарије наставио је своју делатност у Румунији“. Књига је штампана на Дорћолу, „отприлике на раскрсници улица Душанове и Краља Петра“, где је била кућа Радише Дмитровића који је започео тај посао, уложио у њега свој и труд и имање, али је врло брзо преминуо. Дмитровић је навео да је Београдско четворојеванђеље његова задужбина. Приликом конзервације и рестаурације примерка који се чува у Библиотеци града Београда и ког ће посетиоци изложбе моћи да виде на изложби, кад су се одвојили корични листови од саме корице, пронађени су цртежи урађени „слободном руком“. Хартија је у то време била веома ретка и могло би се закључити да је неко на Четворојеванђељу „током векова који су следили“ вежбао да буде иконописац. У Библиотеци града Београда чува се један од преосталих 13 примерака Београдског четворојеванђеља и без обзира што је реч о штампаној књизи, сви примерци се разликују. Изложба „Београдско четворојеванђеље: 470 година прве књиге штампане у Београду“ трајаће до 3. октобра ове године. Извор: Спутњик Темељни уговор уговор Владе Црне Горе и СПЦ, данас 3. августа 2022. године, потписали су Дритан Абазовић премијер Црне Горе и патријарх српски Порфирије у Вили "Горица" у Подгорици. Потписивању Темљеног уговора присуствовали су чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи сремски Василије и зворничко-тузлански Фотије; преосвећена господа епископи који имају канонску јурисдикцију на територији Црне Горе: милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Методије и захумско-херцеговачки Димитрије; као и главни секретар Светог Архијерејског Синода архимандрит Нектарије, потпредседник Владе г. Владимир Јоковић и господа министри: за људска и мањинска права Фатмир Ђека, здравља Драгослав Шћекић и финансија Александар Дамјановић. Након потписивања темељног уговора између Владе Црне Горе и Српске православне цркве огласио се Патријарх Порфирије. – Данас сам у вили Горица у Подгорици са Председником владе Црне Горе господином др Дританом Абазовићем потписао Темељни уговор између Српске Православне Цркве и Владе Црне Горе. Уговор је потписан у присуству чланова Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, Преосвећене Господе Епископа сремског Василија, зворничко-тузланског Фотија и Епископа који имају канонску јурисдикцију на територији Црне Горе милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Методија и захумско-херцеговачког Димитрија, као и секретара Светог Архијерејског Синода Архимандрита Нектарија. Потписивању уговора присуствовали су и чланови Владе Црне Горе. Слава Богу! – објавио је Патријарх уз видео на свом Инстаграм профилу. Шта предвиђа Темељни уговор са СПЦ? -У Темељном уговору се наводи одвојеност Српске православне цркве (СПЦ) и државе Црне Горе; -СПЦ се признаје правни субјективитет и континуитет од 1219. године; -држава Црна Гора гарантује СПЦ да у њеним објектима -државни органи не могу предузимати безбједносне мјере без претходног одобрења надлежних црквених органа; СПЦ се дају јавно правна овлашћења; -држава гарантује СПЦ неповредивост својине и обавезала се да укњижи и неуписане непокретности у власништву епархија СПЦ у Црној Гори; -отворена је могућност увођења вјеронауке у јавним образовним установама. Подсјетимо, Влада је на сједници 8. јула усвојила Приједлог Уговора са СПЦ. Влада је тада саопштила да је усвојила Предлог усаглашеног текста Темељног уговора између Црне Горе и Српске православне цркве. Тринаест министара у Влади Црне Горе је гласало за предложени нацрт темељног уговора са Српском православном црквом. Пет министара је изузело мишљење и то министар одбране Рашко Коњевић, министар вањских послова Ранко Кривокапић, министар капиталних инвестиција Ервин Ибрахимовић, министар рада и социјалног старања Адмир Адровић и министар без портфеља Адријан Вуксановић. Хорбат Хани је можда добио име по библијској Ани која "немаше дјеце" (1 Цар 1, 2), а овај ранохришћански женски комплекс у централном Израелу можда је мјесто гдје је она сахрањена, сугеришу археолози. Израелска војска је по други пут случајно открила женски манастир из византијског доба, саопштила је, у понедјељак, Управа за антиквитете те земље. Византијски женски манастир изграђен прије више од око 1.500 година, локално се зове Horbat Hani, или Buri el Hanaya. Дијелови његових рушевина први пут су откривени 2002. године када је војска тамо градила пут за сопствене потребе, каже Иси Корнфелд, директор ископавања из Израелске управе за антиквитете. Археолози су тада ископали и открили ранохришћанску цркву и манастир. Одлучено је да се антички комплекс конзервира. Локални назив мјеста Бури ел-Ханаија може се повезати са именом библијске Ане која "немаше дјеце" (1 Цар 1, 2), једне од двије Елканине жене, која је касније родила пророка Самуила. Тако каже други археолог из Израелске управе за антиквитете, др Ејтан Клајн. Према његовом мишљењу, Ана је сахрањена у овом манастиру и име локалног арапског села чува успомену на њу. Израелска управа за антиквитете предложила је да се манастир учини доступним туристима и да се једном или двапут мјесечно доводе групе приправника које би помогле у чишћењу и одржавању локације. Истина, сада се древна грађевина налази у зони вежби израелске војске, признаје Корнфелд. Али у будућности, уз помоћ војске, нада се да ће то учинити доступним широј јавности. Они који желе већ данас могу да посјете мјесто ископавања, након што се унапријед договоре са командом Израелских одбрамбених снага. Радосно се одазивајући позиву Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима и српског православног народа Лике и цијеле Епископије горњокарловачке, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је 2. августа 2022. године, на празник Светог пророка Илије, у личком селу Смиљану служио свету Литургију и освештао обновљени храм Светих апостола Петра и Павла. Смиљан и храм Светих апостола Петра и Павла, подигнут на крају 17. вијека, имају изузетан значај за Српску Православну Цркву и српски православни народ. Смиљан је широм света прославио један од најзначајнијих и најутицајнијих научника и проналазача Никола Тесла, који се родио 10. јула 1856. године у парохијском дому тик поред цркве Светих апостола Петра и Павла, у којој је служио његов отац, веома угледни и образовани протојереј Милутин. У том храму је велики српски научник и крштен, већ дан по рођењу. Историјска посета патријарха Порфирија подудара се са годишњицом мученичког страдања Срба у Смиљану на Илиндан 1941. године, које је настављено и наредних августовских дана, када је побијено више стотина Срба свих узраста, од новорођенчади и деце до стараца. У масовној гробници поред цркве сахрањено је близу 590 невиних жртава, међу којима и једанаест блиских Теслиних рођака. Усташе су, у намери да затру сваки траг народа који је изнедрио Николу Теслу, 1942. године цркву сравнили са земљом. Обнова цркве је почела 1986. године средствима Срба из Чикага, да би током последњег рата од 1991. до 1995 године обновљени храм девастиран и опљачкан. Данас је, трудом владике Герасима, свештенства и прилозима верног народа храм, који је у потпуности обновљен и живописан, поново место у коме се упућују молитве за мир, љубав и спасење читавог света. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
April 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|