Разговор између Растка и Ане – драмски дио
РАСТКО: Већ дуго осјећам самоћу своју међу људима. Осјећам да сам далек својим вршњацима, да сам странац својим познаницима; да сам огрнут тајном чак и за своје најближе, за оне који би ме требали најбоље познавати. Већ дуго осјећам мрак и тишину свијета којем не припадам, али, ево, коначно, послије свих недоумица, несигурности и питања, ја у својој души откривам ово свјетло. То си Ти, Господе, у моје срце посијао сјеме што је клијајући донијело безброј искри и смјерница, безброј путоказа мојој неизвјесности да ја спознам ко сам заправо.
Схватио сам откуда она отуђеност од свијета и људи, откуда засићеност стварима које су ми се успут нудиле, а које нисам желио имати. Откуда осјећај неприпадања гдје год да сам ногом крочио на овом предивном и суровом свијету, сем тамо гдје си ме Ти, Господе, упутио. Само међу зидинама манастирским ја сам осјећао мир. Само тамо сам био онај кога сам у себи препознао. Дај ми снаге, Господе, да нађем своје мјесто под манастирским кровом, да бих народу своме помогао да нађе мјесто у Царству небеском.
Народ нам је напаћен, људима су срца нагрижена невјером, а тијела гријехом. Ти си пут којим желим ићи. Створитељу свега што око види и душа осјећа, дај ми мудрости да народу своме отворим тај пут. Они га, у својој тмини, још нису свјесни. Дај ми снаге да их обасјам овим свјетлом што је у мојој души грануло. Јер ја силно волим народ свој, и знам шта ми је чинити за њихово спасење, само када си Ти уз мене, Господе.
АНА: Растко, сине мој! Опет си ту, сам!? Замишљен. А мајци твојој срце је препуно туге кад те таквога види. Па, ти знаш да мени можеш све казати. Зар је тако тешко рећи шта осјећаш? Какве те бриге брину, какве те мисли жалосте, сине мој мили, снаго срца мога?
РАСТКО: Ту сам, мајко, гдје бих друго био!? Сам сам са својим мислима, али нису оне тако црне како се теби сада чини.
АНА: Зар ти не знаш да сам уз тебе сваким дијелом бића свога? Зар ти не знаш да од твога осмијеха моје очи засијају? Да од твоје туге мајчинско срце освоји немир за трен? Зар ти не видиш, дијете моје, да ми овакво твоје стање задаје бол; да ме мучи и разбија, да ме пустоши као што водене бујице руше све пред собом? Зар ти не осјећаш да сам ту, за тебе? Хајде, отвори се мајци својој, кажи ми какви то облаци владају твојим мислима, па ја сунце у твојим очима све рјеђе видим? Барем мени можеш увијек рећи све.
РАСТКО: Моју душу, мајко, не мучи више ништа. Коначно сам одлуку донио. Одлуку која ће нам свима добра донијети.
АНА: Да ли то значи да моје очи више неће гледати то твоје замишљено лице овдје, на овом мјесту?
РАСТКО: У праву си. Твоје очи заиста више неће гледати ово моје замишљено лице овдје, на овом мјесту.
АНА: Е, кад би ти знао шта је све мајка спремна за своје дијете да учини. Само хоћу да видим како се радост враћа у твоје лијепе очи и како ишчезавају те тешке мисли што испод твога чела већ дуго обитавају. Како да се срећан осмијех на твојим уснама задржи? Кажи мајци, чиме да те развесели?
РАСТКО: Али, нисам ја тужан. Погледај ме! Ти сада гледаш лице онога који је управо донио највећу одлуку у свом животу.Зато и јесте радости пуно моје срце, а у глави мојој сад се нижу велике идеје и величанствене замисли; а не бриге, како се плашиш ти, мајко мила. Само те молим, сигурна буди у то да је права моја одлука, да није исхитрена и да није страшна, како ће се твоме срцу сигурно испрва учинити.
АНА: Како то мислиш, сине мој? Па, зар нећеш испунити жељу оца свога, владара?
РАСТКО: Управо ћу ту жељу испунити. Жељу Оца свога.
АНА: Дакле, срце моје може да се смири. Сјешћеш на пријесто послије свога оца, владаћеш послије њега?Чуваћеш свој народ, бићеш вођа њихов, благонаклон и правичан, бићеш неко кога ће они слушати и пратити, вољети и поштовати? О, како си мајчине мисли умирио! О, како ћеш оца свога усрећити!
РАСТКО: Да, мајко, у праву си. Бићу вођа свога народа. Цијели свој живот који ми је дат на овој земљи посветићу народу своме, преко Оца свога. Преко Господара мојега.Кроз Њега ће и мене људи видјети. Преко мене нека Њега људи чују. Јер шта је живот ако га протраћимо? Ако се не будем борио за нешто веће од себе самога, нећу знати да сам постојао.
Шта је снага тијела мојега, ако јој допустим да ишчезне? Шта је душа, ако јој допустим да потоне?
АНА: Сине мој, чудно говориш. Бојим се да те мајка твоја не разумије, иако се њено срце свим силама труди.
РАСТКО: Неће проћи дуго, а ти ћеш схватити шта сам ти рекао. Преко тебе ми је Господ живот удахнуо, зар би ме ико боље од тебе могао разумијети? Видјећеш да сам вриједан твоје љубави, онолико колико ти осјећаш да јесам.
АНА: Зар ти мислиш да сам икад у то посумњала? Е, Растко мој, још ти не знаш мајчино срце шта у себи носи.
Него, тражила сам те да ти јавим да су нас иноци из Свете Горе дошли посјетити. А знам да се увијек разговору с њима радујеш.
РАСТКО: Љепше ми вијести ниси могла донијети. Хајдемо, брзо, да нас не чекају.
15. Разговор између Саве и војводе – драмски дио
ВОЈВОДА: Дошли смо, Растко, да те кући вратимо. Твој нас је отац послао да те уразумимо и допратимо дому твоме.
САВА: Моје име није Растко. Он је остао само сјећање. Успомена на нешто што сте сви ви у њему жељели видјети. Њега више нема.
Ја сам Сава, слуга Божији, тако им реците. И нека не плачу за мном, него нека се м оле Богу и брину за душу своју.И гдје да се вратим? Кући? Па, ово је моја кућа. Ово је сада мој дом.
Гдје да ме водите? У живот који ме не радује, у свијет у којем би улога моја била тако мала и безначајна, међу народ за који тамо не бих могао направити ништа да га учиним бољим.Видјећете колика је љубав моја, када се плодови мога труда у ваше крило спусте.
ВОЈВОДА: Зар ти не знаш да ти мати и отац за тобом пате? Зар ти не знаш да те тамо чека бољи живот, пун сјаја и раскоши? Зар си због овога сво оно богатство за собом оставио?
САВА: Јесте, замијенио сам скупоцјене хаљине за једноставну монашку одјећу; и видите да овдје материјално богатство нема вриједност коју му ви приписујете тамо, изван манастирских зидина; али знајте ово, да је срцу моме осигуран мир, јер сам овако ближи Оцу своме него што бих игдје на свијету могао бити.Моја душа не расипа више снагу на пролазне ствари, на неизвјесност постојања материјалног свијета.Овдје и овако сам срећан, јер сам богатији више него што сам икада могао пожељети да будем; богатији за благо које у себи свако од нас носи, али га само ријетки проналазе.
ВОЈВОДА: Како без тебе да се вратимо?
САВА: Идите, реците оцу моме да не тугује; да ће пријесто у добре руке оставити и без мене. Кажите му да га нисдам изневјерио и да ће вријеме показати да сам правим путем пошао.Браћи мојој поручите да се воле и поштују један другог, и очеву одлуку, каква год она биула.А мајци мојој реците да је волим и да јој суза из ока не креће због мене, јер сам срећан колико у животу неко може бити, на овом мјесту, гдје Господња ријеч смирује, а сила Његова показује камо да идем.
Носите им те ствари моје, мени више требати неће. Ја сам сада онај који сам одувијек требао бити.
ВОЈВОДА: Али живот, велики живот те тамо чека.
САВА: Нисам ја за тај живот. Оставите ме људи, ви који не видите овај свијетли биљег на срцу моме, који не осјећате овај печат на мојој души, што ме увијек изнова опомиње да тај свијет није за мене.
Па, и ако су ми намијењене неке ствари, ја их нисам тражио. Пут којим ја желим кренути је изван онога што ви зовете богатством. Далеко је од хоризонта до којег ви видите. Много је даље од зида којим сте душе своје опасали и преко којег нећете да гледате.
ВОЈВОДА: Како ћемо родитељима твојим пред очи без тебе изаћи? Како ћемо им објаснити нешто што ни ми овдје не разумијемо?
САВА: Не може мене у потпуности разумјети нико, ако није неке битке у себи пролазио и окончао. Коме сам се могао повјерити, а да не наиђем на запрепаштење и чуђење, на прегршт осуде и невјерице?
Ко сам ја био у ономе свијету када нисам осјећао задовољство у овоземаљским богатствима, у сјају и благу које носи очева круна, која је једном на мојој глави требала стајати? То што ја јесам, као и оно што нисам; то што ћу постати или што нећу никада бити; оно што осјећам да је исправно, као и оно што никада неће бити дио мене – све ја то Њему дугујем.
Зато ме оставите. Један ми је живот дат на земљи овој, нисам могао дозволити да ми улудо прође. Једна ми је душа повјерена, нисам могао допустити да је изгубим.
Идите! Не плачите, него се радујте због мене! Молитвом се од свакога зла заштитите! Љубите Господа свим срцем својим и свом душом својом и видјећете како се на земљи открива дубина Божијег милосрђа!
Ако не живимо Христом ... – поука
Ако не живимо Христом и по науку Светога Саве, како онда да му кличемо с љубављу? Где је та љубав, у чему је и када се види? Једанпут годишње је сувише мало.
Зато, браћо моја и сестре, подсетимо се још једном да ћемо изаћи пред Праведног Судију, којем је с десне стране Свети Сава. И полагаћемо, сваки појединачно, рачуне о своме животу. Желимо да вам је ово стално на уму, преко целе године. Ако будемо остваривали оно на шта нас Свети Сава упућује, моћи ћемо се назвати светосавском децом, и имаћемо снаге да му погледамо у очи, и да му заиста ускликнемо с љубављу.
