Сазнај новости из
хришћанског свијета
"Јахве је мој Бог" буквално тако се може превести име пророка Илије са јеврејског. Можда је пророк узео ово име -свједочанство за себе у одлучујућем тренутку у историји Израиља - током сукоба за истинско Богопоштовање са свештеницима Ваала. Црква слави успомену на светог пророка Илију 2. августа. Након смрти цара Соломона, Израиљско царство се подијелило на два дијела- Јуду и Израиљ. Убрзо након тога, израиљски цареви су одустали од поштовања Истинитог Бога. Цар Ахав и његова жена Језавеља били су идолопоклоници. Они су приносили жртву Ваалу и убиједили народ да то учини. Једног дана пред Ахавом се појавио чудан чојвек - бос, у грубом огртачу од камиље длаке и са штапом. То је био пророк Илија. Илија је објавио цару вољу Господњу: због своје злоће Израиљ ће претрпјети велику сушу. Рекао је "Тако да је жив Господ Бог Израиљев, пред којим стојим, ових година неће бити росе ни дажда докле ја не речем" (3 Цар. 17, 1). Три године није било кише ни росе у цијелој земљи. Људи су умирали од жеђи и глади. Али Ахавово срце је остало глуво. Илија се дуго скривао од цара код потока Хората према Јордану. Гаврани су му сваки дан доносили месо и хљеб. Када је извор пресушио, Господ је наредио Илији да оде у Финикију, у село Сарепта у близини града Сидона. У Сарепти је Илија упознао сиромашну жену, удовицу. На питање да га нахрани, одговорила је да нема ништа осим једне прегршти брашна у здјели и нешто уља у крчагу. Имајући пак по мјери своје вјере благодат чудотворства од Бога, пророк учини те брашна и уља не нестаде у удовичиној кући; и њега храњаше удовица док не престаде глад. Једног дана удовичин син тешко се разболио и умро. Илија је узео дјечака, ставио га у собу и, сагнувши се над њим, трипут завапио Богу. Пророк и умрлог сина удовичина васкрсе молитвом и трократним дувањем на њега. По истеку трију бездаждних и гладних година, свеблаги Бог, видећи гдје се Његово саздање потпуно уништава глађу на земљи, сажали се и рече слузи Своме Илији: Иди, јави се Ахаву. Послије три године, Илија је поново дошао код Ахава. Наредио је да се сав израиљски народ окупи на планини Кармил. Окупило се неколико хиљада људи и 850 Ваалових свештеника. Илија је наредио да се направе два олтара: један Ваалу, други Истинском Богу. Цио дан су свештеници Ваалови вапили свом богу. Али небо је ћутало. Предвече је пророк Илија подигао свој олтар, положио жртву, наредио да се ископа јарак и наредио да се жртва и огревно дрво залију са четири ведра воде. На молитву пророка, огањ се спустио с неба и спалио жртву, дрво, камење и чак воду. Људи су пали на земљу вичући: „Ваистину Господ је једини Бог, и нема другога Бога осим Њега“. Тада се небо отворило и почела је да пљушти киша. Упркос Ахавовом покајању, Језавеља је и даље пријетила да ће убити пророка. Илија је побјегао у Јудеју. Пророк је ходао четрдесет дана, а кад је стигао до горе Хорив, настанио се у пећини. Овде се, после страшне олује, земљотреса и пламена, сам Господ указао ожалошћеном Илији „у тихом вјетру“. Због његове ватрене ревности за славу Божју, пророк Илија је жив узет на небо. Његов ученик, пророк Јелисеј, био је свједок успона Илије на небо у ватреним колима. Јеванђеље свједочи о пророку Илији као највећем од пророка. Током Преображења Господњег, апостоли су видјели Христа како разговара са Мојсијем и Илијом. Према свједочењу Јована Богослова, пророк Илија ће бити Претеча Другог Христовог доласка на земљу и умријеће од антихристових слугу (Откр 11, 3-12).
Цртежи Наталије Кондратове /извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет Дуга коса, густа брада, вунени огртач на раменима, понекад - капа на глави и свитак у рукама. Овако су у старо доба били приказани сви старозавјетни пророци, а само су натписи у близини ореола и текстови на свицима дозволили вјернику да одреди ко је тачно насликан на зиду или плочи. Препознатљиви пророчки атрибути - огртач, капа, брада, дуга коса и свитак у руци - имају веома дубоку симболику. На зидовима многих старих храмова можемо видјети изображења људи у шеширима и огртачима. То су пророци - старозавјетни праведници, који су објављивали вољу Божију Израиљу и били су нека врста моралних смјерница у тим годинама када је народ поново запао у многобоштво. Међу њима посебно мјесто заузима Свети Илија - најпознатији пророк предхришћанске ере, који је живио у Палестини девет вијекова прије Рођења Спаситељевог. Подједнако га поштују хришћани, Јевреји и муслимани, што се огледа у његовој иконографији - постоји неколико начина како је пророк Илија приказан на иконама. Сада ћемо их размотрити. Почнимо са огртачем - он је и даље важан дио одјеће у пустињским пределима планете, који добро штити свог власника од ужареног сунца и продорне хладноће. Осим тога, вуна пружа добру вентилацију и ствара најудобније услове за боравак на сушним мјестима. Старозавјетни пророци су значајан дио свог живота проводили у пустињи - тамо су се крили од злонамјерних људи, молили се, осамљивали како би били сами са Богом и собом. А ако се у граду појавио човјек у грубом вуненом огртачу, онда су сви знали да је, највјероватније, пророк. А огртач је, такође, симбол путешественика (путника). Заиста, живот свеца којег је Господ изабрао за пророчку службу био је непрекидно путовање. Морао је сваког тренутка напустити све и отићи да испуни Божју вољу - да проповиједа, поучава, изобличава. Сљедећи елемент најранијих икона било ког пророка је капа, капуљача, наруквица или круна. С једне стране, то је сасвим разумљиво - у пустињи глава мора бити заштићенија од сунца пажљивије од остатка тијела. Такође, многи пророци су били племенити људи, па отуда круна на глави, на примјер, пророк Давид. Трака за главу такође има утилитарно значење (практично, корисно) - држи косу, која је код многих пророка било јако дуга. Али, такође, покривало за главу у иконографији се користи у другу сврху - символизује милост Божију, која почива на светитељу. И то је такође вијенац славе, знак изабраности и служења Господу. У Старом завјету постојала је посебна група Јевреја који су називани Назиреји. Ови људи су се посветили Богу - једно вријеме или заувијек су одбијали брак, алкохол, забаву, проводили дане у посту и молитви, помажући другима. У знак полагања завјета, Назиреј је носио дугу косу која се није могла ошишати и обријати ни цијелог живота ни до краја завјета. Временом је велика и бујна коса глави постала симбол службе Богу. Овај тренутак се огледа у пророчким иконама. И на крају, свитак је знак проповиједи, знак да пророк не само да нешто говори, већ говори веома важне ствари које је важно сачувати за потомке. Ако је пророк иза себе оставио књиге, свитак обично садржи најзначајнија његова пророчанства која су у вези са Христом. Ако пророк није писао, већ је поучавао усмено, онда свитак и даље садржи натпис - најпознатију изреку овог човјека. Прве иконе угодника Божјег Илије појавиле су се у раној византијској епохи и нису имале никаквих карактеристичних црта од других пророчких лица. На древним мозаицима и фрескама, пророк Илија се појављује пред нама као човјек умотан у огртач од густе камиље длаке. Има чупаву браду средње дужине и дугу, густу косу која му сеже до рамена. Очи су смеђе, поглед продоран, јаке воље, гледа директно у душу гледаоца. Понекад је на светитељевој глави била приказана вунена капа, а у његове руке стављен је свитак са пророчким ријечима. На неким приказима Илија држи нож којим је погубио око петсто злих незнабожачких Валових жречева. Први од њих је Илија и гавран. На икони пророк сједи поред потока, окружен камењем које виси над њим. Гавран сједи на дрвету или на стијени и држи хљеб у кљуну. Ова композиција преноси садржај библијског одломка, који говори о томе како је пророк, објавивши почетак суше израиљском цару Ахаву, отишао у пустињу ... Али поред традиционалног састава, постоји и низ јединствених иконе овог пророка које приказују различите тренутке његовог живота. Од укупног броја, могу се издвојити двије најпознатије приче. „И он отиде и учини по ријечи Господњој, и отишав стани се код потока Хората, који је према Јордану. И ондје му гаврани доношаху хљеба и меса јутром и вечером, а из потока пијаше“ (3 Цар 17, 5-6). Други заплет је узнесење Илије на небо у ватреним колима. За разлику од двије претходне иконе, приказ ове врсте је веома симболичан и поставља много питања неспремној особи. Али прво, окренимо се тексту Библије: „А кад пријеђоше, рече Илија Јелисију: ишти шта хоћеш да ти учиним, докле се нијесам узео од тебе. А Јелисије рече: да буду два дијела духа твојега у мене. А он му рече: заискао си тешку ствар; али ако ме видиш кад се узмем од тебе, биће ти тако; ако ли не видиш, неће бити. И кад иђаху даље разговарајући се, гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, и Илија отиде у вихору на небо. А Јелисије видећи то викаше: оче мој, оче мој! кола Израиљева и коњици његови! И не видје га више; потом узе хаљине своје и раздрије их на два комада. И подиже плашт Илијин, који бјеше спао с њега, и вратив се стаде на бријегу Јорданском“ (4 Цар 2, 9-13) Ево иконе која приказује овај догађај. Испод је Јордан који тече између стијена. Јелисеј, Илијин ученик, стоји на обали и пружа руке свом учитељу, као да му нешто узима. Илија је приказан у горњем дијелу иконе, стоји на дво- или четвороосовинским колицима које вуку неколико коња. Колица су захваћена пламеном тако да је сам пророк, такорећи, захваћен. Коњи су усмјерени ка небу, а саму ватрену сферу подржава анђео. Неке иконе показују да је облак пламена у којем стоји Илија наставак анђелских крила, да су ватра и анђео једно. И, коначно, највиши положај заузима изображење Божије - било у облику благословене деснице, било у облику лаганог облака. Понекад се испод Јелисејевих ногу навлачи плашт - Илијин вунени огртач, који је пророк бацио као поклон свом ученику. Симболика иконе у сваком детаљу преноси молитву идеју о узнесењу пророка из доњег свијета у виши свијет. Прије свега, то су стијене, које су у иконографији увијек симбол чврсте вјере и духовног успона. Ватрена кугла је слика славе Божје, као и оног анђеоског свијета, гдје је Илија прешао жив. Исту идеју истичу и коњи који јуре према горе, обавијени божанским пламеном. Иначе, точкови кочије су, такође, наговјештај анђеоског присуства, јер су један од највиших анђеоских чинова - Престоли - приказани управо у облику точкова са очима. Икона приказује Илијин прелазак у небеску славу. По предању, он се тјелесно узнео и умријеће тек када се врати на земљу да осуди Антихриста прије другог Христовог доласка. Аутор: вјеронаука.нет на основу извора: фома.ру Поводом празника Светог Илије-Илиндана за Вас смо припремили слајдшоу ријетких и необичних икона и фресака Светог Илије Пореклом беше ова света царица Српска, у монаштву названа Евгенија и Ефросинија, од свете лозе Немањића. „Беше рода светла и славна и нарочита, од царског неког корена, племена Светог Симеона Немање, првога господина Србима“. Беше ћерка чувеног војводе топличког и полимског Вратка, познатог у Српском народу под именом Југ-Богдан. Он беше пореклом од Вукана, најстаријег сина Светог Немање. Војвода Вратко беше не мали великаш на двору Српског цара Душана Силног (1331-1355. г.), и зато његова кћи Милица, која би рођена око 1335. године, стече у детињству своме најбоље хришћанско и царско васпитање. По природи сама беше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме. Као царева рођака, она често биваше на царском двору Душановом, и када одрасте сам је цар удаде за једног од својих витезова, за војводу Лазара Хребељановића, који касније постаде кнез и владалац Српски (1371-1389. г.). Са Лазаром се Милица беше најпре срела у крајевима свога оца, тамо где касније она подиже своју дивну задужбину манастир Љубостињу („Љубвестан“). Од тада се њих двоје искрено заволеше и затим чесни брак склопише. У свом чесном и Богом заиста благословеном браку њих двоје једно друго потстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не беше мање од ње побожна и богољубива духа, због чега и би удостојен од Бога светости и мученичког подвига и венца. Живећи тако чесно и богоугодно они у браку добише од Бога најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добровоја (који по рођењу убрзо умре). Побожна Милица веома усрдно хришћански васпита сву своју децу, па уз образовање у побожности она их научи и корисним светским наукама и потребним пословима, као што и приличаше кнежевској и царској породици. У васпитању синова и кћери Милици помагаше и једна побожна монахиња по имену Ефимија, Миличина рођака по телу, иначе бивша српска деспотица Јелена, супруга деспота Јована Угљеше. Кад Лазар и Милица постадоше свесрпски господари (после смрти цара Уроша Нејаког, 1371. године) и борављаху у својој престоници Крушевцу, монахиња Ефимија нађе склониште и уточиште на њиховом двору, и ту беше „друга мајка“ и учитељ Миличиним кћерима и синовима. Али честита мајка им и кнегиња Милица, „сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена“, би за свагда најбољи живи пример својој деци, особито кћерима, правог хришћанског васпитања и образовања и сваког богоугодног врлиновања. Како је она одгајила и васпитала своју децу види се из тога што су сва она, иако у временима тешким и опасним, очувала до краја веру своју и образ, и шта више, једно од њих – син јој Стефан, деспот Српски, би од Бога прослављен као велики праведник и светитељ. Са свог кнежевског двора у Крушевцу Милица и Лазар поудаваше своје четири старије кћери за суседне српске и хришћанске владаре и великаше. Најстарију своју кћер Мару удадоше за српског велможу на Косову Вука Бранковића; другу кћер Драгану удадоше на бугарски двор, за Александра, сина цара Шишмана; трећу Јелену дадоше за зетског владара Ђурђа II Страцимировића – Балшића, а четврту Теодору за мачванског и угарског бана Николу Гаровића. Каква је пак била судбина најмлађе Миличине кћери Оливере, видећемо мало касније. Са својим благочестивим мужем и кнезом, Светим Лазаром, Милица богоугодно и човекољубиво управљаше Српском земљом све до велике и страшне Косовске погибије 1389. године. До тог времена они у својој земљи подигоше многе свете задужбине: цркве, манастире, школе, болнице, странопријемнице и сиротињске домове, о чему се може више видети у Житију Св. Лазара (под 15. јуном). Јер то беше још увек доба у ком Бог не беше још предао Српски род у Турско ропство. А онда одједном дође тужно и страшно Косово и мученичка погибија Св. кнеза Лазара и најбољих јунака Српског народа. После Косовске битке, која би на Видовдан 15. јуна 1389. године, благочестива кнегиња Милица, са синовима својим Стефаном и Вуком и са свјатјејшим патријархом Српским Јефремом, клиром и народом, пренесе ускоро (фебруара 1391. г.) свете мошти Св. великомученика Лазара у њихову задужбину Раваницу код Ћуприје, из храма Св. Вазнесења из Приштине где оне беху погребене одмах после Косовске битке (док тела осталих косовских мученика бише погребена у цркви села Бабин Мост и по осталим српским храмовима и светињама). А тада, удова кнегиња Милица остаде да са безброј других српских удовица оплакује поробљење свога хришћанског народа под јарам иновераца Турака. После Косова она беше као нека српска Прамати Рахиља која плакаше над оном побијеном и овом поробљеном српском децом својом. „Јер тада, вели Константин Философ, не беше места у целој земљи Српској где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити. Вапај беше толики да се њим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахила плакала и није хтела да се утеши због побијене деце своје.“ У свету кнегињу Милицу биле су тада уперене очи свег преосталог Српског народа, свих удовица и све нејачи, јер је иза Косова она остала као владар поробљене земље. Њен најстарији син Стефан беше још дете од дванаест година, те не могаше још управљати земљом. Но богољубива и народољубива Милица се тада прену из своје и свеопште туге и „узе на се ревност мушку“, те поче храбро и мудро владати својим народом. У стварима овога света, „у којима се је тешко снаћи“, она беше паметна и енергична, а изнад свега беше побожна и Богу предана, тако да у време своје владавине много олакша тешку судбину Српског народа, и то баш у време када је тешки завојевачки мач осионих Турака све јаче и јаче угрожавао и притискивао Српску земљу. Она је мајчински збрињавала сирочад и удовице, тешила уцвељене, хранила гладне, одевала наге. Но прва брига њена беше да од новог турског султана Бајазита (1389-1402. г.) добије обећање да хришћанска вера и Црква Божја у њеном народу неће бити од Турака гоњена и уништавана. Тиме је она хтела да спасе макар душу народну, ако је тело народно било поражено и поробљено. Када је то обећање од Бајазита добила, али под болним за њу условом да му своју најмлађу кћер Оливеру да за жену, света Милица је тада кренула и многе храмове обновила, и многе нове цркве и манастире подигла, да би се на крају и сама замонашила и у монашком животу Богу посветила. О томе како се света кнегиња пренула и с помоћу Божјом храбро држала у оном тешком покосовском времену, овако говори њен савременик патријарх Српски Данило III: „Али не треба, о возљубљени, да ово прођемо ћутећи, и да не споменемо оно што се догодило после мало година (од Косова), да не бисмо прећутавши увредили мужаствено страдање и великодушно трпљење оних који се показаше крепки духом у подвизима искушења дошавших на нас, искушења јаких и тешко подношљивих, која дођоше на земљу Српску. Јер одасвуд се непријатељи подигоше и силно навалише. Не само исмаилћани, него и Угарске земље, и многа господа са бројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треће мачевима секу, те се тако мноштво крви проливаше. И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово благочестива кнегиња, са сином својим Стефаном, да је и она и Српска земља у безнадежном удовиштву, и да их одасвуд непријатељ напада и разграбљује, и да нема никога да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и Његову Пресвету Матер. Тада Господ, Заступник сиротих и Утешитељ ожалошћених, видевши довољно искушења и казне, не устрпи да и даље остави христоимените људе Своје на поругу непријатељима, него изволи дати и олакшање“. Слично казује о Светој кнегињи и други савременик, Константин Философ: „А достославна и веома мудра Милица, која превазилажаше многе изабране матере, оставши сама, беше, као што вели Соломон, мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпли милостиње из њезине руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и Одисеј мудри у многим саветима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, који су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилажаше заповести, и иђаше напред на све већа и већа дела“. Не дуго после Косовске битке Милици стиже у Крушевац посланство од султана Бајазита које је од ње тражило да Српску земљу као вазалну потчини Бајазиту, и уз то још да најмлађа кћи њена Оливера буде дата на двор султанов њему за жену. Да би свој народ заштитила од даљег страдања Милица је морала прећи преко свог личног родитељског бола и пристати на ово понижење, и после дужег већања са свјатјејшим патријархом Српским Оливера је дата иноверном Бајазиту „за избављење свога отачаства, као по Богу посредница, попут оне древне Јестире“. При томе, мајка хришћанка постављала је само један услов: да јој кћи Оливера нипошто не промени своју хришћанску веру, те да тако поробљавајући тело своје не пороби и душу, и тиме је изгуби. Васпитана добро од своје благочестиве мајке, Оливера с помоћу Божјом пође на Бајазитов двор, и очува тамо неповређеном своју хришћанску веру, а роду своме Српскоме би од велике помоћи и користи. Јер много пута умољаваше свирепог Бајазита за народ свој и браћу своју. А када затим погибе Бајазит, њен брат Стефан избави је од ропства иноверног и доведе у земљу отачаства свога још за живота мајке им Свете Милице. А и Миличина друга кћи Драгана, која беше удата за бугарског царевића Александра, такође остаде чврста и непоколебљива у својој хришћанској вери када њен несрећни муж, у жељи да спасе од Турака свога оца цара Шишмана, прими исламску веру (1393. године) и постаде турски паша. Такво васпитање хришћанско беху добиле Миличине кћери од своје мајке. Света се кнегиња Милица, као што је већ речено, старала да хришћанску веру и Цркву свога народа заштити од турских прогона и злостављања, и за то се посебно заузимала пред султаном Бајазитом. Пошто је одмах после Косовске битке умро Св. патријарх Спиридон, њега је најпре замењивао једно време Св. патријарх Јефрем, док није Света Милица ускоро сазвала сабор у Жичи на коме је за Српског патријарха изабран Данило III (1392-98. године), који се до тада подвизавао у манастиру Дренчи код Александровца крушевачког. Заједно пак са њим и са својим сином Стефаном, Света Милица обдари својом даровном повељом (1392. г.) свету лавру Хиландар на Атону, поклонивши му једну цркву и неколико села на реци Ибру, а нешто касније (1395. г.) даде богате дарове и руском манастиру Светог Пантелејмона такође на Светој Гори. Исто тако, ова благочестива кнегиња са својим сином поможе духовнику Сисоју Синаиту да подигне манастир звани Сисојевац код Раванице. И уопште, она многе храмове Божје обнови и нове цркве и манастире подиже. Најзнаменитија пак задужбина њена јесте свети манастир Љубостиња, који она подиже после Косовског боја и у који се ускоро затим повуче и замонаши, заједно са многим Српкињама удовицама изгинулих косовеких јунака. Љубостиња би подигнута у подкриљу горе Прозрака, недалеко од Трстеника. Главни градитељ цркве беше познати „Раде Неимар“ (Раде Боровић), који по савету Свете Милице искити Љубостињу као неки диван девојачки и матерински вез. Главни храм би посвећен Успењу Пресвете Богоматере, и ускоро (око 1402-5. г.) живописан вештом руком јеромонаха Макарија, зографа српског из околине Прилепа. Но пре но што се замонаши и повуче у манастир, света кнегиња Српска сазва државни сабор (1393. г.), на коме пред свима предаде власт своме сину Стефану Високом, као што вели о томе патријарх Данило III: „Достохвалном Стефану, достигавшем у узраст мужа савршеног, по извољењу Божјем свише родитељка уручује екиптар, а свеосвећени патријарх све то молитвом и полагањем руку благосиља“. На свом пак монашењу, које би ускоро затим, Милица узе монашко име Евгенија и повуче се најпре у манастир Жупањевац близу престонице Крушевца (према Јагодини), док не би готово зидање Љубостиње. Са њом тада беше и њена рођака по телу монахиња Ефимија, коју споменусмо на почетку као бившу супругу деспота Јована Угљеше. У то време би од Турака разорено и уништено бугарско царство у Трнову (1393. године). Отуда дође у Србију монах Григорије Цамблак, који од кнеза Стефана и мајке му Милице – Евгеније би постављен за игумана манастира Дечана, који тек што беху ово двоје благочестивих обновили. Наиме, исмаилћански пљачкаши, а и неки војници Вука Бранковића, који владаше на Косову, беху опљачкали и опустошили манастир Високе Дечане у Метохији. Дошавши у те крајеве (1397. г.) и видевши невоље дечанских монаха у опљачканом манастиру, Света Евгенија, која понекад излажаше из свог манастира да помогне своме сину, одмах са Стефаном обнови Дечане и постаде такорећи „други ктитор“ њихов. У царској хрисовуљи (повељи), која том приликом би издана Дечанима, она написа најпре ово: „Дошавши у овај манастир, у обитељ светог краља Стефана Уроша III, и угледавши красно место и прикладно за монашко пребивање, видех уистину тужан призор: толики труд и усрдност светог ктитора од злочестивих народа исмаилћанских беше попаљен и готово опустео!“ Затим даље говори о обнови манастира и својим прилозима истоме, па на крају додаје овакву смерну молитву Спаситељу Христу, Коме је посвећен главни дечански храм: „Умилостиви се на грехе моје, укрепи децу моју у благоверности и благоденетвију, да у благочешћу послуже Теби, Богу своме, као господин и родитељ њихов светопочивши кнез Лазар“. Ова топла молитва преподобне мајке Евгеније показује какву је дубину смирења она имала и како се топло Богу молила. Њеним светим молитвама она је ограђивала и штитила и децу своју и сав Српски народ. То нам потврћује и следећи догађај из њеног живота. Неки обесни великаши српски беху оклеветали сина јој Стефана, владара Србије, код султана Бајазита, и Бајазит тражаше да му Стефан лично дође на двор да се оправда. Бојећи се за живот сина свог, чедољубива мати се реши да као монахиња пође најпре она сама на двор султанов у град Сер, и да покуша да пред султаном развеје клевете против сина и тиме заштити и њега и свој народ од Бајазитове казне и насиља. Притом реши да са собом узме и умну монахињу Ефимију, да јој буде као помоћ и подршка на путу. Сву своју пак наду она одмах положи на Пресвету Богоматер, Која јој у томе заиста и поможе. О томе овако казује мудри животописац Константин Филоооф: „А пође због овога цару Бајазиту сама ова благоверна госпођа (Евгенија) и имађаше са собом и сродницу своју, бившу супругу деспота Угљеше а кћер ћесара (Ефимију). А ова је била у многим знањима и стварима веома мудра, коју узе као неку потпору и помоћ, а нарочито у оваквој ствари. Када су биле призване к цару, и пошто се преподобна Евгенија беше уплашила када је требало угледати Бајазита, Ефимија јој рече: Одбаци сада сваки страх када су нас већ удостојили да га видимо. И оне ту тада све што беше потребно разумно свршише помоћју Богоматере, на Коју и положише наду своју“. Свршивши благополучно своје посредовање за сина пред султаном, света кнегиња-монахиња обрати се са једном молбом Бајазиту. Не искаше од њега злата ни сребра, ни светске славе ни имања, него га смерно замоли да јој дозволи да узме са собом из Видина свете мошти преподобне Петке-Параскеве, за које је, вели, спремна да да и све своје имање. На такву њену молбу султан се само насмеја, и рече: „Зашто не иштеш нешто драгоценије, него само те суве, непокретне кости?“ Но на њену поновљену и усрдну молбу он јој ипак дозволи да узме споменуте свете мошти и да их понесе са собом у Српску земљу. Сва радосна и Богу благодарна преподобна Евгенија узе мошти Свете Петке и из Видина пренесе их у Српску земљу на велику помоћ и заштиту и покровитељство своме народу. Мошти Свете Петке почиваху најпре у манастиру Жупањевцу, затим у Љубостињи и, када потом би обновљен Београд, оне бише пренете тамо и положене у Велику цркву (Митрополију). Касније, око 1417. године, би подигнута и посебна црква Свете Петке у Београду, где од тада почиваху њене свете мошти док не бише однете у Цариград 1521. године. Приликом посете Бајазиту у Серу, преподобна Евгенија и Ефимија понеше са собом на дар манастиру Хиландару велику олтарску завесу, на којој Ефимија беше извезла ликове Христа Спаситеља, као Великог Архијереја, и око Њега Св. Василија Великог и Св. Јована Златоуста. На дну пак завесе она беше нзвезла ову дивну и смирену молитву: „Од нечистих усана, од мрскога срца, од прљавог језика, од душе оскврњене прими мољење моје, о Христе мој! и не одгурни мене слушкињу Твоју, нити ме јарошћу Твојом изобличи у часу исхода мојега, нити ме гневом Твојим казни у дан доласка Твога. Јер сам пре суда Твога, Господе, осуђена савешћу својом, и нема у мени никакве наде спасења мога, ако милосрђе Твоје не победи мноштво безакоња мојих. Зато молим, незлобиви Господе, не одбаци ни овај мали принос који приносим светом храму Пречисте Твоје Матере и надежде моје, Богородице Хиландарске. Јер узех на се веру оне удовице што Ти принесе две лепте, Господе. Тако Ти и ја ово принесох, о Владичице! недостојна слушкиња Твоја, монахиња Ефимија, кћи господина ми ћесара Војихне који овде почива, некадашња деспотица. И приложи се ова завеса храму Пречисте Богородице Хиландарске у години 1399. индиктиона 8. И ко је буде однео из храма Пресвете Богородице Хиландарске, нека буде одлучен од Једносушне и Нераздељиве Тројице, и нека му је супарница Пречиста Богомати Хиландарска у дан страшнога испитанија. Амин“. После овога, преподобна Евгенија живљаше и подвизаваше се у свом манастиру Љубостињи, где као мудра игуманија руковођаше многе сестре монахиње ка спасењу и царству небеском. Но она не заборављаше ни тада бригу о земљи и народу сина свога Стефана, него у његовом отсуству из земље (приликом учешћа у Ангорској битци 1402. године) она поново управљаше народом својим, мудро га руководећи ка царству небеском. Када пак њен млађи син Вук беше устао на брата свога Стефана и прибегао Турцима, брижна мајка пошла је тада као посредница и миротворка за сином Вуком све до у турски логор у Сер, где га је најзад стигла и успела да одврати од издајства и да га измири са братом својим деспотом. Исто тако, она измири и децу најстарије кћери своје Маре Бранковић, Ђурђа и Лазара, са ујаком им деспотом Стефаном, и све док она беше жива они живљаху у миру и љубави. Таква посредница и миротворка беше она роду своме и пред Богом и пред људима. А када дође време пресељења њеног из овога света у небески, преподобна Евгенија замоли да буде замонашена у велики анђелски образ, којом приликом доби име Ефросинија. По примању велике схиме она се одаде најстрожијим подвизима, које и упражњавајући мирно се пресели ка Господу 11. новембра 1405. године. Погребена би у њеном манастиру Љубостињи, где затим многобројним чудесима над болесницима који долазе на њен мироточиви гроб би од Бога прослављена. Молитвама преподобне матере наше Евгеније-Ефросиније нека Господ помилује и нас грешне, и све српске мајке и монахиње. АминИзвор: спц.рс Деспот Стефан Лазаревић је био син и наследник светог српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице (из побочне Вуканове лозе Немањића), која је и сама била песникиња. Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса. На почетку своје владавине (1393. године) Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски Деспот је постао 1402. године. Признавши врховну власт султана Бајазита I, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године). По повратку из Цариграда, где 1402. добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, на Косову код Трипоља га сачекује и напада сестрић Ђурађ Бранковић. Породични сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и мајка Ђурађа Бранковића. Стефан Лазаревић је 1403. године прогласио Београд својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара, био је угарски вазал и члан европског витешког реда. Када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки обновио Ред Змаја (1408. године), Стефан Лазаревић је био, после Сигисмунда, први међу оснивачима, двадесет двојицом угледних европских витезова. Осим тога, краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године). Даље, деспот је добио поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске. Посед се састојао од самог града Дебрецина, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места у бихарској и суседној саболчкој жупанији; а у источној Угарској, у сатмарској жупанији, које је обухватало мање насеља, свега 15 села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове Сатмар, Немци, Нађбању (Rivulus Dominarum) и Фелшебању (Medius Mons). Деспоту је било поверено и управљање сатмарске жупаније. Године 1408. деспотов млађи брат Вук Лазаревић, кога су подржали сетрићи Бранковићи, обраћа се султану Сулејману за помоћ против Стефана. После дугих и крававих борби Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину 1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић. Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од новог султана Мехмеда I добио је Сребреницу у Босни и област између Софије и Ниша. Убрзо затим Балша III, син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини XV века уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Балша III. Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац. Контроверза око тога је ли деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину није разрешена. Оба манастира су његове задужбине. Српска Православна Црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан. Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. С друге стране, логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини, што Ресава неоспорно јесте. У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу, европски центар за превођење и преписивање књига. Манастир Копорин код Велике Плане изградио је 1415. године у част свог повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Оливере из султановог харема (закалуђерила се). Двапут годишње: 1. августа, на дан његове смрти, и 15. августа, на дан славе овог манастира, отвара се ћивот у Копорину за који се сматра да садржи деспотове мошти. Осим биографских радова, а посебно Закона о руднику Ново Брдо (1412), Стефан Лазаревић је писао и књижевне радове: Похвала кнезу Лазару (1389); Натпис на мраморном стубу на Косову (1404); Слово љубве (1409), поетско писмо млађем брату Вуку (Лазаревићу), упућено вероватно као позив на помирење. Имао је огромну библиотеку у којој је, осим богословских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава, сада Манасија, била је стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе. Читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Најзначајнији деспотов књижевни рад, поетска посланица, Слово љубави, један је од најлепших текстова српске књижевности; има десет строфа чији иницијали дају акростих: Слово љубве. Живот деспота Стефана од Константина Философа показује да су, у време кад је животопис писан, у кругу књижевних људи око деспота Стефана били познати не само Платонова и Аристотелова философија и учења Херма Трисмегиста, него и Плутархов Живот Александров. Српска православна црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа (19. јула по јулијанском календару), заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом (великосхимницом Јефросинијом). Да је српским државним руководиоцима у XVI веку било познато и питагорско-платонско-аристотелско удружење философске памети и политичке моћи, сведочи књижевни препород, око којега настојаху деспот Стефан, који је и сам био писац и преводилац са јелинског, и његови сарадници као писци, преводиоци и преписивачи. Један од његових сарадника, Константин Философ, у својој књизи о правопису упоређује га са Птолемејом Филаделфом. То чини и преводилац библијског списа Четири књиге о царевима у једном запису из 1416-1418. године, говорећи да је Деспот „по даровима и милостима нови Кир, по слаткоречивости други Манасија, по просветољубљу наличио је на премудрога Соломуна; међу онима који су вредно испитивали божанствене старе и нове списе сличан је Птолемеју, оном који је после Александра Филипова владао Египтом и превео и преложио цео Стари Завет од јеврејскога на јеладски". Писац Паралипомена (књига дневника) сматра га значајнијим и од Птолемеја, јер док је овај скупљао књиге из таштине, деспот је желео „књигама украсити нарави, њиховом благодатношћу просвећивати душу и привлачити је богопознању". У време кад је Србија била „последње уточиште православног хришћанства на Балканском полуострву" (В. Јагић), град Ресава са Манасијом, задужбином деспотовом, и средиштем ресавске школе, Љубостиња, задужбина његове мајке, Раваница, Дајша, Благовештење, и други манастири били су доиста расадници уметности и књижевности, висока културна средишта из којих су поново просијали православље и просвета. Извор: спц.рс |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|