Сазнај новости из
хришћанског свијета
Побједница републичког такмичења из Православне вјеронауке на пријему код Министра просвјете30/12/2023
Министар просвјете и културе Републике Српске Жељка Стојичић уручила је 28. децембра 2023. године признања за 46 ученика основних и средњих школа, побједника републичких такмичења, такмичења на нивоу БиХ и на међународном нивоу, те других такмичења која је организовао Републички педагошки завод у школској 2022/2023. години. Пријем је организован за 28 ученика основних школа. Међу њима је била и побједница републичког такмичења из православне вјеронауке Тамара Станковић, са својом наставницом вјероучитељицом Стојанком Никчевић. Поред признања, ученицима је уручен и поклон бон који могу искористити у књижарама Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево. Министар просвјете и културе Републике Српске Жељка Стојичић истакла је дa joj je чaст штo je имa прилику дa угoсти нajбoљe мeђу нajбoљимa, учeникe кojи су нa рeпубличким и вишим нивoимa тaкмичeњa oстaврили зaпaжeнe рeзултaтe. „Удружeни тaлeнaт и рaд и прeпoзнaвaњe oд стрaнe нaстaвникa дaje oвaкaв рeзултaт. Зaдoвoљствo нaм je штo тo рaдимo дaнaс прeд истeк oвe кaлeндaрскe гoдинe и жeлимo нa oвaj нaчин дa пoшaљeмo jaсну пoруку дa je будућнoст Рeпубликe Српскe у oбрaзoвaњу и oвим млaдим људимa кojи oствaруjу зaпaжeнe рeзултaтe. Oвaj дaнaшњи приjeм jeстe и чeститкa пoвoдoм обиљежавања 9. jaнуaрa - Дaнa Рeпубликe Српскe и жeлимo дa пoшaљeмo jaсну пoруку дa имaмo сjajну млaдoст и дa Рeпубликa имa сjajну будућнoст“, истaклa je министaр прoсвjeтe и културe Жeљкa Стojичић. Директор Републичког педагошког завода Слађана Танасић изрaзилa je зaдoвoљствo и истaклa дa je привилeгoвaнa штo дaнaс имa мoгућнoст дa сe дружи сa учeницимa – пoбjeдницимa тaкмичeњa и њихoвим мeнтoримa. На празник Светог преподобномученика ђакона Авакума, 30. децембра 2023. године, у манастиру Моштаница, Свету Литургију служили су Њихова Преосвештенства Епископ бањалучки г. Јефрем и Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, уз саслужење архимандрита, свештеномонаха, свештеника и ђакона наше Епархије. По завршетку Литургије, освећењем славског колача и кољива обиљежена је слава Општине Козарска Дубица а потом одслужен помен устанику Петру Поповићу Пецији. Инстаграм налог епархије бањалучке 600 година прије нове ере Јерусалим је освојио вавилонски цар; храм који је Саломон подигао је срушен, а многи Израиљци су одведени у заробљеништво. Међу њима били су племенити младићи Данило, Ананија, Азарија и Мисаил. ("А старјешина над дворанима предје им имена, и Данилу надје име Валтасар, а Ананији Седрах, а Мисаилу Мисах, а Азарији Авденаго"). Цар вавилонски Навуходоносор наредио је, да на његовом двору буду научени халдејској мудрости и да се образују у раскоши. Али они су, држећи се заповијести своје вјере, одбијали прекомјерност и водили строг начин живота; јели су само поврће и воду. Господ им је дао мудрост, а свети Данило - дар прозорлаивости и тумачења снова. Свети пророк Данило, свето чувајући вјеру у Јединог Бога и уздајући се у Његову свемоћну помоћ, својом мудрошћу је надмашио све халдејске астрологе и мудраце и био близак цару Навуходоносору. Једног дана Навуходоносор је сањао необичан сан, али када се пробудио, заборавио је шта је видео. Вавилонски мудраци били су немоћни да сазнају шта је цар сањао. Тада је свети пророк Данило прославио пред свима силу истинитог Бога, који му је открио не само садржај сна, већ и његово пророчко значење. Након тога цар је Давила уздигао у чин начаелника Вавилонског. Убрзо је цар Навуходоносор наредио да подигне своје изображење - огромну статуу, која је требало да добије божанске почасти. Због одбијања да то учине, тројица младића - Ананија, Азарија и Мисаил - бачени су у горућу пећ. Пламен се уздигао 49 лаката изнад пећи, пржећи Халдејце који су стајали у близини, а свети младићи ходали су усред пламена, приносећи молитву Господу и пјевајући Њему (Дан 3, 26-90). Анђео Господњи, појавивши се, охладио је пламен, а млади су остали неповријеђени. Цар, видјевши то, нареди им да изађу и обрати се правом Богу. Током владавине цара цара Валтазара, свети Данило је протумачио мистериозни натпис («Мене, мене, текел, уфарсин (Дан 5,25) који се појавио на зиду палате током гозбе, наговјештавајући пад вавилонског царства. Исте ноћи, убијен је Валтасар и наслиједио га је Дарије Мидијанин којем бјеше око 62 године Цар Дарије је поставио Данила за једног од тројице старјешина над 150 управника . По наговору управитеља и старјешина цар Дарије издаје забрану да нико не смије да се моли Богу или човјеку осим њему а казна је бацање међу лавове. Данило крши цареву наредбу тако што се мољаше 3 пута на дан лицем ка Јерусалиму- Управитељи га оптужише код цара који није желио да казни Данила али је морао да га баци у јаму са гладним лавовима, али га они нису додирнули, а он је остао неозлијеђен. Цар се ослонио да ће Данила спасити његов Бог што се и догодоча. Цар Дарије се обрадовао Данилу и наредио је да се поклони Богу Даниловом у цијелом његовом царству „јер је Он Бог живи и постојани, и царство Његово је неуништиво и власт је бескрајна“. Свети пророк Данило је дубоко туговао за својим народом, који је био подвргнут праведној казни због мноштва гријехова и безакоња, због преступа заповијести Божијих - тешког вавилонског ропства и разарања Јерусалима: о граду у коме се зове Твоје име; јер ми спуштамо своје молитве пред Тобом, не уздајући се у нашу праведност, већ у Твоју велику милост: "Боже мој, пригни ухо своје, и чуј; отвори очи своје, и види пустош нашу и град, на који је призвано име твоје, јер не правде своје ради него ради милости твоје падамо пред тобом молећи се. “(Дан 9, 18). Судбина израиљског народа и судбина читавог свијета откривена је светом пророку, који је праведним животом и молитвом искупио безакоње свог народа. Тумачећи сан цара Навуходоносора, пророк Данило је објавио смјену царства и величину посљедњег Царства - Царства Господа нашега Исуса Христа: "А у вријеме тијех царева Бог ће небески подигнути царство које се довијека неће расути, и то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва та царства, а само ће стајати довијека" (Дан 2, 44). Пророчанска визија седамдесет недјеља: "Седамдесет је недјеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши пријеступ и да нестане гријеха и да се очисти безакоње и да се доведе вјечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже свети над светима" (Дан 9, 24-27) даје свијету знакове Првог и Другог доласка Господа Исуса Христа и сродних догађаја (Дан 12, 1-12). Свети Данило је посредовао за свој народ и у вријеме насљедника Даријевог - цара Кира, који га је изузетно цијенио и прогласио слободу заробљеницима. Сам Данило и његови пријатељи Ананија, Азарија и Мисаил доживјели су дубоку старост и умрли у заточеништву. Према свједочењу светог Кирила Александријског, светима Ананију, Азарији и Мисаилу одсјечене су главе по заповијести персијског цара Камбиза. "ПРОРОК ДАНИЛО: ПРИЧА ОД ВАВИЛОНА ДО АНТИХРИСТА" -Протојереј Владимир ДолгихПрипреме за Божић се настављају, а 30. децембра у православном календару, налази се име пророка Данила.Управо је он добио откривење седамдесет недјеља као показатељ године рођења Спаситеља. Управо је он протумачио сан цара Навуходоносора о идолу са глиненим ногама, у којем видимо пророчанство о Вјечном Царству Божјем и долазећем Месији. А њега гладни лавови нису ни дотакли вријеме погубљења. Набројао сам плус-минус све информације (добро, и причу са тројицом његових пријатеља) за које је обично чуо сваки црквени човјек, који се није посебно отворио и није упознао са књигом пророка Данила. Сама књига није велика - само 12 глава, али с обзиром на важност информација које садржи, предлажем да се мало више упознамо са неким занимљивим информацијама које се обично превиде. Пролог, можда за мене, није испао баш интригантан, али ипак, Црква није узалуд установила прославе у част пророка уочи Божића. Бар кратко урањање у Стари завјет омогућава нам да боље разумијемо дубину предстојеће прославе и напетост са којом је древни свијет чекао долазак Месије. Дакле, пажњу ћемо усмјерити на неке не нарочито познате детаље. Вриједи подсјетити да се у другој глави књиге говори о сном којег се Навуходоносор плашио, али чији је садржај заборавио. У помоћ му долази пророк Данило. Враћа догађаје из царевог сна и тумачи га. Дакле, откриће је било одговор на Навуходоносорово интересовање о томе шта ће се догодити послије њега. Цар види идола са златном главом, сребрним рукама и грудима, бакреним трбухом и бутинама, гвозденим ногама и глиненим стопалима. Тада се камен са оближње стене одлијепи, без спољне помоћи, и сломи ово ухо, претварајући све његове дијелове у прашину. Даље, камен расте и претварајући се у планину испуњава земљу. За сада ћемо се уздржати од објашњавања овог сна (можда неко већ све зна) и, окренувши неколико страница, прећи ћемо право на седму главу. Овдје видимо још једно откривење, дато само директно пророку Данилу и у многим аспектима понављајући смисао Навуходоносоровог сна. Ова визија је симболичнија и самим тим мистериознија. Тако Данило види четири необичне животиње. Прва је слична лаву, али са орловским крилима. Тада се крила истргну, животиња стане на задње ноге и прими људско срце. Друга је личила на медвједа са три очњака у устима. Речено му је да једе пуно меса. Треће, изгледао је као рис, само са четири главе и четири птичја крила. Даље, већ у ноћним визијама, Данилу се појављује четврта животиња - врло јака и страшна, имала је гвоздене зубе и десет рогова, прождирала је и уништавала све што је добила. Тада се појављује једанаести рог, мање величине, али избацујући још три. Овај рог је имао људске очи и говорио је дрско. Тада се постављају престоли, на којима „старац сједи“. Четврту звијер је убио Он, а прве три су лишене своје моћи и животи су им спашени само на одређено вријеме. „Видјех у утварама ноћнијем“, наставља пророк Данило, „и гле, као син човјечји иђаше са облацима небеским, и дође до старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство да му служе сви народи и племена и језици; власт је његова власт вјечна, која неће проћи, и царство се његово неће расути “ (Дан 7 13-14). Посебно сам провео мало времена препричавајући садржај открића, да би нам био пред очима, и што ће нам сада омогућити упоређивање. Дакле, златна глава уха и крилати лав је нововавилонско или друго вавилонско царство које је постојало 626-539. год. прије Христа. Злато симболизује богатство, а лав - жестину и окрутност. Према свједочењу блажениог Јеронима Стридонског, крила су слика поноса најмоћнијих држава. Појава људског срца упућује директно на Навуходоносора. Подсјетимо се да му је послат још један сан, гдје је видио велико и раширено дрво, посјечено је, али је коријен окован ланцима остао у земљи. Када се цар поносио својом моћи, Господ му неко вријеме шаље лудило, буђење из којег је прославио Истинитог Бога, односно одвратио се од властите гордости, видећи у себи једноставног човјека чија моћ зависи од Свемогућег (4. глава). Сребрни сандук и руке, као и медвјед са три очњака - ово је Прво персијско царство, или такозвано Ахеменидско царство, које је замијенило Вавилон и постојало је од 550. до 329. године прије Христа. Преподобни Јефрем Сирин истиче да као што је сребро мање драгоцјено од злата, тако је и медвјед мање окретан од лава. Његова три очњака указују на три народа који су чинили основу етноса царства - Персијанце, Медијце и Халдејце, а прождирање меса указује на крваву (без овога, схватамо да нема начина) замјену једне државне формације другом. Бакрена бедра и четвороглави рис царство су Александра Великог (334-309. П. Н. Е.). Није било толико богато, али племенити метали су много мекши од бакра, и зато у овоме видимо прототип његове снаге. Заправо, Македонско царство је постало највеће од три наведене силе. Леопард је брза животиња, а крила му се само убрзавају, што указује на невјероватну брзину освајања цара Александра. За шест година, не толико у ратовима колико побједама, пише Блажени. Јероним, „покорио је дио Европе и цијелу Азију“. Гвоздена и глинена стопала, као и звијер која није попут било које познате животиње, тумаче се на различите начине, али већина светих отаца које сам успио да пронађем говоре о римској владавини. Очигледно је да говоримо о Римској републици, тек у 4. вијеку прије нове ере, достигла је класични период свог развоја и постојала до 27. године прије Христа, када је, од стране Октавијана Августа, трансформисана у царство. Гвожђе идола указује на гвоздене римске легије, непрестано ширећи територију државе, али неизвјесност изгледа животиње указује на етничку хетерогеност њеног становништва. Дакле, видимо да се оба разматрана откривења приближавају откривању времена Месијиног доласка на свијет. Сва некадашња царства биће уништена, а Богочовјек ће успоставити нови морални поредак у свијету. То видимо чак и по чињеници да нам се сада многи старозавјетни догађаји чине суровима, иако су њихови савременици сматрани нормом. Христос је заиста, онтолошки промијенио човјека. Ми сада, чак ни сами о себи зависни, све гледамо кроз призму новозавјетног морала. Овај побједоносни поход Његовог Царства наставља се без обзира на границе нових држава. „Старац“, којем ће се све животиње покоравати, то је Син Божији, и показатељ да је „Син човјечији дође до Старца “, према св. Кирила Александријском, кажемо нам да је „Син достигао славу Очеву“. Занимљиво је да је овај дио пророчанства послужио за стварање истоимене слике Христа, где је Он приказан као старац. Можда је потребно одвојено рећи о оном малом, многооком и арогантном рогу у четвртој животињи. Овдје видимо још неиспуњену назнаку доласка Антихриста. Блажени Јероним види десет царстава у десет рогова која су постојала прије краја свијета. Од којих ће седам бити освојено, а три - уништено, мада их и даље разумије у оквиру оних државних формација које су постојале у његово доба и прије. Али његови судови у вези са малим рогом су недвосмислени: „Стога га не бисмо требали сматрати, како неки вјерују, за ђавола или демона, већ за једног од људи у којима ће сатана живети тјелесно“. Шта год да је било, не треба да се плашите, јер ће Син Божји уништити овај рог заједно са његовим носиоцем. Дакле, надам се да није било превише досадно за читање. Не знам како ко, али волим да се упуштам у такве текстове. То нису лажна „пророчанства“ Нострадамуса или Ванге. Упркос симболизму - све је прилично јасно, нема стотина неразумљивих тумачења, а када се „слагалица“ у мојој глави склопи, чак и осјећај благог одушевљења прекрива: како је мудро Бог све уредио. Само кад покушате да у свом животу „напипате“ Промисао Божији, некако испада лоше, по свему судећи, али када узмете Стари завјет, посебно пророчке књиге, тада се чини да је Промисао у вашим рукама и да се одвија. Ово не може, а да не инспирише, и зато ћемо се чешће обраћати Светом Писму, па погледајмо, и Божић ће бити још радоснији. Протојереј Владимир Долгих /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Свети пророк Агеј био је један од посљедњих старозавјетних пророка. Његово име значи „„мој празник“. Живио је петсто година прије Христовог рођења. Своју пророчку службу започео је друге године владавине персијског цара Дарија Хистаспеса (владао од 521. до 485. прије Христа): "Друге године цара Дарија шестога мјесеца првога дана дође ријеч Господња преко Агеја пророка Зоровавељу сину Салатилову, управитељу Јудејском, и Исусу сину Јоседекову, поглавару свештеничком" (Аг 1,1). Још прије рођења Агеја, Вавилонци су заузели Јерусалим, град је опљачкан, а главно светилиште - Соломонов храм - уништено. Израиљски народ је одведен у ропство. Дуге године заточеништва завршиле су се тек када је Вавилон пао под налетом сусједне Персије. Персијски цар Кир послао је Израиљце кући. Очигледно је Агеј рођен у заточеништву и вратио се у Јудеју међу првих педесет хиљада ослобођених робова. У исто вријеме започело је оживљавање јерусалимског храма. Али градња је прекинута, а затим забрањена од персијских власти. У друштву је владала духовна апатија. Петсто двадесете године, Бог је послао свог пророка Агеја да надахне израиљски народ да обнови светињу. Инспиративни говори Агеја и другог пророка Захарије ојачали су одлучност цара Зоровавеља. Они су имали исти ефекат на обичне људе. Стално на градилишту, Агеј и Захарија позивали су раднике да се не повлаче. Агеј је рекао да ће Други храм бити већи од првог: у њему ће Бог показати своју благодат свијету. Агејева пророчанства чине једну од дванаест књига „малих пророка“ Старог завјета. Указивао је на вјерску равнодушност, која је главни узрок свих невоља. Свети пророк Агај био је савременик светог пророка Захарије (+ око 520. п. Н. Е., 9. фебруара). Пророковао је 36 година. Православни хришћани прослављају пророка Агеја 16. децембра (по Јулијанском календару, односно 29. децембра по грегоријанском календару). Књига пророка Агеја Књига се састоји од 4 пророчка говора од којих је сваки тачно датиран. У првом говору (Аг 1, 1-11) Господ преко Агеја осуђује људе који брину о својим кућама, а не о дому Божјем: "Је ли вама вријеме да сједите у кућама својим обложенијем даскама, а овај је дом пуст?" . Као посљедица овога, људи живе у сиромаштву, јер, како каже Агеј, мислећи на њих, „Зато се затвори небо над вама да нема росе, и земља се затвори да нема рода њезина.небо је затворено и не даје вам росу, а земља не даје своје производе“ (Аг 1, 10). Говор пророка инспирисао је насљедника Сасавасара Зоровавеља, првосвештеника Исуса и читав остатак народа да обнове храм (Аг 1,12-15). У другом говору (2. 1-9) Агеј говори у име Бога људима о непромјенљивости Господњег завјета: „... дух ће мој стајати међу вама, не бојте се! (Аг 2, 5). Слава другог храма надмашиће славу претходног, јер „ доћи ће изабрани из свијех народа“ (Аг 2, 7). Месијанско значење 2. говора појачано је предвиђањем будућег свијета, који ће на овом мјесту Господ дати људима „божански мир, који ће донијети спасење душама“ (Теодорит Кирски, бл. П. 63). У трећем говору (2, 10-19) Господ кроз уста пророка осуђује охолост градитеља храма, који су вјеровали да их рад на светом мјесту већ чини светима. Агеј пита свештенике о томе и долази до закључка да нечисти, додирујући чистог, није освећен, већ само оскрњављује чистог (2, 10-13). Пророк позива људе на покајање и, у потврду својих ријечи, наводи Божје обећање о повећању плодности: „Има ли јоште сјемена у житници? ни винова лоза ни смоква ни шипак ни маслина још не роди; од овога ћу дана благословити“ (2,14-19). Четврти говор (2, 20-23) упућен је директно Зорававељу и садржи Божје обећање: „ја ћу потрести небо и земљу; И превалићу пријесто царствима, и сатрћу силу царствима народнијем, превалићу кола и оне који сједе на њима, и попадаће коњи и коњици, сваки од мача брата својега" (2. 21-23). Иконографија Иконографија пророка Агеја одговара општој типологији слике пророка - Агеј је одјевен у хитон и химатион, у лијевој руци је свитак (текст на расклопљеном свитку (Аг 1, 7, 8), десна рука или благосиља или је у гесту примања благодати (са отвореним дланом према споља). Утврђена иконографија Агеја није постојала. Једно од првих познатих изображења налази се на мозаицима олтара католикона манастира вел.. Катарине на Синају, 550-565 .год. минијатурама из Тумачења из Књиге пророка (крај Кс - почетак КСИ века Торино. Б 12) Агај је млад, без браде, тамне кратке косе, са свитком у рукама. У минијатури Тумачења Књиге пророка (Крај Х - почетак XI вијек Torino. В 12) Агеј је млад, без браде, тамне кратке косе, са свитком у рукама. У минијатури из Књиге пророка (XIII в. Vat. Gr. 1153) Агеј је представљен у облику достојанственог старца са дугом косом са сивим пругама до прса и рамена. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ После дуже паузе, московски Институт за превођење Библије објавио је нову књигу на ногајском језику. Последња публикација на ногајском језику биле су Изреке Соломонове 2017. Ногајски је језик турског народа који живи у Дагестану, Ставропољској области, Карачај-Черкезији, Чеченији и Астраханској области. Језик припада турској групи алтајске језичке породице. Од 2020. има више од 109.000 говорника ногаи језика. Сада Ногајци имају приступ Мојсијевом петокњижју на свом језику. Књига Постања је раније објављена 2016. године, али се друге четири књиге први пут објављују у Ногају, саопштава Институт. На новом издању Институт је радио око пет година. Нова публикација такође укључује речник појмова и додатак са породичним стаблом 12 племена Израела и мапе које показују где су се одиграли главни догађаји Петокњижја.Извор: https://orthochristian.com/158004.html /Превод Љ.Поповић/преузето са митрополија.цом Родом из Попова Поља (28. 12. 1610. године) у Херцеговини, у селу Мркоњићи код Требиња, од родитеља простих, но благочестивих. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником. О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није. Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца. Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635. Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода. Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали. Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода. Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове. И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу. А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи. Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа. Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Извор: Манастир Острог Монаси су позвали вјернике да протестују "свим одговарајућим и легалним средствима" како би добијање ових докумената постало факултативно. Пет игумана светогорских манастира позвали су грађане Грчке да не журе са добијањем нових дигиталних личних карата, пише „.vimaorthodoxias.gr” . Игумани манастира Дохиар, Ксиропотам, Филотеј, Каракал и Констамонит, као и атоски старци, монаси, игумани и представници манастира који се налазе у Грчкој, написали су апел критикујући одлуку грчке владе да уведе нове дигиталне личне карте. Они су примијетили да пречесто човјек користи напредак у дигиталној технологији „не за своје добро, већ за сопствено уништење“. Према њиховим ријечима, „многи грађани оправдано страхују да ће огромна моћ дигиталних информација у будућности бити искоришћена за ограничавање личних слобода, контролу приватног живота и постепено стварање глобалног тоталитарног система”. „Такав тирански систем ће једног дана користити Антихрист – према пророчанству Апокалипсе – као инфраструктуру за успостављање своје свјетске доминације“, наводи се у апелу. Монаси су истакли да је „слобода највише и неоспорно добро“, „демократске вриједности су основни елементи здравог друштва“, а „ни на који начин не желимо да допринесемо успостављању било какве тиранске власти“. Они су навели да се „не слажу и противе обавезности електронске личне карте и ПИБ-а и траже да буду необавезни”. Вијест припремио: вјеронаука.нет Ученици који су укључени у додатну наставу из православне вјеронауке заједно са другим заинтересованим ученицима из ОШ "Свети Сава" из Бијељине и наставницом Миленом Миловановић,реализовали су радионицу посвећену познавању празника које славимо у децембру и јануару и афирмацији идеје да празнике обиљежавамо у лијепој атмосфери,без употребе петарди и других пиротехничких средстава.Ученици су показали одлично знање и високу свијест о препознавању опасности од употребе петарди и погрешном начину обиљежавања празника. Одговарали су и на питања везана за праксу тајног даривање поклона која се везује за Св.Николу,затим су научили да даривање за празнике Дјетињци,Оци и Материце уз симболично везивање има смисао учвршћивање породичних односа.На питање :Да ли су нам потребне петарде да бисмо прославили Божић,Нову годину и др.јединствен одговор је био :Не.Ученици су осим одговора на питања, читали и мотивационе поруке и добијали су слаткише за показано знање. Текст и фоторафије: вјероучитељица Милеба Миловановић .…Ноћ. Поље у близини Витлејема. У тами пуцкета ватра и крај ње дремају пастири. У близини су се грејали вјерни чувари стада, пастирски пси. Јагњад и овце почивају. Тихо, мрачно... Одједном се пред пастирима ни из чега појављује бистар младић! Све около је обасјано неземаљском јаком свјетлошћу! - Радуј се! — узвикује младић. Спаситељ се родио! У пећини је, лежи у простим јаслама. Пожурите к Њему и поклоните Му се! Пастири скочише и видјеше: цијело небо пред њиховим очима одједном се испуни небројеним бројем анђела! Анђели почињу да пјевају, а њихов хор је тако задивљујући да пастири онијемише: никада тако нешто нису чули и никада прије нису видјели тако лијепа бића! Ко су анђели? Одакле су дошли? Хајде да сазнамо! Када су се анђели појавили? Бог је створио анђеле прије него што су људи уопште постојали. Ниједна особа није била на свијету, али су анђели већ били тамо. Господ их је створио много, много, много више од људи. Зашто их је Бог створио? Из љубави. Господ све чини из љубави. Анђели су били у јединству са Богом, радовали се са Њим, пјевали о Њему... Али једног дана догодио се ужасан догађај који је подијелио анђеле на два неједнака дијела. Шта се догодило? Како су неки анђели отпали од Бога? Био је најлепши међу анђелима. Звао се Деница. Једног дана је постао поносан: „Кад сам тако добар, зашто и сам не бих постао као Бог? Не да Му се покоравам, него да владам собом? Али не могу то учинити сам - потребни су ми саучесници ... ”И Деница је убиједио неке анђеле да стану уз њега против Бога. Тако је трећина анђела отпала од Господа и Његове љубави! Само сада, наравно, нису могли добити власт на Небу: нема никог јачег од Бога! По Његовој заповијести, Деница и саучесници су збачени са неба. Сада знамо палог анђела као најзлог духа – сатану, ђавола и његове слуге – као демоне. Ријеч „Сатана“ значи „противник“, односно непријатељ Божији. Али пали анђео се није смирио пред Богом, него је своје интриге окренуо против Божије творевине – човјека. И једног дана је учествовао у веома страшном догађају за цијело човјечанство. Овај догађај се догодио у Рајском врту ... Како је пали анђео преварио прве људе? Господ је створио људе: прво Адама, а затим његову жену Еву. Први људи живјели су у Рајском врту. Они су вољели Бога, и Бог им је говорио директно: људи су се обраћали Господу, а Он им је одговорао. Живот Адама и Еве био је радостан и срећан. Није било болести или тешкоћа. Људи су били слободни, али им је Бог дао заповијест – да се не приближавају Дрвету познања добра и зла и да не окусе плодове са њега. Али Адам и Ева нису послушали и једног дана су пришли Дрвету. Тада се Сатана појавио у Едемском врту. Узео је облик змије и почео да наговара Адама и Еву да окусе плод са Дрвета. Ђаво се не зове џабе преварант: преварио је људе, гурнуо их на пад, обећао им оно што је и сам некада желио, али није постигао. „Постаћеш јак и свезнајући“, лагао је. Бићете као богови! Окусите плод, Он неће ни примијетити!..” Адам и Ева су повјеровали палом анђелу, подлегли његовој превари. И у том тренутку први људи су изгубили сву срећу, сву радост у којој су живјели. Уосталом, срећа долази од Бога, а они су се окренули од Њега, прекинули везу са њим својим чином, на шта их је ђаво подстакао. Адам и Ева су протјерани из раја. И од тада сви људи, њихови потомци, пате од болести и на крају умиру. А ђаво са својим помоћницима – демонима – није се смирио. Чак и након истјеривања Адама и Еве из раја, наставио је да наводи човјечанство на гријех, гради своје сплетке и узима под своју власт људе који су се одметнули од свог заштитника – Бога. Тако би заувијек остали под влашћу непријатеља, да никада више не виде пут ка Богу, али Господ, милостиви и љубећи, није могао да напусти своја створења. А онда се једног дана догодио велики догађај. И у њему су учествовали и анђели. Ко је донио благе вијести? ... Дјевојка по имену Марија спокојно је шила у својој кући у граду Назарету, када се изненада – анђели се увијек појављују изненада-пред њом појави свијетли младић. Био је то арханђео Гаврило. Рекао је: - Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си Ти међу женама! Постиђена Марија у први мах није разумјела какав је то поздрав, али ју је анђео умирио. Он је објаснио да је са њом, младом девојком која никада није тражила славу за себе и није себе сматрала неким изванредним, благодат Божија! Овај догађај знамо као Благовијести. „Благовијест“ је добра вијест. Доносити људима вијести, поруке од Бога, испуњавати Његове наредбе – то је главни задатак анђела. Ријеч "анђео" значи гласник. Када је човјек створен, анђели су почели да служе као гласници који су обавијестили праведнике о Божјој вољи. Најважније поруке Господње у најзначајнијим тренуцима у историји човјечанства донио је арханђео Гаврило. Али зашто Гаврила називамо не анђелом, већ арханђелом? Јер анђели служе Господу на различите начине. Уосталом, знамо да међу радним људима има начелника, има њихових помоћника, има мајстора, обезбјеђења и тако даље. А међу анђелима има, на примјер, арханђела, серафима, херувима. Арханђели су главни анђели. Њихова служба је да буду небески учитељи и гласници. Тако је арханђео Гаврило донио радосну вијест Дјеви Марији. Шта је вијест? Да је изабрана да буде Мајка Исуса Христа. А зашто дан када је дошла ова вијест славимо као велики празник? Да, јер се на данашњи дан прочуло да је Господ послао Сина Свога, Који ће спасти човечанство од силе палог анђела, и показати људима сам пут којим се коначно може вратити Богу — а неће ни смрт ни болест. спријечити ово. Овај пут је сам Исус. Слиједити га значи вјеровати у Њега и држати Његове заповијести, вољети Бога и ближње. Зашто анђели имају крила? Девет мјесеци након Благовијести, Спаситељ је дошао у наш свијет. Марија је родила Исуса у малој пећини. Тада су пастири посматрали, задржавши дах, безбројно мноштво небеских анђела који су пјевали и хвалили Младенца. И пастири притрчаше Исусу да Му се поклоне. Узгред, зашто анђели имају крила? Да ли заиста изгледају овако? Да, ми не знамо како заправо анђели изгледају. Ми имамо руке, ноге, главу, можемо да додирнемо нос и да се почешемо по ушима. А анђели то не могу учинити, јер они ... немају тијело! Они су бестјелесна бића. Али зашто су онда људи, на примјер, пастири у пољу близу Витлејема, видјели анђеле? И зашто су тако често нацртани са крилима? Јер Бог је тако хтио. Када шаље своје слуге са поруком људима, Он им заповиједа у којем облику да се појаве како би људи видјели, чули и разумјели оно што Бог жели да им пренесу. А анђели се не појављују нужно са крилима! Могу се појавити у облику ватре, свјетлости, ваздуха или само обичног човјека! Да, мислићемо да је пред нама човјек као и ми, а у ствари је анђео! Сваки пут Господ бира изглед свог гласника, који је најпогоднији за одређени случај. Али заиста, најчешће су анђели приказани као крилати. Зашто? Јер иконописци, умјетници, а данас и филмски редитељи и аниматори, желе да нам пренесу схватање: анђели су створења која припадају вишем, небеском, Божанском свијету! А с ким је повезано небо међу људима?.. Са птицама! Које имају шта?.. Крила!Постоји још један разлог. Крила анђела нас подсећају да ова бића могу да иду брзо, баш као на брзим крилима! - преселити се са једног мјеста на друго. Гдје су сада анђели? Библија, древна предања, житија нам говоре многе приче о томе како су се анђели јављали пророцима, царевима, свецима, па чак и обичним људима. А ми? Зашто нам се анђели не јављају? Само желим да видим анђела! .. Или су можда били само у давна времена, а сада су сви нестали? .. Не. Они су поред нас. Поред мене, са тобом, са твојим родитељима и пријатељима... Наравно, ако смо ми и они крштени. Да, Господ шаље анђеле људима када треба да објави нешто веома важно човјечанству. Али то не значи да остало вријеме анђели нису са нама. Ми их једноставно не видимо. Сјетимо се да су ова бића бестјелесна и невидљива. Али када се крстимо, Бог даје сваком од нас анђела чувара. Наш сопствени анђео, који је позван да нас заштити од напада ђавола, да заштити ... У реду, али ако никада не видимо или не чујемо овог анђела чувара, каква је онда разлика за нас да ли постоји или не? Још увијек не можемо ништа да кажемо овом чувару, да тражимо од њега било шта... И овде можемо! Можемо се молити свом анђелу чувару као што се молимо светима. Ми се у цркви обраћамо молитвом некоме за кога чврсто знамо да је поред нас, да нас чује и да може да нас заступа? Обратимо му се! Дакле, можемо се обратити анђелу чувару. На примјер, овако: „Анђеле Божији, Чувару мој свети, који си ми од Бога дат као заштитник, просвети ме данас и сачувај од сваког зла, ка добрим делима упути и на пут спасења управи ме. Амин“. Ако смо уплашени, ако је тешко, ако нисмо сигурни у своју одлуку, ако нам нешто не полази за руком и потребан нам је савјет, можемо затражити помоћ и подршку анђела чувара. Он ће саслушати, помоћи и подржати. *** Анђели су са нама. И увијек, кроз историју човјечанства, они су били ту. Славећи Васкрс Христов, сјећамо се како су жене дошле до Гроба, односно до пећине у коју су положили тијело Исусово након погубљења. Жене су угледале тамо анђела Господњег који је одвалио тежак камен са улаза у Гроб и сједио на њему. А сама пећина... била је празна! Анђео је први објавио онима који су дошли о Христу: Он је Васкрсао! Анђео Господњи донио је главну вијест цијелом човјечанству, које је некада пали анђео скренуо са праведног пута: Ђаво је поражен! Христос васкрсе! Аутор: ХАРПАЛЕВА Наталија/извор: фома.ру/ превео и припремио сајт вјеронаука.нет Тамјан је вероватно најпознатији мирис који се помиње у Библији. Порекло речи на руском језику датира из старогрчког λαδανον, која је преузета из арапског lādan - „мирисна смола“. Међутим, реч „Либан“ (од хебрејског lǝḇōnā)) такође се користи у Светом писму, које датира од јужноарапског либана, очигледно насталог од заједничког семитског корена лбн, што значи „бити бео“, што указује на боја смоле. Реч lǝḇōnā прешла је из хебрејског у грчки λιβανον и латински olibanum. Древни речници који говоре о тамјану често садрже погрешна схватања о тачној врсти биљке која садржи мирисну смолу, што ствара одређену забуну. Тако повремено спомињу грм тамјана (лат. Cistus) или дрво стиракса (лат. Styrax ) као биљке које стварају тамјан, али стварни тамјан је смола извађена из неколико дрвећа из породице Босвелија (лат. Boswellia genus) из породице брежуљевке (лат. Burseraceae). Данас се се за вађење мирисне смоле користе четири врсте таквих стабала: • дрво тамјана, или Boswellia sacra, које расте у југозападној Арабији (Оман, Јемен), на острву Сокотра и на сувим падинама сомалијских планина; • Boswellia frereana, или коптски тамјан, који расте у северној Сомалији. Назван је коптским тамјаном, јер га често користи Египатска коптска црква; • Boswellia serrata, или индијски тамјан, расте у Индији и југоисточној Азији; • Boswellia papyrifera, или судански тамјан, пронађен у Етиопији, Еритреји и Судану. Босвелија је зимзелено тропско дрво, релативно мале величине (5 до 26 стопа). Арапске сорте имају мале жуте и беле цветове, док су цветови афричких сорти бледо црвени. Тамјан из Босвелије вади се два пута годишње - у пролеће (од марта до маја) и на јесен (од септембра до октобра). Процес траје око две недеље. Да би сакупили смолу, праве се посебне прорези на кори, из којих смола почиње да тече. Смола у почетку има белу боју (сетите се горе поменутог порекла речи једног од библијских израза за тамјан „бити бео“). Ослобођена смола кристалише се под утицајем кисеоника и учвршћује се. Потребно је око недељу дана да смола довољно очврсне пре него што се може остругати. Најчишћим и најквалитетнијим тамјаном сматра се смола узета из Boswellia sacra, чији сам назив подсећа на светотајинске радње повезане са тамјаном. Сакупљени тамјан подељен је у две врсте: фини тамјан (лат. olibanum electum) - округли или дугуљасти ситни комадићи у облику капљице светло жуте боје и воштаног сјаја; и обични тамјан (лат. olibanum in sortis) - мање чисти, већи и тамнији комади.
Као у случају Светог Николе, тако се и у случају Светог Спиридона догађа извјесна загонетна ситуација. О њиховим животима знамо врло мало. Аутентична свједочанства из времена када су ови подвижници живјели, практично не постоје. Намјерно сам покушао да утврдим шта су истините приче, а шта - предања које су саставили побожни људи. Узео сам разне студије о животу Светог Спиридона, али испоставило се да научници слијежу раменима и кажу да је немогуће утврдити гдје су немогуће истините приче о њему као стварној личности која је живјела у IV вијеку, као епископу кипарског града Тримитунта а гдје су предања. ...Да, ово вјероватно није потребно. Живот овог човјека био је пун чуда - то се сигурно зна, али неке нијансе, детаљи, чини ми се, нису важне. Чињеница да је у тим чудима откривена природа светог Спиридона, испољен његов карактер и захваљујући тим причама можемо некако да реконструишемо његов духовни изглед - то је оно што је важно. Па ипак, шта можемо рећи о светом Спиридону? Познато је да је рођен крајем 3. вијека, око 270-те - 280-те године. Било је то још вријеме прогона хришћана. Рођен је у сиромашној породици и био је пастир на острву Кипар. Имао је породицу, супругу, много дјеце, васпитавао је дјецу у љубави према Богу, и сам је био врло строг подвижник и молитвеник. И премда се тих дана прогон Цркве или појачао или ослабио, свети Спиридон је био увјерен да се чак ни под болом смрти или мучења неће одрећи Господа. И на исти начин, у страху од Бога, у љубави према Богу, подигао је своју породицу. А 313. године, указом Константина Великог, дата је слобода Цркви, односно хришћанство је постало званична религија Римског царства. Свети Спиридон није постао мученик, свети Спиридон није страдао! Па шта, у Цркви постоје многи други начини спасења. Треба само вјеровати у Бога и живјети хришћански. А ако тражите спасење, Господ ће вам уредити тако да ћете добити прилику да се покажете и испуните. Тридесетих година прошлог вијека стари епископ града Тримитунта умире, а људи траже да се за епископе постави већ средовјечни и познати земљак Спиридон. Зашто су га људи изабрали? Да, јер је већ тада уживао свеопште поштовање и част. Његов живот говори да су му се чак и када је Спиридон био пастир због огромне вјере, поста, молитве обраћали за савјет, за рјешавање тешких, на примјер, конфликтних ситуација. Дакле, захваљујући својој побожности, захваљујући чињеници да је његова породица била узорна, Господ му је дао дар да чини чуда: још док је био пастир, већ је исцјељивао људе. Које закључке (а заправо за нас најважније - закључке) можемо извући, гледајући његов живот? Да, тако човјек увијек мора бити спреман да се стави на располагање Господу. На хришћански начин. Он је био пастир и Господ га је призвао на епископску службу. Ко зна, гдје год да радимо, на шта ће нас Господ позвати. Због тога је потребно да, живећи овдје на земљи, да се радећи, ставимо на располагање Господу. А ако нас Бог позове, радо извршимо било коју службу која нам је повјерена. Даље -увијек морамо да журимо да помогнемо људима. Тако су радили Свети Спиридон и Свети Николај Чудотворац; то је њихова препознатљива карактеристика: они су увијек, заборављајући на себе, хитали да помажу људима. Можда их је зато Господ тако обилно наградио даром чињења чуда. Прослављајући силу светог Спиридона, ми не прослављамо његову људску снагу, већ силу Божју која је дјеловала у њему, у његовој слабости, у његовој људској крхкости. Дакле, славећи нека чудеса светог Спиридона, то су знаци силе Божје, ми славимо самог Господа, који обилно дјелује у нашем свијету. Једно је вјеровати у неке бајке које једноставно забављају нашу машту, а друго је вјеровати, или признати, или с пијететом прихватити неке приче које нас убеђују у љубав Божију, у моћ, у силу Божју. Стога, драги наши, нећемо се стидјети чињенице да о овом светитељу мало знамо поуздано: о њему нису остали историјски извјештаји ни документи ... Немојмо се срамотити, али са захвалношћу прихватимо тако великог помоћника и чудотворца. Волимо га, молимо му се и опонашајмо га. Свети оче Спиридоне, моли Бога за нас! Аутор: ПАРКХОМЕНКО Константин, свештеник/ Превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ са извора фома.ру Празник Материце у нашој цркви. Данас смо имали и радионицу поводом празника мајки. Више од 70 дјеце учествовало је у радионици током које су се правиле божићне честитке за мајке и друге дјеци драге и блиске жене. Хвала Оливери Ћук која је била ликовни водитељ радионице, као и вјероучитељкама Мирјани Зиројевић, Бранки Јанковић и Миљи Тупањанин. Посебна захвалност родитељима, а изнад свега нашој красној дјечици.
У православној благовештенској испосници у Канади одржаће се „бденије у тиховању“ - седам дана ћутања и интензивне молитве за мир у појасу Газе. „Ниво насиља који видимо у Гази је апсурдан... Ниједан човјек не може остати равнодушан према ономе што се дешава, а да се и даље назива људским бићем“, рекли су монаси Благовештенске испоснице у изјави, коју преноси OrthoChristian. Многи људи су „парализовани... многи ћуте” и зато ће монашка заједница провести 7 дана – од 26. децембра до 1. јануара 2024. године – у тиховању, наводи се у документу. У манастиру познатом под називом Goose Chase Monastery у Новој Шкотској у Канади, најавили су:Ћутаћемо… Током првих пет дана бденија монаси ће остати у потпуном безмолвију, осим ноћног читања акатиста благодарности и молитвеног правила. 31. децембра братија манастира ће, у оближњој шуми, обавити тихи молебан, а 1. јануара молебан ће се завршити читањем благодарственог акатиста и трпезом за ходочаснике. Монаси позивају „све, без обзира на вјерску традицију, све који сматрају потребним да буду заједно са страдалницима у рату у Гази, све који се искрено надају миру“ да се придруже бденију за Газу – преко сајта манастира можете потписати на једночасовне посјете манастиру на тиху молитву. Благовешштнска испосница припада Канадској архиепископији Православне Цркве у Америци (Orthodox Church in America- OCA). Заједница је настала 1995. године у Халифаксу као метохија квебечког манастира Св. Серафима Саровског. Године 2003. монаси су се, тражећи повученији живот, преселили на своју садашњу локацију у канадској провинцији Нова Шкотска.
У претпосљедњу недјељу пред Божић (Недеља Праотаца -примједба преводиоца), сјећамо се свих старозавјетних светитеља праведника и сродника Спаситеља, који су живјели у тами незнабожачких народа праведно, чисто, чувајући праву вјеру и чекајући Месију, који ће доћи да избави сво човјечанство од ђавола, гријеха и смрти. Али ево занимљивог питања – зашто се у родослову Господа нашег Исуса Христа, међу многим мушкарцима, помињу само три жене: Тамара, Рава и Рута? (види Јеванђеље по Матеју 1.глава). Поред тога, све три ове жене нису биле Јеврејке, већ из многобожачких нечистих хананских народа. Прве двије од њих имале су чак прилично сумњиву репутацију. Тамара је саблазнила свога свекра Јуду и од њега добила синове. Рава је била јерихонска блудница. А Рута је сама тражила да буде Возова жена. Зашто се њихова имена истичу у Светом писму? Прво, зато што Бог жели да нам тиме покаже да је дошао грешном палом човјечанству да би га спасао. Бог није дошао праведницима, него да би позвао грешнике на покајање и увео их у Царство Небеско. Спаситељ је дошао до покајаних грешника. Пред нама су три незнабошкиње, грешнице, које су се покајали, понизиле и биле помиловане од Бога због тога. Тамара је легла са свекром у кревет, не због блуда, него да би родила дјецу. Пошто су два њена мужа, Јудина сина, умрли због неваљалства пред Богом, а трећег Јуда није дао из сујеверја, бојећи се да постоји проклетство на Тамари. А онда ова жена, да би избјегла страшну срамоту, предузима очајнички корак да заведе самог Јуду да би добила дјецу. И била је помилована од Бога због смирења. Рава прихвата јеврејске шпијуне и спасава им животе, уздајући се у Јеврејског Бога: “знам да вам је Господ дао ову земљу, јер нас попаде страх од вас, и препали су се од вас сви”. Жена се ослобађа круга сопствених гријехова, паганске сатанске традиције свог злог народа и постаје вјерница у правог Бога. Какав подвиг са њене стране! Какву храброст је требало имати! Каква вјера и понизност да се учини тако спасоносним и смјелим кораком! Рута ради отприлике исто. Она напушта свој народ и иде за јеврејском таштом, јер је завољела вјеру у истинитог Бога и Божији изабрани народ. И у њеној породици се рађа велики светитељ Божији – пророк и цар Давид. И у породици њеној роди се Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос. Ево неколико дивних лекција из живота ових жена! Египатски свети преподобни Марко Подвижник написао је: „Када чујеш ријечи Писма да ће Господ „дати свакоме по дјелима његовим“ (види Псалам 61,13), немој да мислиш да дјела (сама по себи) заслужују пакао или Царство. Напротив, Христос ће, као Бог Саздатељ и Искупитељ наш, а не као Мерилац ствари, (тј. дјела и награда) свакоме дати по дјелима невјерја или вјере у њега" (Добротољубље 1.том, 200 поглавља о духовном животу). Не спасавамо се ми сопственим силама и сопственим врлинама. Него само милошћу Божијом, човјек се мора понизити под Његовом сведобром вољом. Често човјек каже: „Оче, исповиједам једно те исто. Падам у исте гријехе. Никада не престајем да гријешим." Желео бих да одговорим да Бог често дозвољава да упаднемо у гријехе. Јер нас тако избавља од највећег и најстрашнијег гријеха – од гордости. Јер ми често нисмо спремни за врлине. Ако знамо да смо велики постници, велики молитвеници и уздржани, онда ће нам се срце поносити. Биће испуњено суптилном и скривеном, али смртоносном сујетом, која ће веома расти, претварајући се у чудовиште док нас не убије. И молитва и пост могу бити погрешни када молитва и пост хране нашу гордост и доводе човјека у прелест. Зато Господ дозвољава да паднемо у гријехе, да би ми задобили смирење као што су учиниле Тамара, Рава и Рута. Једина врата спасења су смирење; на њему је изграђено читаво здање наших врлина. Без Бога не можемо учинити ништа добро, а Њему је све могуће, дјелујући у нама. Наш главни задатак је да унизимо себе, своје срце, своје тијело, своју душу, свој ум, да их нагнемо под вољу Божију и страсно пожелимо једино што је потребно – спасење душе. А таквом ће се Бог сигурно смиловати. Јер је вјера тако скромног човјека чиста. Он не жели ништа осим сједињења са љубљеним Богом. Такав човјек нема трагање за својим, већ само за Божијим дјелом. И та незаинтересованост, искреност отвара његово срце и пушта у њега љубав Господњу, која га испуњава до врха, до самих углова тајне. И сама таква особа постаје „Давид“ - вољени син или кћерка Господња, који пребива у рајском блаженству Божанске љубави. А први корак ка томе је смирење. протојереј Андреј Чиженко /извор:«Православная Жизнь» /превод: вјеронаука.нет Славног подвижника - преподобног Данила Столника (+ 493) православна црква прославља 24. децембра. Светитељ је био из села Витара, смјештеног у близини града Самосата у Месопотамији. Његови хришћански родитељи, Илија и Марта, дуго нису имали дјеце, а мајка се завјетовала да ће, ако се дијете роди, бити посвећено Богу. Као резултат тога, у породици се родио син, али до пете године није имао име, јер мајка је жељела да дијете рођено благодаћу Божијом од њега добије име. Једном су родитељи довели дјечака у оближњи манастир, гдје су од игумана затражили помоћ. Исти, узевши једну службену књигу, отворио ју је на првој наишлој страници, на којој су цитиране ријечи пророка Данила. Тако је дјечак добио име - Данило. Сјећајући се завјета, родитељи су жељели да њихов син остане у манастиру, али га игуман није узео због његове младости. Али када је Данило имао 12 година, и сам је отишао од куће у манастир. У младости је примио монашки постриг, а родитељима је забрањено да често посјећују сина. У манастиру је младић водио повучен живот, а једном му је преподобни Симеон Столпник предвидио да ће и он понијети подвиг столпништва, тј. стојећи на камену. Касније је Данило у сну видио назнаку мјеста овог подвига - Тракијску пустињу, гдје је отишао са своја два ученика. Ту је на изграђеном стубу светитељ провео више од 30 година. Временом су многи људи почели да долазе до стуба, тражећи од преподобног изљечење од разних болести. Молитвама светог Данила свако је добио оно што је тражио. Познато је да су чак и византијски цареви тражили молитве подвижника. Светитељ се прославио другим чудима, посебно даром предвиђања. У 80. години живота мирно је отишао Господу. Извор: Вјеронаука.нет Влада Ђорђe Мелони намjерава да заустави праксу школа у Италији отказују божићне симболе и свечане представе са jeваннђеоским темама под изговором да им то омогућава да „рефлектују вјерску разноликост“. Премијерка Италије назвала је такве акције „нападом на националне вриједности“, преноси bbc.com 22. децембра 2023. године. „Већ неколико година посматрамо неприхватљиве и срамне одлуке појединих школа које забрањују јаслице или мијењају дубоку суштину Божића, претварајући га у невјероватне „зимске празнике“, како не би вријеђали осјећања вјерника других вјера, ” Лавинија Менуни изразила је солидарност са шефом владе, сенатором из владајуће партије Браћа Италије, која је представила приједлог закона.Тај акт има за циљ да заштити „културне коријене“ земље промовишући „традиционалне прославе“ Божића и Васкрса. Предвиђене су новчане казне за директоре и наставнике оних образовних институција које забрањују, посебно, божићне јаслице и свечане инсталације на јеванђеоске теме.Опозиционе странке и школски синдикати критиковали су нацрт, а предсједник националног удружења директора наставника рекао је да је у почетку мислио да је то превара. Сама Мелони је више пута истицала да католицизам лежи у сржи њеног идентитета, који се не може лишити. „Ја сам Ђорђа, ја сам жена, ја сам мајка, ја сам Италијанка, ја сам хришћанка. То ми нико неће одузети", цитира Би-Би-Си ријечи које је она рекла у марту 2019. године "Дозволити претварање светих хришћанских празника у још један безлични облик прославе представљало би дискриминацију ученика и њихових породица који исповедају већинску вјеру, као и напад на вриједности и најдубље традиције нашег народа“, наводи се у нацрту закона. У четвртак 21. децембра 2023. године у вечерњим часовима у Епископији буенос-ајреској и јужно-централноамеричкој у катедралном Храму Рођења Пресвете Богородице представљена је књига "Охридски Пролог" на шпанском језику.О књизи су говорили на шпанском и српском језику Преосвећена господа Епископи: Кирило буенос-ајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске, Јован Епископ Каракаски и Јужно Амерички, г. Гојко Челебић Амбасадор Црне Горе у Буенос Ајресу и у присуству Преосвећене господе Епископа Леонида Аргентинског и Јужно Америчког и Сантјага Митрополита Аргентинског и Јужно Америчког-Антиохијске православне цркве и сабраних гостију из Буенос Аиреса и других крајева. У току вечерњег излагања Владика Кирило је заблагодарио свима који су помогли штампање ове значајне књиге и навео да она може у многоме бити у помоћи за духовне потребе. Уједно је поменуо и заблагодарио на превођењу књиге са српског на шпански језик сестри Љиљани Поповић из Београда, а посебну благодарност је упутио г. Димитрију и Кристине Кољцовим за несебичну помоћ у штампању ове књиге и том приликом Владика Кирило им је уручио орден Св. Апостола Петра и Павла и захвалнице,а међу њима и за делатну љубав и брату Леониду Схумилину и презвитеру Матијасу Фалагану, протосинђелу Симеону из Колумбије, Михаил Фронтану, Доротеји Миранди,Марјано Бурман...и на крају заблагодарио свима присутнима који су били на представљању ове књиге, а и тиме допринели на значају овог издања. Модератор вечери је био презвитер Стефан Јовановић. Извор: Епархија буенос-ајреска и јужно-централноамеричка У петак, 22. децембра 2023. године, у седишту Епархије будимске у Сентандреји приређена је свечаност поводом завршетка радова на адаптацији Архива Епархије будимске и његовог пуштања у рад након обнове. Госте је најпре поздравио Коста Вуковић, историчар уметности и кустос Музеја Епархије будимске. Господин Вуковић је присутнима представио значај архива и архивске фондове који се чувају у Сентандреји. Он је говорио о тренутним условима након обнове и перспективама за наставак научне обраде архивске грађе.
Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан је говорио о значају Будимске епархије и њеним споменицима и старинама али и о данашњим савременим условима рада из перспективе недавно обновљеног и модернизованог архива у виду нових механички покретних полица. У том смислу, Преосвећени Владика је упутио речи захвалности Епархије будимске председнику Републике Српске г. Милораду Додику, Кабинету Председника и Влади Републике Српске чијим прилогом је обновљен Архив. Владика Лукијан је подвукао да је после ове обнове Архив Епархије будимске уврштен у сами врх оваквих институција у Мађарској, Србији, Републици Српској и у целом региону. О томе сведочи и Сребрна плакета Државног архива Србије која је Будимској епархији уручена на свечаности у Београду 21. децембра 2023. године. Њена екселенција Биљана Гутић-Бјелица, амбасадор БиХ у Мађарској најпре је захвалила Епархији будимској и Његовом Преосвештенству на отвореној и пријатељској сарадњи са институцијама и водећем личностима Републике Српске и БиХ. Она је у име председника Додика и Кабинета председника изразила задовољство што је успешно реализован овај значајан пројекат који чува од заборава и пропадања српску прошлост и заоставштину. Њена екселенција је на крају свог обраћања прогласила Архив Епархије будимске отвореним и пуштеним у рад. На крају протоколарног дела програма, г. Вуковић је сабранима представио интересантне изводе из архивске грађе која се чува у Сентандреји, а затим и саме услове, организацију и распоред архивске грађе по фондовима. Отварању су присуствовали још и Ивана Кунц у име Амбасаде Републике Србије, г. Љубомир Алексов, српски посланик у мађарском Парламенту, г. Милан Ђурић, потпредседник Самоуправе Срба у Мађарској, г. Пера Ластић, директор Српског института са сарадницима, архијерејски заменик протојереј-ставрофор Војислав Галић са службеницима Епархије. Преосвећени Владика се претходно састао са њ.е. Биљаном Гутић-Бјелица, амбасадором БиХ у Мађарској која му је пренела поздраве председника Додика и уручила пригодне поклоне. Вјероучитељица Неда Гудељ (одломак из романа „Загледана у стијену“) Још од завршетка Богословског факултета размишљала сам о вјероучитељском позиву, али нисам гајила скоро никакве наде, јер су сва вјероучитељска мјеста била заузета младим вјероучитељима, зато ме је позив владике Григорија толико изненадио. Због осјећања среће, али и стрепње, ту ноћ нисам ока склопила. „Друго је спортска сала… Ту сам била свој на своме. Али са учионицом немам никакво искуство… Још вјеронаука! Па, ја никад нисам присуствовала ниједном часу вјеронауке. Бити вјероучитељ је посебна мисија… Хоћу ли ја то знати?”, размишљах скоро читаву ноћ, и сљедећих неколико дана…. Цјелокупан текст у ПДФ формату: Вјеронаука је наука живота Људи су од памтивијека научили да граде градове и дају им имена. Неки градови су прилично млади, имају само неколико деценија. Остали градови су древни. Њихова старост рачуна се вијековима, па чак и миленијумима. На Блиском Истоку постоје три града са таквом хиљадугодишњом историјом - Витлејем, Назарет и Јерусалим. Сви они су поменути у Библији - главној светој књизи хришћана. Генерално, тамо се помиње још много других градова. Али ова три посебно. Сви они су повезани са земаљским животом Исуса Христа - оваплоћеног Бога који је дошао на земљу да отвори људима пут у Царство Небеско. Исус је рођен у Витлејему. У Назарету је одрастао и живио до своје тридесете године. У Јерусалиму је страдао, био погребен и трећег дана је васкрсао. Наша кратка прича говори о сваком од ових градова. Витлејем Овај град се налази у Јудејским планинама на надморској висини од око 800 метара. Његово име на језику локалних народа је בית לחם [Bet Lehem — Беит Лехем]- што дословно значи – „Кућа хљеба“. Одакле долази ово чудно име? Да ли је могуће да се овдје некада пекао хљеб за цио Израиљ? Или су узгајали толико пшенице да се њоме могло трговати са другим градовима? Али пшеница слабо расте у планинама, а у Витлејему није било увијек више хљеба него у свим другим градовима. Заправо, ово име се односи на врло давна времена, када су градом управљала хананејска племена. Ова племена су имала свог бога плодности, којег су звали Лехем - хљеб, главна храна човјека. У част овог божанства, Хананци су саградили храм назван „ Лехемово пребивалиште“, или Бет-Лехем. А већ по имену храма назван је и сам град. Било је то прије више од 3500 хиљада година. Тада је Бог дао ову земљу израиљском народу. Хананци су протјерани из града, али је његово име остало исто - кућа хљеба, или - Витлејем. Често га називају и Давидовим градом. Овдје је рођен најпознатији и најомиљенији израиљски цар, пророк Давид. Његове духовне пјесме - псалми - и данас се чују у свим хришћанским црквама свијета. Давид је био тај који је успио да уједини расуте израиљске земље у јединствено моћно царство. Али ипак, не захваљујући цару Давиду, цијели свијет, данас, зна име овог малог града. Витлејем је познат првенствено као мјесто Рођења Христовог. Овдје се родио Господ Исус Христос. Истина, Исусова породица је у то вријеме живјела на сасвим другом мјесту - у граду који се звао Назарет. Како се догодило да се родио у Витлејему? Чињеница је да су у то вријеме Римљани заузели Израиљ и присилно га припојили свом царству. Ово царство је било огромно. Обухватало је све државе на медитеранској обали, а у западној Европи границе су јој пролазиле дуж Рајне и Дунава, па чак и на Британским острвима постојале су римске легије. Да би боље знао колико поданика има, римски цар Август је одлучио да изврши потпун попис свих становника окупираних земаља. Да би олакшали рад писарима, свака особа, ма гдје живјела, била је дужна да се до одређеног времена појави на мјесту поријекла његове породице. Породицу у којој је требало да се роди Господ Исус Христос чинили су Његова мајка, Дјева Марија и њен супруг, старац Јосиф. Слиједећи наређења римских власти, Јосиф је морао да оде у Витлејем, будући да потиче из лозе цара Давида. Јосиф је тамо требало да се упише заједно са Дјевом Маријом, која је тада била трудна. Јосиф је ставио Марију на магарца, узео залихе за пут и отишао у Витлејем. Баш на дан када су ушли у Давидов град, вријеме је било да Марија роди. Али ниједна гостионица није имала празних мјеста, јер су многи људи такође долазили у мали Витлејем из других градова на попис. Јосиф и Марија морали су да проведу ноћ у пећини у којој су локални становници држали стоку. У Витлејему за њих није било другог уточишта. Становници града су често градили куће изнад таквих планинских пећина, тако да је кућа стајала на стијени, а пећина је била попут њеног првог спрата, у коме су држане овце, волови и магарци. Јеванђеље врло кратко говори о самом рођењу дјетета Исуса: Када су били тамо, дошло је вријеме да роди; И она роди Сина Свог Првенца, и завије га у повоје и положи у јасле, јер за њих у гостионици није било мјеста. Али шта су јасле? Данас смо навикли на чињеницу да ова ријеч значи вртић за најмлађе. Али такав значај стекао је управо због историје Рођења Христовог. У ствари, јасле су решетка за храњење стоке, у коју су коњи и кравама стављали сијено, тако да га полако једу кроз решетке, не расипају сијено по поду и не газе га копитима. Када је јудејски цар Ирод сазнао да ће се у Витлејему родити будући Спаситељ, уплашио се: шта ако би Спаситељ желио да преузме царски престо? Тада се Ирод одлучио на стравичан злочин. Наредио је својим слугама да оду у Витлејем и тамо убију сву малу дјецу млађу од двије године. Али бебе Исуса више није било тамо. Анђео Божји се у сну јавио Јосифу и упозорио га да Ирод жели да убије Христа. Јосиф је одмах скупио све што му је требало, ставио Марију и бебу на магарца и ноћу побјегао из Витлејема у египатску земљу. И живио је тамо док није примио вијест од Анђела да је Ирод умро. Послије тога, Јосиф, Марија и Исус вратили су се у Израиљ и почели да живе у граду из којег су једном отишли на попис. Град се звао Назарет. Назарет Овај град се налази на сјеверу Израиља у провинцији Галилеја. Изненађујуће, то се помиње само у јеванђељима. Друге, древније библијске књиге га не помињу. Објашњење може бити врло једноставно: Назарет је био врло мали град или чак село. И да се у њему нису догодили јеванђеоски догађаји, који су преокренули читаву свјетску историју, остао би непознат као и многа друга мала израиљска насеља. Име града је такође врста мистерије. Чињеница је да ријеч Назарет потиче од јеврејске ријечи „нецер“ - грана, изданак. Тако су себе називали потомци цара Давида. У то доба потомци цара нису нужно сами постајали цареви. Дакле, Јосиф, био је обичан столар и радио је на градилиштима. Али он је био прави потомак цара и пророка Давида. Изгледа да су једном Јосифови рођаци основали Назарет, указујући на име да овде живе нецер - гранчице из коријена великог цара Давида. Овдје су се догодиле Благовијести - догађај од којег је започела историја земаљског живота Господа Исуса Христа.А било је то овако: у Назарету су живјели праведни супружници - Јоаким (такође Давидов потомак) и његова супруга Ана. Доживјели су дубоку старост, али нису имали дјеце. Сваког дана у својим молитвама, тражили су од Бога да им подари дијете и обећали су да ће дати дијете да служи Богу у јерусалимском храму. Бог је чуо ове молитве и подарио им је дивну кћерку, којој су дали име Марија. Са њене три године, родитељи су је, као што су и обећали, одвели у Јерусалим. Од тада је мала Марија живјела у храму. Тамо је научила да чита, моли се и бави се ручним радом. Када је Марија имала 14 година, њено образовање у храму се завршило. Њени родитељи су већ тада умрли. Стога су свештеници наредили праведном старцу Јосифу да се брине о Марији. Био је Маријин рођак и радио је као столар у Назарету. Јосиф се бринуо о Марији као о својој кћерки, иако се сматрао њеним мужем. А сада је дошао велики дан. Анђео Гаврило је послат од Бога у Назарет. Појавио се Марији и рекао: „Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, благословена си ти међу женама!“ Марији је било неугодно због таквих ријечи. Анђео је умирио: „Не бој се, јер си нашла милост у Бога. Родићеш Сина и назваћеш га Исус. Зваће се Син Божји “. Богородица је, у почетку, била збуњена. Али након тренутка одговорила је ријечима у којима је изразила пристанак да постане мајка Сина Божијег: „Ево слушкиње Господње нека ми буде по твојој ријечи“. Послије овог одговора Дух Свети сишао је на Марију и она је затрудњела. Тако је у малом, непознатом граду Назарету започела нова ера у историји човјечанства. Истина, Исус се није родио у Назарету, већ у Витлејему, гдје је Јосиф, заједно са трудном Маријом, био приморан да оде да учествује у римском попису. И послије је неколико година живио са родитељима у Египту, бјежећи од цара Ирода. Тек након смрти крволочног краља, света породица је могла да се врати у Назарет. Овдје је Исус одрастао. Ту су прошли његово дјетињство и младост. Овдје је постепено сазријевао, учио столарски занат, помагао Јосифу у раду. Истина, у самом Назарету Јосиф једва да је имао било какве озбиљног грађевинског посла. Али врло близу, буквално пет километара далеко, био је велики и богати град Сефорис - главни град читаве провинције Галилеје. Било је много лијепих зграда, одвијала се обимна трговина и живјели су богати људи. Очигледно су тамо Јосиф и његов млади помоћник радили столарију. Сам Назарет је, у очима становника Галилеје, био прилично безначајан и јадан. Један од будућих апостола - Натанаило - сазнавши да је Исус дошао из Назарета, с презиром је питао: „Може ли бити нешто добро из Назарета?“ Али чак и најбезначајнија тачка на мапи постаје важнија од свих главних градова свијета ако је Бог одабере за своје послове. Јерусалим Јерусалим је главни град Израиља, један од најстаријих градова на земљи. Прво писмено помињање било је чак прије четири хиљаде година. Штавише, ово помињање било је врло необично. Име града није написано на неком свитку од папируса или глиненој плочици, већ на египатским фигурицама које приказују градове непријатељске према Египту. На таквим фигурицама свештеници су исписивали имена градова и клетве овим градовима. Тамо се Јерусалим назива Урушалимум. Име дословно значи „основао Шалим“. Ово је било име божанства благостања међу древним народима на Блиском Истоку. Ово име је засновано на истом коријену одакле је изведена хебрејска ријеч за „мир“ - „шалом“ (или „салам“ на савременом арапском језику). Овом ријечју људи на Истоку поздрављају се, желећи мир и просперитет. Стога се назив „Јерусалим“ може превести као „Основан у сигурности“ или „Град мира“. Древни град припадао је становницима ових мјеста - Хананцима, све док га цар Давид није освојио и претворио у своју престоницу. Ту је саградио тврђаву и свечано пренио у Јерусалим главно светилиште јеврејског народа - Ковчег завјета. Ковчег је садржао 10 заповијести исписаних на каменим плочама које је Бог дао човјеку. Неколико деценија касније, Давидов син, цар Соломон, саградио је у граду чувени Јерусалимски храм, украшавајући га златом и драгим камењем. Од сада су сви Јевреји долазили овдје из својих села да се моле и приносе жртве Богу. 587.године прије Христа трупе вавилонског цара Навуходоносора заузеле су Јерусалим и уништиле Соломонов храм. Већина израиљских становника одведена је у ропство и тамо је остала скоро педесет година, све док персијски цар Кир није дозволио Јеврејима да се врате из Вавилона у Јерусалим, дозволивши им да обнове храм. Али људи, који су се након година заточеништва вратили у своју опустошену земљу, нису успјели да украсе свој храм као што је то био случај под Соломоном, током његовог процвата и напретка. Пет вијекова је скромно обновљени храм стајао без значајних промјена. Али 19 година прије Христовог рођења, цар Ирод Велики започео је своју грандиозну реконструкцију. Био је то исти цар Ирод, који би затим залио Витлејем крвљу беба убијених по његовом наређењу. Обновљени храм био је двоструко већи и висински од претходних, а количина злата која га је красила тешко да је била инфериорнија од Соломоновог храма. Најупечатљивији детаљ новог храма - платформа од 14 хектара - дјелимично је сачуван до данас. Ту су се окупљали ходочасници и жртвоване су животиње. Да би конструисао платформу, Ирод је проширио врх Храмовне горе подижући вјештачке терасе дуж ивица. Јужна ивица платформе уздизала се вертикално готово 40 метара изнад земље. Један од његових углова вјероватно је било „крило храма“ са којег га је Сатана, искушавајући Христа, позвао да се баци. Господ Исус Христос је, као и сви израиљски становници, од дјетињства је много пута посјећивао Јерусалим да би се поклонио Богу у храму. Затим, када је напустио дом и отишао у израиљске градове да људима говори о Царству небеском, јерусалимски храм је неколико пута постао мјесто Његове проповиједи. Овдје у Јерусалиму је исцјељивао људе. Овдје је, испред храма, окренуо столове мјењача и отјерао трговце. Овдје је свечано ушао као цар усред одушевљених поклича мноштва људи који су му својим хаљинама направили пут. И само неколико дана касније, претучен и крвав, гледао је како иста маса виче "Распни Га!" Овдје је, уз градски зид Јерусалима, разапет на крсту. Овдје је умро и погребен у пећини недалеко од мјеста погубљења, које се зове Голгота. Овдје је поново устао побиједивши смрт. Сада се, и Голгота и пећина у којој је Исус сахрањен, налазе унутар цркве Васкрсења Христовог, саграђене на овим светим мјестима за хришћане.
Голгота у преводу значи „Мјесто лобање“. Ово име има своју историју. Према предању, Ноје је, ушавши у ковчег прије потопа, из гроба узео остатке првог човјека на земљи - Адама и доиео их у ковчег са собом, надајући се да ће се спасити његовим молитвама. Послије потопа, Ноје је ове остатке раздијелио између своја три сина. Најстаријем сину Симу дао је главни дио - Адамово чело. Сим је, према пророчком дару који му је дат од Бога, закопао чело Адама недалеко од мјеста гдје се послије година требао појавио Јерусалим. Изливши високи гроб, назвао га је „мјесто лобање“ по Адамовој глави. Овдје је, над остацима првог човјека, разапет Господ Исус Христос, који је крвљу Својом опрао гријехове Адама и свих његових потомака. ** Данас је у свијету изграђено много градова. Постоје огромни мегаполиси у којима живе десетине милиона људи. Постоје прекрасни стари градови који задивљују туристе својим изврсним распоредом и архитектуром. Постоје одмаралишта у која људи долазе да се опусте и забаве. Ипак Витлејем, Назарет и Јерусалим остају најважнији градови у људској историји. Три древна града. Три различита имена која су им дата у давна времена. Али у сваком од њих постоји скривена назнака Сина Божијег. Витлејем - „Кућа хљеба“, родно мјесто Исуса, који је себе назвао Небеским хљебом. Назарет - „Грана“, село у којем је Исус - грана из Давидовог коријена - растао и сазријевао. Јерусалим је „Град мира“, гдје су се људи помирили с Богом по цијену смрти Сина Божијег. Аутор: Александар Ткаченко /илустрације Галина Воронецкој /превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор: фома.ру Научници у Данској и Сједињеним Државама створили су AI* Life2vec, који може да предвиди датум смрти особе „са невjероватном тачношћу“, пише Оdditycentral.Модел вjештачке интелигенције који је развио међународни тим истраживача показао је способност предвиђања будућих догађаја у животима људи, укључујући вриjеме њихове смрти. „Након добијања података из данских здравствених и демографских података о шест милиона људи, као што су врijеме рођења, образовање, плата, становање и здравље, AI модел је обучен да предвиди шта ће се сљедеће догодити. Према његовим креаторима, Life2vec је показао невјероватну способност да предвиди када ће људи умријети на основу анализе података. На примјер, када се тестира на групи људи старости од 35 до 65 година, од којих је половина умрла између 2016. и 2020. године, било је могуће предвидјети ко ће умријети, а ко ће преживјети са 78 одсто тачности“, наводи Оdditycentral. Истраживачки тим, на челу са професорком Суне Јøргенсен, примијетио је да је Life2vec обучен искључиво на основу података из Данске, тако да за тачне резултате у другим земљама AI* мора да прима прилагођене информације. Life2vec тренутно није доступан за јавну употребу. Јоргенсен сматра да такав развој догађаја не би требало да падне у руке корпорација, иако оне, по његовом мишљењу, „већ користе такву технологију против нас“. Научници указују на етичке изазове коришћења модела вјештачке интелигенције који може са невјероватном тачношћу процијенити колико вам је преостало да живите, али кажу да постоји једна убједљива корист: такво предвиђање би могло да помогне у спречавању преране смрти. Припремио сајт вјеронаука.нет *Вjештачка интелигенција (Artificial intelligence) Поводом обиљежавања тридесетогодишњице од повратака Православне вјеронауке, као школског предмета, у школски систем Републике Српске, а тако и у школе које се налазе на подручју Епархије захумско-херцеговачке и приморске, на иницијативу вјероучитеља, предвођених координаторком за вјеронауку, наша Епархија покренула је својеврсни фељтон, у оквиру којег су се некадашњи и садашњи ученици, вјероучитељи, свештеници.., током првог полугодишта школске 2023./2024. године, присјећали тих првих година од повратка овог наставног предмета у школске клупе. На посљетку једног таквог обиљежавања овог важног јубилеја, ђакон Бранислав Рајковић и представник за културу и медије Епархије заумско-херцеговачке и приморске разговарао је са актуелним начелником Општине Гацко, господином Огњеном Милинковићем, љекаром по образовању али и чтецом Цркве у Автовцу и свејевремено припадником генерације ученика, која је међу првима имала прилику да, управо при повратку у школски систем, похађа наставу Православне вјеронауке: ВЈЕРОНАУКА ПРИЈЕ ВЈЕРОНАУКЕ Огњен Милинковић рођен је у Требињу, 1983. године, основну школу завршио је у Автовцу, а општу гимназију у Гацку. Дипломирао је на Медицинском факултету у Фочи, а специјализацију из ортопедске хирургије и трауматологије поред Фоче завршио је у Београду. Од 2011. године радио је у Универзитетској болници у Фочи. Године 2019. рукопроизведен је у чин чтеца при Цркви Светог Василија Тврдошког и Острошког у Автовцу. А, нешто више од годину дана након тога изабран је за начелника Општине Гацко. Поштовани начелниче, каква су била Ваши најранији лични и породични доживљаји вјере, прије похађања часова Православне вјеронауке у оквиру школске наставе? Веома живо сјећање веже ме за те пријератне и ратне године… Потичем из једне православне, домаћинске, сељачке, херцеговачке – гатачке куће, у којој су традиционално живјеле три генерације. Од самог почетка мог живота, вјера је била саставни и неодвојиви дио тог живота, а Велики Празници попут Васкрса, Божића и наше Крсне славе – Светог Архиђаона Стефана, били су и остали централни дани у години наше породице. Прва моја сазнања о Богу и вјери, као што се неријетко дешавало у Херцеговини, пружили су ми моји покојни ђед и бака. Моји преци учествовали су при градњи наше Цркве Светог Василија у Автовцу, 1907. године, а мој ђед је био и члан, па једно вријеме и предсједник Црквеног одбора. Прве молитве научила ме је моја покојна бака. Ми смо вјеровали и вјеровали смо да је Бог ту са нама, чак и када би неко негдје, изван наше куће говорио да то и није баш тако… Међутим, почетком деведесетих година са почетком деведесетих година долази и и несрећа у виду рата на нашим просторима. Али, као што нам је наш блиски рођак, покојни прота Момчило Говедарица, једном приликом говорио: „Полако, треба се молити Богу, није свака несрећа за зло…“ Тако је било у Гацку тих ратних година, упркос рату и несрећи коју он са собом носи. Јер уз тај рат, колико је био и јесте једна општа несрећа, код нас је донио и повратак вјеронауке али још важније, повратак Богу и повратак вјери, уз долазак и нових људи на наше просторе. То су, дакле, околности, када се и вјеронаука враћа у наше школе… ВЈЕРОНАУКА КАО (ПО)НОВОУВЕДЕНИ ШКОЛСКИ ПРЕДМЕТ У вријеме када се Православна вјеронаука враћа у школски систем, 1993. године, похађали сте трећи разред Основне школе „Свети Сава“ у Гацку, односно једне од њених највећих подручних школа, деветогодишњу школу у Автовцу, одакле и потичете… Која то сјећања вас вежу не само за тај предмет и тај период, него и за људе који су обиљежили та сјећања? Враћање вјеронауке у школски систем носило је са собом извјесне изазове са којима се нарочито носила управа школе, а који су подразумијевали организуацију наставе за један, условно речено, нови предмет, без јасног плана и програма али и без стручног кадра, који би могао да га предаје. И, наравно, у томе су тада помогли наши свештеници. Покојни прота Иван Гргур тада је био наш парох у Автовцу, и он је преузео улогу вјероучитеља у нашој подручној школи у Автовцу. Он је тада, поред свих својих парохијских обавеза, стизао да предаје и у школи у условима када би и два разреда истовремено и заједно слушала вјеронауку. Ипак, сматрам да је тадашњи концепт, како је Бог дао, био веома добар и управо онакав какав је нама тада требало, а можда и данас још увијек треба да буде: прота је нас упознавао са основама вјере али и са најпрактичнијим стварима практиковања те вјере, како се улази у цркву, како се стоји у цркви, шта је то олтар, шта су двери, наравно шта је то Јеванђеље, Свето писмо, како се оно чита… Јер док дијете сазре за неке дубље приче, оно на овај начин научи основне ствари… У сваком случају, Православна вјеронаука, као предмет, потврдила је ону моју вјеру и вјеронауку прије школе. Вјеронаука је тако за мене, истовремено била и нов предмет али и предмет који сам у извјесној мјери већ познавао, и који је већ био дио мене, потврђујући мој животни пут и начин живота, а који је касније итекако утицао на одлуке које сам кроз живот доносио… Исти прота Иван, иако тада већ нарушеног здравља, уз повремене изостанке, Православну вјеронауку предавао нам је до нашег завршетка основне школе, нарочито нам причајући о нашим херцеговачким светитељима, поред чега се још нарочито сјећам његове благости при оцјељивању, тако да смо сви имали одличне оцјене. Те наше петице су продубиле љубав према нашој православној вјери, због чега сматрам да је то било добро, јер смо часове вјеронауке запамтили као нешто много лијепо и корисно, подстичући нас да се одазивамо позиву и на богослужења, да се укључимо у црквени хор и свакако, прије свега, да се причешћујемо, иако тада у нашем мјесту Литургија није служена сваке недјеље. ВЈЕРОНАУКА ПОСЛИЈЕ ВЈЕРОНАУКЕ Имајући у виду да се у то вријеме са основном школом завршавало и са похађањем часова новоуведене Православне вјеронауке, пошто као наставни предмет није била уведена и у средње школе, да ли је и каву улогу овај предмет имао кроз даље школовање и при самом избору занимања? Оно чему сам био научен и породично, а нарочито кроз вјеронауку, јесте да вјерујући човјек, шта год да ради и било који посао да одабере, Бог је са њим, ту негдје, јер без Бога се не може ни преко прага, а камо ли нешто радити. Тако, и да је мој избор био да будем инжењер или ветеринар или, пак, љекар, то није могло бити без Бога. А, оно што ме је свакако научила моја вјера и вјеронаука јесте да сваки посао радим богобојажљиво, и то не у смислу неког страха од Бога, него са пажњом и поштивањем Божијих заповијести, које данас да сви поштујемо, не би нам био потребан ниједан други закон… Дакле, сама вјеронаука није непосредно утицала на мој избор занимања али итекако јесте на начин на који радим свој посао ортопеда, а и како се трудим да обављам дужност начелника. С тим да је моје примарно занимање љекара, дефинитивно Божији дар. Бог је уствари Љекар, који љекарима, па и мени даје дар и могућност да некоме смањимо или уклонимо бол и патњу нечију, што је само по себи чудесно. ВЈЕРОНАУКА, ВЈЕРА И НАУКА Након срдњошколског образовања у Гацку, 2002. године одлазите на студије у Фочу, гдје након факултета остајете да волонтирате, а затим и да радите у Универитетској клиници у истом граду, и то од 2011. године. Потом, од 2016. до 2018. године завршавате специјализацију у Београду… Како се током тог студентског, пословног, научног, специјалистичкког периода даље одвија Ваш вјерски живот, којем сте се научили у породици и на вјеронауци? Иако тада одлазим из Автовца и Гацка, остајем дубоко повезан са својим крајем, селом и кућом, и мада одсутан током године, празнике сам обавезно проводио у свом Липнику, свом селу и својој породичној кући. И, мало шта је драгоцијено као тај осјећај присуства Божијег, којем сам се научио, јер у мојој пракси често ми људи говоре: докторе, спасили сте ме… Ја не спасавам, Бог је тај који спасава, а ја радим свој посао, онако како сам научио и како ми је Он дао. А, вјерујем да од времена Свтих Козме и Дамјана, Бог све више дарује тај дар љекарима и повећава могућности да се лијечимо, да лијечимо једни друге и да се лијечимо једни кроз друге. Јер када све своје људске, па и љекарске могућности исцрпимо, увијек остаје и вјера у Бога и његов дар и воља да нас одржи у животу… И током свог живота у Фочи и Београду, уз стицање љекарског знања и искуства, настојао сам да учествујем и у вјерском животу, одлазећи на богослужења, гдје сам помало научио и да саслужујем и помежем свештеницима. Ипак, нарочито сте остали везани везан не толико за гатачку, колико за саму Цркву Светог Василија у Автовцу, гдје сте септембра мјесеца, 2019. године рукопроизведени у чин чтеца. Како је дошло до тога да један специјалиста ортопедске хирургије саслужује током Литургије? Нарочито сам остао везан за своју автовачку цркву, у коју су се деценијама својим прилозика и старањем уграђивали и моји преци, а гдје је од деведесетих година службовало више свештеника, којима сам помагао при богослужењима, кад год сам био у прилици. Након поменутог проте и нашег вјероучитеља Ивана Гргура, парох автовачки био је отац Станислав Дурић, са којим сам, поред осталих чланова Заједнице, ишао по парохији. А, након њега долази отац Небојша Коловић, којем такође саслужујемо, да би 2012. године, у Автовац дошао тада нови, а сад већ наш стари и садашњи свештеник, отац Мидраг Вртикапа… На једној од првих Литургија, којима је началствовао отац Миодраг, ушао сам у олтар да помажем, као што сам и много пута прије тога. Наравно, сви су ми се, знајући ме, ословљавали са „докторе“, што је оцу Миодрагу у том тренутку било чудно, јер зашто би неки љекар и неко ко се бави медицинском науком сад као црквењак саслуживао у олтару.., тако да је помишљао и да је тај назив ствар неке шале. Међутим, након те прве наше заједничке Литургије, заиста сам му представљен као љекар, те му је због мог саслуживања било веома драго, при чему се родила једна нарочита братска љубав између нас… По завршетку моје специјализације и повратку у Херцеговину, отац Миодраг предложио је владики да будем и рукопроизведен за четца, што се и догодило у недјељу, 15. септембра 2019. године, у Цркви Светог Василија Тврдошког и Острошког, уз началствовање владике Димитрија, када су и освећена нова звона ове цркве, а сестре Петропавловог манастира сашиле су ми стихар, који сам надаље носио. ВЈЕРОНАУКА НАЧАЛНИКА МИРА У ЖИВОТУ НАЧЕЛНИКА ОПШТИНЕ Некад отприлике у ове дане, пред Божићни пост, 2020. године изабрани сте за начелника Општине Гацко, а и у сусрет Рођењу Христовом ступили сте на дужност… И, баш уочи овог Празника ликујемо пјевајући пјесму пророка Исаије, у којој наш Господ Исус Христос – Дијете које нам се роди, Син који нам се даде, Бог који је са нама.., бива називан и јесте и Властелин – Властодржац, Кнез и Началник мира… Има ли један ученик Христове вјеронауке, салијечник Исцјелитеља, саслужитељ у Служби Божијој и начелник једне општине свијест и о томе да је и та власт одозго, те да је тако макар у извјесном смислу и савладар истинског Властодршца и Началника? Када сам постао начелник општине владика је благословио да, док обављам ту дужност не чтецирам, с обзиром на то да обављам једну јавну функцију, што сам свакако прихватио и послушао али итекако учествујем у литургијском животу, колико год могу, и трудим се да поштујем правила поста, упркос већим обавезама и практичним изазовима… Бити и остати хришћанин и на оваквој једној нарочитој позицији јесте и нарочито искушење. Међутим, у свим узрастима и свим овим различитим пословима човјек има различита искушења, па се на њих и навикне и очекује их. Како расте и посао расту и искушења. У послу начелника, као што већ поменух и при другим мојим пословима, посебно ми помаже оно што сам научио на вјеронауци, али и књиге о вјери, које сам читао, па тако нарочито дјела Светог владике Николаја посебно се могу односити на обављање мог садашњег посла. Као неко ко је у извјесном смислу надређен људима и одговоран за њих, као највећи изазов доживљавам очување добрих међуљудских односа, односа са колегама, односа међу различитим половима.., и тај живот се итекако може живјети у складу са хришћанским животом. Најважније је да се човјек не погорди и да у свом добру не заборави да помогне онима којима је лоше. Нисам увијек у прилици свакоме да угодим али се трудим да никога не оштетим и помогнем колико могу… Уз позиције, увећавају се и искушења али и умножавају непријатељи. Готов је немогуће немати непријатеље. Њих је имао и наш Свети Василије, о чијем животу сам читао, као и Свети Нектарије, о којем недавно гледах филм, какав је живот имао али и какве је непријатеље имао. Против непријатеља се боримо али не треба да их мрзимо, а један мој пријатељ, монах рекао ми је да за непријатеље треба и да се молимо, и то на првом мјесту, а на крају да се молимо за себе. Као што рекох, вјера и вјеронаука, иако можда није непосредно утицала на избор онога чиме ћу се бавити, утицала је на то како ћу се тиме бавити, односно на начин на који радим свој љекарски посао али и на то како се трудим да обављам дужност начелника. – разговор са Огњеном Милинковићем за сајт Епархије ЗХиП –разговор водио ђакон Бранислав Рајковић Представник Епископије захумско-херцеговачке и приморске за културу и медије Гацко, децембра 2023. године Света праведна Ана била је најмлађа кћерка свештеника Матеја, поријеклом из Левијевог племена из породице Аронове. Њен муж, свети праведни Јоаким, био је из племена Јуде, из лозе цара Давида. Према древном обећању, Месија је требало да потиче из Давидове лозе. Пар је живио у Назарету Галилејском. Сваке године давали су двије трећине свог прихода јерусалимском храму и сиромашнима. По посебном Промислу Божјем, свети пар није имао дјеце до дубоке старости. Супружници су због тога веома туговали, јер су Јевреји бездјетство сматрали тешком несрећом и Божјом казном. Светитељи су се усрдно молили за добијање потомства. На један од празника, када су Израиљци доносили дарове Богу у јерусалимском храму, првосвештеник, вјерујући да бездјетни Јоаким није имао благослов Божији, одбио је да прими поклоне од њега. Свети Јоаким је био дубоко ожалошћен. Не вративши се кући, свети Јоаким је отишао у пустињу и тамо провео четрдесет дана у строгом посту и молитви, призивајући на себе милост Божију. Његова супруга света Ана сматрала је себе главним кривцем због туге која их је задесила. Једном је, угледавши гнијездо са једва малољетним пилићима међу гранама ловоровог дрвета, сузно се молила за дар бебе, обећавајући да ће рођено дијете донијети на дар Богу. Чим је света Ана изговорила ријечи завјета, Анђео Божји јој је најавио испуњење молитве и открио да ће добити кћерку по имену Марија, преко које ће бити благословена сва племена свијета. Одушевљена, света Ана је похитала у јерусалимски храм да захвали Богу и понови завјет посвећења Њему. Са истим јеванђељем анђео се јавио светом Јоакиму у пустињи и заповиједио му да иде у Јерусалим. У Јерусалиму је света праведна Ана зачела Блажено дијете и родила Блажену Девицу Марију. До треће године Пресвета Марија живјела је у кући својих родитеља, а онда су је свети Јоаким и Ана свечано одвели у Храм Господњи, гдје је васпитавана до пунољетства. О светим и праведним женама Старог завјета писано је незаслужено мало. У библијским рјечницима и енциклопедијама дато им је само неколико редова. У међувремену, кроз читаво Свето писмо пролази низ слика дивних жена које су од трајног значаја за духовно искуство свих наредних генерација. Старозавјетне жене показале су примјере задивљујуће вјерности, снаге, чврстине у искушењима, у наду у вољу Свевишњег. Међу чудесним сликама жена Старог завјета, блиста Ана - једна од седам пророчица Израиља, мајка пророка Самуила. Ана је била четврта жена у Светом писму која је туговала због свог бездетности и била је најскромнија и најпобожнија међу њима. … Сара се насмијала када је чула вијест да ће у старости родити дијете. Ревека је ћутке трпјела своју судбину. А Рахиља видјевши гдје не рађа дјеце Јакову, позавидје сестри својој; и рече Јакову: „Дај ми дјеце или ћу умријети“ (Пост 30, 1). Ана, у својој жељи да има дијете, чекала је, уздала се у Господа, потпуно се ослањајући на њега. Жељела је да роди сина и да га посвети Богу. Пророчица Ана потицала је из Раме Венијаминове, града који се налази на гори Јефремовој, недалеко од Витлејема. Била је вољена жена Елканова, из Арматема или Ариматеје (I Сам 1)а, достојног мужа из Левијевог племена. Његово срце је припадало Ани, али пошто није имала дјеце, био је приморан да узме за себе другу жену - Фенану, која му је родила синове и кћерке. Међу ходочасницима који су сваке године одлазили у Силом, гдје је, након освајања обећане земље, подигнута Скинија Мојсијева (преносни јеврејски храм) и гдје су се Јевреји молили, одржавали важне састанке и прослављали своје празнике, увијек је био Елкана, који је журио да принесе Богу дарове својих њива и стада. Његове жене, Ана и Фенана, биле су у његовој пратњи. Прва је била тужна јер није имала дјецу којом је Бог благословио Фенану. Живјети у браку и немати дјеце у то вријеме значило је неиспуњавање заповијести Господње дате људима при стварању свијета: „Рађајте се и множите се“ (Пост 1,28). За бездетне су то биле године испразних очекивања, разочарања, стида. И иако је Ана била Елканова вољена жена, она је у потпуности искусила сва понижења од рођака и комшија. Али Ана није клонула духом, ревносно је испуњавала заповијести Божије, сваки дан се молила за дар свог потомства. Али све је било узалуд. Путовање у Силом сваке године било је искушење за њу. Праведна Ана гледала је многе родитеље како иду са својом дјецом у свето мјесто, и сваки пут је била тужна што и сама нема дјеце. Када је њен муж приносио жртву у светилишту, он би давао дијелове жртве Фенани и њеним синовима и кћерима. А бездетна Ана је добила "посебну част", која је била много мања. Великодушни Елкана је видио да Ана пати од срамоте која је покривала сваку Јеврејку којој није подарен дар мајчинства, и саосјећао је са њом. Гледао је како ју арогантна Фенана вријеђа, завидјевши Ани што је, упркос свему, била његова вољена жена. „И противница је њезина врло цвијељаше пркосећи јој што јој Господ бјеше затворио материцу. Тако чињаше Елкана сваке године, и Ана хођаше у дом Господњи, а она је цвијељаше, те плакаше и не јеђаше“ (1 Сам 1, 6). Но, ове увреде у Ани нису изазвале огорчење. Иако је била тужна, никада није грдила Фенану нити јој се светила. Ту, у дому Господњем, испред главне светиње Израиља, Ана се увијек нарочито усрдно молила Господу да јој подари дијете. Након приношења жртава услиједила би богата гозба, која је за Ану била неподношљива мука. Сломила би се, расплакала и одбијала да једе. Елкана ју је искрено тјешио: „Ана, зашто плачеш? и зашто не једеш? и зашто је срце твоје невесело? Нијесам ли ти ја бољи него десет синова?" (1 Сам 1, 8). Али Ана је била неутјешна. Тада се догађа преломни моменат. Ана, пред завјетном скинијом, отвара своју душу Господу, испуњену тугом, а потоци суза теку из њених очију. Ово постаје једна од најпознатијих молитава за добијање дара мајчинства: „И она тужна у срцу помоли се Господу плачући много. И завјетова се говорећи: Господе над војскама! ако погледаш на муку слушкиње своје, и опоменеш ме се, и не заборавиш слушкиње своје, него даш слушкињи својој мушко чедо, ја ћу га дати Господу докле је год жив, и бритва неће пријећи преко главе његове“ (1 Сам 1, 10-11). Њен син ће припадати Ономе који ће је благословити највишим благословом мајчинства: он ће бити назиреј не за неко вријеме, већ цијели живот. Трипут поновљена ријеч „слушкиња“ наглашава њену скромност, смиреност и осјећај зависности од Бога. Од свог смирења, пророчица Ана добија нову снагу. Њене усне се нису помјерале, туга је цијело њено биће претворила у молитву. Ана је молила Господа да је погледа, сажали се на њену патњу, излијечи јој рану. Чувени првосвештеник Илија, који је био и судија Израиља, који је сједио на прагу шатора, први је спојио духовну и световну власт у једном лицу, примијетио је ћутљиву жену, приписао њено унутрашње узбуђење пијанству и окренуо се њој са строгим прекором: „Докле ћеш бити пијана? отријезни се од вина својега“ (1 Сам 1,14). „Али Ана одговори и рече: нијесам пијана, господару, него сам жена тужна у срцу; нијесам пила вина ни силовита пића; него излијевам душу своју пред Господом“ (1 Сам 1, 15-16). На ове њежне и искрене ријечи, Илија се покајао због својих сумњи. Био је љубазан и праведан човјек, поштован у народу. Али имао је претјерану љубав према своја два одрасла сина, који су, пошто су били и свештеници, чинили разноразне преступе управо у светој скинији, због чега су касније били кажњени срамном смрћу у заточеништву. Илија се искрено сажалио на праведну Ану и дивио се њеном одговору. Он је показао интегритет њеног духа, чистоту и тежњу ка највишем, чак и у часу великог искушења и незаслужене озлојеђености. Илија јој се придружио у молитви, молећи Бога да услиши и испуни Анин захтјев. „Тада одговори Илије и рече: иди с миром; а Бог Израиљев да ти испуни молбу, за што си га молила. А она рече: нека нађе слушкиња твоја милост пред тобом! Тада отиде жена својим путем, и једе, и лице јој не бјеше више као прије“ (1 Сам 1,17-18). Трачак наде бљеснуо је у очима очајне жене, а у њеном срцу је синула смиреност. Ана је изашла из храма чврсто увјерена да ће јој Господ послати сина. Сљедећег јутра она и њен муж су се поново помолили Господу. Овај наставак молитве је веома значајан. То доказује да Ана није била од оних који лако одустају, лијења, него је била спремна да изнова тражи помоћ од Бога. Може се чути само таква усрдна, неуморна молитва. Господ је чуо Ану. Родила је сина, којег је назвала Самуило, то јест „испрошен од Господа“. Он ће постати пророк и посљедњи судија Израиља. Ана се осећала најсрећнијом од жена и постала је узорна мајка. У својој љубави и бризи за Самуила, дала је примјер највишег морала и духовности која може да унесе нови закон у живот. Односно, нова правила односа према дјеци. Након Самуиловог рођења, „пође онај човјек Елкана са свијем домом својим да принесе Господу годишњу жртву и завјет свој. Али Ана не пође, јер рече мужу својему: докле одојим дијете, онда ћу га одвести да изиде пред Господа и остане ондје до вијека. И рече јој Елкана муж њезин: чини како ти драго; остани докле га не одојиш; само да хоће Господ испунити ријеч своју. И тако жена оста; и дојаше сина својега докле га не одоји“ (1 Сам 1, 21-23). Ана је васпитавала малог Самуила, пружајући му сву љубав коју одана мајка може дати свом првом дјетету. Док је био беба, никада га није остављала са другим људима, увијек се сама бринула о њему. Као што ће то, вијековима послије, радити и Пресвета Богородица са својим Сином, Богомладенцем. „А кад га одоји, одведе га са собом узевши три телета и ефу брашна и мијех вина, и уведе га у дом Господњи у Силому; а дијете бијаше још мало. И заклаше теле и доведоше дијете к Илију“. И доведе дјечака Илији и рече: „чуј господару, како је жива душа твоја, господару, ја сам она жена која је стајала овдје код тебе молећи се Господу. Молих се за ово дијете, и испуни ми Господ молбу моју, за што сам га молила. Зато и ја дајем њега Господу, докле је год жив, да је дат Господу. И поклонише се ондје Господу“ (1 Сам 1, 25-28). Прије него што је оставила Самуила у храму са Илијом, узнијела је захвалну молитву Господу, која се сматра праобразом новозавјетне пјесме Пресвете Богородице „Велича душа моја Господа" (Величит душа моя Господа). У свом похвалном псалму Ана изражава ликовање, усхићење, дубину и изгарање, пјева о својој срећи и вјери у Бога. Она је вољела Бога не само зато што јој је подарио сина. Молила се за оне који су били јаки, али сломљени сопственом снагом; за оне који су били гладни, а затим сити; за оне који су биле нероткиње, као што је и сама некада била нероткиња. Молила се Господу који понижава и узвисује, који подиже "сиромаха подиже из праха, и из буњишта узвишује убогога да га посади с кнезовима, и даје им да наслиједе пријесто славе" (1 Сам 2, 8). Пророчица Ана је рекла да ће Господ повести кораке светих на прави пут, а свирепи ће се изгубити у тами. Она је разумјела да је вјером, а не снагом, човјек јак (1 Сам 2, 9). Била је сигурна да ће Господ судити свим крајевима земље и узвисити свог изабраника. И она је предвидјела да ће се једног дана сви народи на земљи бити сједињени једном вјером. Праведна Ана је јасно изразила своју вјеру у бесмртност душе. Вјечни за њу није Бог смрти, већ Бог живота. „Господ убија, и оживљује“, рекла је мајка будућег пророка Самуила (1 Сам 2, 6). Била је то гласна, свечана химна захвалности. Анин дух је потпуно прожет божанском мишљу, она предвиђа будућност, постаје пророчица. По први пут је изговорено име Месије и најављен је Његов свечани долазак (1 Сам 2, 1-10). Било је болно вратити се кући без вољеног сина. Ана се даноноћно молила за свог Самуила и радовала се што ће њен синчић обављати дужности у светињи: палити свијеће, држати посуду.... И пошто је научио како да обавља ове једноставне мале задатке са радошћу, онда може да се уздигне ближе Господу. Након неког времена, младић Самуило је почео да обавља свој посао у храму тако добро да му је првосвештеник Илија дозволио да носи једноставну ланену одјећу звану оплећак, коју су носили свештеници. "А мати му начини мали плашт и донесе му, и тако чињаше сваке године долазећи с мужем својим да принесе жртву годишњу". Стари Илија, дирнут таквом љубављу, благослови Самуилове родитеље и рече Елкани: „Господ да ти да порода од те жене за овога којега је дала Господу!“ (1 Сам 2,20). И Ана пророчица роди још три сина и двије кћери. Илијина неправедна осуда Ане замијењена је опроштењем и благословом. Чудесни младенац, којег је родила Ана, будући пророк Самуило, који је помазао Давида за цара, постаје усвојеник првосвештеника Илије (1 Сам 3,16) и његов једини насљедник. Он замјењује његова два погинула сина, кажњених од Бога због свог зла (1 Сам 4, 11). Самуило постаје први од великих јеврејских пророка Свевишњег након Мојсија и посљедњи израиљски судија. Пророчица Ана, окружена својом великом породицом, мирно је доживјела дубоку старост. Њена слика постаје идеал мајчинства у Старом завјету. И она је за нас до данас узвишени примјер праведне жене, која је побожно вјеровала да ће њена усрдна и искрена молитва свакако бити услишена од Господа. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
April 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|