Сазнај новости из
хришћанског свијета
Госпојински пост је припрема за празник Успења Мајке Божје. Богородица је била беспрекорна, чиста и водила је врло скроман начин живота. Предање нам чак говори да је постила целог живота. Дакле, смисао овог поста је учествовање у чистом и беспрекорном уздржању Мајке Божје у припреми за Празник њеног Успења. Према Типику, овај се пост сматра строгим. Од понедељка до петка дозвољена је само ксерофагија (ξηρός - суво + φαγεῖν - јести) буквално „сухоједење“, тј. храна припремљена без уља, а викендом се у храну може додавати уље (у нашем случају биљно уље). Риба је дозвољена само на празник Преображења Господњег. У погледу строгости, овај пост није ништа мање строг од Васкршњег, једина разлика је у томе што је Госпојински пост кратак: свега двије недеље. Штавише, није у пролеће кад је све што је на располагању само отопљени снег, већ август у коме се радујемо обиљу поврћа и воћа. За време Госпојинског поста постоје три празнична дана у част Спаситеља: у Русији их зову "Спаситељи". Ових дана се врши благослов плодова земље. „Први Спас“ је празник у част Часног Христовог крста, који пада у почетак поста (1. августа/14 августа. На овај празник благосиља се мед. „Други Спас“ је празник Преображења Господњег (6. августа/19. августа), који укључује благосиљање грожђа (пошто Русија није земља грожђа, ово воће је замењено воћем и поврћем, попут јабука). „Трећи Спас“ је празник превођења Нерукотворне Иконе из Едесе у Цариград (16. август /29. августа), која се слави дан после Успења Пресвете Богородице. На овај дан се благосиља хлеб нове жетве. Службе које се одржавају у црквама на Госпојински, Петровски и Божићни пост, нажалост, не разликују се пуно једна од друге. Нажалост, ова спољна сличност доводи до духовног умањења поста, при чему многи мисле на њих само у смислу суздржавања од хране. Васкршњи пост је у том смислу пријатан изузетак. Чак и деца размишљају о томе не само као о времену када се не могу јести одређене ствари, већ у погледу нових служби које се у цркви одржавају сваке недеље. Строго говорећи, у ствари постоје неке специфичности у погледу божанских служби, само што се оне не обављају у просечној парохији, или чак у манастирима. Ове специфичности су заједничке за сва три поста. На пример, у одређене дане се не служи божанска литургија и требало би читати молитву светог Јефрема Сирина, „Господе и Владико живота мога ...“, са пуним поклонима. Међутим, у нашим мислима је ова молитва чврсто повезана са Васкршњим постом, па нам се чини некако необично изводити је током других постова. Да се спољна сличност божанских служби ових постова не буде умањена, свештеник мора открити јединственост сваког поста током своје проповеди. Током Петровског поста може да говори о апостолском проповедању; током Божићног поста он може створити атмосферу ишчекивања за долазак Христов у свет, какав је владао у старозаветним временима. А за време Госпојинског поста може позивати на чистоту, беспрекорну чедност и уздржање примерима Дјеве Марије. аутор: протојереј Генадиј Фаст /За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор У грчком Часослову 1897. године поријекло овог празника објашњено је на сљедећи начин: „Због болести, које су се врло често јављале у августу, у Цариграду се од давнина успоставио обичај изношења Часног Крста на путеве и улице ради освештавања мјеста и одвраћања од болести. Уочи (31. јула), износи се из царске ризнице, полаже на Часну трпезу Велике цркве (у част Аја Софије - Премудрости Божије). Од сада па до Успења Пресвете Богородице правили су литије по цијелом граду и приносили их народу на поклоњење. Ово је изношење Часног Крста“. Поријекло овог празника сеже у 9. вијек, његово празновање установљено је у Цариграду, а у 12-13 вијеку установљено је у свим православним црквама у свијету. Празник изношење Часног крста договорно су установили Грци и Руси у вријеме грчког цара Мануила (1. августа у Грчкој цариградски патријарх Лука и митрополит кијевски Константин) и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене побједе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засвијетлила небеска свјетлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате. У Руској цркви је овај празник комбинован са обиљежавањем Крштења Руса 1. августа 988. године. За православне вјернике данас је почео Госпојински пост, најкраћи од четири велика годишња поста, који почиње 14. августа, а завршава се 27. августа. Пост је посвећен Пресветој Богородици и завршава се празником Њеног Успења (Велика Госпојина-28. август). Према Предању Цркве, Богородица је током свог земаљског живота држала строгу умјереност у храни, интензивно постила и молила се Господу, а три дана прије свог Успења престала је да једе храну и пила је само воду. Тако, намећући себи ограничења Успенског поста, вјерници опонашају саму Богородицу. Главни циљеви поста су борба човјека са својим страстима, грешним мислима и дјелима, у чему заједно са постом, молитвом и дјелима милосрђа помажу. Госпојински пост је древна установа. Један од првих помена о њему срећемо код Св. Лава Великог. Римски светитељ, у својој бесједи изговореној 450. године, назива га јесенским. Помиње се у списима блажених Јеорнима, Августина и Григорија, епископа турског. Такође, Госпојински пост се помиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у вријеме Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143-1180). У току овог поста понедјељком, уторком, сриједом, четвртком и петком се пости на води, суботом и недјељом на уљу, а риба се једе само на Свето Преображење Господње. Сви вишедневни православни постови имају и заједничке особине и своје карактеристике. По својој строгости Госпојински пост се изједначава са Великим постом. Баш као и Петровски пост, пада током љета. А сличност са Божићним постом је у томе што његов почетак и крај имају фиксне календарске датуме. На крају да се подсјетимо опомене Светог Јована Златоустог: „Вара се онај који сматра да је пост само уздржавање од хране. Истински пост је уклањање од зла, обуздавање језика, одбацивање беса, кроћење пожуда, заустављање клевета, лажи, кривоклетства. " Као што нам је јеванђеље на прошлу недељу говорило о бури на Галилејском мору, на исти начин данашње јеванђеље нам говори о једној бури, само о једној бури која је још страшнија. Вратимо се тамо, тамо су били таласи мора, али овде... саслушајмо шта каже отац дечака Христу: „Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду“ (Мт 17,15). Тамо, Петар излази из чамца на којем су апостоли пловили. Обратите пажњу да га Христос није послао као што је послао све ученике преко мора. Већ сам Петар, испуњен дивљењем вере угледавши Христа како се креће по таласима, тражи дозволу да учини исто. И шта се дешава? Он посумња и поче да тоне. А Христос му рече: „ Маловерни, зашто посумња?“ (Мт 14, 31). А шта нам говори данашње јеванђеље? У данашњем јеванђељу, отац бесомучног сина најпре га доводи Христовим ученицима. Њима је дата моћ да истерују демоне и да лече болести; изгледа да то иде са њиховом послушношћу. А, ипак, нема ни нема ни наговештаја од исцељења. А кад се отац у великој жалости обрати Господу, Христос љутито узвикну: „O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо. И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће. А овај се род не изгони осим молитвом и постом“ (Мт 17, 17-21). То је вера! Али где да нађемо такву веру? Само у Цркви. Апостоли, пловећи у чамцу због послушности Христу, упркос бури, не посумњаше. Њихов чамац имао је бокове који су их штитили од притисака таласа; имао је дно које их је делило од воде; имао је кормило које их је водило. На исти начин брод Цркве има све што је неопходно за пловидбу морем живота, кроз буре, до друге обале Вечног Живота. Као што је у дну чамца његов темељ, тако је и у броду Цркве темељ Христовог учења које указује како живети кроз Блаженства (Мт 5, 3-11). Сиромаштво духа, плакање над гресима (то је покајање), кроткост, глад и жеђ за правдом, милосрђем, чистота срца, миротворство, страдање за истину- то је темељ Црквеног брода. А његови бокови су апостолска правила. Ово је све што Црква преноси на Своје апостоле, што је у највећем делу опет утемељено у Светом Писму а делимично се чува у ризницама Црквеног предања. А какво благо носи Црквени брод? То су седам Светих тајни Цркве које све имају утемељење у Светом Писму. Дела апостолска нам говоре о служби свештеника и ђакона одакле нам долази Света тајна свештенства (Дап 6,3, 5-7). У Свом првом јављању по Васкрсењу, Христос дуну у апостоле и рече: ,, Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн 20, 22-23). Овде се налази основа Свете тајне исповести. Исусове речи на Тајној вечери: ,, ово чините за мој спомен” (Лк 22,19); и сва поглавља Јованова где се говори о Хлебу Живота- то је успостављање Свете тајне причешћа (Јн 6, 32-58). Учење апостола Павла о односу између мужа и жене говори о светости Свете тајне брака (1 Кор 7,2-17; Еф 5, 22-33). У Јаковљевој посланици дата су упутства о помазању уљем болесних и о молитви вере за њих (Јак 5, 14-15). И тако је са свим светим тајнама. А има и још тога: све што је Црква успоставила долази од самога Господа. Овде, у данашњем јеванђељу, говори се о неопходности поста и молитве. А Христос је Тај који то говори Својим ученицима. У Православној Цркви нема ничега измишљеног или додатог од стране неког човека; нити има ичега одузетог, скраћеног од Христовог учења и учења Његових апостола. ,,Верујем у једну свету, саборну и апостолску Цркву”. Друга саборна и апостолска Црква не постоји на земљи. Па, хајде да пажљиво чувамо наш Црквени брод. Да га никад не напустимо. Он има све за нас. Он има такође ову чудесну веру која чак помера горе, а са таквом вером ништа није немогуће. Он ће нас водити кроз животне буре и довешће нас на обалу Вечног Живота. Беседа из књиге „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе архиепископа Андреја (Римаренка) /Превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор 10. августа 2023. године, у 85. години живота, упокојио се у Господу предстојатељ Јапанске аутономне цркве Московске патријаршије, митрополит токијски и цijелог Јапана Данило (Нуширо), наводи се на сајту Московске патријаршије. Покојни патријарх је по националности Јапанац. Рођен је као Икуо Нуширо 5. септембра 1938.године у Тојохашију, префектура Аичи, Јапан. Крштен је с именом Јуда у част апостола Јуде Тадеја. Био је ожењен, након мајчине смрти узео је њено презиме Нуширо. 1999. године у Тројичком саборном храму Тројице-Сергијеве лавре примио је монашки постриг са именом Данило, у част преподобног кнеза Данила Московског. Исте године је постао епископ. Године 1962. дипломирао је на Факултету француске књижевности Универзитета у Аичију. Године 1965. завршио је Токијску богословију, 1968. године – Богословију Светог Владимира у Њујорку, САД, гдје је магистрирао теологију. Од 2000. године је предстојатељ Јапанске православне цркве (аутономна црква под јурисдикцијом Руске православне цркве). Хришћански писац Тертулијан једном је рекао незнабошцима: "Узалуд проливате крв нашу: крв мученика сјеме је хришћана". Један од ових мученика био је свети Калиник Киликијански (III-IV вијек), којег се наша Црква молитвено сјећа данас 11. августа 2022.године. Свети Калиник је био из Киликије, области на југоистоку Мале Азије. Родитељи су га од дјетињства васпитавали у хришћанској вјери. Сазревши, Калиник је кренуо са проповијеђу о Господу Исусу Христу кроз градове и села своје земље, јер био је јако растужен чињеницом да су многи, упркос ширењу хришћанства, наставили да обожавају идоле и живе по паганским законима. Својим проповиједањем многе је обратио у вјеру у Господа. У граду Анкири у области Галатије, Свети Калиник је ухваћен и изведен на суд пред локалног кнеза Сакердона, који је био познат као окрутни прогонитељ хришћана. Кнез је, пријетећи мучењем и смрћу, наредио светитељу да принесе жртву идолима, на шта је Калиник одговорио да то неће учинити, а не плаши се мука и смрти, будући да се не плаши мучења и смрти. свако ко вјерује у Христа добија снагу од Њега у кушњама, а после смрти ће наслиједити вјечни живот. И још рече св. Калиник: кнезу: „мени је свака мука за Бога мога тако добро дошла као гладноме хљеб". Послије страшних истјазања и побоја, обу га кнез у гвоздене опанке, са ексерима унутра, и нареди да га терају у град Гангрски, јер нити га смеде више мучити нити погубити у Анкири, пошто многи гледајући јуначко трпљење Божјега човека обратише се у веру Христову. Уз пут ожеднише војници, и не би воде. Св. Калиник се помоли Богу, и изведе воду из једног камена. Кад стигоше у град Гангрски бацише мучитељи св. Калиника у пећ зажарену. Светитељ се помоли Богу говорећи: „благодарим ти, Оче небесни, што си ме учинио достојним овога часа, у који за име Твоје свето умирем". По том уђе у огањ. Када се огањ угаси, нађоше тело његово мртво али цело и од огња неповређено. Пострада и увенча се вјенцем вјечне славе око 250 год. Иконографија светог великомученика и исцјелитеља Пантелејмона прилично је једноставна. Она нема никакав дубоки богословски смисао, често уграђен у образ Господа Исуса Христа или Пресвете Богородице. С друге стране, при писању слике светог Пантелејмона, наравно, поштују се опште традиције православног иконописа, а главни нагласак је на максимизирању преношења аутентичности лика светитеља. Свети великомученик и исцјелитељ Пантелејмон приказан је као младић, без бркова и браде, што је генерално ријеткост за православно иконописање. Међутим, на овај начин се постиже историјска поузданост образа (лика) светитеља. Свети Пантелејмон је по правилу приказан у традиционалној одјећи исцјелитеља и љекара-плаво-зелени хитон (туника) са златним наруквицама и смеђим (црвено-смеђим) плаштом. Понекад је на свечевом лијевом рамену приказана уска бијела лента која може указивати на ђаконски орар, према једном тумачењу, симболом анђеоске службе свештеника. Према предању успостављеном у Цркви, у лијевој руци светог Пантелејмона приказан је сандук (кутија) са лијековима који садржи на чудесне реликвије. Ово је директна аналогија са медицинском службом свеца, коју је носио за живота. У десној руци свети Пантелејмон, опет зависно од предања, држи или мученички крст, или танку кашику, или (још рјеђе) перо. Сви ови предмети имају одређено значење повезано са животом, службом и подвигом великог мученика и исцјелитеља Пантелејмона. У ствари, крст симболизује његов мученички крај живота и уподобљавање самом Господу Исусу Христу. Мала кашика симбол је медицинске службе Светог Пантелејмона, као и дар исцјељења који је посједовао. Тако он на неки начин даје свакоме ко тражи исцјељење које се од њега тражи. Што се тиче оловке, према једној верзији, она симболизује мудрост, те знање које је имао свети Пантелејмон, будући да се својевремено школавао у многобожачком училишту. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања Фома.ру. Ова света икона се од давнина налазила у планинском манастиру Пантелејмону, удаљеном од новог манастира сат времена. Када је тај манастир због оштећења на зградама почео постепено да пусти, тада су и братија почели да се селе у приобални мали манастир Вазнесења, који је раније служио као лука и магацин старог великог манастира. Почетком прошлог века мали манастир Вазнесења је срушен, а близу њега је подигнут данашњи манастир. У оно време, када се братија пресељавала из старог у наведени манастир Вазнесења, више пута је и ова света икона великомученика преношена. Међутим, колико год пута је преносили, она се чудесно враћала у стари горњи манастир. Ипак, по изградњи новог манастира, на миг свеуправљајућег Божанственог промисла, она непрестано остаје ту, на украс манастиру и на утеху братији која се у њему подвизава. Предање казује да је и раније многа чуда учинила ова света икона, али пошто је у овом манастиру дошло до многих промена и перипетија – као у ниједном другом атонском манастиру – због тога се и детаљни опис и предање о тим чудесним догађајима заметнуло и изгубило. Од скоријих чуда наводимо сведочанство о великом пожару. Убрзо по изградњи новог манастира, из непознатих разлога запалила се околна шума. Мало по мало, пламен се толико разгори, да у незауставном налету почне гутати све пред собом, претећи да претвори у згариште и сами манастир. Монаси и затечени мирјани узалуд су покушавали да се изборе са ватреном стихијом. Када су се међутим обратили у молитви победоносцу и великомученику Христовом, истог часа страшни пламен се утишао. Неколико година касније поновила се иста несрећа, али се опет за умиривање и одбрану од пламена усрдним молбама и молитвама братија обрате великомученику и свемилостивом Пантелејмону. Ова света икона раније се налазила у грчком Саборном храму манастира Пантелејмона, док данас краси руску цркву Покрова Богородице, где је и данас доказ божанствене заштите и покрова великомученика онима који га поштују. Премештена је у ову цркву по њеном освештању. Света икона великомученика и исцелитеља Пантелејмона налази се на североисточном стубцу, који носи сјајну куполу храма. Изгледа да је рестаурирана, али се не зна када. Извор: Фејсбуку страница Пријатељи манастира Хиландара /Аутор светлописа Костас Асимис Амерички археолог Стивен Колинс, декан одјељења за археологију на Универзитету Свете Тројице (Албукерки, Нови Мексико), тврди да је открио древни библијски град Содому, који је „збрисан са лица земље у трен ока “, преноси Православие.ru позивајући се на Christian Headlines. Као што знамо из Старог завјета, Бог је сумпором и огњем уништио градове Содому и Гомору. Гњев Господњи изазван је злобом и гријесима њихових становника. Тим С. Колинса открио је крхотине грнчарије из средњег бронзаног доба током ископавања на археолошком локалитету познатом као Тел ел Хамам у Јордану. Према Колинсу, локација Содоме одговара библијском опису, а материјални докази пронађени на локалитету, укључујући крхотине керамике, чија се површина „претопила у стакло” прије неколико миленијума под утицајем неког феномена високе температуре, потврђују његову верзију. „Чим уђемо неколико центиметара у културни слој бронзаног доба, налазимо овај фрагмент крчага. И изгледа као да је „кључало“ и растопило се у стакло“, рекао је Колинс. Очигледно, пронађена грнчарија је била изложена температурама већим од 1200 степени Целзијуса, а могуће и 2000 степени. Према Колинсу, члан његовог тима, који је радио на пројекту из Другог светског рата који је развио прву америчку нуклеарну бомбу, погледао је растопљени фрагмент и рекао да је видео нешто слично на Тринитију, првом свјетском тесту технологије нуклеарног оружја. који се догодио у јулу 1945. на југу америчке државе Нови Мексико. Колинс је такође цитирао чланак објављено у часопису Nature из 2022. у којем је 21 научник и истраживач навео да је пронашао доказе о „веома необичној катастрофи“ – вјероватно удару метеорита – који је оставио „културни слој богат угљем“ и растопљене предмете у Тел ел Хамаму око прије 3600 година. У чланку се тврдило да је Тел ел Хамам „збрисан са лица земље у трен ока“. Према Колинсу, локација Тел ел Хамама је у складу са библијским доказима. Израчунао је да се у књизи Постања помиње најмање 25 познатих географских референци које би могле указати на град Содому. Према Колинсу, један од библијских трагова је Књига Постања 13,10: „Тада Лот подиже очи своје и сагледа сву равницу Јорданску, како цијелу натапаше ријека, бјеше као врт Господњи, као земља Мисирска, све до Загора, прије него Господ затр Содом и Гомор“. Колинс је увјерен да је Лот, разгледајући земље, био у градовима Ветиљ или Ај, а затим отишао на исток. Тел ел-Хамам се налази источно од ова два града. „У ствари, библијски текст нас је довео овде. Управо смо се снашли у модерној географији“, закључио је научник. Свети великомученик Пантелејмон (грч. Παντελεημων - свемилостиви), прије крштења Пантолеон (грч. Παντολεων). Рођен у Никомидији око 275. године у породици племенитог незнабошца Евстрогија и добио име Пантолеон. Његова мајка, света Евула, била је хришћанка и васпитавала је сина у вјери. Рано је остао без мајке, па је бригу о његовом васпитању преузио отац. Пантелејмон је био необично лијеп, добар, сјајан ученик, са посебним даром за медицинске науке, а изнад свега милостива и добра срца.Када је Пантолеон био у добу адолесценције, његов отац је послао сина у паганску школу, а затим је задужио чувеног дворског љекара Ефросина да поучава љекарским вјештинама Пантолеона. Убрзо је римски цар Максимијан (286-305) чуо за њега, и желио је да види Пантелеона на свом двору. Презвитер Ермолај, који је живио у Никомидији, примијетио је Пантелеона и почео да му прича о хришћанству . Према житију, Пантолеон је повјеровао у Исуса Христа,а потом је молитвом исцијелио дијете које је умрло од уједа змије, васкрсавши га молитвом Исусу Христу. Након тога га је крстио презвитер Јермолај и добио име Пантелејмон. Једном је излијечио слијепог човјека. Пошто је лијечио без икакве накнаде, Пантелејмон је многим љекарима ускратио приход, а цару Максимијану су пријавили да Пантелејмон посјећује хришћане у затвору и лијечи их именом Христовим. Цар је позвао Пантелејмона и затражио да оповргне оптужбе. Светитељ је позвао цара да позове једног неизљечивог пацијента и договори тест. Ко ће га излијечити: он или пагански свештеници - та вјера мора бити истинита. Према житију, пагански свештеници нису могли да излијече болесне, а Пантелејмон је снагом молитве ублажио болесног. Након тога многи су повјеровали у Христа, а Максимијан наредио да муче Пантелејмона, а затим тешким каменом баце у море. Али Пантелејмон је остао неповријеђен, затим је био подвргнут новим мучењима: објешен је на дрво… По царевој наредби, великомученик Пантелејмон је бачен да га растргну дивље животиње у циркусу. Дивље животиње, којима је бачен да га растргају, лизале су му стопала. Публика је устала са својих мјеста и почела да виче: "Велики је хришћански Бог!" Разјарени Максимијан 305.године наредио је војницима да мачевима посијеку све који славе име Христово, а великомученику Пантелејмону одсијеку главу. Довели су свеца на мјесто погубљења и везали га за маслину. Када се велики мученик молио, један од војника га је ударио мачем, али је мач постао мекан попут воска и није нанио никакву рану. Светац је завршио своју молитву, и зачуо се Глас који је мученика дозивао по имену и позивао га у Царство небеско. Чувши Глас с неба, војници су пали на колена пред светим мучеником и тражили опроштај. Џелати су одбили да наставе егзекуцију, али је великомученик Пантелејмон наредио да се изврши царево наређење рекавши да у супротном неће имати учешћа са њим у будућем животу. Војници су се са сузама опростили од свеца пољубивши га. Тијело великог мученика бачено у ватру није изгорјело и хришћани су га сахранили. Глава Св. Пантелејмона чува се у манастиру Св .Пантелејмона на Атосу . Честице светитељевих моштију налазе се у многим градовима Русије. У православној цркви Пантелејмон се поштује као заштитник ратника (његово паганско име Пантолеон преведено значи „лав у свему“), а такође и као исцјелитељ, што се повезује са његовим другим, хришћанским именом Пантелејмон - „свемилостив “. Православни вјерници обраћају се великомученику Пантелејмону са молбом за избављење од психичких и физичких тегоба. Његово име се призива при вршењу св. тајне јелеосвећења, на молитви за болесне и при освећењу воде. У бањалучком Банском двору одржана је промоција монографије "Ходочашће Тројеручици", чији су аутори Зоран Кос и Ранко Прерадовић. У књизи је, на новинарско-документаристички начин, представљено ходочашће на Свету Гору прије тридесет година, а осим приче о Богородици Тројеручици читаоци могу пронаћи мноштво занимљивих података везаних за Хиландар али и цјелокупно подручје Свете Горе. - Ова књига покушај да се оживи велики историјски и српски православни догађај који се десио тачно прије 30 година на Хиландару, односно да се оживи први излазак Богородице Тројеручице у свијет и да то буде озваничено како су он и његов колега то и доживјели - рекао је Прерадовић. Истакао је да је књига намијењена најширој читалачкој публици, чак и оним који не знају много из ове области, али и о Хиландару, православном духовном центру. Кос је навео да ће књига имати велики значај за будућа покољења јер ће оставити писани траг у виду фотографије и записа који ће свједочити како се са вјером, молитвом и крстом бори за свој народ. Поводом празника светог великомученика и љекара Пантелејмона припремили смо избор неких историјских чињеница о пресјеку историје медицине и Црква. 1. Прву велику хришћанску болницу саградио је Свети Василије Велики у Кесарији 370. године. Црквени великодостојници и богати верници оснивали су прве болнице. Тако је архиепископ Василије (касније канонизован као свети Василије Велики) око 370. године основао пред градским зидинама у Цезареји (Кападокија) комплексе зграда за смештај путника и немоћника, с посебним одељењима за лечење болесника и смештај губаваца. Сличну болницу у Риму је, крајем IV вијека, основала покрштена патрицијка Фабиола. 2. Прототип манастирских болница постали су манастирска склоништа за осакаћене и болесне путнике Обичај пријема болесника у манастире био је записан у Уставу киновитских заједница који је саставио Свети Василије Велики. Овај Устав је задржао свој значај кроз вијекове православног монаштва. 3. Идеја о изолацији губаваца од друштва припада монасима У VI вијеку. када су се монаси Реда светог Лазара (у Италији) посветили бризи за губавце. 4. Прва склоништа за ментално болесне почела су да се појављују у хришћанским манастирима у Византији (IV вијек). 5. У Кијево-Печерској лаври постављена је болница која је била надалеко позната и у коју су долазили рањеници и болесници из цијеле Русије. За њих су уређене посебне просторије, у којима су дежурали монаси, његујући болесне. Манастирски љетописи („Кијево-печерски патерик“, XII вијек) извјештавају о неколико монаха подвижника који су се прославили својим лекарским умијећем. Међу њима - који су са Атоса дошли „дивни лекар“ Антоније (XI вијек), који је лично пазио на болеснике, дајући им свој исцјелитељски „напитак“; Преподобни Алипије и Агапит (умрли 1095) - најближи ученици преподобног Антонија. У патерику постоји прича о светом и блаженом Агапиту, бесплатном љекару: "Када би се ко од братије разболео, он би остављао своју келију – а у његовој келији не беше ништа што би се могло украсти -, долазио код болесног брата и служио му, придижући га и спуштајући, и и на својим рукама износећи, и даваше му од своје хране зеље које куваше, и тако оздрављаше болесник његовом молитвом. Ако би се код овога болест продужила, кад је Бог тако благоизволео, да умножи веру и молитву свога слуге, овај блажени Агапит остајаше неодступно код њега, непрестано се за њега молећи Богу, док Господ не би дао здравље болеснику ради његових молитава. И зато беше прозван лекар, пошто му Господ даде дар исцеливања. И чу се за њега у граду, да има у манастиру неки лекар, те многи болесници долажаше код њега и оздрављаху". 6. Монаси из фрањевачког реда и лично оснивач реда свети Фрањо Асишки (1181 (1182) - 1226) активно су се бавили бригом о губавцима. „И не само да је он сам вољно служио губавцима, већ је и пожелио да сва браћа из Реда, када путују по свијету или када прекину своје путовање, пазе на губавце за љубав Христову, која је ради нас желио да буде третиран као губавац “ 7. Прву српску болницу је основао Свети Сава у Хиландару, крајем 12. вијека. Свети Сава се сматра не само за нашег првог светитеља и просветитеља, оснивача СПЦ, већ и зачетника српске медицине. Манастир Хиландар и његова болница сматрају се најстаријом школом за стицање медицинских знања и вјештина. Болница је била смештена у једној соби са осам постеља, али је такође имала и посебан стационар за болеснике од разних заразних болести. Болница је била опскрбљена свиме што је било потребно: послугом, грејањем и храном за болеснике. Лекови су справљани од лековитих биљака сакупљаних у околини манастира, или гајених у манастирској башти од семена које је Сава донео са својих путовања по Блиском истоку.Из повеље деспотице Маре Бранковић, од 15. априла 1406.године, сазнајемо да се у болници манастира Хиландара смештају губавци. 9. По угледу на хиландарску болницу, у манастиру Студеници је 1208/1209. године Свети Сава оснивао прву болницу на територији основане српске државе Немањића, по византијским манастирским узорима.Те године Сава је по угледу на Хиландарски, написао Студенички типик по коме је уредио начин живота и организацију манастирских заједница, док је одредбама 40. Поглавља о болницама и болничарима донео правила устројства и рада свих манастирских болница. У Типику налазимо детаље о организацији болнице, о распореду лежаја за болеснике, раду особља, кућном реду, начину справљања лекова, поступању код масовног обољевања и друго. Оно што је веома важно јесте пропис Светог Саве за забрану надрилекарства. 10, Болница краља Милутина била је подигнута у Цариграду, у склопу Пантократоровог манастира. Краљ Милутин није био само оснивач ове болнице, већ је обезбедио и материјална средства за њено издржавање, као и издржавање лекара и болничара. Болница је поседовала 50 постеља, од којих је највећи број отпадао на гинеколошко одељење (12 постеља), затим на хируршко (10 постеља), а на остала одељења по 8 постеља. Лечење су у специјалистичким одељењима спроводила по два лекара (примаријуса) са помоћницима, а на одељењу за женске болести две лекарке и бабица. Висок углед манастира и солидно економско стање Милутинове болнице допринели су да, већ постојећа медицинска школа, подигнута почетком XV века буде подигнута на виши степен. 11.Поред обнављања и проширења болнице у Хиландару, цар Душан је подигао болницу и у својој задужбини, манастиру св. Арханђела код Призрена 1342. године. Она је служила само за лечење калуђера, док се у њој нису смела лечити изнемогла и лица оболела од трајних обољења. .12. У манастиру Милешеви постојала болница и у 17.вијеку. Са сигурношћу се може рећи да је Свети Сава заслужан за подизање милешевске болнице. Археолошким истраживањима до данас није пронађен објекат у коме се налазила болница, али се из писама монаха може лоцирати у северозападни део манастирског комплекса.
13. У манастиру Светог Ђорђа у селу Мажићи, смјештеном на лијевој обали Лима, недалеко од Прибоја археолошка истраживања у околини цркве открила су око 170 гробова што указује на постојање манастирске болнице. Према откривеном објекту, његовим димензијама, опреми, начину гријања и купања обољелих, као и о остацима болничке опреме манастир у Мажићима представља веома значајно откриће за материјалну и нематеријалну културу српског народа. Турски путописац Евлија Челебија, почетком 17. века, боравећи у овом манастиру забиљежио је своје утиске:„Спавао сам у манастиру у којем има 500 калуђера, у креветима са свиленом и брокатном постељином. Манастир је украшен златним и сребрним кандилима и крстовима, а мирис мошуса, амброзије, алоја дрвета и тамјана опија човека". 14. Кирило-белозерски манастир (основан 1397) био је један од центара руске медицине. Овде је монах Кирил Белозерски (1337-1427) превео Галенове коментаре о Хипократовој збирци са грчког на руски - синтезу све древне медицине. Захваљујући њему, знање и искуство које су акумулирали њихови претходници постали су доступни руским љекарима. У манастиру је било неколико болница. Једна од њих се тренутно рестаурира и заштићен као државни споменик архитектуре. 15. Прву руску књигу о научној анатомији превео је монах манастира Чудов Епифаније Славинецки. Било је то скраћено дело Андреаса Везалијуса, Епитоме (објављено у Амстердаму 1642). Преводилачки рад почео је 1657. године. 16. Грегор Јохан Мендел је био аустријски свештеник, биолог, ботаничар и математичар који се сматра зачетником класичне генетике. Експерименте, захваљујући којима су откривени закони генетике, спровео је у малом жупном врту. 18. Болница Стефана Уроша III Немањића у манастиру Високи Дечани спадала је у ред наших већих болница, а непосредни повод за њено подизање може се сматрати седмогодишњи боравак Стефана Уроша III Немањића са својом породицом у заточеништву, у Пантократоровом манастиру у Цариграду, где му је и умрло једно дете. У болници су били смештени болесници који су боловали од епилепсије, болесници којима је лице било изједено и којима су прсти отпадали од чланака, они који су били савијени па услед тога нису били способни за рад и болесници који су патили од плућних болести. Болница је била подигнута за оболеле од неизлечивих болести. 19. Иван Петрович Павлов - први руски нобеловац (1904, награда за проучавање функција главних дигестивних жлезда), заправо је поново створио савремену физиологију варења Потиче из свештеничке породице. Завршио је Рјазанску богословску школу и Рјазањску богословију, којих се сећао са великом топлином.На последњој години богословије прочитао сам малу књигу "Рефлекси мозга" професора И.М. Сецхенов, који је цео свој живот окренуо наглавачке. Уписао је Правни факултет (богослови су имали ограничен избор универзитетских специјалности) и 17 дана након пријема прешао је на одсек природних наука Физичко -математичког факултета Универзитета у Санкт Петербургу. 20. „Есеји о гнојној хирургији“ (1934) - темељно дјело које нема аналога у свјетској медицинској литератури , „енциклопедија гнојне хирургије“, припада перу епископа - светог Луке Војно -Јасенецког Књига представља топографско -анатомски концепт хируршког лијечења гнојних болести. Упркос свештенству, аутор је добио Стаљинову награду Iстепена (1946). Света великомученица Параскева Римљанка живљаше у време цара Антонина. Она се роди у Риму од хришћанских родитеља Агатона и Политеје који ревносно држаху заповести Господње. Пошто беху бездетни они се непрестано мољаху Господу да им да једно дете. А Господ који твори вољу оних који Га се боје, дарова им женско чедо, коме они на светом крштењу дадоше име Параскева, пошто се роди у петак. Од малена посвећена Богу, Параскева би од мајке своје научена хришћанској вери и одгајена у њој. А када се научи књизи, Света Параскева стално читаше Свето писмо и бавећи се пак много у цркви, она се одаваше светој молитви. Када Светој Параскеви умреше родитељи, она све своје имање раздаде сиромасима, па се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру у Христа, јединог истинитог Бога, и многе незнабошце приведе Господу Христу, иако у то време Христова вера беше крваво гоњена од римских власти. Неки злобни Јевреји оптужише Свету Параскеву цару Антонину због проповедања забрањене вере, говорећи: једна жена по имену Параскева проповеда Исуса, сина Маријина, кога преци наши распеше. Чувши то, цар нареди да Параскеву доведу пред њега. Посматрајући је, цар би поражен и одушевљен њеном мудрошћу и лепотом. И рече јој: Девојко, ако пристанеш на мој предлог и принесеш жртву боговима, постаћеш наследница многих дарова и добара; ако пак не пристанеш, знај, предаћу те на многе муке. – На то светитељка неустрашиве душе одговори цару: Не било тога да се икада одрекнем Христа Бога мога! Јер, као што каже пророк Јеремија, богови који не створише небо и земљу, истребиће се са земље. Запаливши се јарошћу, цар нареди да се усија гвоздени шлем и метне на главу светитељки. То би учињено, но светитељка остаде неповређена, јер је сачува божанска роса. Због овог чуда многи незнабошци тог часа повероваше у Христа. – Затим нареди цар да се велики казан напуни зејтином и смолом, па да то проври на јакој ватри. Када то би урађено, цар баци светитељку у тај казан. Светитељка стајаше усред казана неповређена. Гледајући је тако неповређену, цар јој рече: Параскево, попрскај ме тим зејтином и смолом, да видим да ли пеку. – Светитељка захвати руком зејтина и смоле и баци цару у лице, и овај одмах ослепе. Ослепевши, цар стаде громко запомагати: Смилуј се на мене, слушкињо Бога истинога, па ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. – Света мученица се помоли Богу и поврати вид цару. Стога поверова у Христа цар и сви телохранитељи његови, и примише Свето крштење у име Свете Тројице. Изишавши из Рима, Света Параскева прохођаше градове и села проповедајући Еванђеље Господа Христа. Тако дође у један град у коме беше кнез неки Асклипије. Изведена пред њега, она призва име Господа Христа, прекрсти се и изјави да је хришћанка, и објави да је Христос Бог неба и земље. Када то чу, кнез Асклипије се смути, па је посла к једној страшној змији која живљаше изван града у пећини, којој обично бацаху осуђене на смрт да их поједе. Када Света мученица дође тамо, змија је угледа, па страховито зашишта, и отворивши уста испусти много дима. А светитељка приближивши се змији рече: „Дође, о звери, гнев Божји на тебе!“ И дунувши на змију она је закрсти. Јекнувши страховито, змија пуче на два дела, и црче. Видевши ово чудо, кнез и сви што беху с њим повероваше у Христа. Отпутовавши одатле, светитељка дође у други неки град, у коме кнезоваше неки кнез Тарасије. Када овај дознаде за светитељку, изведе је преда се на суд. И упита је о вери. Она изјави да је хришћанка и да је Христос истинити Бог. Кнез је због тога баци у један котао пун зејтина, смоле и олова, па нареди те запалише ватру испод котла. Но анђео Господњи сиђе и расхлади котао и све у њему, те тако мученица Христова остаде неповређена. И на многе друге муке стави је овај бездушни тиранин, али не могаде поколебати чврсту веру њену. Стога јој напослетку одсече чесну главу њену, и победоносна душа блажене одлете у вечне обитељи небеске. Извор: Епархија аустријско-швајцарска Девете недјеље по Духовима, у Храму Васкрсења Христовог у Пребиловцима богослужбено су прослављени Свети Пребиловачки и остали Херцеговачки Мученици. Благословом Владике Димитрија, Светом Литургијом началствовао је Митрополит Дабробосански, господин Хризостом, уз саслужење преосвећене господе архијереја, Димитрија Захумско-херцеговачког и приморског и Илариона Новобрдског. Преосвећеним Владикама саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије Захумско-херцеговачке и приморске, као и гости из других епархија СПЦ. Одлуком и благословом Светог Архијерејског Сабора СПЦ, 2022. године, Светим Мученицима Пребиловачким и доњохерцеговачким прибројани су и сви остали Херцеговачки Мученици, пострадали за вјеру православну у Херцеговини за вријеме Другог свјетског рата, а прослављају се 6. дана мјесеца августа као заједнички празник под називом „Свети Мученици Пребиловачки и остали Херцеговачки Мученици“.Сјећање на мученичко страдање херцеговачких мјеста и људи обиљежава се појединачно на свим мјестима страдања, као и раније, а централна прослава 2023. године уприличена је у Храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима. По Јеванђељу бесједио је Владика Иларион истакавши да се налази на мјесту отвореног неба, на мјесту љествице којом се људи узносе на небеса и благодат Божија силази са небеса. Владика је пренио поздраве и благослове Његове Светости Патријарха Српског Господина Порфирија, пожеливши да заједништво вјерних у Цркви сакога дана бива све веће и веће. Тумачећи прочитано јеванђељско мјесто, Владика Иларион говорио је о истинитости објаве Господа у свијету, као и о олујама помисли које прате човјека у свијету, издвајајући ријечи ”Господе, спаси ме” као излаз који води из понора. Управо такав вапај је у Пребиловцима свете претке – злом бачене на дно – водио ка Свјетлости Васкрслог Христа који их узводи на небеса. Након Отпуста обратио се Владика Димитрије захваливши се Митрополиту Хризостому и Владици Илариону на труду и љубави исказаној доласком у Пребиловце. Говорећи о плановима за уређивање простора око храма у Пребиловцима, Владика је позвао вјерне да помогну изградњу конака. Након Владике Димитрија, сабраним вјерницима обратио се Митрополит Хризостом истичући да Господ није дозволио да безбожници затру жртве ,које Црква данас прославља као мученике, који су украс, слава и понос Цркве, јер су својим животима посвједочили вјеру у Христа Господа. Извор: Епархија ЗХиП У недјељу по Илиндану, а на празник Свете мученице Христине и Светих новомученика Пребиловачких 6. августа 2023. године, у манастиру Благовијести Пресвете Богородице - Липље Њихова Преосвештенства Епископи бањалучки г. Јефрем и марчански г. Сава, уз саслужење свештенства, монаштва и ђаконства епархије, служили су Свету архијерејску Литургију у манастиру Липље, поводом годишњег Сабора у овој Немањићкој задужбини. На крају Свете Литургије сабраном вјерном народу обратио се Епископ Сава и поучио вјерни народ и између осталога рекао: "Господ Бог наш је Милостив и Њему приличи Светиња. Он као Милосрдан чека наше обраћење и искрено покајање којим ћем, Н да ходимо Светињи, Светој Чаши." Послије Свете Литургије учињен је трократни опход око Храма, након чега се вјерујући народ поклонио Чудотворној икони Мајке Божије Липљанске која се чува у овом манастиру. У току трпезе Епископу Сави је у знак на дуго сећање на Његово прво богослужење у манастиру Липљу на дар поклонит Часни Крст којим ће благосиљати и поучавати вјерни народ. Овај завјетни дан завршен је поучним ријечима Епископа Јефрема и многољествијем нашој Светој Великој Русији, мајци Србији и отаџбини Српској. Успење праведне Ане, мајке Пресвете Богородице, православна црква слави 7. августа, но њен главни празник је деветог септембра, под којим је датумом написана и служба њена и житије. Света Ана беше из кољена Левијева, кћерка Матана свештеника и Марије из града Витлејема. Родитељи јој имаху још двије кћери: Марију која роди Саломију, и Совију која роди Св. Јелисавету, мајку Св. Јована Крститеља. Свети праведни Јоаким, њен муж, био је потомак цара Давида, којем је Бог обећао да ће се Спаситељ света родити из семена његових потомака. Пар је живио у Назарету у Галилеји. Ана и Јоаким, 50 година нису имали дјеце. Морали су да трпе презир и исмијавање, јер се у то вријеме немање дјеце сматрано срамотом. Али они никада нису мрмљали и само су се усрдно молили Богу, понизно се уздајући у Његову Вољу. Завјетовали су се да ће, ако добију дијете, посветити га Богу. Господ је услишио молитве Јоакима и Ане. Када је пар живио заједно око 50 година, дао им је дете - добили су ћерку, којој су дали име Марија. Након рођења кћерке, праведници Јоаким и Ана су принијели жртву и дали још један завјет - да њихова кћерка неће ходати по земљи све док је не уведу у храм Божји. То се догодило када је Марија имала 3 године. Марија је остала да живи и служи у јерусалимском храму - тамо је учила са другим дјевицама, проучавала Свето писмо, прела и шивала свештеничку одежду. Према Предању, Богородица је живјела у храму до своје 12. године. Убрзо након Маријиног одласка, Јоаким је умро у 80-ој години, а Ана је поживјела још неколико година. Након дугог и богоугодног живота упокојила се Света Ана, мајка Пресвете Богородице, у дубокој старости, Према предању, умрла је у 79. години. Дан њене смрти се у Православној цркви обиљежава као празник: Успење Свете Ане (25. јул, по Јулијанском календару). Празнује се још 9. септембра и 9. децембра. Аутор: вјеронаука.нет Свети Владика Николај-Јеванђеље о Јачем од природе /Мт 14, 22-34. Зач. 59./ Победник је Бог наш, и све добре и трајне победе од краја до краја времена припадају Њему. Он побеђује неред у васиони и установљава ред. Он побеђује неред међу људима, проузрокован грешницима, и васпоставља ред. И кад се најгори међу људима уздигну на прва места а најбољи падну на последња, Он обрће тај беспоредак, те први постају последњи, а последњи први. Он побеђује завере и сплетке злих духова против рода човечјег, и разгони их као јак ветар што разгони рђав задах. Он побеђује сваку оскудицу: тамо где је мало, Он умножава, а тамо где нема никако, Он ствара обиље. Он побеђује болести и муке; само рекне реч, и болести и муке ишчезавају: слепи виде, глухи чују, немушти говоре, узети устају и ходе, губави се чисте. Он побеђује смрт; и кад год Он нареди, смрт пушта из својих чељусти жртве своје. Он царује над једним бескрајним царством небеских сила, ангела и светитеља; над царством небеским, према коме је царство овога света тако тескобно и тамно као једна порођајна утроба. Он заповеда елементима и тварима овога света, и Његовој заповести ништа се не може опрети а да се не сруши у вечиту пропаст. Дан за даном, победа за победом. Историја овога света је низ Божјих победа, обелодањење Божје моћи и неодољивости. Као јагње је кротак, а од Њега се потресају небеса и земља. И кад се даје понизити, тиме обелодањује Своју висину; и кад се даје попљувати, тиме обелодањује нечистоту свега онога што није Он; и кад се даје заклати, тиме обелодањује Свој живот. настави да читаш
Као бледом сликом обелоданио је Бог Своју светлост кроз сунце; Своју моћ кроз безборојна огњена тела васионска; Своју мудрост кроз поредак ствари и бића с краја у крај васионе; Своју красоту кроз красоту твари; Своју милост кроз брижљиву негу свега што је саздао; Свој живот кроз све што живи. Но све је то само тренутна и бледа слика Његових својстава; све су то само огњена слова написана по густоме диму. Сва пак ова својства Бога живога показала су се у највећем блеску, у ком су се могла показати у овоме свету, у човеку. Не у сваком човеку, не уопште створеном човеку, него у нествореном човеку, Господу Исусу Христу. Сва сједињена – у Њему су засјала и показала се телесно: и светлост и моћ, и мудрост и красота, и милост и живот. Шта означава светлост него победу над тамом? И шта означава моћ него победу над слабошћу? И мудрост шта је друго но победа над лудошћу и безумљем? И красота шта је друго него победа над ругобом и наказношћу? И милост не означава ли победу над злобом, пакошћу и завишћу? И живот – зар није божанска победа над смрћу? Шта мислите ви, што за Христом идете, и Његовим се именом крстите? Није ли Христос показао све ове победе као никад и нико од постања света? Не осећате ли ви сваки дан, да идете за Највећим Победником од кад је света и времена? И да се крстите именом Онога, који све може и све зна; који Својом красотом краси сва створења, и Својом милошћу милује их, и Својим животом оживљава их? Ако то не осећате, не користи вам много идење за Њим и именовање себе Његовим именом. Само кроз Господа Исуса ви можете без сумње и колебања веровати у потпуну победничку моћ живога Бога над сваком твари, над сваком стихијом и над сваким злом у свету. Само вам Господ Исус може дати храбрости да живите, и храбрости да кроз смрт прођете. Само вам Он може оправдати наду у бољи живот од овога трулежног живота. И само вас Он може загрејати љубављу према сваком добру. Јер Он је жива и оваплоћена победа Божја над светом. Не бојте се, ја победих свет (Јов. 16, 33), рекао је Христос Својим ученицима, а кроз њих и свима нама. Не бојмо се, наш Господ и Спас Исус Христос победи свет. Јеванђеље је књига Његових победа, сведочанство Његове свемоћи. Историја Цркве до данас – и до краја света – још је пространија књига Његових победа. Ко год посумња, изгубиће плод тих Његових победа. Зато без икакве сумње приступимо тумачењу данашњег јеванђеља, које описује једну горостасну победу Христову над физичком природом. И натера Исус ученике своје да уђу у лађу, и да иду напред на ону страну док он отпусти народ. То је било после преславнога чуда умножавања хлеба, када је Господ са пет хлебова и две рибе нахранио пет хиљада људи – осим жена и деце – и када је после оброка претекло дванаест котарица пуних комада. Сада Господ предвиђа и припрема ново преславно чудо, о коме ученици Његови и не сањају. Прва припрема је у томе, што Он натерује Своје ученике, да без Њега уђу у лађу и иду ка другој обали. Друга је у томе, што отпушта народ. А трећа је у томе, што се Господ пење још више на гору и остаје сам на молитви. И кад отпусти народ попе се на гору сам да се моли Богу. И беше вече, и он беше сам. Двапут се помиње реч сам, да се јаче нагласи самоћа, коју је Господ намерно тражио и у којој је остао, пошто је народ отпустио. Гора, самоћа, тама. У таквим околностима човек најлакше осећа близину духа Божјега; и молитва је тада најслађа. Све што је Господ Исус чинио, чинио је нама за поуку и спасење. Јер Он није дошао на земљу, да нас научи само кроз речи, него и кроз дела, и кроз догађаје, и кроз сваки потез и покрет Свој. Он се пење на гору, јер је на гори највећа тишина; Он остаје у самоћи, јер самоћа значи одвојење од овога света; Он се моли у ноћном мраку, јер ноћни мрак је завеса на очима, које највише сметају уму и размишљању, трчећи с предмета на предмет. Ова молитва Христова на гори има и свој дубљи унутрашњи значај. Отпуштање народа, пењање на гору, самоћа и мрак, – шта то све значи? Отпустити народ значи оставити на страну све преставе о свету и сва сећања, која нас вежу за свет и узбуђују, па испражњен од света уздићи се к Богу на молитву. Шта значи пењање на гору? Значи уздизање умом и срцем и душом на висину Божју, у близину Божју, у друштво Божје. Онај, кога притеже свет к себи са безбројним интересима као са многобројним народом, не може се у исто време пењати ка висини, где се човек осећа сам са својим Творцем. Шта значи самоћа? Значи – гола душа онаква каква је. Одвојен од света човек осећа ужасну самоћу. Они, које разочараност у свет доведе у ову ужасну самоћу, обично извршују самоубиство, ако не успеју да се дигну на висину, где човек налази Бога. Шта значи мрак? Значи – савршено одсуство ма какве светлости овога света. Самотнику молитвенику сав овај свет лежи потопљен у дубоку таму, у којој му постепено свиће зора небеске светлости, што од Бога долази, и обасјава му један нови, бескрајно сјајнији и бољи свет од овога. То су, дакле, четири фазе молитве и њихов унутрашњи смисао. У овом случају са Христом оне су представљене сликовно са: отпуштањем народа, пењањем на гору, самоћом и тамом. Но ова осамљеничка молитва Господа Исуса поучна је за нас још и с обзиром на оно што се збило пре ње и што се имало збити после ње. Пре те молитве Господ је учинио нечувено чудо умножавања хлеба, а после ње имао је да по усталасаном мору ходи као по суху до саме средине морске. Мада је Он створио и једно и друго чудо Својом сопственом божанском моћи, која је с Њим од вечности, и која Га није остављала ни у Његовом временом телесном боравишту, ипак је Он практиковао молитву и у храму с народом, и у пустињи, у самоћи. Тешко је ма коме од нас улазити у тајанствену личну побуду тих молитава Господа Исуса. Свакако тим молитвама Јединородни Син Превечнога Оца продужавао је и засведочавао и на земљи непомућено јединство Своје са Оцем Својим и Духом Светим. Но мимо тога сасвим је јасна поука, коју нам је Господ дао примером молитве Своје. Молитви треба да претходи добро дело, јер тада молитва помаже. Прво треба да засведочимо своју веру добрим делом, па онда, да је исповедимо речима. Даље, молитва вреди само онда, кад се спремамо да учинимо добро дело, и молимо се Богу за помоћ. Молитва пак Богу, да би Бог пружио Своју помоћ у злу делу, не само бесциљна је но и богохулна. Чинити зло и вршити молитву то је као сејати кукољ и захтевати од Бога да никне пшеница. После сваког доброг дела треба да припаднемо на молитву и благодаримо Богу, што нас је удостојио и оспособио за то добро дело; а пред свако добро дело треба опет да припаднемо на молитву Богу просећи од Њега благодат, помоћ и садејство, да би предстојеће нам дело било свршено ваљано и честито. Једном речју, свако добро што имамо, или што учинимо, или што доживимо и видимо, или што чујемо и прочитамо – свако, свако без изузетка, треба да у целости приписујемо Богу а не себи, не својој моћи, не својој памети или праведности. Јер смо ништа пред Господом. Па кад Господ Исус, после оваквих превеликих чуда показује кротост, смирење и послушност пред Својим Оцем и Духом, којима је раван по вечности и јестеству, како ми да не покажемо кротост, смирење и послушност према своме Створитељу, који нас је створио из ничега, и без чије помоћи не можемо једнога минута постојати а камо ли неко добро учинити? А лађа беше насред мора, колебајући се на таласима, јер бејаше противан ветар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору. Кад су се увече ученици навезли на море, море је било мирно, но потом је дунуо супротан ветар, дигли су се огромни таласи, какви се често дижу на томе мору, лаћа се колебала тамо амо, и ученици су били у великом страху и невољи. Господ Исус је све то предвиђао, но Он је нарочито хтео, да изложи Своје ученике опасности, да би осетили своју потпуну немоћ без Њега и утврдили веру у Њега. Да би се они сетили једне раније буре на мору, када је Он био на лађи, и када су Га они устрашени пробудили вичући: Господе, избави нас, изгибосмо! (Мат. 8, 24-25), те да би и сада пожелели, да је Он са њима. Да би они унапред осетили и познали истинитост Његових светих речи, које ће им Он тек при растанку рећи: без мене не можете чинити ништа (Јов. 15, 5). При оној ранијој бури на мору, ученици су били стављени на мање искушење и њихова вера на лакшу пробу. Јер Он је био с њима на лађи; само је тада спавао. Сада, при овој другој бури, они су стављени на много веће искушење, и њихова вера на тврђу пробу. Јер Он је био одсутан, далеко од њих, на гори у пустињи. Како ће Га довикати? Како ће Му јавити своју невољу? По коме ће Му поручити: Господе, избави нас, изгибосмо! Ни по коме. Ученици су видели сада себе обречене на пропаст. Као да може пропасти човек, који иде по заповести Божјој! Ах, како је ово дивна поука за праведника: да не очајава на путу, којим Га Бог упућује; да верује да Онај ко га је послао, води бригу о њему и зна невоље његове, но да не притиче одмах у помоћ, да би искушао веру праведника, као што се злато у огњу куша. Кад су ученици били у очајању, већ у последњем часу очајања наједанпут им се јави Христос ходећи по таласима. То је било у четврту стражу ноћи, што значи пред саму зору. Јер су Јевреји, као и Римљани, њихови господари, делили ноћ на четири страже. Свака стража трајала је по три сата. Господ се јави ученицима у четврту стражу ноћи, што значи у четврту, или у последњу четврт ноћи, а то је пред зору. И видевши га ученици где иде по мору, поплашише се и рекоше: то је утвара; и од страха повикаше. Или је се већ дан развићао, или је била месечина, или је пак Господ засветлио у тами светлошћу Таворском, – ми не можемо знати. Главно је, да је постао видљив ученицима. Видевши Га на морским таласима, ученици су се испунили страхом неописаним. Овај нови страх био је већи од страха од буре и предстојеће пропасти. Они нису знали за ову моћ свога Господа, за оволику власт над природом. Он им то до тада није био показао. Они су видели само, да Он заповеда мору и ветровима, но нису знали, да Он може ићи по води као по сухој земљи. Наравно, они су то требали и могли закључити из онога ранијег чуда. Јер онај ко може заповедити мору да се умири, и наредити ветру да престане дувати, може несумњиво и ходити по води као по суху. Али ученици још нису били духовно зрели; они су још били маловерни. И Христос је и учинио ово ново чудо, само да би појачао њихову веру. То је утвара! помислише и повикаше ученици у стаху великом. То је некакво привиђење. Или можда сам Сатана у виду њиховог Учитеља. Гле, њихов Учитељ хрве са Сатаном и његовом војском у овоме свету! Они су то знали; они су то видели. И сад – могли су помислити – ево Сатана увребао прилику кад су они Његови пријатељи, сами, у великој опасности, да их умори. Што им све није долазило у главу! Свакако све оно, што би и данас дошло у главу маловерним у опасностима на путу Божјем. Но такав је начин Божји којим Он поступа према свима, које љуби. Кога Господ љуби онога и кара; и бије свакога сина, којега прима (Јевр. 12, 6). И на крају свих страдања шаље највеће страдање, као што тумачи богомудри Златоуст. Јер и Он страдаше на земљи целога века, па кад би при самоме крају, пред саму победу, Он претрпе највеће страдање, јер би распет на Крсту и закопан под земљу. Но то највеће страдање трајаше кратко време, после кога свану, и коначна победа дође кроз Васкрсење. Таквим редом трпели су муке доцније и многи мученици за веру Христову: најпре мање муке, па све веће и веће, док их пред саму смрт није нападала највећа мука и највеће искушење. Ево само једног примера од хиљаде: Свету Марину мучили су незнабошци страшно и ужасно све већим и већим мукама. Најзад су је привезали нагу за дрво, и почели су јој гвозденим кљештама откидати месо с тела. Ране су биле тешке, крв је текла а кости се белиле испод саструганог меса. Није ли то највећа мука? Не, има једна и већа, која је чекала Божју светитељку. У вече су је бацили тако рањаву у тамницу. У тамничкој и ноћној тами појави се страховита утвара: зли дух у виду једне огромне и грдосне шарене змијурине, која је најпре почела кружити око свете девице Марине, па се по том савије око ње, и главу јој обзине својим смрадним чељустима. Но то није дуго трајало. Јер Бог никад не попушта на Своје верне већа страдања него што ови могу поднети. Одмах затим, кад је Марина завапила срцем Богу и у мислима прекрстила се, змијурина ишчезне и над Марином се отвори небо, и она виде Крст у светлости неисказаној, и на врху Крста белог голуба, и чује речи: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, Јер си победила злобнога врага!“ Слично се десило и с ученицима Христовим. После ужасног страха од буре морске, напао је на њих још ужаснији страх од тобожње утваре. Но то није била утвара, но слатка и спасоносна стварност. То није био сан него јава, нити неко други у обличју Христа, но сам Христос Господ. А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се, ја сам; не плашите се! Видите ли, како Господ не држи људе Своје дуго у најтежем искушењу? Он је знао њихов стах, преужасни страх од утваре, зато жури да их спасе од тога страха: одмах им рече: Не бојте се. Одмах! И видите ли, како их храбри повраћајући им тако рећи дах животни који умало нису изгубили од страха: не бојте се, не плашите се! Он понавља једно исто охрабрење: не бојте се, ја сам; не плашите се. О, слатки гласе! О, животворна речи! Од тога гласа ђаволи су бежали, болести се измицале, мртви васкрсавали. Шта говорим? Од тога гласа постало је небо и земља, сунце и звезде, ангели и људи. Тај глас је извор свега добра, свега живота, здравља, мудрости и радости. Не бојте се, ја сам! Те речи не може свак да чује, али их чују праведници, који страдају за Господа. Не чује Христа свак у сваком страдању. Јер како ће Га чути онај, ко страда због својих греха, и своје неправде? Чуће Га само онај ко страда ради вере у Њега (I. Петр. 4, 13-16). А, гле, ученици су страдали због вере у Христа; наиме, да би се у њима утврдила вера у Христа. А Петар одговори и рече: Господе, ако си ти, реци ми да дођем к теби по води. Ове речи Петрове су израз колико његове радости толико и сумње. Господе, Кличе радосно срце: ако си ти, говори сумња. Чак доцније кад се Петар био већ утврдио у вери, он није говорио тако. Кад се васкрсли Господ јавио на обали тога истога Генисаретског мора, и кад је Петар чуо од Јована речи: то је Господ, запреже се кошуљом и скочи у море (Јов. 21, 7). Тада нити је посумњао, да је то био Господ, нити се бојао скочити у море. Али сада још је био духовни полетарац, још маловеран, због чега и говори: ако си ти, реци ми да дођем к теби! А он (Исус) рече: ходи! И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Док је имао вере, дотле је Петар и ходио по води, но чим је освојила сумња он је почео тонути. Јер сумња изазива страх. По унутрашњем смислу изаћи из лађе и ићи по води ка Господу Исусу значи одвојити се својом душом од тела, и од брига телесних, и љубави телесне, и почети ходити опасном стазом ка духовном свету, ка Спаситељу. Ти тренуци бивају и код обичних верних, код маловерних, код којих је радост у Христу помешана са сумњом. Они често пожеле да се одвоје од своје телесне вреће, и да пођу ка Христу, цару духовног света, но брзо осете да тону, те се враћају ка своме телу, као лађи на таласима. Само велики духовници, највећи јунаци у човечанству, успевали су дугим вежбањем у постојаности вере, да се крену из своје телесне лађе по бурноме мору духовноме у сретање Цару Христу. И само су они до краја испитали и страх од тог одвајања од лађе, и ужас од бура и ветрова, и неописану радост од сретања са Христом. То одвајање духом од лађе тела искусио је за живота на земљи апостол Павле – и многи други светитељи после њега. Каква је то радост и сласт била на крају опаснога пута за великог апостола, види се из његовог радосног усклика: Тиме ћу се хвалити (II. Кор. 12, 3-5). Но посмотримо шта се деси с Петром, тада још маловерним! Но видећи ветар велики уплаши се, и почевши тонути повика говорећи: Господе, помагај! Зашто га плаши ветар, кад га не плаши море? Као мало дете кад први пут прохода. Коракнуло неколико корака, но неко се насмејао, и дете клонуло на земљу! Тако бива и у нашем духовном полету: ситнице нас ометају, заустављају и враћају натраг. И одмах Исус пружи руку ухвати га, и рече му: маловерни, зашто посумња? Нисмо ли и ми хиљаде пута тонули у мору опасности овога живота, док нас нека невидљива рука није ухватила и изненадно извукла и ставила ван опасности? Ко од вас не зна да прича бар неколико случајева где је био невидљивом руком неочекивано спасен од опасности? Сви ви то знате, и сви ви то причате и препричавате, па чак и признајете присуство те невидљиве руке, која вас је спасла. Но, на жалост, мало је оних међу вама, који су бар кроз своју савест чули укор невидљивих уста: маловерни, зашто посумња? Зашто посумња, пријатељу, да је Божја рука близу? Зашто не прослави Бога у тренутку највеће опасности? Како Аврам не посумња, када приведе свога јединца сина жртвенику да закоље? Не спасе ли га Бог онда? Како Јона прослави Бога у утроби китовој и би спасен: кад нестајаше, вели, душе моје у мени, поменух Господа, и молитва моја дође к теби (Јона, 2, 8). Како три отрока у Вавилону не посумњаше у огњеној пећи, но вером спасоше се? И далековиди Данил у лавовској пећини? И блажени Јов у ранама на гнојишту? И хиљаде, хиљаде других, које стављаше мучитељи на највеће муке за веру Христову, – како они не посумњаше? Зашто, дакле, ти посумња? Но Господ те спасе много пута изненадно, невидљивом руком Својом, и ако си посумњао у помоћ Његову. Зато бар сад сети се Господњих добричинстава, и покај се за своје маловерије, и укрепи се у вери, и у будуће у свакој опасности прослави и призови име Господа, и бићеш спашен. Усред опасности прослави Бога, а не тек кад опасност прође. Али и не очајавај, ако си се показао маловеран. И Петар је био маловеран, те се временом укрепио у вери те је био у истини тврд као стена. И Тома је био маловеран, па га је Господ оснажио у вери. И многи најсветији међу светим људима и женама били су најпре маловерни, па су постали постојани и тврди у вери Христовој. Чуј, како блажени Давид говори: у Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити човек? Теби сам се, Боже, заветовао; тебе ћу хвалити. Јер си избавио душу моју од смрти, ноге моје од спотицања (Пс. 55, 11-13). Овако говори онај, који истински верује и који је познавао у животу, да су нам и све власи на глави од Бога избројане, и да ни један врабац – а камо ли човек – не може пасти без Божје воље. И кад уђоше у лађу, преста ветар. Чим Христос уђе у лађу, преста ветар. Не преста ветар сам од себе, но по заповести Господа Исуса. Јер и ако се овде не каже изрично, као при оној првој знаменитој бури, да Христос запрети ветру и мору (Матеј 8, 26), ипак је то јасно само од себе. Без сваке сумње јеванђелист Матеј мисли, да је ветар престао по тајној, ако не јавној, заповести Христовој. Јеванђелист Марко то јасније испољава, кад каже: и уђе к њима у лађу и утоли ветар (Мк. 6, 51). Но ни из овог се не види, да је Христос изриком заповедио ветру да престане. Самом Његовом силом и помишљу ветар се утолио. Унутрашњи смисао овога улажења Христова у лађу и стишавања ветра јесте довољно јасан. Када живи Господ Исус уђе у лађу нашега тела, било кроз свето Причешће било кроз молитву или други неки благодатни канал, ветрови страсти утишавају се у нама, и лађа мирно плови ка својој обали. А који бејаху у лађи приступише и поклонише му се говорећи: ваистину ти си син Божји. Кад је Господ први пут утишао буру на мору и зауставио ветрове, тада су ученици говорили, као и други обични маловерни људи: ко је овај да га слушају и ветрови и море? Но од тада су они видели многе знаке од свога Учитеља, и чули многе поуке, тако да је вера у њима већ била доста ојачала. Сада, при овом новом моћном чуду, они се више не питају: ко је овај? Него клечећи пред њим исповедају: ваистину ти си Син Божји. Ово је први пут да ученици сви исповеде Исуса као Сина Божјег. Наравно, и Јуда је био међу њима. Несумњиво и он је исповедио. Но доцније због свог среброљубља он се потпуно одрекао свога Господа и Учитеља. Одрекао се, истина и Петар, и то трипут, но то Петрово одрицање било је тренутно, од страха; но Петар се одмах и покајао и горко се кајао и плакао због свог одрицања. Унутрашњи смисао ових речи: а који бејаху у лађи приступише и поклонише му се и исповедише Га као Сина Божјег јесте врло поучан за сваког хришћанина. Наиме: када се Господ једном усели у нас, све што је у нама треба да Му се поклони и исповеди име Његово: и ум и све мисли наше; и срце са свима осећајима нашим; и душа са свима хотењима и тежњама нашим. Тако ће цело тело наше бити светло и таме у њему неће бити. Но тешко нама, ако једном примимо Христа у себе, па Га потом неким грехом истерамо, или Га се одрекнемо, као Јуда. Последње ће бити горе од првога. Јер кад је Христос оставио Јуду – тада уђе у њега сатана (Јов. 13, 27). Не заборавимо ни за један тренут, да се с Богом није шалити, још мање него са огњем живим (Јевр. 12, 29). И прешавши дођоше у земљу Генисаретску. То јест стигоше пред град Капернаум, куда су се били и упутили (в. Јов. 6, 17). Ко је био у Галилеји може појмити, како је далеко бура била занела апостоле Христове. Витсаида и Капернаум леже на северној обали мора. И ученици, кад су ушли у лађу испод Витсаиде, имали су само пловити поред обале. Међутим каже се, да се лаћа од буре обрела насред мора. Ту, насред мора, и појавио се Господ Исус на таласима. Кад се бура утишала, лаћа је требала да преплови одатле па до обале под Капернаумом. Према јеванђелистима Матеју и Марку изгледало би, као да је лађа тај пут прешла природно, терана веслима и једрима; а према Јовану пак могло би се закључити, као да је Господ учинио неодољивом силом Својом и то чудо, да се лађа одмах обрела у пристаништу, јер се каже: и одмах лађа би на земљи, у коју иђаху. Ту нема савршено никакве противречности у исказима јеванђелиста. Јер Онај, који је могао ходити по води, и утишавати речју и помишљу море и ветрове, могао је несумњиво учинити, ако је то нужно било, да се лађа тренутно обре у свом пристаништу. Унутрашњи смисао овог исказа Јовановог јесте, да кад се Господ Исус усели у нас, онога тренутка ми се осећамо као у царству Божјем, као у тихоме пристаништу, где лађу нашег живота не узнемиравају никакве буре ни ветрови. И ако, после тога, имамо још да ходимо по земљи, ми то не осећамо, јер и умом и срцем и душом ми живимо тада у једном другом, бољем свету, тамо где царује Христос Победник. У Његовим победама ми тада гледамо с радошћу своје победе, и у својим Његове. Само је Он победилац свакога зла, и само се Он не да ни од каквог зла победити. Зато се прибимо и ми под Његово моћно окриље, где нема бура, ни ветрова. ни привиђења, никакве бољезни, ни печали, ни воздиханија, но жизањ бесконечнаја, и где ћемо наћи обиље свију блага, која не пролазе, и која се не кваре од мољца и рђе, и где ћемо заједно с ангелима и светитељима славити победничка дела Христова, чија величина нама је још и непојамна у овоме смртном свету, у овом уском видокругу. Но тамо ће нам се све открити, и ми ћемо се радовати, и радости нашој неће бити краја. Господу Исусу нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. смањи проширени текст
Православна Црква 5. августа обиљежава помен на једну од најпоштованијих икона Богородице - „Почајевску“ . Није познато ко је иконописац ове чудотворне иконе. Једино што знамо јесте да се налазила у посједу будућег константинопољског патријарха, тада Митрополита Неофита који ју је у знак захвалности, предао велепосједници, Ани Гојској. Чудотворна икона , поштована у цијелом православном свијету, налази се у Свето-Успенској Почајевској лаври у западној Украјини. Назив Почајевска добио је по мјесташцу Почајев, на путу између Кременеца и Бродама. Манастирске књиге свједоче о бројним чудесима која су се молитвама дешавала пред овом Богородичином иконом. Прослава у част Почајевске иконе Богородице установљена је у знак сјећања на избављење Успенске Почајевске лавре од турске опсаде 20-23. јула 1675. године. Наиме, полажући своју наду у помоћ Богомајке, монаси су се сву ноћ молили и пјевали Акатист пред чудотворном иконом а када су возгласили ,,Изабраној победоносној Војвоткињи”, Пресвета Дјева се јавила у свијетлој одежди окружена анђелима са исуканим мачевима – па је Турке ухватио страх, те се дадоше у бјекство. Чак и у 18. вијеку, када су православни привремено изгубили Почајев, од иконе су се десила бројна исцјељења. Манастирски љетопис свједочи о 539 таквих случајева. Познато је да је икону поштовао унијатски гроф Николај Потоцки, који је био добротвор Почајевске лавре и о свом трошку подигао Успенски собор. Године 1832. Почајевска лавра је поново враћена православнима, што је пропраћено чудесним исцјељењем слијепе дјевојке Ане Акимчукове, која је дошла да се поклони светињама са својом 70-годишњом баком. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. августа 2023. године у Приједору, помен пострадалим Србима у војној операцији „Олуја“, у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа: бањалучког Јефрема и марчанског Саве. У свом пригодном обраћању, Патријарх Порфирије је нагласио да је мир највиша вредност, услов без којег немамо истинског људског достојанства. Мир са Богом, мир са собом, мир са другим људима, мир са творевином Божијом, то је оно због чега је Бог створио човека и свет. Стога, и са овог места апелујем на све, али пре свега позивам верске лидере да учинимо све да се чува и изграђује мир међу људима и народима. За почетак, да осећајући бол и ране једни других учинимо све да се ексклузивност у болу демонтира, јер само истовремено видање свога бола и препознавање туђег може бити темељ и гарант мирније будућности. Будимо елитни у врлини, у добру, у милосрђу, у смирењу, у међусобном поштовању, једном речју - будимо људи, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле. Оставимо нашој деци мир, јер мир није само одсуство рата, мир треба да је свакодневница у којој имамо обзира једни према другима, не из страха од Божије казне, него из љубави и поверења према Богу, зарад бољег сутра, зарад потомака који треба поред природе да красе ова наша поднебља која нам је Бог несебично дао. Знам да јесмо, и то као народ показујемо, за то опредељени. Нека Бог прости душе страдалих у војној операцији Олуја, невиних жртава, деце, стараца, браће и сестара наших, а свима нама и читавом свету нека да мир свој. Потом је уследио програм посвећен Дану сећања на страдање и прогон српског народа, коме су присуствовали највиши представници власти Републике Србије и Републике Српске. Извор:ТВ Храм У Истанбулу, у округу Багџилар, испод школског здања пронађени су остаци православне капеле, преноси Arkeonews. Стручњаци још нису утврдили када је и ко саградио капелу на овом мјесту, која подсјећа на пролаз када се гледа из далека и која привлачи пажњу као једна од заборављених историјских тачака Истанбула. Археолог Омер Фарук Јавашчај (Ömer Faruk Yavaşçay) је, у интервјуу, рекао да је примијетио ову структуру на старим мапама града. На некима од њих капела је била означена као „Ayazma“, што на турском значи „света вода“. Напомињући да је на том мјесту постојало грчко село током Отоманског царства, Јавашчхај је навео да су капелу вјероватно подигли православни становници села касних 1800-их. Мјештани су археологу рекли да је прије 25-30 година на овом мјесту постојала чесма, а касније је ту изграђена школа. Напомињући да су на том локалитету била потребна опсежна ископавања како би се добило више информација о капели, Јавашчај је нагласио да рушевине капеле „треба збринути и заштитити“. Округ Багцıлар је четврти по броју становника у општини Истанбул. Име је добио по обиљу винограда. Назив "багцıлар" на турском значи "виноградар". Раније се ова област звала Јешилбаг (Yeşilbağ), што се преводи као "зелени виноград". Током османског периода, на овим просторима су претежно живјели православни Грци. Припремио: вјеронаука.нет У четвртак 3. августа 2023. године, дан уочи молитвеног сећања на пострадале у акцији Олуја. у манастиру Осовица код Српца, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем и викарни Епископ марчански г. Сава, дочекали су Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија, као и предсједнике Републике Србије г. Александра Вучића и Републике Српске г. Милорада Додика. – Сагласили смо се да треба све снаге уложити у очување мира и развијање разумевања међу људима и народима. Наглашено је и да је суштински важно да Република Србија настави да свеобухватно помаже Републику Српску и наш народ. Упућујемо велику захвалност Преосвећеном Епископу бањалучком г. Јефрему за авраамско гостопримство и очинске савете – изјавио је патријарх Порфирије за Информативну службу Српске Православне Цркве. На обали Генисаретског језера, између градова Капернаума и Тиверијаде, у сјеверном делу Свете земље, недалеко од мјеста гдје је Јован Крститељ крштавао постојао је мали град Магдала, чији су остаци сачувани до данас. Сада се на његовом мјесту налази само мало село Мејдел. Ту је рођена Света равноапостолна Марија Магдалина (отуда назив Магдалина). Када је Господ очистио њену душу и тијело од свих гријеха, истјеравши из ње седам демона, она је, оставивши све за собом, . започела нови живот и кренула за њим. Постала је вјерна Спаситељева ученица. Света Марија Магдалина је пошла за Христом заједно са другим женама мироносицама, показујући дирљиву бригу за Њега. Пошто је постала вјерни ученик Господњи, никада га није напустила. Она је била једина која Га није напустила када је ухваћен. Страх који је нагнао апостола Петра да Га се одрекне и натјерао све остале ученике да побјегну, у души Марије Магдалине био је поражен љубављу. Стајала је под Крстом заједно са Пресветом Богородицом, доживљавајући патњу Спаситељеву и дијелећи велику тугу Богородице. Након суботе, првог дана недјеље, Марија Магдалина долази врло рано, док је још био мрак, на гроб да ода посљедње почасти Спаситељевом тијелу, помажући га, као и обично, миром и мирисима, и види да је камен одваљен са гроба. Са сузама трчи к Петру и Јовану и каже им: " Узеше Господа из гроба, и не знамо гдје га положише".Одмах су кренули за њом, а кад су дошли до гроба, видјели су "убрус који бјеше на глави његовој, да не лежи са покровима, него посебно савијен на једном мјесту„Јер још не знађаху Писмо да Он треба да васкрсне из мртвих". Онда се ученици опет вратише дома. А Марија стајаше напољу код гроба и плакаше. И када плакаше надвири се над гроб и видје два анђела у бијелим хаљинама гдје сједе, један чело главе, а други чело ногу, гдје бјеше лежало тијело Исусово. И они јој рекоше: Жено, што плачеш? Рече им: Зато што узеше Господа мојега, и не знам гдје га положише. И ово рекавши, обазре се натраг и угледа Исуса гдје стоји, и не знађаше да је Исус. Рече јој Исус: Жено, што плачеш? Кога тражиш? Она, мислећи да је градинар, рече му: Господине, ако си га ти однио, кажи ми гдје си га положио, и ја ћу га узети. Исус јој рече: Марија! Она, окренувши се, рече му: Равуни, што ће рећи: Учитељу! Рече јој Исус: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему; него иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему. А Марија Магдалина отиде и јави ученицима да је видјела Господа и да јој ово рече. Према предању, Марија Магдалина је проповиједала јеванђеље не само у Јерусалиму. Кад су се апостоли разишли из Јерусалима на све крајеве свијета, она је пошла са њима. Марија, која је сваку ријеч Спаситељеву у срцу држала у пламену божанске љубави, напустила је родну земљу и отишла да проповиједа у пагански Рим. И свуда је објављивала људима о Христу и Његовом учењу. А када многи нису вјеровали да је Христос васкрсао, поновила им је оно што је рекла апостолима у ведро јутро Васкрсења: „Видјела сам Господа! Обратио ми се. " Са овом проповијеђу обишла је цијелу Италију. Предање такође каже да се у Италији Марија Магдалина јавила цару Тиберију (14-37) и испричала му о животу, чудима и учењима Христовим, о Његовој неправедној осуди од стране Јевреја, о Пилатовом кукавичлуку. Цар је посумњао у чудо Васкрсења и затражио доказ. Затим је узела јаје и, давши га цару, рекла: "Христос васкрсе!" На ове ријечи, бијело јаје у царевим рукама постало је јарко црвено. Јаје симболизује рођење новог живота и изражава нашу вјеру у предстојеће заједничко васкрсење. Захваљујући Марији Магдалини, обичај давања једни другима васкршњих јаја на дан свијетлог Христовог васкрсења проширио се међу хришћанима по цијелом свијету. У једном древном грчком Типику, исписаном на пергаменту који се чува у библиотеци манастира Свете Анастасије код Солуна, постоји молитва која се чита на Васкрс за освећење јаја и сира, што указује да игуман, дијелећи освећена јаја, говори браћи „Тако смо добили од светих отаца, који су сачували овај обичај још из времена апостола, јер је света равноапостолна Марија Магдалина прва показала вјерујућим примјер ове радосне жртве “. Марија Магдалина је наставила јеванђелизацију у Италији и у самом граду Риму до доласка тамошњег апостола Павла и још двије године након његовог одласка из Рима, након његовог првог суђења. Очигледно је то свети апостол имао на уму у својој Посланици Римљанима (Римљ 16, 6), када је рекао:"Поздравите Марију, која се много трудила за нас“. Марија Магдалина је несебично служила Цркви, изложена опасностима, дијелећи дјело проповиједи са апостолима. Из Рима се светитељка, већ у поодмаклој доби, преселила у Ефес (Мала Азија), гдје је проповиједала и помагала апостолу Јовану Богослову у писању Јеванђеља. Овдје је она, према предању Цркве, умрла и сахрањена. Гдје се поклонити моштима Марије Магдалине? У 10. вијеку, под императором Лавом Философом (886-912), часне мошти свете Марије Магдалине пренесене су из Ефеса у Цариград. Сматра се да су током крсташких ратова пренесене у Рим, гдје су почивале у цркви у име светог Јована Латеранског. Касније је овај храм посвећен светој Марији Магдалини, равноапостолној. Дио њених моштију налази се у Француској, близу Марсеја. Дијелови моштију Марије Магдалине чувају се у разним светогорским манастирима (Манстир Хиландар) и у Јерусалиму. На празник Св. пророка Илије у манастиру Крупа код Бањалуке, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, служио је Свету архијерејску литургију уз саслужење свештеника и ђакона наше Епархије. Након службе услиједила је трпеза љубави за вјерујући народ окупљен на манастирској слави. Такође, на празник Св. пророка Илије у Турјаку код Градишке, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем, осветио је друго црквено звоно и служио Свету архијерејску литургију уз саслужење свештеника и ђакона наше Епархије. Након службе услиједила је трпеза љубави за вјерујући народ окупљен на храмовној слави. Послије трпезе љубави, владика Јефрем је посјетио манастир Карановац. Инстаграм налог епархије бањалучке У четвртак, 3. августа 2023. године, наша Црква прославља пророка Језекиља (јеврејски: יְחֶזְקֵאל у значењу "Бог је јак" Јахве нека снажи"), једног од четворице великих старозавјетних пророка. Овај свети пророк је живио у 6. вијеку прије нове ере. Рођен је око 622. п. н. е. у граду Сариру. Поријеклом из племена Левијевог, био је свештеник и син свештеника Вузија. Био је ожењен, али му је жена умрла 587.године за вријеме опсаде Јерусалима (Јез 24, 18). У доби од 25 година, заједно са другим Јеврејима, одведен је у Вавилон након друге инвазије на Јерусалим од стране вавилонског цара Навуходоносора. У пророчку службу народу "тврде главе и окорјела срца" позван је око 593/2.године, пете године ропства. Као пророк је дјеловао више од 20 година тј. до 571.године прије Христа. Јосиф Флавије пише да је Језекиљ био дјечак када је одведен у ропство, али на основу тога не може се закључити колико је имао година. Чини се да пророк Језекиљ није као друг пророци проповиједао по улицама него по кућама, јер у ропству и није било неких установа по којима би се људи окупљали, па су куће биле најпогодније за његов протрочки рад. У ропству, свети Језекиљ је живио поред ријеке Ховар код Нипура, и тамо му је, у његовој 30. години живота, Бог у виђењу открио будућност израиљског народа и цијелог човјечанства. Пророк је угледао силан вјетар који долажаше од сјевера, и велик облак и огањ који се разгоријеваше, и око њега свјетлост, а испред огња као јака свјетлост; Испред њега још као четири животиње, које на очи бијаху налик на човјека; И у сваке бијаху четири лица, и четири крила у сваке... А над главама животињама бијаше као небо, по виђењу као кристал, страшно, разастрто озго над главама њиховијем. И озго на оном небу што им бијаше над главама, бијаше као пријесто, по виђењу као камен сафир. На пријестолу бијаше по обличју као човјек (Јез 1, 4-28). Према тумачењу Светих Отаца Цркве, "на пријестолу бијаше по обличју као човјек" је праобраз оваплоћења Сина Божијег од Пресвете Богородице Марије , који се појавио као престолом Божјим; четири животиње - четири јеванђелиста и точкови са много очију - дијелови свијета са свим народима на земљи. Након овог виђења, Бог је позвао Језекиља на пророчку службу међу Израиљцима. Осим пророчанстава, свети Језекиљ је осудио израиљски народ због тога што је пао у паганизам, а имао је и дар да чини чуда. Свети пророк је завршио свој живот као мученик. Због увјерења једног јеврејског кнеза о идолопоклонству, везали су га за дивље коње, који су раскомадали свеца. Побожни Јевреји су сакупили раскомадано тијело пророка и сахранили га у пољу Маур, у гробу Сима и Арфаксада, Аврамових предака, недалеко од Багдада. Језекиљева пророчанства налазе се у Књизи пророка Језекиља, која је дио Светог писма Старог завјета и има 48 глава. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|