Сазнај новости из
хришћанског свијета
Благодарећи Богу и љубави Божијој успјешно смо реализовали идеју вјероучитеља Вељка Станојевића да наша школа добије опремљен кабинет за Православну вјеронауку. Захваљујући разумјевању директорице школе госпође Драгице Тубић која је одобрила да од једне учионице опремимо кабинет за Православну вјеронауку који ће олакшати и побољшати услове рада и ученицима и вјероучитељу. Највећу захвалност за ову донацију али и за духовну бригу о нашим ученицима и наставницима дугујемо нашем пароху, протојереју-ставрофору Теодору Станишићу који је највећим дијелом помогао опремање кабинета Православне вјеронауке. Хвала свима који су учествовали у овом пројекту. Извор Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са господом архијерејима окупљеним на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, посетили су данас у Генералном секретаријату г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Првојерарх Српске Православне Цркве и архијереји су разговарали са председником Републике о неколико за наш народ веома важних питања, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору је наглашено да је јединство народа, поготово у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса, а да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Том приликом, патријарх Порфирије је истакао: – Уважени господине Председниче, Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени господо и госпође министри, драга браћо и сестре, За нас је радост што можемо да будемо заједно са вама у Председништву Републике Србије, које осећамо заиста не као своју кућу, него осећамо да јесте наша кућа. Осећамо са једне стране потребу да искажемо да све оно што се овде чини за добро нашег народа где год да он живи, за добро Србије, има нашу подршку. Са друге стране осећамо одговорност, јер нисмо само посматрачи збивања, него осећамо сами да имамо одговорност за свако добро нашег народа где год да он живи, а нарочито у Републици Србији, као и за добро свих људи, јер једно друго не искључује. Где год желимо добро нашем народу то подразумева добро и свима онима који су са њим. Као Црква ми знамо шта је вера у Бога, али и то да је човек, поред свих осталих потреба које има, пре свега биће које има потребу за, да тако кажем, метафизичким утемељењем свога постојања. Није само искуство вере и нама не треба то говорити и доказивати, него је чињеница коју препознаје наука и то не од јуче, дефинишући човека као homo religiosus, дакле, биће које поред осталога има потребу за Богом, бави се питањем Бога. И пред саборским оцима сам се сетио једне приче везане за Анштајна. Њему је један гост, кога он поштује, поставио питање: Шта је смисао и циљ живота? Он је знао да је Анштајн човек који има и памети и знања, неко ко може да одговори на многа питања. Одговор великог научника је био: Ако се питамо о циљу и смислу живота онда припадамо људима који се баве питањима вере. Саговорник је тада закључио: Ако је то тако, онда је сувишно и можда боље да се уопште питамо о смислу и о циљу постојања. Анштајн је на то додао: Могућ је такав један пут. Међутим, ако би се тако поставили у односу на питање смисла и постојања живота тада бисмо били људи којима не само да је тешко да живе него би било немогуће да живе. Дакле, да парафразирам самог Ајнштајна, без питања вере, без Бога, човеку не само да је тешко живети, него је и немогуће. Шта сам овим хтео да кажем? Хтео сам да кажем следеће: да – разговарали смо не једампут на ту тему. Сви ми из Цркве, јавно смо износили не једампут, оно што сматрамо да је важно. Чињеница је да је веома важно да се боримо на сваком пољу живота једног народа и државе, као што су економија, безбедност… да тражимо решења за разне изазове са којима се суочавамо на пољу друштвених, психолошких, политичких и свих других изазова. Међутим, ако простор вере остане празан као фундаментални, онда и сви ови други простори, ма колико били успешни или ма колико са више успеха или мање успеха покривали наше потребе, остају ипак у најмању руку или у најбољем случају краткорочни. Ових дана смо се суочили са великом трагедијом у нашем народу. После овог нашега састанка и ове трпезе љубави ићи ћу на сахрану Ангелине, која се упокојила као десета жртва масакра који је починио један дечак. Сви овај проблем покушавају да разумеју: зашто се десило то што се десило? Наравно, многи у том покушају, по сваку цену траже одговорног изван себе, оптужујући другога, ко год да је тај други, да је он одговоран за то што се десило. Као да нисмо један организам. Ја сам не једампут рекао да смо сви одговорни. Ја сам први одговоран и нећу да анализирам шта то значи, зато што размишљам о свету, о човеку и о себи у духу Јеванђеља. Међутим, било ми је интересантно да су и психолози и социолози и стручњаци разних профила, позивани на све могуће медије да кажу шта мисле о томе, зашто, како и ко је крив, изузев, у само неколико случајева на мањим медијима где су позвана два свештеника. Нигде никог од оних који би имали шта да кажу, али не само да кажу, него који би засигурно речју Христовом, речју Јеванђеља помогли свеукупном суочавању са тим изазовом и решавањем тог проблема. Мене су позвали ђаци из Земунске гимназије, најбројније гимназије у Србији у вечерњим часовима, да им се обратим. Било је преко хиљаду деце. Ниједне медијске екипе није било да то забележи. Ја немам лично проблем са тим, да ме не разумете погрешно. Напротив, верујем да би сваки епископ, вероватно и сваки човек који има неку функцију, радо изабрао да буде негде у миру и тишини, да није у вртлогу бура које, бојим се, нису само завитлане овде на нашим просторима, него да су пре свега глобалног карактера и да су тешко ухватљиве. Сви ови социолошки, психолошки, филозофски и разни други покушаји личили су ми, слушајући и гледајући то што се збива на екранима, као да неко гледајући узбуркано море види таласе и покушавајући да дефинише таласе хоће да објасни дубину мора. Враћајући се на Анштајна и чињеницу да је човек homo religiosus мислим да је важно да сви разумемо да нам је Бог свима потребан. Наш народ је православни народ и да није било православне вере која га је уобличила Јеванђељем Христовим кроз историју и кроз векове ми не бисмо били данас то што јесмо. И зато је веома важно, а разговарали смо већ и раније, да питање веронауке вратимо само у почетни положај, онако како је то било у најмању руку када је уведена и враћена у школе, како се не би десило да нам због великих искушења и изазова са којима смо суочени промакне брига о суштини онога што јесмо, јер ако одбранимо љуштуру, своју спољашњу форму, што је неизоставно важно и веома тешко, а будемо се изнутра расточили, заправо не буде нас било, шта ће нам онда и та спољшња форма, коме ће служити и шта је она. Вама хвала што разумете потребе свог народа, а то јесу и потребе наше Цркве. О суштинским и важним проблемима и темама сви морамо заједно размишљати и свако може, а и треба, да да свој допринос. Ми смо, ево, на Сабору и разговарамо пре свега као људи Цркве, црквено размишљајући о ономе што је суштина нашег постојања, о вери у Христа, о светој Литургији, о богослужењу, о молитви. Међутим, ми нисмо измештени из овога света и времена, него на тим темељима, кроз призму Христову, кроз призму Јеванђеља, сагледавамо овај свет, односно оно што јесте најнепосредније наше искуство и на шта смо позвани, а то је да Христовом речју и Христом дамо преспективу и могућност живота у нади и у вери да не можемо бити поражени. Хвала вам на овом позиву и опростите што сам можда задржао неки минут више вашу пажњу. Питање свих питања или најважније питање у овом тренутку за наш православни народ јесте тема Косова и Метохије, а највише смо времена до сада у одржавању овога Сабора посветили том питању… Ми се молимо да Косово и Метохија буду оно што јесу. То је саставни део Србије. Косово је наше срце. Косово је ум, извор нашег постојања. Косово и Метохија су наша колевка, али у исто време, стојећи на позицијама за које мислимо да су правичне, да су праведне и истините, сва братија је много више речи посветила потреби да наше молитве буду за заједнички живот на Косову и Метохији и са Албанцима и са свима другима, као и за заједнички живот са свим људима где год да живимо, са другима и другачијима, да наше молитве и наши напори буду усмерени на то да колико год можемо допринесемо разумевању других и да други разумеју нас, на показивању елементарне хуманистичко-антрополошке иситне да човек без човека не постоји, да је човек створен не да буде човеку вук, него да буде пријатељ, да је други створен Богом, вољом Божјом, да кроз њега упознамо себе и упознамо поменути циљ и смисао нашег постојања. И то је негде једногласно не само размишљање него и осећање свих браће архијереја и читавог нашег Сабора. Хвала и опростите! Са великом радошћу, Света Митрополија Калавритска и и Егиалиска обавијестила је свој благочестиви народ да је Свети Синод Цркве Грчке, на засједању 11. маја 2023. године, одлучио да прослиједи Цариградској Патријаршији на коначно одобрење њихов приједлог у вези са канонизацијом преподобног монаха Христофора Панагиотопулоса, од миља познатог као „Папулакос“ (+ 1861), из Армпоуна из Калаврита, који је био „изабрани сасуд“ Господњи током тешког периода 19. вијека да буде нови Апостол Православља народу Грчке. *** Постоји неколико различитих мишљења како је он добио овакав надимак. Неки сматрају да су га тако прозвали због његовог малог раста. А неки су говорили да је добио такав надимак пошто је своје проповиједање започео у старости, након једне визије, која му се указала у његовој родној, напуштеној кући у Арбуни. И дан данас стари монаси у Грчкој зову се Папулаки. Папулакос је умањеница за папули. Пошто су га Спартанци веома цијенили и поштовали, промијенили су назив папули у папулакос. Он сам себе је називао Христофор монах или Христофор - грчки проповједник. Документи у јавном регистру, а и она докуента издата од стране Светог Синода Грчке као и званични извјештаји ословљавају га овим именом, добијеним од људи - "Папулакос." *** Преподобни Папулакос је био веома активан у периоду великих историјских превирања. Свесрдно се борио против страних утицаја, западних традиција страних православној традицији. Критиковао је монарха, који је затворио многе манастире и срушио византијске свете цркве. Због својих ватрених проповиједи био је прогањан, мучен и затваран. Модернизатори тог времена оптуживали су га да је неваљалац, јер су им сметале његове ријечи. Папулакос је од самог почетка схватио да је западна теологија неортодоксна и антиправославна. Западна теологија је настојала да спусти небо на земљу, да задржи хришћане у ропству, да његује арогантни хуманистички хуманизам, а све то је доводило до атеизма. Зато је одлучио да поучава људе великим истинама ризикујући свој живот. Христофор Панагиотопулос, или Христопанагос, или Папулакос, или Папулакис, рођен је у малом селу Арбуна у села Арбуна, југоисточно од историјског града Калаврита, око 1780. Живио је умјерено и одмјерено, са три брата, и био је трговац животињама. Од малих ногу волио је учење, молитву и монаштво. Отприлике када му је било 60, Папулакос се окренуо моначком животу. Према неким историчарима ова промјена у његовом животу приписује се виђењу које је имао у његовој кући, у Арбуни. Прича се да је током овог догађаја изгубио свијест на три дана. Изгледао је као да је мртав. Видјевши његово беживотно тијело, родитељи су очекивали чудо. Њихове молитве су биле услишене пошто су његово тијело положили у Црку Св. Атанасија, која се налазила сјеверно од њихове куће. Након што се повратио свијести, смисао постојања се тотално промијенила за Папулакоса. Одлучио је да своју имовину подијели браћи Атанасију, Андреасу, Гиоргиосу, и једној сестри. Онда им је повјерио задатак да брину о породичној кући у којој је имао чудесно виђење.После овог виђења постао је монах у манастиру Св. Атанасија у Филији, у граду Клиторији. Предао је свој дух 18. јануара 1861.године. Његово сјећање остаје живо због његове чистоте, аутентичности, понизности и истинитости у његовом животу. Несебичне и пожртвоване личности неопходне су и за данас. Мрачни, нејаки, мрачни и немирни дани попут нашег траже херојство, храброст, одважност и смјелост. Институт за превођење Библије представио је први превод књиге пророка Данила на аварски језик. Књига Данила је једна од најчитанијих књига Старог завјета. Садржи чувене приче о пророку Данилу у лављој јами, о тројици младића у огњеној пећи, о тајанственим списима на зиду, итд. Садржи и многа пророчанства о будућности, наводи се на сајту Института за превођење Библије. Догађаји описани у Књизи пророка Данила одвијају се на прелазу из седмог у шести вијек пре нове ере. Према традиционалном мишљењу, ову књигу је саставио сам пророк Данило. Написана је на два језика - јеврејском и арамејском, који је у то вријеме био језик комуникације између различитих народа Блиског истока. Овај превод је пажљиво провјерен у односу на јеврејски и арамејски изворни текст. Аварски језик припада нахско-дагестанској језичкој породици, број оних који говоре овим језиком је 850 хиљада (попис из 2010.), 956,8 хиљада (попис из 2021. године). Такође га користе као лингва франка (латин. lingua franca) народи андске и цезијске језичке групе. Авари углавном живе у Републици Дагестан, гдје чине око 30% становништва. раније Институт, уз учешће висококвалификованих стручњака за аварски језик, објавио: Јеванђеље по Јовану (1979); Јеванђеље по Марку (1996); Јеванђеље по Луки / ДАП (2000); Приче Соломонове (2005, 2007); Нови завјет (2008); Постање (2011); књиге о Рути, Јестири и Књиг пророка Јоне (2017); Књига о Царевима (2021). Књига пророка Данила може се грубо подијелити на два дијела. Радња првог дијела (гл. 1-6) односи се на вријеме када је јеврејски народ био у вавилонском ропству, под јармом окрутног Навуходоносора II. Други дио (гл. 7–12) посвећен је Даниловим божанским визијама и откривењима о судбини Јудеје и паганских царстава која су утицала на историју Божјег народа, од вавилонског ропства. Виђења су пуна мистериозних симболичких слика. Пошто је језик визије кодиран, у већини случајева је тешко разумјети да ли се догађаји о којима се приповиједа односе на историјске догађаје и ситуације који су се већ десили или на оне који ће се тек догодити у будућности. Властита имена у преводу пренесена су фонетском адаптацијом и писана по правилима аварске фонетике. Ријечи за које не постоји еквивалент у аварском језику означене су фуснотама у којима су дата њихова објашњења. Издање садржи 8 илустрација у боји које су претходно креиране за сличну адигејску публикацију. Нови храм, у главном граду Пољске, копија је цркве Свете Софије у Цариграду. У Варшави је 14. маја 2023. године обављено свечано освећење новоизграђеног православног храма Свете Софије Премудрости Божије, преноси сајт Пољске аутокефалне православне цркве. „Ово је прва изградња православне цркве у Варшави после више од сто година, која је копија свјетски познатог византијског чуда умјетности 6. вијека – цркве Свете Софије у Цариграду“, наводи се на сајту Пољске аутокефалне православне цркве. Датум 14. мај 2023. године биће златним словима исписан на страницама историје Православне Цркве у Пољској и Пољске. Након више од десет година тешких напора да се добије дозвола за подизање православног храма у Варшави, и непуних осам година након освећења камена темељца, захваљујући љубавној помоћи Створитеља, као и титанским напорима Његовог Преосвештенства, митрополита Саве, догодило се и освећење храма Свете Софије у Варшави. Освећење храма предводио је Предстојатељ Пољске Цркве, Његово Блаженство Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, захваљујући чијим „титанским залагањима“ је настала ова светиња. Саслуживали су му епископи и свештенство из свих епархија ПАПЦ (Поољска аутокефаална правосла́вна црква, ПАПЦ (на пољском Polski Autokefaliczny Kościół Prawosławny). Нови храм, упркос својој величини, није могао да прими све - на освећење је дошло много ходочасника. Током прославе пјевало је шест хорова, укључујући и хор који чине вјерници Етиопске цркве који живе у Пољској. Било је појања на црквенословенском, пољском, грчком, арамејском, грузијском, амхарском и енглеском језику. Церемонији је присуствовала представница Канцеларије предсједника Пољске Паулина Малиновска-Ковалчик, која је прочитала честитку Анџеја Дуде. Такође, на освећење храма дошли су и посланици који учествују у раду Интерпарламентарне скупштине православља, дипломате, представници локалне власти и Католичке цркве. На сајту ПАПЦ се напомиње да се освећење цркве Свете Софија у Варшави поклопило са 25. годишњицом избора митрополита Саве за предстојатеља Пољске православне цркве. Мошти невиних Витлејемских младенаца и Детета-мученика Гаврила Бјалисточког ношене су у опходу око цркве. У својој бесједи након прочитаног јеванђеоског зачала архиепископ вроцлавски и шчечински Георгије означио је овај дан као тријумф мученичког пута Православља у Пољској, која је изгубила око 200 цркава, али се данас опоравља захваљујући напорима митрополита Саве. Најпознатија руска икона, која се сматра једним од највиших достигнућа руске умјетности, „Света Тројица“ преподобног Андреја Рубљова враћена је Цркви, наводи сајт патриарцхиа.ру. Напомиње се да је чувена икона враћена Цркви као одговор на бројне молбе вјерника. „Одговарајући на бројне захтјеве православних вјерника, предсједник Руске Федерације В.В. Путин донио је одлуку да врати Руској православној цркви чудотворну икону „Тројица“ коју је насликао преподобни Андреј Рубљов. Икона ће годину дана бити изложена за јавно поштовање у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, а затим ће заузети историјско мјесто у Тројицком саборном храму Тројице-Сергијеве лавре. „Тројица“ (такође „Авраамово гостопримство“) је икона Свете Тројице коју је насликао Андреј Рубљов у 15. вијеку (по мишљењу стручњака Третјаковске галерије, између 1422. и 1427. године), најпознатије његово дјело и једно од два сачувана дјела, која су, према научницима, аутентично његова. Далеко је позната изван граница Русије као једна од најљепше представљених старозавјетних библијских сцена Гостопримства Аврамовог или Свете Тројице. До револуције 1917. године, икона „Тројица“ налазила се у Саборном храму Тројице-Сергијеве лавре, али је касније изнесена из манастира, прво на рестаурацију, а затим на чувањее у Третјаковску галерију. У јулу 2022. године икона је послата у Тројице-Сергијеву лавру на богослужења посвећена 600-годишњици проналаска моштију Светог Сергија Радоњешког. 16. и 17. јула, први пут од Октобарске револуције, била је изложена у Тројице-Сергијевој лаври. Све ово вријеме „Тројица“ је била у покретној климатској витрини, која је направљена специјално за транспорт иконе у Лавру. По повратку у музеј, икона је шест мјесеци нила под надзором рестауратора. Тада су медији пренијели да су стручњаци на њој пронашли бројна љуштења слоја боје. У децембру је икона враћена у поставку музеја и изложена под антирефлексним стаклом. 22 земље Азије, Африке, Блиског истока и Источне Европе на годишњој Популационој конференцији УН блокирале су резолуцију о свеобухватном сексуалном образовању дјеце. Усвајање документа тражили су САД, Европска унија и друге западне земље.Присталице „свеобухватног сексуалног образовања“ (comprehensive sexuality education, CSE) и сексуалне аутономије дјеце више од једне деценије настоје да легитимишу одговарајућу либералну агенду на међународном нивоу. И овог пута, да би обезбиједиле жељени резултат, САД и Европска унија покушале су да задобију подршку предсједавајућег конференције Г. Леуке (Gheorghe Leucă), амбасадора Молдавије у УН. Уочи расправе, Леука је представио план у којем је похвалио сексуално образовање дјеце. А у нацрт резолуције унесен је и нови параграф којим се гарантује право дјеце на приступ абортусу, контрацепцији и другим услугама репродуктивног здравља без сагласности родитеља. Међутим, документ је наишао на оштре критике десетина делегата који су изразили "озбиљну забринутост и разочарање" због приоритета које је поставио предсједавајући. Против предложеног нацрта резолуције били су: Алжир, Белорусија, Брунеј, Камерун, Демократска Република Конго, Египат, Еритреја, Етиопија, Гамбија, Ирак, Иран, Либија, Мали, Мауританија, Нигерија, Сирија, Руска Федерација, Саудијска Арабија, Сенегал, Јемен, Уганда и Зимбабве. Тако је представник Египта осудио западне земље због одбијања да признају родитељима „приоритетно право” на образовање своје дјеце, што директно произилази из Универзалне декларације о људским правима. Представница Пакистана подсјетила је делегате на 263 милиона дјеце лишене образовања и изразила увјерење да међународној заједници не смета недостатак сексуалног образовања, већ недостатак школа, књига и воде. Након вишечасовне расправе, што је указивало на недостатак консензуса, молдавски амбасадор при Уједињеним нацијама био је приморан да повуче ову резолуцију. Дебата о сексуалном образовању дјеце једна је од најспорнијих у мултилатералним преговорима. Као што је примијетила стручњакиња за сексуално образовање Мери Ен Мосак, „западна промоција ЦСЕ програма игнорише чињеницу да су ови програми пропали упркос чињеници да су милијарде долара потрошене у Сједињеним Државама током протекле деценије да би секс учинио „безбједним“. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања Правлајф.орг Под сводовима Спомен-храма Светог Саве на Врачару 15. маја 2023. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, отпочео је радни део заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Заседање се одржава у крипти Светог великомученика кнеза Лазара, a по процедури одређеној Пословником о раду заседање почиње усвајањем дневог реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја свих централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. Извор: ТВ Храм
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започео је 14. маја 2023. године светом архијерејском Литургијом којом је, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење отачаствених архијереја.
На крају свете саборне архијерејске Литургије, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је поручио: – Браћо архијереји, браћо свештеници, драга браћо и сестре, по промислу Божјем и по благодати Духа Светог ми, архијереји Српске Православне Цркве, сабрали смо се у престоници нашој и служили свету Литургију овде, у саборном заветном храму нашег народа. Служили смо свету Литургију, како је дивно владика Игњатије рекао, да бисмо показали да је Црква сабор, заједница. Сваки сабор добија свој смисао и своју пуноћу само кроз сабор који јесте света Литургија на којој нисмо само сабрани ми људи, него смо сабрани у Христу и око Христа са свим светима и сви ми заједно. Обичај и предање јесте да се епископи Цркве Христове сабирају да служе свету Литургију, али истовремено да размишљају о свим изазовима са којима се суочава и Црква као таква, али и сваки појединац тамо где се налази у свом времену и простору. Ми данас живимо и у времену и у простору који је, како се то каже, глобално село, а то значи да не постоји ништа што нас се не тиче и не постоји ништа што било где да се догоди неће доћи и до нас. И у најудаљенијем месту и најусамљенијој тачки земљиног шара допире све оно што се наизглед налази далеко и што се не тиче те тачке. Међутим, глобални свет је показао да смо и споља, а ми знамо у суштини да смо сви међусобно повезани, као и да све што чини један тиче се читаве Цркве, али се тиче и читавог људског рода. Зато се Сабор и сабира. Архијереји су, слава Богу, дошли су из читавог света, из свих крајева где их је Црква одредила и дала благослов да изграђују Тело Христово. Дошли су са својим искуством, са својим увидима, а сабрали смо се сви заједно да, уз молитву и вером у Христа, покушавајући најпре да разумемо шта је оно што се збива око нас, али и у нама, а онда вером и молитвом трудимо се и трудићемо се да дамо одговоре на изазове и на сва збивања, имајући увек у свету само један и једини циљ, а то је да сведочимо Христа распетог и васкрслог и да наша реч буде увек реч Христова, реч Јеванђеља, која ће наравно негде звучати на један начин, негде на други, неко ће на свој начин доживети, а опет неко други на другачији начин. Међутим, у Сабору и саборно, и у светој Литургији и кроз свету Литургију, увек ће бити једна и јединствена реч, јер ће бити реч Христова. Зато се Сабор сабира не да би уподобио Цркву или да би уподобио Јеванђеље Христово овом свету, него држећи се Јеванђеља и речи Христове, литургијског искуства, има за циљ и моли се Богу да оним што је вечно и што је истинито преображава свет и од света чини Цркву. Понекад ће реч Цркве зато бити наизглед опора и горка, а понекад и блага. Међутим, она ће увек бити реч Христова, а то значи увек ће бити отрежњујућа и исцељујућа. Нека Бог да да овај наш Сабор протекне у миру, у међусобном разумевању, у љубави. Нека протекне у слободи, а то значи да протекне у могућности да свако износећи своје мишљење, свој доживљај и свој став допринесе да се када разговарамо о проблемима сваки проблем сагледа са сваке могуће стране, а када разговарамо о нечему што треба афирмисати да у ономе што афирмишемо, тј. сведочимо буде укључен допринос сваког у једно сазвучје, што јесте симфонија, али у једном гласу. Молимо, браћу, сестре и вас који сте се овде сабрали народе Божји, да се молите за нас епископе, јер Црква смо сви ми. И зато ћу само додати да онда када неко препознаје у Цркви силу Божју он је препознаје у свима нама заједно. И опет, када неко, а имамо нажалост неретко и такве изазове и искушења, изврће оно што је реч Цркве, неретко клевеће, неретко мења тезе, неретко одређује шта Црква треба да чини, он то каже свима нама. Није Црква само четрдесет или педесет епископа него је Црква народ Божји, а епископи су на месту и по обличју Христовом да би приносили у име свих жртву бескрвну и да би вршили тајну Христову. Нека све Господ благослови. Браћо архијереји, нека нам Бог да најпре смирења, љубави, мудрости и осећања да у сваком од нас има места за сваког, као и одговорности за дело и реч Цркве овде и сада, али и свугде где год нас је Бог поставио. Христос васкрсе! *** На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве донео је одлуку да, на основу члана 59. Устава Српске Православне Цркве, сазове Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у његово редовно заседање. Радни део заседања највишег јерархијског, црквено-законодавног и црквено-судског тела Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, започеће у понедељак, 15. маја 2023. године у крипти Светог великомученика кнеза Лазара храма Светог Саве на Врачару. По процедури одређеној Пословником о раду, заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја о архипастирском раду свих епархијских архијереја, централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. Извор: https://spc.rs Пете недјеље по Васкрсу наша Црква обиљежава догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком код извора Јаковљевог. Разговор Господа Исуса Христа и жене Самарјанке описан је само у Јеванђељу по Јовану. Ко су били Самарјани? Премa Библији, Израиљци су освојили од Хананаца регион познат као Самарија (јеврејски šōmrôn) и додијелили га Јосифовом племену. Након смрти цара Соломона (око 931. прије Христа), Сјеверна племена, укључујући Самарију, одвојила су се од јужних племена и успоставила засебно Израиљско царство. У почетку је њен главни град била Терса до времена цара Амрије (око 884. п.н. е.) "Тридесет прве године царовања Асина над Јудом поче царовати Амрије над Израиљем, и царова дванаест година; у Терси царова шест година. И купи гору Самаријску од Семера за два таланта сребра, и сагради град на гори, и назва град који сагради Самарија по имену Семера господара од горе" (1 Цар 16,24). У Библији су град Самарију, главни град царства током 9. и 8. вијека прије нове ере, пророци осудили због „кућа од слоноваче“ и луксузних палата у којима је приказано незнабожачко богатство.Самарјани су мала етничка група, потомци незнабожаца који су населили ову земљу послије вавилонског поробљавања израиљског народа. Њихова вјерска увјерења су се озбиљно разликовала од традиционалне вјере Јевреја. У вријеме описане историје, Јевреји и Самарјани били су у међусобном непријатељству неколико вијекова и нису међусобно комуницирали. Самарјани су саградили храм на гори Геризим. То је било у супротности са јеврејском идејом да храм може бити само у Јерусалиму. Први нејеврејски хришћани појавили су се управо међу Самарјанима (Дап 8, 5-25; 9, 31). Јеванђеоски опис: Јн 4. глава Bраћаjући се из Јудеје у Галилеју, Исус Христос са ученицима Својим пролазио је кроз земљу самарјанску, мимо града, званог Сихар (по древном називу Сихем и Сикима а касније је назван је Неапољ (Нова варош). Сихар је најстарија Хананска варош а при деоби земље на 12 племена дата је Левитима. Ова је варош важна у историји 1) зато, што се Бог први пут у њој јавио Авраму;5 2) у њој је Јаков ископао познати кладенац, подигао свој чадор и озидао жртвеник;6 3) у Сихару је сахрањен Јосиф и остали патријарси; 4) овде је Исус Навин сабрао народ и прочитао му законске благослове и клетве и 5) кад је Авимелех освојио Сихар, потукао је његове грађане и варош порушио, но, Јеровоам ју је опет подигао. После разорења Јерусалима ову је варош подигао Флавије Веспасијан и он ју је назвао Неапољ.). Испред града, са јужне стране, био је студенац (извор), који је по предању, ископао праотац Јаков). "Тако дође у град самаријски звани Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему". Мјесто за одмор Он није изабрао случајно. Према старозавјетном казивању, преносећи ово подручје у насљедство свом сину Јосифу, Јаков је рекао: „Послије рече Израиљ Јосифу: ево ја ћу скоро умријети; али ће Бог бити с вама и одвешће вас опет у земљу отаца ваших. И ја ти дајем један дио више него браћи твојој, који узех из руку аморејских мачем својим и луком својим“ (Пост 48,21).Зато је Сихар доцније населило Јефремово племе, а Јефрем бјеше првенац Јосифов; око тога мјеста обитавало је десет племена Израиљевих над којима је владао Јеровоам одступник. Пошто су они често вријеђали Бога, Бог их је често остављао, да би потом сви били одведени у ропство, тако да су се напосљетку на њихово мјесто населили различити народи, које је ту довео асирски цар, и који су по планини Сомор добили назив "Самарјани". Заиста, послије многих вијекова, ово пророчанство се остварило. "Уморивши се од пута, Господ је сјео да одахне на извору" (овај извор ископао је Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и по мишљењу многих један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји). Вријеме је било подневно (бјеше око шестога часа), а ученици Његови су отишли у град, да купе храну. Тада, дође жена Самарјанка да захвати воде (наша црква под женом Самарјанком подразумијева Свету мученицу Фотину). Рече јој Исус: "Дај ми да пијем". Рече му жена Самарјанка: Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима (Самарија је област која лежи између, Јудеје и Галилеје. Јудеји су јако мрзили Самарјане. Ова је мржња била толика, да Јудеји нису хтјели ни пролазити кроз Самарјанска мјеста, а жедни нису хтјели узимати ни воде од Самарјана).Одговори Исус и рече јој: "Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу. Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? (Свети Кирил Александриски каже: "Водом живом" Спаситељ овде назива благодат Светога Духа. Ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења).Еда ли си ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова? Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде опет ће ожедњети;А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам.Рече јој Исус: Иди, зови мужа својега, и дођи овамо.Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа;Јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала.Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк.Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати.Рече јој Исус: Жено, вјеруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца.Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају.Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају. Рече му жена: Знам да долази Месија звани Христос; кад он дође, објавиће нам све. Рече јој Исус: Ја сам - који говорим с тобом.(Овако отворено није Спаситељ казао Јудејима, да је он Месија, а Самарјанки каже, јер она није знала Свето писмо као Јудеји). И утом дођоше ученици његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: шта тражиш, или што говориш са њом?А жена остави свој крчаг и отиде у град и рече људима:Ходите да видите човјека који ми каза све што сам учинила. Да није он Христос? Сјећање на сусрет са Господом остало је код Самарјанке за цио живот. Жена Самарјанка се крстила и узела име Фотинa, путовала је у многе земље проповиједајући о васкрслом Спаситељу. Њен животни пут завршио се у Италији, 66. године, гдје је она, заједно са родбином, отворено исповиједила римском цару о својој вјери у Христа. Након ових смјелих ријечи услиједила су тешка мучења, након којих су сви страдалници предали душу Богу, којему посветили цио свој живот. Наша Црква празнује њен спомен 20-ог марта по старом календару (2. априла по новом). "Мисли за сваки дан у години" - Св. Теофан Затворник Прича о жени Самарјанки, може бити сагледана из више различитих аспеката, а ми ћемо је сагледати из једног – као причу о благодати. Ево како јеванђелист описује сусрет Христа и Самарјанке: "Када, дакле, сазнаде Господ да су фарисеји чули да Исус више ученика задобија и крштава него Јован - иако Сам Исус не крштаваше него ученици Његови - остави Јудеју и отиде опет у Галилеју. А ваљало Му је проћи кроз Самарију. Тако дође у град самаријски звани Сихем, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А ондје бјеше извор Јаковљев. Исус пак уморан од пута сјеђаше тако на извору; бјеше око шестога часа". „Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: „Дај ми да пијем“. Самарјанка му рече: „Како то ти - као Јудејин - тражиш од мене, Самарјанке, да пијеш?"Одговори Исус и рече јој: „Кад би знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, замолила би га и он би ти дао воду живу." Рече му жена: „Господе, немаш ни чиме да захватиш, а бунар је дубок; откуда ти, дакле, жива вода? Зар си ти већи од оца нашега Јакова, који нам је дао овај бунар и пио из њега сам, и синови његови, и стока његова?" Одговори Исус и рече јој: „Сваки ко пије од ове воде - опет ће ожеднети. А ко пије од воде коју ћу му ја дати - неће ожеднети довека, него ће вода коју ћу му ја дати постати у њему извор воде која увире у вечни живот. Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: Иди, зови мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа; Јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк. Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, вјеруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца…" (Јн 4, 7-29). Самарјанка, долази на бунар поподне, по врућини, а не ујутру, као обичне домаћице – ваљда зато што не жели да запне за око својим сусељанима. Код ње је, како би данас рекли било „све компликовано“, а угледне удате жене, посебно у патријархалним друштвима, склоне су да са жестоком мржњом мрзе такве жене – бојећи се за своје мужеве. Она најрадије уопште не би ни ишла на бунар – па моли Господа, „дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам“, али је жеђ тјера по воду. Жеђ је једна од тема ове приче и једна од важних тема Светог писма уопште. Као што каже пророк Исаија: „Ој жедни који сте год, ходите на воду, и који немате новаца, ходите, купујте и једите; ходите, купујте без новаца и без плате вина и млијека” (Ис 55, 1). Свети Кирило Александријски каже да под "Водом живом" Спаситељ мсли на благодат Светога Духа. Ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ова жена је жедна воде; али жуди и за нечим другим – не мање потребним за живот од воде. Самарјанка је имала пет мужева - једва да је пет пута заредом била удовица, прије би се могло говорити о везама које су се завршиле прекидом. Ниједан од ових мушкараца није могао или није хтио да одговори на њену потребу за љубављу, прихватањем и сигурношћу. Искористили су њену потребу за тим - и отишли даље. Најприје је био период љубави, наде да је живот коначно почео, па је опет завршио без ичега - живот је био као вода која не гаси жеђ, или је гаси на кратко. Тада се помирила са чињеницом да ће бар неко бити поред ње - чак и ако се не понаша нимало као муж. Јеванђеље је многослоно; и наравно, ова прича има директно, дословно историјско значење – говоримо о конкретној жени, са одређеним лицем и именом, коју је Исус срео у одређеном временском и просторном тренутку. Али јеванђеоски догађаји имају и другу димензију – ово је прича о људској души, која прво тражи срећу, па бар утјеху, па бар олакшање, а не налази је – јер се права срећа може наћи само код Бога.Како каже пророк Јеремија, „Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде“ (Јер 2, 13). Исус јој говори „све што је учинила“ – и то није нимало угодно за њу. Али Он то јасно каже на неки други начин - а не као што су говорили трачеви на бунару. Чини се да Он проказује њен несрећни живот, али ова осуда доноси неочекиване плодове – она се не осјећа рањеном, пониженом, одбаченом. Напротив, она одлучно одлази својим сусељанима (оним људима, од којих је избјегавала сусрет на бунару тачно у подне) и смјело им проповиједа. „Све што је урадила“, што је била тема стида, понижења, кривице, претворило се у нешто друго. Исус види кроз њу – али је не осуђује и не одбацује; цијела прича о њеном паду, гријеху и бешчашћу, лажима које је чинила и лажима које је претрпјела од других, испоставља се као дио нечег огромног, тајанственог и лијепог – приче о њеном спасењу и спасењу цијелог свијета. Као што Јосиф каже својој браћи у Књизи Постања: „Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ“ (Пост 50, 20). Зло које је претрпјела ова жена, зло које је починила Бог тајанствено претвара у добро. Њени гријеси нису само опроштени; она сусреће Христа на свом животном путу – и захваљујући овоме испада да је тај пут водио Њему. То се дешава овако – човјек постаје наркоман, ваља се на дно, и дозива Бога из дубине, а Бог га извлачи, а прича о његовом паду и спасењу испада за многе на назидање и корист. Или човјек почини злочин, оде у затвор, па се тамо покаје пред Богом – тада Бог узима његов гријех и његову несрећу, и обраћа га на спасење. Или се аборциониста каје за зло које је учинио и постаје борац за живот – а Бог користи своје претходно страшно искуство у овој новој борби. Задивљујућа карактеристика новозавјетних наратива је да они не крију слабости, падове и гријехе Божјег народа. Апостоли су се препирали око почасних мјеста са десне и лијеве стране, и разбјежали када је Христос ухваћен; Свети Петар се трипут одрекао; Свети Павле је био сурови прогонитељ. Зашто апостоли говоре о томе? Не подрива ли то њихов ауторитет? Обично сви тежимо да се покажемо у најбољем могућем свјетлу, па зашто апостоли о њима говоре сасвим вољно? Апостол Павле објашњава зашто: „ Али због тога бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у њега за живот вјечни“ (1 Тим 1, 16). Јеванђеље нам говори да људи који су пали и осрамоћени, који су далеко залутали и измучени, могу доћи Господу Исусу — и Он ће преобразити историју њиховог пада у историју своје милости. То је благодат Божија – која проналази сломљене, изгубљене, дубоко рањене својим и туђим гријесима, и даје им достојанство, радост и нови живот. Живот који дијеле са другима, тако да вода коју даје Христос постаје у њима извор воде која тече у живот вјечни. У организацији Републичког педагошког завода Републике Српске и Катихетског одбора Републике Српске и ФБиХ 13. маја 2023. године у ЈУ ОШ "Иван Горан Ковачић" Мркоњић Град одржано је Републичко такмичење из Православне вјеронауке. Дванаест ученика VIII разреда показало je завидно знање што се види из податка да ниједан тест није имао испод 76 бодова, што је за овај ниво такмичења изузетан успјех. Тема овогодишњег такмичења била је: „ЈЕВАНЂЕЉА – БЛАГА ВИЈЕСТ О ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ“. Ова тема обухватала је реализоване наставне садржаје осмог разреда о животу и проповиједи Господа Исуса Христа са циљем да се код ученика подстакне култура читања Светог писма Новог завјета још од школског узраста. При припреми за такмичење ученици су користили Уџбеник Православне вјеронауке за осми разред и Јеванђеља по Матеју, Марку, Луки и Јовану. По завршетку тестирања ученика прегледани су и дешифровани тестови, проглашени побједници, а потом су ученици и вјероучитељи посјетили храм Рођења Пресвете Богородице и храм Св. Саве у Мркоњић Граду. Награде за овогодишње Републичко такмичење из Православне вјеронауке обезбиједио је Републички секретаријат за вјере Републике Српске и Катихетски одбор СПЦ. По завршетку такмичења у парохијској сали услиједио је заједнички ручак за ученике, вјероучитеље и госте. Побједник овогодишњег такмичења из Православне вјеронауке је Тамара Станковић ученица 8. разреда из ЈУ ОШ "Иво Андрић" Ђулићи са освојена 94 бода од могућих 100. Тамару је за такмичење припремала и водила њена вјероучитељица Стојанка Никчевић. Велика Британија је постала прва држава на свијету која је легализовала рађање дјеце од три родитеља по лиценци из 2015. године. Тврди се да се у земљама попут Мексика и Украјине дјеца већ рађају од три родитеља мало другачијим методама. Према писању британског листа "Дејли мејл", ово је највећи корак напријед од самог ИВФ-а (ин витро оплодње; енгл. in vitro fertilisation - IVF). Ова метода, названа третман митохондријалним донирањем (МДТ), према ријечима њених проналазача, штити дјецу од групе митохондријалних болести које се насљеђују усљед дефекта митохондрија мајке. МДТ процедура омогућава женама да замијене своје болесне митохондрије здравим митохондријама узетим из јајне ћелије друге жене. И, иако ће бебе сада технички имати двије мајке, друга „мајка“, према креаторима методе, неће имати стварну генетску везу са дјететом, дајући само 0,1% њеног ДНК. Поступак који има за циљ да спречи мајку да пренесе лоше гене у митохондријама детету, укључује давање жени ДНК од три особе, преноси Sky news наводећи да су лекари добили малу количину митохондријске ДНК коју је обезбиједио „трећи родитељ”. Центар за плодност у Њукаслу добио је прву лиценцу за контроверзну терапију 2017. године, након што су посланици и колеге изгласали да се то дозволи 2015. у складу са Законом о хуманој оплодњи и ембрионима. Регулаторна агенција за људску оплодњу и ембриологију саопштила је да је забележено мање од пет порођаја као резултат поступака преноса митохондрија. Процедура клинике Њукасл се спроводи преносом генетског материјала који ефективно кодира идентитет бебе у јајну ћелију донатора чија је сопствена нуклеарна ДНК уклоњена. Ово производи ембрион који садржи здраве митохондрије од донора и нуклеарну ДНК од бебине мајке и оца. Митохондрије држе само око 0,1одсто ДНК особе која је увек наслеђена од мајке, а може доћи до проблема ако митохондријска ДНК није добро што резултира широким спектром потенцијално фаталних стања укључујући проблеме са срцем, отказивање јетре, поремећаје мозга, слепило и мишићну дистрофију. Такве митохондријалне болести су неизлечиве и погађају око једног од 6.500 деце широм света. Третман је осмишљен да спречи да се погрешни гени пренесу на будуће генерације, потенцијално елиминишући тако страшне болести заувек. Питер Томпсон, извршни директор ХФЕА, рекао је: „Лечење митохондријалним донацијама нуди породицама са тешком наследном митохондријском болешћу могућност здравог детета. Велика Британија је била прва земља на свету која је дозволила третман донирања митохондрија у оквиру регулаторног окружења. Ово су још рани дани за третман митохондријалног донирања и ХФЕА наставља да разматра клинички и научни развој". Прва беба на свету створена од ДНК од три родитеља рођена је у Мексику 2016. године уз помоћ тима из Њујорка, јер је мајка имала гене за Лијев синдром, фатални поремећај који утиче на нервни систем у развоју. Читаоци британског листа "Дејли мејл" углавном су скептични према оваквим експериментима и изражавају забринутост: „Чињеница да се то може учинити не значи да треба да се уради. Природа никада није намјеравала да се гени троје људи користе за зачеће“; „Ово је исмијавање природе. Живимо у веома опасним временима са вјештачком интелигенцијом и стварима као што су „дјеца дизајнера“. Гдје све то престаје???”; „Дух Виктора Франкенштајна живи". Ипак, има оних који здушно подржавају иницијативу. У селу Вунене, недалеко од грчког града Ларисе, јак вјетар оборио је дрво из којег једном годишње цури црвена течност слична крви. Ова чудесна појава, која се не среће нигде другдје, догађа се 9. маја, на празник преподобномученика Николаја Новог, који је живио у Грчкој на прелазу из 7. у 8. вијек, наводи vimaorthodoxias.gr. 720. године, на данашњи дан, Арапи, који су заузели Ларису, погубили су Светог Николу и неколико других хришћана, очајнички желећи да, мучећи их натјерају их да се одрекну Христа. Бичевали су мученика све док земља није постала пурпурна од крви, а затим су га везали за дрво и проболи га копљем. Од тада сваке године на дан погубљења Светог Николе „крвари“ дрво, гдје је пострадао Христов ратник, као и нека околна дрвећа, гдје су остали хришћани побијени. излучујући тамну течност. Ходочасници из цијеле Грчке и иностранства долазе у Воунену да виде чудесно дрво и напуне бочице или намоче памучну вату светом "крвљу" која лијечи кожне болести и рак. Сакупљену "крв из дрвета", носе кући на благослов или је дијеле болеснима. Велики број људи се исцијелио од рака и тешких болести помазујући се овом светињом. Недалеко од овог мјеста подигнута је мала црква Светог Николаја Вуненског у којој су сахрањене његове мошти пронађене 985. године. Важно је напоменути да се „чудо крви“ дешава на дан празновања преподобног мученика по светоотачком календару. Због тога, новокалендарска Грчка црква мора да слави светог Николаја Новог по старом календару.
Богослужењем у Светосавском храму, освештањем славских дарова, додјелом диплома и проглашењем најбољих студената Православни богословски факултет Светог Василија Острошког прославио је Дан факултета и крсну славу. Свети Василије Острошки чудотворац уз студенте и професоре једног од три богословска факултета Српске православне цркве окупио је и бројне госте и вјернике на Светој литургији. Свечари су освештали крсни колач и жито. Међу њима и Паљанин Дарко Крсман, студент четврте године који је из године у годину, са свим десеткама у индексу, најбољи студент. - Свакако учење хуманистичких наука није лако захтијева много одрицања и акетског труда али и је у истор вријеме и аристократска дјелатност - рекао је Дарко Крсман најбољи студент Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи.До заслужених диплома стигло је 12 дипломираних и осам мастера и магистара теологије. Међу њима и Бранка Станојевић наставља на другом циклусу студија и одрађује приправнички стаж у основној школи. - Сви који имају афинитета према овом факултету препоручујем им да упишу јер заиста сви професори су спремни на сарадњу и помоћ - каже Бранка Станојевић дипломирани теолог. Овај факултет један је од 17 чланова Универзитета у Источном Сарајеву, што је како је речено на свечаној академији и привилегија, јер само најстарији универзитети у свијету у свом саставу имају Богословске факултете. - Свугдје је хуманистичка наука у кризи данас када је образовање некако превише тржишно орјентисано, али пошто смо једини првасовлани богословски факултет у БиХ још увијек успијевамо да сваке године упишемо око 40 нових студената - нагласио је протојереј-ставрофор Владислав Топаловић декан ПБФ Светог Василија Остропшког у Фочи. На двадесет девету крсну славу ове високошколске установе, бројни вјерници су на литургију примили свето причешће. Погледај ВИДЕО ЗАПИС! На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве донео је одлуку да, на основу члана 59. Устава Српске Православне Цркве, сазове Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у његово редовно заседање. Свети Архијерејски Сабор започеће 14. маја 2023. године светом архијерејском Литургијом и чином Призива Светог Духа у храму Светог Саве на Врачару. Радни део заседања највишег јерархијског, црквено-законодавног и црквено-судског тела Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, започеће у понедељак, 15. маја 2023. године у крипти Светог великомученика кнеза Лазара храма Светог Саве на Врачару. По процедури одређеној Пословником о раду, заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја о архипастирском раду свих епархијских архијереја, централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве Игуман манастира Кутлумуш архимандрит Христодул упокојио се Господу на Светој Гори у 81. години живота. Игуман је пензионисање из здравствених разлога најавио још 2020. године. Братија је прихватила његову оставку, након чега су за новог игумана Светогорског манастира изабрали јеромонаха Николаја. Због здравствених проблема, старац Христодул раније је морао да проводи доста времена ван Атоса, посебно у Солуну. Вријеме његовог настојања у манастиру Кутлумуш,у којем је старац служио 45 година, постало је нови период у развоју и процвату манастира. Године 1980. изгорјело је источно крило манастира и запаљена су многа дјела игумана и монашке братије. Старац Христодул је заједно са монахом Пајсијем Атонцем, који је боравио у манастиру посљедњих 15 година свог живота, покушао да угаси ватру кофама воде. Тог дана, подсјећају монаси, коса архимандрита Христодула је посиједила. Ово показује колико је старцу било трагично да види како су у пламену уништени зидови и зграде за чију је изградњу уложено толико труда. „Није се жалио Богу. Али са задивљујућом вјером и молитвом наставио је обнављање манастира. И успио је“, помиње се на задњој корици књиге старца под називом „Тројни дар“. Манастир Кутлумуш, који је шести у хијерархији Свете Горе. Први пут се помиње 1169. године, а подигао га је цар Алексеј I Комнин у 12. вијеку. Периоди процвата манастира смјењивали су се са периодима опадања. Кутлумуш је више пута рушен и обнављан. Међу највриједнијим иконама манастира је поклон византијске принцезе Теодоре, кћерке цара Јована VI Кантакузина, чудотворна икона Богородице „Свемилостива Заступница“, која се чува у истоименом храму. Сматра се неуништивим од пламена, јер је преживио многе пожаре. Манастир је познат и по својој библиотеци која садржи 900 рукописа и 3.500 штампаних књига. Идући у сусрет празнику Светог оца нашег Василија, чудотворца тврдошког, острошког, мркоњићког и завалског, великог архијереја Цркве Христове у Херцеговини и васељенског чудотворца, ове, две хиљаде двадесет и треће године (за наш народ тешке и пуне изазова!) као утеху и надахнуће, али и охрабрење и подстицај у свом духовном стремљењу, мркоњићка обитељ, а кроз њу цела Херцеговина и сва пуноћа наше светосавске и световасилијевске Цркве, примиле су благодат на благодат обретењем земних остатака Светитељеве мајке Ане – Анастасије, само пар дана пре прослављања његовог празника. Дан – 8. мај, понедељак четврти по Васкрсу, празник Светог Апостола и јеванђелисте Марка. У гробљанској цркви Светог Николаја Мирликијског у Светитељевим родним Мркоњићима, на Светој Литургији, уз Епископа захумско-херцеговачког Димитрија и њему саслужујућих: Игумана Манастира Острог Сергија са братијом, Игумана Манастира Завала Василија, Игумана Манастира Косијерево Арсенија и пароха мркоњићког, протојереја Николе (Јанковића), окупљени су још и јеромонах Порфирије из Манастира Тврдош, Игуманија Петропавловске и Мркоњићке монашке обитељи Павла са сестринством, доктор породичне медицине из Требиња Валентина Килибарда, археолог и директор требињског Музеја Ивана Грујић, мештани села Мркоњића и неколицина ревносних и искусних радника, одређених за предстојећи посао. Након одслужене Литургије, а потом и кратког помена на гробу блажене Ане-Анастасије, уз појање пригодних тропара приступа се откопавању гроба, на коме је постојећи надгробни споменик постављен 1966. године и освећен од тадашњег надлежног Архијереја, Митрополита Владислава. Скидање првог слоја земље открива кости које по свему судећи припадају неколицини различитих људи (две лобање, нешто дечијих и већи број костију одраслих људи, како мушких тако и женских). Међу овим костима налази се и аустроугарски новчић из 1900. године, што указује на то да су кости новијег датума, очигледно накнадно положене преко већ постојећег гроба и да је потребно копати још дубље. Даље копање убрзо открива прелепи, веома стари споменик од клесаног камена из једног комада, са дуборезаним крстом са обе стране. Наставак копања, на дубини од око једног метра и двадесет сантиметара, тачно испред поменутог клесаног каменог споменика открива танке надгробне плоче које оивичавају и надкривају још један гроб. Пажљиво уклањање плоча, уз стручни надзор и искусне савете археолога, лекара и присутних свештених лица, најзад открива читав, необично добро очуван женски скелет, у правилном анатомском положају, руку скрштених на грудима и дивне, златно-жуте боје. Уз појање прокимена: „Кто Бог велиј …“ и других пригодних богослужбених песама и васкршњих тропара, присутни пажљиво, део по део, ваде кости и полажу их на бело платно. Након што су све кости извађене, у свечаној литији бивају пренесене од гробља до манастирског храма Светог Василија (удаљеног пар стотина метара) где се, опет уз стручни надзор археолога и лекара, приступа њиховом детаљнијем чишћењу, прању у млакој води и припремању за накнадно прање у белом вину, премазивање маслиновим и ружиним уљем и коначно полагање у кивот у коме ће бити похрањене.Сутрадан, деветог маја, у манастирском храму Светог Василија опет је служена Литургија. Након што је обављено све наведено, кости су смештене у дрвени кивот (дар острошког братства) и биће свечно изнешене на литургијско свенародно поклоњење на празник Св.Василија острошког и тврдошког, 12. маја у манастирској Цркви. Светлост, радост, мир и топлина који од тренутка обретења испуњавају како околину мркоњићке светиње – тако и срца свих присутних, унутарње су и дубоко лично сведочанство онога што чека своју потврду од све пуноће Цркве. До тада – од свег срца благодарећи Господу Дивном у Светима Својим и Светом угоднику Његовом Василију на благослову којега смо били удостојени, „празнујући пре празника“ полажемо сву наду на непогрешивост Духа Божијег – Духа Истине, кличући са Црквом: „Ко је Бог велики као Бог наш; Ти си Бог Који чиниш чудеса!“ По благослову Епископа захумско-херцеговачког Димитрија сестринство Мркоњићке обитељи/ Извор: Епархија ЗХиП „Мајске духовне свечаности“ отворене су вечерас на Палама изложбом икона школе иконописа „Архангел“, а трајаће до недјеље, 14. маја. Руководилац Школе иконописа Александра Клисура рекла је новинарима да је школа отворена у септембру по благослову Његовог високопреосвештенства митрополита Хризостома и окупља виšе од 70 полазника. Клисура је додала да су вечерас излоžили 68 икона и čетири орнамента, од којих су готово половину израдили одрасли полазници, а виšе од половине основци. Она је навела да су иконе раđене техником јајчане темпере на медијапану, али су полазници користили и природне пигменте. Према њеним ријечима, око 90 одсто радова позлаћено је са 24-каратним златом. Професор Горан Јанићијевић оцијенио је радове као висококвалитетне, уз изузетну умјетничку и православну ноту која се прожима кроз сваку од икона. У оквиру „Мајских духовних свечаности“ за сутра је предвиђена промоција књиге „Лаодикија“ оца Серафима из манастира Добрунска Ријека у 19.00 часова у сали Културног центра Пале. Приказивање филма „Ви идите, ја нећу“ режисера Хаџи-Александра Ђуровића планирано је у четвртак, 11. маја, у сали Културног центра у 19.00 čасова. Монодрама „Бог“ по тексту академика Матије Бећковића у извођењу глумца Рајка Вуковића биће изведена у петак, 12. маја, у 20.00 часова у сали Културног центра. Промоција књиге „Чекамо васкрсење мртвих“ аутора Бранка Станковиćћа биће одржана у суботу, 13. маја, у 19.00 часова у сали Културног центра. Посљедњег дана манифестације, у недјељу, 14. маја, професор Драга Мастиловић одржаће предавање о теми „Српско национално питање у 20. вијеку“. Предавање ће бити одржано у сали Културног центра Пале у 19.00 часова. Манифестацију организује Српска православна црквена општина Пале – Храм Сабора Светог архангела Гаврила у сарадњи са Културно-спортским центром и Хуманитарном организацијом „Срби за Србе“.(www.палеливе.цом/Срна) На данашњи дан прије 70 година обновљена је Бугарска патријаршија, чије је постојање прекинуто крајем 14. вијека, када је Бугарска пала под Османско царство. Обнављање Бугарске патријаршије је догађај од историјског значаја у вишевековној црквеној и политичкој историји Бугарске државе. Већ у доба Националног препорода бугарски патриоти почели су борбу у име те племените ствари. Први корак је био утемељивање Бугарске егзархије са сједиштем у Цариграду 1870. године. Крајем Другог свјетског рата Цариградска патријаршија признала је аутокефалност Бугарске православне цркве. Касније, 10. маја 1953. године, на Трећем црквено-народном сабору у Софији Бугарска православна црква званично је проглашена патријаршијом, а за патријарха је изабран Пловдивски митрополит Кирил. Наредних година Бугарску патријаршију признале су све православне цркве и она је успоставила живу везу са њима. Бугарска православна црква се афирмисала међу осталим православним црквама и организацијама у свијету. 27. јула 1961. године и Цариградска патријаршија званично је признала обновљену Бугарску патријаршију. Извор: Радио Бугарска Преполовљење Педесетнице – означава половину, средину тј. средњи временски период између два највећа празника - Васкрса и Духова (Тројице, Педесетнице) који се празнује 50. дан послије Васкрса и, такорећи, повезује их. Празнује се у сриједу 4. недјеље по Васкрсу (25 дана прије Духова, Педесетнице). Ово је древни хришћански празник, који помиње Св. Јован Златоусти. Нажалост, у народној побожности смисао овог празника је потпуно нестао, а људи се некако и не труде да дођу у цркву и да се удубе у богослужење овог празника, који је по свом садржају веома дубок, а по црквеном типику, веома важан. На данашњи дан се сјећамо једног догађаја из Спаситељевог живота, када "...већ у половини Празника дође Исус у храм и учаше" (Јн 7, 14-36). Празник сјеница (шатора)- Сукот- један је од три велика јеврејска празника, уз Пасху и Педесетницу. Трајао је седам дана и завршавао се у осми дан, који се назива посебно светим и великим (Јн 7, 37). Празник је установљен у знак сјећања на 40-годишње лутање Јевреја по Арапској пустињи на путу из Египта у Обећану земљу, а посебно у знак сјећања на шатор који је Бог показао Мојсију на гори Скиније, на слици од којих је Мојсије поставио шатор. Народ је све вријеме овог празника излазио из својих кућа и живио у сјеницама или шаторима направљеним од зелених грана дрвећа, и ово вријеме проводио весело у сјеницама, забављајући се пред Господом (Лев 23, 39-43.). Током овог празника приношене су многе жртве. Свештеник би отишао на извор Силоам и сакупио воду у златну посуду. Вративши се у храм уз звуке труба, кимвала и возгласа, помијешао би воду са вином и излио је на западну страну олтара пјевајући ријечи пророка Исаије: „С радошћу ћете црпсти воду из извора овога спасења“ (Ис 12.3). Ово је подсјећало Јевреје на обиље воде у пустињи, када је Мојсије ударио штапом о стијену и из ње се отворио извор. Али главни значај ове Тајне био је у томе што је она наговијестила долазак у свијет Месије, односно Господа Исуса Христа. Силоамски извор, из којег се сакупљала вода, био је мали резервоар, напајан млазом воде који је текао испод храмског брда. Књига пророка Исаије помиње воде Силоама које тихо теку. Они симболизују царство Давидово, као и долазеће царство Христово, које, за разлику од бучних и бурних царстава земаљских, долази у свијет и пребива у њему тихо, ћутке и непримјетно. Осим тога, тихо текуће воде Силоама значе и Самог Христа – кротког, смиреног срца, који је дошао на свијет тихо и непримјетно од људи. Занимљиво је да сама ријеч „силоам“ значи „послат“, што се, наравно, директно односи на Месију, кога Отац шаље у свијет да спасе свијет. Чињеница да је вода из Силоама изливена испред олтара значила је да ће очекивани Месија принијети самога себе као жртву помирења. Осим тога, Силоамска вода је такође симболизовала надолазећу тајну хришћанског крштења, у којој човјек почиње да јасно види за Бога и за вјечни живот. Подсјетимо се јеванђељске епизоде када је Христос послао слијепца да се умије у Силоамској бањи, а он је, умивши се, одмах прогледао: "И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући". Може се рећи да је празник сјеница, био празник воде живе, која је Господа Христа некада спасила од смрти у пустињи. Али ова земаљска вода била је само праобраз воде небеске, воде вјечног живота, под којом се подразумијева благодатно учење Христово и благодатни дарови Духа Светога. „Ко је жедан нека дође к мени и пије!" (Јн. 7, 37), каже Христос посљедњег дана празника. Сви ми, као древни Израиљ, лутамо по пустињи овога свијета и, да не бисмо у њој пропали од духовне жеђи, потребан нам је спасоносни извор дарова Божијих, који се вјерујућој души дају кроз Христа. Вода коју нам Он даје је Благодат Духа Светога, која човјека сједињује са Богом и даје му живот вјечни и вјечне благослове. Ово је права небеска вода, која је једина способна да утоли жеђ људске душе, способна да јој пружи савршену, никад исцрпљену засићеност. А у стицању ове Благодати, у јединству са Богом, лежи управо највиши циљ и смисао хришћанског живота. Преполовивши празник, ожеднелу моју душу напој водама побожности, као што си Спаситељу све позивао: Дођите сви који сте ожеднели к Мени и пијте! Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби! (тропар Преполовљења Педесетнице) Током обреда крунисања краља Чарлса III, хор православних свештеника је на грчком пјевао псалам 71, који је британски монарх лично изабрао, а у част његових православних предака и због личне краљеве симпатије према православљу. Обред крунисања одвијао се по западном, англиканском црквеном богослужењу, али се могао примијетити и још један православни мотив, попут Христове иконе осликане у православном византијском стилу. Познато је да је краљев отац, принц Филип (прочитај опширније о принцу Филипу), потекао из православне грчке краљевске породице, а његова бака по оцу, принцеза Алиса (Алиса од Батенберга), била је православна монахиња и рођена нећака светих краљевских мученица, царице Александре и велике кнегиње Јелисавете. Уље за миропомазање краља Чарлса направљено је од маслина које расту у Гетсиманском православном манастиру, који се налази на мјесту Гетсиманског врта, повезаног са предкрсном молитвом Спаситеља, а освештао га је јерусалимски патријарх Теофил III (о овоме прочитај опширније у тексту ОСВЕЋЕНО УЉЕ ЗА КРУНИСАЊЕ КРАЉА ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ). Британска монархија је, тренутно, једина у Европи која приликом крунисања врши миропомазање. Занимљива чињеница је да је крунисању британског краља, први пут након Реформације присуствовао један католички прелат што је историјски догађај како за Католичку цркву тако и за Британску монархију, а и за цијелу Велику Британију. Уочи крунисања, Католичка бискупска конференција Енглеске и Велса и њен предсједник, кардинал Винцент Герард Николс, позвали су католике да се моле за новог краља. Реформациони покрет настао је у октобру 1517. године, када је Мартин Лутер закуцао својих „95 теза” на врата Витенбергшке цркве, у којима је осудио гријехе Католичке цркве, посебно продају индулгенција. А завршетком реформације историчари сматрају потписивање Вестфалског мира 1648. којим је проглашен принцип вјерске толеранције и удаљавање од вјерског фактора у европској политици. Реформација је у Енглеској, за разлику од других земаља, спроведена „с врха“, по налогу монарха Хенрија VIII, који је тако прекинуо односе са папом и римском куријом да би ојачао своју неподијељену власт. Прекретница је била Декларација парламента 1534. о независности Енглеске цркве од папе. Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије изјавио је поводом посљедњих трагичних дешавања у Србији да треба вратити разум и морал међу људе, а дјецу учити о опасностима нових технологија. - Сви смо били у шоку поводом ове трагедије која нас је све задесила да дјеца убијају дјецу. То нема ни на филмовима - рекао је владика Фотије. Он је указао да су та дјеца жртве једног програма, једног начина образовања и небриге. - Родитељске небриге, небриге друштва и можда свих нас заједно, али неког у већој мјери, неког у мањој - рекао је владика Фотије. Он је истакао и да дјецу треба учити опасностима које данас постоје у животу са том техником и технологијом, она није безопасна и наивна, саопштено је на сајту Епархије зворничко-тузланске. У пуцњави у Основној школи "Владислав Рибникар" у Београду у сриједу, 3. маја, убијено је осморо ђака и радник обезбјеђења, а шесторо дјеце и наставница су рањени. Починилац овог злочина је тринаестогодишњи ученик те школе који је ухапшен. Непуних 36 сати након трагедије у школи на Врачару дошло је до новог масовног убиства у Србији када је наоружани младић убио осам и ранио 14 људи у селима код Смедерева и Младеновца. Веза са Васкрсом током претходне три недјеље (Свијетла, Антипасха, Недјеља Мироносица) сасвим је очигледна. Али зашто се изненада у недјељу четврте недјеље по Васкрсу сјећамо приче о исцјељењу раслабљеног од стране Христа? Чињеница је да је четврта недјеља „екватор“ између Васкрса и Педесетнице, празника силаска Светог Духа на апостоле. У овој недјељи слави се Преполовљење, тj. на пола пута смо од Педесетнице, или Дана силаска Светог Духа. И све догађаје након својеврсног „екватора“ и прије овог великог празника Црква прославља утолико што су се збили баш у вријеме јеврејске Педесетнице. Али, вратимо се јеванђеоској причи! Током 38 година, каже Јеванђеље (Јн 5, 1-16), раслабљени (парализовани) патио је од своје болести. Христос га проналази како лежи у Овчијој бањи у Јерусалиму. Овчија бања, или која се звала јеврејски Витезда, највјероватније су два вјештачка резервоара (басена) ископана још у 7. вијеку прије Христа на Овчјим вратима у Јерусалим (кроз које су у град довођене жртвене животиње; поред њих је постојала и пијаца на којој се могла купити овца за жртва - отуда и назив). Једном годишње Анђео Господњи ... "силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао". У нади за овим чудом многи болесници су лежали около. Међу њима је и овај човјек. Христос му је, прилазећи, питао: „Хоћеш ли да будеш здрав?“. Болесник му је одговорио: „Да, Господе, немам човјека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе прије мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше...". Чудо се догодило у суботу, када је, према Закону Божјем, неопходно да се уздрже од било каквих активности које нису пријеко потребне. Овај пропис Закона доведен је до крајности, тако да се сматрало гријехом учинити додатни корак. Такво лијечење у суботу није могло да не наљути јеврејске свештенике и старјешине. Када се сазнало ко га је излијечио у суботу, јеврејски свештеници су га упитали зашто је то учинио у суботу, на шта је Исус одговорио: ”Отац мој досле чини, и ја чиним”. Након тога они су ријешили "да Га убију што не само квараше суботу него и Оцем својим називаше Бога и грађаше се једнак Богу" (Јн 5, 18). Судбина човјека којег је Христос излијечио на данашњи дан није нам у потпуности позната. Све што о њему каже јеванђелист Јован јесте да га је касније Христос сусрео у храму и рекао: „Ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди“. И једна паралела: ако је Анђео само једном годишње силазио у Овчији бању, дозвољавајући да се излијечи само једна особа, онда Христос који је сишао на земљу кроз воде крштења дарује исцјељење душе и тијела ономе ко жели да учини корак према њему. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|