Сазнај новости из
хришћанског свијета
криптограм-Посљедње ријечи Св.Стефана Свети Стефан -пузла Свети Стефан-квиз Свети Стефан -слагалица Стефанданска осмосмјерка СВЕТИ ПРВОМУЧЕНИК И АРХИЂАКОН СТЕФАН-ИЛУСТРОВАНО ЖИТИЈЕ У главном граду Републике Српске - Бања Луци, свечано је прослављена слава Републике Српске, Свети првомученик и архиђакон Стефан. У част празника служена је Света архијерејска Литургија у Саборном храму Христа Спаситеља, коју је предводио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Њихових Преосвештенстава Епископа бањалучког г. Јефрема, Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, Епископа будимљанско-никшићког г. Методија, Епископа захумско-херцеговачког г. Димитрија и Епископа марчанског г. Саве, свештеномонаха, свештеника и ђакона. "Имамо радост и благослов да можемо да вам честитамо, једни другима, рођендан Републике Српске, али и оно што је још важније - Славу Републике Српске. Нека Вам је срећна и благословена Слава и молитве Светог архиђакона Стефана да буду са свима вама", навео је у својој беседи Патријарх Порфирије. "И заиста онај који трпи који страда логично је да буде очајан, да буде без наде, да осећа да пропада. Међутим онај који је сведок Христов, он има крст Христов, а имати крст Христов значи учинити све што је до нас, све што је до тебе, учинити све што је до сваког тебе и учинити све што је до мене а онда када учинимо све што можемо, баш као и Свети Стефан архиђакон и првомученик предати се у руке Христове, свој крст уткати у крст Христов а у том крсту браћо и сестре ево на Рођење Христово открива нам се смисао а тај смисао јесте пут ка победи", поручио је Његова Светост. По завршетку Свете Литургије, вјерном народу се обратио Патријарх Порфирије честитајући празник и крсну славу Републике Српске а потом су освећени славски колач и жито. Извор: ТВ Храм и Инстаграм налог епархије бањалучке Дан након Рождества Христовог-Божића- празнује се Сабор Пресвете Богородице, помен светог Јосифа Обручника, цара Давида (праоца по тијелу Господа Исуса Христа) и светог Јакова, брата Господњег, сина светог Јосифа Обручника из првог брака. Свети Јаков је пратио, заједно са својим оцем Јосифом, Богородицу и Богомладенца Исуса током бјекства у Египат. По одласку мудраца из Витлејема, анђео Господњи се јави Јосифу у сну, заповиједајући му да заједно са Богомладенцем Исусом Христом и Његовом мајком, Пречистом Дјевом Маријом, бјежи у Египат и остане тамо док му не буде заповијеђено да се врати одатле, јер је Ирод тражио Богомладенца с намјером да га убије. Јосиф је устао, узео Младенца и Његову Мајку и отишао ноћу у Египат. Али најприје, прије одласка, он испуни у храму Соломоновом све што је било одређено по закону Господњем, јер су већ наступили дани очишћења Пречисте и Пренепорочне Богородице, и у том храму, Старац Симеон и Ана пророчица, сусрели су Господа нашег. Затим, испунивши све што је законом одређено, Јосиф оде у Назарет, својој кући. Јер овако каже Свети Лука: „И кад извршише све по закону Господњему, вратише се у Галилеју у град свој Назарет“ (Лк 2, 39). Отуда је јасно да они нису одмах кренули из Витлејема у Египат, већ су прво отишли у храм Господњи, затим у Назарет, и на крају у Египат. О томе свједочи и свети Теофилакт у свом тумачењу јеванђелисте Матеја, када овако пише: „Како то да Лука каже да је Господ у четрдесети дан после Свог рођења држан у наручју Симеоновом, па онда отишао у Назарет, а овде Матеј говори да је у Назарет отишао тек након повратка из Египта? Разуми, дакле, да је Лука говорио о ономе што је Матеј прећутао. Шта заправо хоћу да кажем? У четрдесети дан пошто се родио, Господ је отишао у Назарет (када је бежао у Египат). То нам каже Лука. Матеј говори о ономе што се десило после тога, то јест, да је побегао у Египат и да се после из Египта вратио у Назарет. Они, дакле, не противрече један другоме, него Лука говори о одласку из Витлејема у Назарет, а Матеј о повратку из Египта у Назарет“. Дакле, по изласку из храма Господњег, свети путници најприје су отишли у Назарет и зграбивши све што је потребно за пут, журно, ноћу (да то не би сазнали најближи сусједи), упутили су се ка Египту. При том су са собом повели Јакова, најстаријег Јосифовог сина, који је касније назван братом Господњим, што се види из црквене пјесме (стиховна стихира) од 23. октобра, гдје се овако пјева: „«Еже во плоти Господня желания мудре, брат показался еси, ученик, и самовидец божественных тайн, бегаяй с ним, и во Египте быв со Иосифом, Материю же Иисусовою: с нимиже моли спастися нам“ .... Отуда је јасно да је Јаков, такође, пратио свету породицу на путу за Египат, служећи им током путовања. И Господ је побјегао у Египат дијелом да би показао да је истински оваплоћени човјек, а не дух и привиђење (на шта је указао Свети Јефрем у својој бесједи на Преображење); а дијелом и да нас научи да бјежимо од гњева и јарости људске, а не да им се гордошћу опиремо. Св. Јован Златоусти овако објашњава: „У бјекству своме, каже он: „Господ нас учи да уступимо мјесто гњеву, тј. бјежимо од људске јарости. А ако Свемогући бјежи, онда ми, горди, научимо да се не излажемо опасности. Такође, свети Јован Златоусти објашњава разлог зашто су они ишли баш у Египат: „Пошто су Вавилон и Египат били земље распаљене највећим огњем незнабоштва, то Господ показујући на самом почетку да ће Он исправити и учинити бољим становнике обе земље и кроз то уверавајући да и цела васељена треба да очекује блага, шаље мудраце у Вавилон, а Сам са Мајком долази у Египат.“ Сврха Господњег бјекства у Египат и то да би се Египат очистио од идола а такође и да би се испунило Исаијино пророштво: „Гле, Господ седећи на облаку лаку доћи ће у Египат; и затрешће се од њега идоли Египатски“ (Ис 19, 1). На овом мјесту, под облаком, свети Амвросије подразумијева Пречисту Дјеву, која је на рукама донијела Господа у Египат, и падоше идоли египатских богова. Тај облак, Пречиста Дјева, је лаган, јер Она није оптерећена никаквим бременом било каквог гријеха или тјелесне пожуде и познања брака. Прича се ово. Када праведни Јосиф, Пречиста Дјева и Богомладенац иђаху у Египат, њих у једном пустом мјесту нападоше разбојници и хтједоше да им узму магарца, на којем су носили оно мало што им је било потребно за путовање, а на којем понекад и Богородица с аБогомладенцем јахаше. Међутим један од тих разбојника, угледавши необично лијепо Дјетенце, задиви се тако необичној љепоти и рече: Када би Бог узео на себе тело човечије, не би био лепши од овог детета! - И нареди тај разбојник осталим друговима својим, да ништа не узимају од ових путника. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дјева рече му: "Знај, да ћете ово Дете наградити дивном наградом зато што си Га данас сачувао".Овај разбојник беше онај сами, који доцније, при распећу Господа Христа, би обешен на крсту с деоне стра(не, и коме Господ рече: Данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). И испуни се пророчанско предсказање Божје Матере, да ће га ово Дете наградити. А име том благоразумном разбојнику беше Диомаз, док ономе другоме, распетоме с леве стране Господа, беше име Гестас.Када свети путници уђоше у Египатску земљу и нахоћаху се у пределима Тиваиде, они се приближише граду Ермопољу. Недалеко од улаза у овај град растијаше врло лепо дрво, звано "Персеја", које тамошњи житељи, по своме идолопоклоничком обичају, поштоваху као бога због његове горостасности и величанствене красоте, поклањајући му се и приносећи му жртве; јер у том дрвету живљаше и демон кога они почитоваху. Када се Пресвета Богомати са Божанским Детенцетом приближи томе дрвету, оно се тог часа силно затресе, јер демон уплашивши се доласка Исусова побеже. А дрво сави свој врх до саме земље, одајући дужно поклоњење своме Саздатељу и Његовој Родитељки, Пречистој Дјеви. Осим тога, оно их сенком својих многолиснатих грана заклони од сунчане жеге, те даде могућности да се свесвети путници пријатно одморе под њим. И то дрво остаде свагда тако савијено, као очигледно знамење доласка Господња у Египат. И од тада, откако се под њим одмори Господ са Својом Мајком и Јосифом, то дрво доби исцелитељску силу, јер оно лишћем својим исцељиваше сваковрсне болести.Затим свети путници прво уђоше у тај град и у тамошњи идолски храм, и тог часа сви идоли падоше. Овај храм спомиње свети Паладије у Лавсаику, и вели: "ми видесмо у Ермопољу идолски храм, у коме при доласку Спаситељевом падоше сви идоли на земљу". - Тако исто и у једном селу, званом Сирен, падоше триста шездесет пет идола у једноме храму када у њега уђе Христос са Пречистом Матером. Но и уопште у целом Египту при доласку Господњем срушише се идоли и демони побегоше из њих. И тако се испуни оно што је свети пророк Јеремија за време свог боравка у Египту предсказао, како о томе пише у његовом житију свети Епифаније. А свети пророк је рекао: "Сви ће идоли морати цопадати и сви се кипови богова срушити када овамо дође Дјева Матер с Младенцем, рођеним у јаслима". Од времена овог Јеремијиног пророчанства код Египћана постаде обичај изображавати Дјеву где лежи на постељи, а близу Ње Младенца који лежи у јаслима повијен у пелене, и поклањати се томе изображењу. А када једном цар Птоломеј упита египатске жреце због чега они то раде, ови одговорише: "То је тајна, предсказана нашим давним прецима од неког светог пророка; и ми чекамо испуњење тога пророштва и раскривење ове тајне".После тога свети путници скренуше мало устрану од града Ермопоља, и тражећи место за свој боравак они дођоше к селу, званом Натареа, недалеко од Илиопоља. Тако, у близини тога села, Јосиф остави Пречисту Дјеву Марију са Христом Господом под смоквом, а сам оде у село да набави потребне ствари. А то смоквино дрво, пружајући светим странцима склониште, раздвоји се одозго до доле и спусти свој врх, правећи као неки заклон или шатор над њиховом главом; а доле, при дну стабла, оно начини у пукотини као одају за боравак, и тамо Пречиста Дјева са Младенцем леже и одмори се од пута. То место је и до данашњега дана у великом поштовању не само хришћана него и код сарацена, који све до сада прислужују кандило са јелејем у пукотини тога дрвета, те оно гори у част Дјеве која је са Младенцем боравила тамо. Јосифу и Пресветој Богородици допаде се да наставају у том селу. И нашавши себи кућицу недалеко од тог дрвета, они почеше живети у њој.Догоди се и друго чудо силом Божанског младенца: тамо, у близини њихове кућице и оног чудесног дрвета, појави се изненада извор живе воде, из кога Пречиста Дјева захваташе воде за разне потребе, као и за купање свога Детенцета. Тај извор постоји и данас; вода му је веома хладна и здрава. Но најчудноватије је то, што је то у свој земљи Египатској једини извор живе воде; и он се слави у том селу.Овим се завршава повест о боравку Пречисте Богородице са Христом у Египту, где они проведоше неколико година. Само се тачно не зна колико је година Господ провео у Египту. Свети Епифаније вели две године, Никифор - три, а Георгије Кедрин - пет година; други пак, као Аминије Александријски, сматрају да је провео седам година. У сваком случају несумњиво је то, да је Господ остао тамо до смрти Иродове, као што и каже Еванђеље: "и би тамо до смрти Иродове" (Мт. 2, 15).После покоља Витлејемске деце и после страхотне погибије бедног Ирода, Ангео Господњи опет се јави у сну Јосифу у Египту, наређујући му да се врати из земље Египатске у земљу Израиљеву, јер су, рече Ангео, изумрли који су тражили душу детета (Мт. 2, 20). Јосиф устаде, узе Дете и Матер Његову и крену у Јудеју, која сачињаваше најбољи и највећи крај земље Израиљеве. Али чувши да Архелај царује у Јудеји место Ирода оца свога побоја се ићи онамо. Јер Ирод остави за собом три сина: првог Архелаја, другог Ирода Антипу, и трећег, најмлађег, Филипа. Сви се они после смрти свога оца упутише у Рим да ћесар расправи њихову парбу, пошто је сваки од њих хтео да добије очев престо. Ћесар не хте ниједнога од њих да начини царем, него раздели царство на четири дела, назвавши их четворовласницима. Најстаријем брату Архелају он даде Јудеју; Ироду Антипи даде Галилеју, а најмлађем брату Филипу Трахонитску покрајину; Авилинију пак он даде Лисанију, најмлађем сину Лисанија Старог, некадашњег пријатеља Иродовог, кога Ирод уби из зависти. Отпуштајући их из Рима, ћесар обећа Архелају дати и царско достојанство, ако се само покаже добар и ревностан управитељ у својој области. Но Архелај се не показа нимало бољи од свога свирепог оца, мучећи и убијајући многе: јер чим дође у Јерусалим, он одмах низашто поби три хиљаде људи, и нареди да многе грађане муче о празнику усред храма пред свим сабором јеврејским. Због такве своје свирепости он би, након неколико година, оптужен ћесару, лишен власти и послан у заточење.Јосиф, по повратку свом, чувши да овај опаки Архелај царује у Јудеји, побоја се ићи тамо, него примивши обавештење у сну од оног Ангела који му се и раније јављао, отиде у пределе Галилејске, у државу Ирода Антипе, брата АрхелДјева, јер овај Ирод с кротошћу управљаше народом; и настани се Јосиф у граду Назарету, у коме они и раније живљаху, да се збуде што су пророци рекли о Христу Господу да ће се Назарећанин назвати. Њему слава вавек. Амин. Извор; Превод и дорада: вјеронаука.нет Вијековима су људи који не иду у цркву збуњени поштовањем Пресвете Богородице. Многи од њих оптужују Православне хришћане за некакво идолопоклонство. Неке вјероисповијести, као што су Евангелисти, одбијају да укажу поштовање Пресветој Богородици. Шта мора Црква одговорити својим противницима? Зашто она призива Пресвету Богородицу тако често у молитвама? Ево како је један од најпознатијих богослова и светаца 19. вијека Игњатије Брјанчанинов (1807–1867), говорио о многим овим питањима. Он је чак написао веома детаљан трактат о црквеном поштовању Богородице Дјеве због тога што је Папа Пије IX објавио нову доктрину о безгрешном зачећу Богомајке. Други разлог писања овог трактата био је захтјев његових савременика да оповргну протестантске и световне аргументе таквог поштовања. Зашто хришћани толико поштују Пресвету Богородицу? То је због тога што је Дјева Марија родила самога Бога. Она је била једина личност, на овом свијету, у којој је Створитељ свијета боравио. Други праведници и праведнице примили су Божанско надахнуће захваљујући Светом Духу, наравно, а Богородица је била једина, која је примила Ријеч Божју (Логоса) тако да би се Он могао оваплотити. Свети Игњатије Брјанчанинов пише: ,,Овакав начин примања Бога очигледно да је јединствен у историји, изузетна, неупоредива појава, недостижна светим људима и светим анђелима, својствена само Богомајци. Богочовјек замијенио је Адама и постао зачетник одабраног народа; тако је и Богомати замијенила Еву и постала њихова мајка. Богочовјек је Цар Небески, свих људи и анђела; тако је и Богомати Царица Небеска, Царица свих људи и анђела“. Зашто се Богородица поштује више од свих светих? Велики углед Богородице није само због тога што је Она постала мајка Богочовјека, већ и због чињенице да је Она била једина, која је остала у непосредном контакту са Богом толико дуго, као што Свети Игњатије пише: „Приснодјева је изнад свих светих и због тога што је Она постала Богомати и захваљујући чињеници да је Она била најистрајнији и најпажљивији ученик науке коју је Богочовек проповедао. Прва ова одлика је подупрта другом, и тако је углед Богомајке постао најузвишенији". На то указује и Свето Јеванђеље које се односи на Богомати: ,А Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему“ (Лк 2,19). Шта је највећи допринос Богородице? Главни допринос Преблагословене Дјеве је да се она спремила да у себи носи Спаситеља. То је био Њени лични и вољни чин самопожртвовања. Њена чедност, дубока љубав, потпуно самоодрицање и апсолутна приврженост Богу ставила ју је изнад свих праведника и праведница Старог завјета. Свети Игњатије пише: ,,Оно чему су највеће Божје слуге стремиле да постигну, Богомати је заправо постигла, захваљујући Богом јој послатој Божанској милости. Како ју је она извршавала? Најприје, Њено срце и утроба испунили су се Светим Духом. Њена утроба постала је храм Оваплоћеног Господа: духовна радост која се излива од присуства Господњег потпуно ју је обузела, према њеним сопственим ријечима. По правилу, света радост обузима оне људе који су имали среће да осете силу Светог Духа, па је природно да је Богородица била испуњена божанском радошћу. Чим се Богочовек родио, Она је Њему била најближа особа. Он је био у Њеном крилу и у Њеним рукама где је провео цијело Своје рано дјетињство; Он је био нераздвојан од Ње не само у својој раној младости већ и у младости и као одрастао човјек- све до почетка његове јавне службе, која је трајала три и по године. Не постоји ниједна друга особа која је могла чути ријеч Божју толико дуго и толико изблиза. Не постоји ниједна личност која је могла пратити ријечи и дела Богочовјека тако дубоком и сталном пажњом и чувати их тако пажљиво и с љубављу“. Зашто се Дјева Марија зове Богомати? Како било ко може родити Вјечног Бога? Исус Христос, рођен од Дјеве Марије, истовремено је и савршени Бог и савршени човјек. На основу учења званично објављеног на IV Васељенском сабору, Његове двије природе- људска и божанска- испољавају се у њему несливено, непромјенљиво, нераздељиво и нераздвојно. Свети Игњатије пише:,,Богодјева, зачевши и родивши Бога и човека у једној истој особи, постала је Богомајком у правом смислу ове речи јер је Њен изданак Бог, док је истовремено Он и човек. Свети Јован Дамаскин кличе: ,, Родивши Бога који се кроз Њу оваплотио, зар Она заиста није Богомати?“ Дјева која постаје Богомати природно постаје Госпођа, Царица и Владарка свих разумних бића, како на земљи тако и на небу; али истовремено Она остаје Божанска творевина и Њеног Сина и Бога слушкиња. Родивши Жртву принету за грехе целог човечанства, Она је родила Жртву за сопствене грехе такође, јер је Она део људске расе такође. Њен Син је Бог, Творац, Господ, Искупитељ и Спаситељ. Зашто Православна Црква одбија да вјерује у безгрешно зачеће Богородице Дјеве? Папа Пије IX Римски издао је едикт 8. децембра 1854. године, које је објавило доктрину о безгрешном зачећу Богородице Дјеве као званично учење Римокатоличке Цркве. Према тој доктрини, Богомајка је рођена без првобитног гријеха, односно, Она је била апсолутно ослобођена од сваког гријеха. Православна Црква одбија ову доктрину и вјерује да је контрадикторна сотирологији (доктрини спасења) која је установљена у доба Васељенских сабора. Заправо, сама Богородица, у Јеванђељу по Луки, изјављује да је Исус Христос Њен Спаситељ. Овако Свети Игњатије пише: ,,Милостива Приснодјева тврди да је Бог који ју је довео на овај свијет Њен Спаситељ. Паписти јој приписују безгрешност и на основу ове тврдње показују невјерје у Божју свемоћ. Насупрот томе, Православна Црква велича Божју свемоћ и врховну силу која је створила жену зачету и рођену у гријеху неупоредиво већу од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима који никада нису спознали гријех и који су остали постојани у светости. Велича душа моја Господа и радује се дух мој Богу Спаситељу (Лк 1, 43), каже Преблагословена Дјева у свом одговору Јелисавети ка је касније, надахнуту Светим Духом, гласно објавила да је Приснодјева Богомати“. Зашто се Хришћани обраћају Богородици као Мајци? У Свом Страдању, Господ је објавио Јовану Богослову, који је стајао поред Његовог Крста, усиновљење Исусовој Мајци и према томе свим члановима Цркве такође као Њеним чедима. Читамо у Јеванђељу: ,, А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи" (Јн 19, 26-27). ,,Кад је Господ већ искупио људе“, пише Свети Игњатије, ,,и кад је био близу тога да запечати чин искупљења својом драговољном смрћу на Крсту, Богомати је заједно са Његовим вољеним учеником, апостолом Јованом, стајала у близини. Господ се одједном обраћа Богородици која учествује у Његовој искупљеничкој муци. Он јој додјељује одређена права која се тичу човјечанства; права која Она прима од Богочовјека која је заслужила њеним ставом и односом према Богочовјеку. Он је објављује мајком вољеног ученика, и кроз њега- Мајком цијеле обновљене људске расе, према мишљењу и тумачењима Светих отаца“. Зашто се Црква тако често моли Богородици? Хришћани вјерују да је Богомајка васкрснула и да ју је Бог узео у Своје Царство Небеско по Њеној смрти. Она је постала наш главни посредник и молитвеник за цијелу Цркву. То је због тога што никада нису нађене свете мошти Богородице иако се дијелови њене одјеће и појас сматрају светим. Свети Игњатије пише: ,, Богомати је васкрсла из мртвих трећег дана по Њеном блаженом Успењу. Она сад живи у Царству Небеском и духовно и физички. Не само да Она живи у Царству Небеском него Она чак влада Царством Небеским. Тиме што је Мајка Цара Небеског, Она носи титулу Царице Небеске, Царице светих анђела и светих људи. Она је добила посебне моћи и посебну храброст да се пред Богом залаже за људску расу. Света Црква моли све највеће слуге Божје, све анђеле и арханђеле да се ' моле Богу за нас ' али моле Богомајку да ' нас спасе “. Аутор: Тихон Сисојев /За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / Преведено из „Каталога добрих дјела“ Поуздано знамо да је Тесла на посебан и упечатљив начин био везан за Светог Николу, свог светитеља заштитника, али наилазимо код њега и на дијаметрално супротне ставове о вери јер све је зависило од тога одакле су потицали: из рационалистичке перспективе разума или из дубине меког срца, каже презвитер Оливер Суботић за РТ Балкан. Несумњиво је да оно што се у Николу Теслу дубоко утиснуло од раног детињства биле су хришћанске врлине које је понео из породичног дома, а међу њима посебно милосрђе и правдољубивост, којих се држао доследно до краја живота, каже за РТ Балкан презвитер Оливер Суботић, оснивач Задужбине "Петар Мандић", установе која негује успомену на Теслине свештеничке претке. "Симо Тесла у својој симпатичној књижици наглашава и то да је Никола из куће понео уверење да истина и поштење увек тријумфују. То уверење ће му у америчком периоду итекако значити у неравноправној борби против далеко моћнијих такмаца, који су му неретко упућивали ударце испод појаса", наглашава Суботић. Велики проналазач и генијални ум Никола Тесла умро је у 87. години. Имао је живот испуњен патентима и изумима, сопствене ексцентричности и туђе зависти које су га коштале безбрижног живота научника. Његова научна, лична и духовна биографија и данас интригирају и ширу и стручну јавност. Што се тиче религијских тема у америчком периоду Теслиног живота, ту су ствари значајно сложеније за сагледавање и треба избегавати поједностављене матрице које не одговарају истини, упозорава Оливер Суботић. "Најсигурније је држати се проверених чињеница, при чему је јако важно одвојити их од интерпретација. То је био основни метод кога сам се држао у својој студији, на коју упућујем читаоце овог интервјуа које занима детаљан увид у проблематику. Нажалост, у овом домену постоји доста фалсификата и ништа мањи број фалсификатора који лансирају разне сензационалистичке и исфантазиране приче, попут оних да је Тесла у САД постао будиста, хиндуиста, па чак и да је прешао у ислам. Постоје и крајности друге врсте, у којима се пренаглашава Теслин хришћански идентитет, у мери да се износи чак и став да је он личност за канонизацију, што је такође потпуно неутемељено", указује наш саговорник на супротне полове заблуда о Тесли. "За почетак, сасвим поуздано знамо да је Тесла себе у америчком периоду ословљавао хришћанином како у живој речи, тако у текстовима и преписци – у чисто идентитетском смислу, Теслина припадност хришћанству је неспорна. Додајмо томе и чињеницу да се Тесла о самом хришћанству свагда изражавао у суперлативу. Примера ради, у једном од својих најпознатијих чланака он је хришћанство окарактерисао као религију која је убедљиво изнад осталих светских религија", указује Суботић. Тесла, додуше, тој теми приступа на себи својствен, специфичан начин, наводећи како је хришћанство "непогрешиво резултат практичног експеримента и научног посматрања који је трајао вековима", истиче наш саговорник. "Непобитна историјска чињеница је и то да је Тесла, у складу са својим могућностима, с времена на време помагао Српску православну цркву у САД и неке њене пастире, те да је одржавао контакт са српским клиром", каже Суботић. Он напомиње да што се личне побожности тиче, ту је далеко теже дати недвосмислен одговор јер и код самог Тесле постоје противречне изјаве. "Тако, рецимо, у једној изјави он наводи како је 'дубоко религиозан у срцу, премда не на уобичајен начин', док у другој наводи како 'није верник у уобичајеном значењу, али да препоручује религију'. Очигледно је да поменуте изјаве морају бити доведене у шири контекст", истиче Суботић. Са друге стране, напомиње наш саговорник, сведочанства њему блиских људи говоре о томе да је Тесла у америчком периоду неговао лични молитвени живот који је имао везе са породичним наслеђем, али да је тај део живота, као интиму, брижљиво скривао од јавности. "На ову тему је за сада тешко рећи нешто конкретније, све док се не пређе комплетна архива коју поседује Музеј Николе Тесле, а то је посао за вишегодишње тимско истраживање. Оно што за сада поуздано знамо на основу историјских докумената првог реда (личне преписке) јесте да је Тесла на посебан и упечатљив начин био везан за Светог Николу, свог светитеља заштитника. Природа тог односа, међутим, тек треба да буде откривена од стране будућих истраживача", каже Суботић. Он напомиње да морамо бити до краја верни истини и навести чињенице које нам се, као хришћанима, можда и не допадају. "Наиме, чињеница је да је Тесла током свог живота неретко износио разне хетеродоксне ставове, као и чудне, па чак и бизарне идеје, које су неспојиве са хришћанским учењем. Он то, додуше, није чинио са богословским претензијама, но свеједно, то је довољан разлог да Тесла не може бити узет као пример хришћанског исповедања. Слично томе, он се не може истицати ни као узор у практиковању хришћанске вере будући да није живео литургијски у америчком периоду, добрим делом и стога што је био потпуно уроњен у лабораторијски рад. То су историјске чињенице које не можемо прескочити, уколико желимо да будемо до краја верни истини", истиче Оливер Суботић. Он даје и одговор на питање како разумети ову поларизовану слику Тесле у религијском домену. "Сматрам да кључ за разумевање ове проблематике лежи у сагледавању целине Теслине личности, коју није карактерисала само генијалност, већ и противречности које су му биле својствене још од младости. Мишљења сам да је генератор свих тих противречности била изражена борба која се водила између његовог снажног интелекта и ништа мање осетљивог срца. Одатле и све те ситуације у којима код Тесле наилазимо на дијаметрално супротне ставове јер све је зависило од тога одакле су потицали: из рационалистичке перспективе разума или из дубине меког срца", напомиње Суботић.На крају, наш саговорник указује да треба истаћи да на основу неких докумената можемо рећи да се Никола Тесла у последњим годинама свог живота јаче окренуо православљу, и то углавном посредно, кроз српску хришћанску епску поезију, за коју је био веома везан још од детињства. "Његов заокрет се посебно осећа у сачуваној преписци из поменутог периода, али и из неких посредних сведочанстава. С тим у вези, на крају овог божићног интервјуа ћу себи дозволити да будем мало више субјективан, а мало мање научан у својим закључцима када је Тесла у питању. Наиме, по сопственом свештеничком осећају бих рекао да је симбол Теслиног мисленог повратка духовном крилу православља начин на који је на Божић 1943. године предао душу Богу", каже Суботић. Тесла је, како додаје, склопио своје руке над књигом српских епских песама, која је остала отворена на песми "Смрт мајке Југовића". "Речи те песме биле су, по свему судећи, последње што је Тесла прочитао у свом плодном животу испуњеном књигама. И што је најважније, речи те песме су дале финални печат Теслином хришћанском идентитету, непосредно пред сами одлазак у вечност", наглашава презвитер Оливер Суботић. Извор: РТ Балкан Упркос томе што је Украјина одлучила да се Божић у тој земљи прославља 25. децембра, Украјинска православна црква и даље обиљежава Божић по јулијанском календару. Хришћани у Украјини, од којих је већина православна, традиционално су прослављали Божић 7. јануара по јулијанском календару, као што се прославља у Русији и још неким православним земљама. Међутим, закони су једно, а обичаји сасвим друго. Први тешко силом могу да мењају ове друге. Многи Украјинци настављају да славе Божић 7. јануара. Упркос чињеници да је у Украјини отказан званични празник Божића 7. јануара, Украјинци га и даље славе. На друштвеним мрежама порука „Срећан Божић“ за крај православног Бадњака заузео је данас прво мјесто, према Гугл трендовима. Такође, на листи најпопуларнијих упита из Украјине 6. јануара били су „Срећан Божић!”, „Срећно Бадње вече!”, „Свјатвечир” и „Кољада”. Многе цркве су синоћ и данас биле пуне верника који су обележавали Христово. Истовремено, у данашњем узорку нема ниједног упита везаног за Богојављење, које је у Украјини такође „померено“ са 19. јануара на 6. јануар (нарочито данас су украјински званичници честитали овај празник, а неки су приказивали пливање у леденим рупама. Украјина традиционално користи јулијански календар, који користи и Русија, где Божић пада 7. јануара. У даљем померању од Русије, сада обележава Божић по западном – или грегоријанском – календару, који користи у свакодневном животу. Украјински председник Володимир Зеленски променио је закон у јулу, рекавши да дозвољава Украјинцима да "напусте руско наслеђе" прослављања Божиcћа у јануару. Закони су једно, а обичаји сасвим друго. Први тешко силом могу да мењају ове друге. Закони су једно, а обичаји сасвим друго. Први тешко силом могу да мењају ове друге. Тзв. "Православна црква Украјине" (ПЦУ), новостворена независна црква која је своју прву службу одржала 2019. године, такође је промијенила датум Божића на 25. децембар. Подсетимо се да је још 2020. године поглавар Православне цркве Украјине цркве изјавио да ће Украјинци за десет година прећи на прославу Божића 25. децембра . Он је овај рок објаснио чињеницом да је 25. децембар за Божић непопуларан међу Украјинцима, па ако се тај датум промени, „цркве ће бити празне 25., а пуне 7.“. Епифаније је истовремено признао да о два Божића не може бити говора. А у мају прошле године, Православна црква Украјине одлучила је да Божић прослави по западном обреду - 25. децембра. Епископи на архијерејском сабору гласали су за прелазак на новојулијански календар. Истраживање спроведено 2019. године показало је да само 25 одсто испитаника подржава померање божићних прослава са 7. јануара на 25. децембар. У божиcћној поруци објављеној 24. децембра Зеленски је рекао да су сви Украјинци сада заједно. "Сви заједно славимо Божиć. На исти датум, као једна велика породица, као један народ, као једна уједињена земља", рекао је он. Његов диктат баш није „пустио корен” у народу, доказ су данашње прославе божићног празника широм Украјине. Извор: Политика.рс У ноћи 7. јануара (25. децембра по јулијанском календару) 2024. године у Витлејему је служена празнична литургија, којом је началствовао Његово Блаженство јерусалимски патријарх Теофил ІІІ. У Витлејемском храму Рођења Христовог служено је Велико повечјере и Литургија. Ове године празник Божића у Јерусалимској цркви засјењен је трагичним догађајима рата у Гази, гдје је страдало на хиљаде цивила, међу којима и су и бројни хришћани. Јерусалимска патријаршија разматрала је могућност отказивања богослужења у знак протеста против рата. Ипак, то се није догодило. Празнично православно богослужење на Божић први пут у историји служено је у главном граду Зимбабвеа Харареу. Литургију је служио предсједник Мисионарског одјељења Патријаршијског егзархата Афричког јереј Георгиј Максимов. Богослужењу, које је служено у клубу руске амбасаде у Харареу, присуствовали су запослени у руској дипломатској мисији, сународници који живе у Зимбабвеу и православни Зимбабвеанци. „Православна заједница Зимбабвеа први пут је учествовала у празничној служби на Рођење Христово“, рекао је свештеник дописнику ТАСС-а. Божанствена литургија служена је у адаптираној просторији на територији амбасаде, но ми вјерујемо да ће се у будућности у Харареу изградити православни храм и осовати црквени хор. Православне парохије се оснивају у више од 30 од 54 земље Африке, укључујући Анголу, Бурунди, Замбију, Камерун, Кенију, Обалу Слоноваче, Мадагаскар, Нигерија, Руанда, Танзанија, Того, Јужна Африка. Православна црква Африканцима помаже у најтежим животним ситуацијама. На примјер, у Малавију је помогла у превазилажењу посљедица циклона и поплава. У јулу 2023. године у пастирску посјету Зимбабвеу дошао је и јереј Георгиј Максимов. Тада је Патријаршијски егзархат Африке саопштио да је заједница руских сународника у Зимбабвеу поднијела петицију за стварање парохије Руске православне цркве у земљи. Зимбабве је постао 25. земља присуства Руске православне цркве у Африци. Припрема: вјеронаука.нет на основу писања овог извора
Људска савест је највећи доказ постојања Бога, а глас савести се поклапа са Божјим заповестима, сматра патријарх московски и целе Русије Кирил.
"Савест од Бога је најјачи доказ да Бог постоји. Понекад нам се чини да је савест резултат људског развоја, да се формира под утицајем спољних фактора, културе, образовања и тако даље. То није тачно. Шта је добро, добро је за све - и за образоване и за необразоване. Савест се покрене у човеку када прекрши заповести Божије, а да их и не зна", истакао је патријарх, преноси телевизија „Русија 1“. Према његовим речима, унутрашњи глас у човеку, а то је савест, тачно се поклапа са божјим заповестима, и „овог гласа не би било да не постоји Бог“. Истовремено, поглавар Руске православне цркве је признао да је савест „крхка структура“. „Може да се уништи, ослаби, може се створити систем псеудовредности у којем савест почиње да размишља овако: „Генерално, ово и није тако лоше”. Тако човек губи способност да заиста разликује добро од зла, а то је најстрашније… Дај Боже да глас савести никада не нестане, и да се бринемо о овом драгоценом инструменту, који – без обзира колико се често молимо или не молимо, идемо у цркву или не – помаже нам да не изгубимо везу са Творцем“, додао је патријарх. Говорећи о традиционалним вредностима, напоменуо је да су то „вечне вредности које је Бог уградио у саму природу човека“. Према његовим речима, примена ових вредности у животу помаже човеку да постане истински срећан. "Традиционална вредност је оно што је припадало историји, оно што припада историји и оно што ћемо срести у будућности. Ове вредности ће пратити човечанство, по свему судећи, до краја овога света", сматра патријарх. Извор: Спутњик Божићна литургија у Храму Христа Спаситеља у Москви
У Храму Христа Спаситеља у Москви одржана је Божићна литургија коју је служио патријарх московски и целе Русије Кирил.
Руски патријарх је поручио да празник Рођења Христовог учи да ће вера у Бога довести до победе и да владавина зла не може бити вечна. „Сваки црквени празник нас подсећа да је Бог свемоћан, да је Бог победио ђавола, да је у лику Господњем побеђено људско зло. Наша вера је оптимистична, у њој не може бити малодушја, страха од тешкоћа, а често и од неке видљиве превласти зла. Ако је Бог са нама, онда је с нама истина, са нама је победа. Свему томе нас учи празник Рођења Христовог“, рекао је патријарх Кирил.Током литургије, поглавар Руске православне цркве поклонио се икони Тројице Андреја Рубљова која се налази у витрини, а која је дан раније достављена у Саборни храм из Сверуског уметничког научно-рестаураторског центра. Ремек-дело древног руског иконописа, икону „Света Тројица“, или „Гостољубље Аврамово“, Рубљов је насликао у 15. веку за Тројице-Сергијеву лавру, где се налазила до 20-их година 20. века. После револуције 1929. године, икона је пренета у Државну Третјаковску галерију. Током прославе 600 година од проналаска моштију Светог Сергија Радоњежког 2022. године, икона је стављена на поклоњење у Сергијеву лавру. Иначе, Храм Христа Спаситеља је највећи у Русији овог типа и у њему може да стане око 10.000 људи.
|
|
|
ЈЕРМЕНИЈА
И ово није случајно. Током вијекова у Јерменији су се формирале традиције и обичаји који су уско повезани са древном историјом хришћанства у овој земљи. Данас су постали обиљежје јерменског народа. Отворени, добродушни, али истовремено врло набријани и темпераментни, Јермени су осјетљиви на своју традицију, тако да чак и у савременом свијету успијевају да прославе све свете хришћанске празнике, укључујући, наравно, и Божић.
Чињеница да се Божић у Јерменији слави један дан раније него у Русији, опет се објашњава древном традицијом. Чињеница је да су се и прије 5. вијека Божић и Богојављење у многим хришћанским земљама традиционално славили истовремено - у ноћи са 5. на 6. јануара. Али касније, неке Цркве су промијениле ову традицију раздвајањем прослава ова два велика догађаја и успостављањем два одвојена празника. Јерменска црква је сачувала древни обичај. „Чрагалујц“ /у преводу са јерменског значи "паљење лампи (лампи), свећа/ је назив свете литургије у Јерменији, који се служи 5. јануара. Тада вјерници из храмова у своје домове доносе божићну ватру која симболизује свјетлост витлејемске звијезде која је мудрацима показала пут до Богомладенца Христа.
Сљедећег јутра све породице се окупљају на Божићној литургији и светом причешћу. Најсвечанија и најпосјећенија божанска служба одвија се у Ечмиадзину (дословно „Мјесто силаска Јединородног“). Ово је најстарији манастир, који је подигнут одмах након примања хришћанства Јерменија под царем Трдатом III 301-303. Овдје се налази центар Јерменске апостолске цркве: резиденција Патријарха, богословске школе и тако даље.
Послије службе одржава се Велико освећење воде у знак сјећања на Крштење Исуса Христа у ријеци Јордан. Вода се освећује Библијом, крстом и светим миром. Затим се дијели парохијанима. Освећена вода служи за лијечење од тјелесних и менталних тегоба. Као и у Русији, Божић је и у Јерменији породични празник који окупља родбину и пријатеље око богато постављеног свечаног стола. Традиционално се служи риба која је од давнина била симбол хришћанства. Такође, је уобичајено да се третира топљењем (пилавом): пиринач персонификује човјечанство, а суво грожђе - изабранике, које је Господ изабрао да настави своје дјело. У божићној ноћи ријечима „Христос нам се родио и јавио! Добре вијести за вас и нас! " подижу се чаше црвеног сувог вина.
На столовима често можете наћи јело попут толме или долме (донекле је слично пуњеним кифлицама-јерменски: Տոլմա) ). Такође се припремају Хариса, ајлазан, воспнапур и многе друге посластице. Права јерменска долма прави се од лишћа грожђа, али савремене домаћице кувају и од обичног купуса. У сваком случају, ово јело се разликује по укусу од кифлице купуса.
Мљевено месо (јагњетина и говедина) - 1 килограм
Листови грожђа - 500 грама
Пиринач - 200 грама
Јаје - 2 комада
Лук - 2 комада
Свјеже биље (босиљак, цилантро) - 1 грозд
Сушено биље (копер, реаган, першун) - Најмање 2 кашике
Путер - 30 грама
Со по жељи
Бибер - по жељи
Опис кувања:
Да бисте припремили јерменску долму, морате започети са прерадом лишћа грожђа. Чињеница је да се морају држати у врућој води како би се дезинфиковали и постали мекани.
Даље, требало би да припремити мљевено месо. Морате му додати лук након што сте га претходно продинстали, пиринач (претходно опран) и ставити јаја. Ситно исјецкати биље и додати их месу. Не заборавите на зачине и сушено биље. Све темељно промијешајте. Послије тога, мљевено месо умотајте у лишће и ставите у шерпу са дубоким дном. Напуните шерпу водом, затворите поклопац и кувајте док не омекша на умјереној ватри.
ЕГИПАТ
Како се Божић слави на Кипру
Савремени Кипрани посте пред Божић, као и многи вјерници широм свијета. Разноврсне грицкалице на бази маслиновог уља - тахини, хумус - риба и морски плодови уљепшавају празнични сто. У кући Кипрана налази се украшено празнично Божићње дрвце. Министарство шумарства их посебно узгаја и даје у закуп, а послије Божића и празника дрво се може поново вратити како би га шумар могао посадити негдје у планинама.
Божићна служба се одржава рано ујутро 25. децембра.
Породице одлазе у Цркву, након чега се припрема гозба. Саставни дио гозбе је супа (пилећа супа у којој је разблажено сирово јаје, хљеб са јогуртом - тарана). Празнични сто није потпун без традиционалног божићњег хљеба - Христопсома (Козонак,Tsoureki). Дугачког, равног, често са куваним јајетом у себи (попут кифлице). Tsoureki - слатки празнични хљеб направљен од брашна, млијека, путера и шећера и често зачињен корицом наранџе, смолом мастикса или махлабом
Већ поподне и увече 25. - 26. децембра у селима (у градовима много рјеђе) млади људи се окупљају у близини храма и играју „игре на отвореном“ попут натезања конопца, прескакача итд. На Кипру постоји вјеровање да се на Бадњак, заједно са празником, рађају божићњи демони - зли духови „Каликанџори“. Живе под земљом и зубима брусе коријење дрвета које држи цио свијет. Пузећи из извора, они чине лоше људима, крију их и могу их јако уплашити. Једини спас од њих је прелазак. Каликанџори нестају 12 дана након Божића - на празник Богојављење.
Празници се настављају до Нове године, када се око поноћи искључе свјетла, цијела породица стане у круг, спаја се рукама и пјева новогодишњу пјесму („Кали Хронија“). Сви се љубе и желе добру годину. Послије тога пресијече се новогодишња торта која по укусу личи на обичну торту са соком од поморанџе који се додаје у тијесто.
Како се Божић слави у Африци:ЕТИОПИЈА И КЕНИЈА
"Хана", на етиопском Божић, почиње дијељењем свијећа свима који уђу у цркву. Са упаљеном свијећом трипут се обилази црква а онда се служи св. литургија. Божићна служба се одвија како у древним црквама урезаним у стијену од вулканских стијена, тако и у модерним храмовима. Мушкарци, жене и хор чине три одвојена круга. Служба започиње, након чега сви који су ушли у храм једу освећене хљеб и вино.
У божићној ноћи град је испуњен ходочасницима. По цијелу ноћ се моле на улици и пјевају псалме. Ујутро сви вјерници чиобразују свијетлу и елегантну литију која иде на оближње брдо. Тамо се служи божанска литургија, а затим сви поједу из руку другог вјерника по један комад "доро вата" (динстане пилетине са зачинима, која лежи у живописно украшеним корпама). Етиопци пеку ињеру, огромну торту од тијеста од квасца. Служи и као тањир и као салвета како би се узео комад пилетине.
У божићној кухињи централно мјесто заузима "најама чома" (месо са роштиља, обично козје или кравље, рјеђе пилетина) и лепиња ињера. Уз ово се служе и чапати - свјеже печени афрички сомун. На Божић се служе и домаћа пића теј и тела. Током Божића постоји и традиционална церемонија испијања кафе уз разне грицкалице. Обичај је да се на ручак позивају комшије, којима се у узвратну посјету иде на вечеру.
Божићни обичај који се практикује у руралним дијеловима Етиопије је да после доручка и кафе мушкарци и дјечаци играју традиционалну игру на леду, сличну хокеју.
РУСИЈА
Иако немају ни бадњак, Руси су сачували традицију и пуно обичаја. Насупрот увреженом мишљењу, јелка у Русији није новогодишњи већ Божићни симбол. Због њене вјечне зелене боје она представља плодност и вечни хришћански живот. Разнобојне кугле које украшавају јелку симбол су рајских јабука, односно, искушења. Звијезда која се ставља на врх јелке представља Витлејемску звезду, која је синула на небу у моменту Христовог рођења… Осим јелке, за Божић готово свака кућа у Русији има и божићни венчић (симбол светлости која ће доћи у свет са рођењем Исуса Христа), звончиће (неопходне за истеривање злог духа), свеће (уз њихову помоћ се изгоне силе таме и хладноће) и божићне честитке. Празнику претходи четрдесетодневни пост, који се завршава када се у Бадњој ноћи појави прва звезда, која симболизује Витлејемску звезду, која најављује Христово рођење. У руској традицији, Бадњи дан је дан када се ништа не једе и не пије све до вечери и не седа се за сто све док се на небу не појави прва звезда. После тога се поставља сто на коме је само „сочиво“ или „кутја“ — јело направљено од куване пшенице, јечма, ражи, хељде или сочива, помешано са соком од бадема и са медом. Занимљиво је да се за тај обед у руском језику сачувала стара словенска реч „вечера“ иако се она већ дуго не користи. После „вечере“ остаци се не склањају са стола, нити се чисти кућа до сутрашњег дана. Иначе, Бадњи дан се у руском језику назива „сочељник“, а добио је име управо по том ритуалном јелу.
Међутим, савремени Руси у градовима махом су заборавили тај обичај, па се на њиховој трпези током целог дана могу наћи најразноврснија посна јела. Бадње вече по повратку из цркве проводи се у најужем породичном кругу, а на Божић се са најлепшим жељама иде у госте. У Русији, у дане празника, сви храмови су свечано украшени — у њима или испред њих ките се јелке, а у самој цркви се обично постављају „јасле“ са скулптурама Јосифа, Марије и Христа којима се верници поклањају. У неким храмовима се оне замењују иконом рођења Христа. То су остаци некадашњег обичаја да се деци кроз луткарско позориште покаже историја рођења Христа. Кроз прозор малене дрвене кућице могле су се видети лутке које представљају све најважније сцене те чувене ноћи — и новорођеног Христа, и његове родитеље, и анђеле и пастире…
На улице се, такође, прелива празнична атмосфера. У свим руским градовима одржавају се божићни фестивали са позоришним представама, вечерима поезије и концерти духовне музике… Телевизија преноси главну службу из Храма Христа Спаситеља којој обично присуствују председник државе, премијер, министри… Патријарх московски и све Русије ту служи свечану литургију, а ноћна празнична богослужења одржавају се и у неколико хиљада храмова Руске православне цркве у целом свету. Празник се честита речима: „С рожедством!“
Народни обичаји
Обичај је да се до Божића сви послови обаве: да се кућа генерално очисти, да се јелка исече и окити, и да се зготове различита јела, којих би на трпези требало да буде 12, као што у хришћанству има 12 апостола и 12 светих дана и светих вечери, од рођења Исуса Христа до Богојављења (тај период се у Русији назива „свајтки“)… Седмог јануара на столу мора бити много месних јела, а обавезно је или печено прасе или гуска пуњена јабукама. Неке домаћице припремају и божићни хлеб, односно божићни „агњец“ — пеку колач од бисквитног теста, у облику јагњета, и преливају га белим шећером. „Агњец“, божићно јагње, симболише жртву коју је Исус Христ поднео… За богату божићну трпезу седају сви укућани и једу са захвалношћу Христу.
Они који држе до традиције и старих обичаја, испод стола стављају сноп сена или сламе, који представљају Христове јасле, али и предмет од гвожђа, на који сви који седе за столом стављају ноге. Тако људи чувају своје здравље током целе године, јер гвожђе симболизује снагу и издржљивост. Празнични сто је прекривен белим столњаком, а на прозоре се стављају упаљене свеће — симбол јединства са другим људима и знак да су врата дома отворена за госте. Осим тога, према веровању, пламен свећа штити и од злих духова.
У неким крајевима Русије постоји оно што се у Србији зове „положајник“ — први гост који прелази праг куће и у руци носи јелову гранчицу. Обавезно је да то буде мушкарац, а ако он још има тамнију косу домаћине очекује благородна и срећна година. Он се дочекује са сољу и хлебом и дарује се поклоном.
У мањим градовима сачувани су обичаји „коледе“ — момци и девојке иду од куће до куће певајући коледарске песме. По народном веровању, те ноћи се дешавају чуда: небо се отвара, све воде — реке, језера, извори — имају способност да лече, а жеље се испуњавају. Размењују се и поклони, а деца облаче костиме и прерушавају се… Наравно, у огромној Русији, највећој православној земљи на свету, обичаји се разликују од села до села, а у градовима су многи обичаји већ одавно заборављени.
Многи савремени Руси прихватили су и неке обичаје са Запада, па уместо „конфета“ (бомбона), корисних предмета за кућу и других ситница, једни другима дарују скупоцене поклоне. Са друге стране, супербогати Руси најчешће Божић дочекују и славе ван земље, у својим вилама на егзотичним дестинацијама или на монденским скијалиштима широм света, правећи забаве за своје пријатеље.
Народна веровања
Према старом руском народном веровању, ако Божић пада на недељу или понедељак биће родна година.
Постоји веровање и да ако на тај празник буде мећава — пчеле ће се ројити, а ако буде отопљења — добро ће родити хељда.
Небо обасуто звездама на Божић знак је да ће добро родити шумско и јагодичасто воће.
Забрањено је да се на Божић лови, ушива, шије и да се обављају већи радови, јер се верује да то доноси несрећу.
Са Божићем долази и 12 највеселијих дана у години — „свјатки“. Они трају све до Богојављања, 19. јануара. Тада се иде у госте и тачно се зна када се код кога иде — постоји дан за посету ташти, мајци, свекрви, тетки… Сви послови морају бити обављени до половине дана, а остало време се проводи у слављу. Вјерује се да свети дани привлаче срећу, па многи у то вријеме гатају и баве се разним магијским ритуалима: дјевојке, на примјер, гледају у изливени восак који им наводно открива за кога ће се удати…Међутим, Руска православна црква такву традицију и такво схватање тог празника не подржава.
Божић и „свајтки“ су празници који би хришћани требало да проведу у молитви и добрим делима, кажу у Цркви.
Према статистикама, данас око 70 одсто грађана Русије прославља Божић — православни празник који је у тој земљи од 1918. године био забрањен, због чега су и многи обичаји заборављени. У доба комунизма, кришом, иза дебелих завеса и тихо, да комшије не чују, Божић су обележавали само највећи верници и свештена лица. Међутим, слика руског друштва од тог доба знатно се променила. Божић је заузео једно од најзначајнијих места међу свим државним и верским празницима.
Како се Божић слави у Индонезији и ЈапануИндонезији и Јапану
Православни Божић у Индонезији обојен је европским протестантским традицијама. Ово је наслеђе из времена када је земља била холандска колонија. Вјерујући Индонежани, као и сви православни хришћани, поштују пост. У божићној ноћи у црквама се служи свеноћно бденије, а ујутру - Литургија. Послије службе свештеник узима поклоне испод дрвета и дијели их парохијанима.
Блиски муслимански пријатељи, такође, сједе за божићним столом у кругу православне породице - упркос вјерској припадности, комшије се посјећују празницима и часте, на примјер, аиамп 'онганг - печену пилетину,' ото - месном супом са зачинским биљем или иганпом. Анганг - печена риба са зачињеним сосом. На индонежански Божић можете чути пјесму „Тиха ноћ“, прилагођену православним хришћанима, у локалном преводу. Пјевају је деца очекујући слаткише и ситан новац.
У Јапану
Данас у Јапану има око 30 хиљада православних хришћана. Јапанска православна црква дошла је под утицај америчке традиције и Божић слави по новом календару 25. децембра. 40-дневни пост, који је Црква прописала, назива се „моноими“. Током овог периода јапански вјерници одбијају месо и алкохол и воде скроман начин живота. На Бадње вече црква прима све вјернике и они учествују у заједничкој молитви. У ужурбаном друштву, а не хришћанском, вјернику може бити тешко да дође до цркве (25. децембра је радни дан у Јапану). Стога у Јапану постоје парохије које одржавају божићну литургију у суботу-недјељу око 25. децембра. За дјецу су приређене посебне вечере, којима се дјеца радују са великим нестрпљењем. Послије службе свештеник обилази домове свих вјерника како би подијелио радост Свијетлог празника.
Како се Божић слави у Њемачкој
Без обзира на календар заједнице, богослужење на празник врши се на исти начин за све. Неке руске парохије и породице украшавају јелку и дарују дјецу. У српским заједницама је обичај да се за вријеме божићњег богослужења под храма покрије сламом - у знак сјећања на јаслице у којима се Господ родио.
Наравно, у Немачкој има и старосједелаца Нијемаца који су усвојили православну вјеру. По правилу настављају да поштују божићне обичаје римокатолика или протестаната. Тако се у Римокатоличкој цркви, на прву недјељу Адвента, четворонедељни пост и покајање, вијенац ставља у цркве и домове вјерника. Ткана је од грана јеле, шишарки, украшена врпцама и служи као нека врста календара. Једна од четири свијеће причвршћене за њу пали се сваке недјеље. Будући да у православној цркви празнику претходи шест недјеља божићног поста, неки православни Нијемци на вијенце не постављају четири, већ шест свијећа, чиме „локални обичај“ прилагођавају православној традицији. У Њемачкој постоји и велики број божићних пјесама, које се могу упоредити са коледама познатим на југозападу Русије и Украјине. Али пјевају се само у кућном кругу. А у православној цркви врши се прописано богослужење. Православни Нијемци на празничном столу за Божић имају специјална пецива - неку врсту разноврсних колачића различитих сорти.
Неки од мудраца, запаљени чежњом ка правди Божијој на земљи и испуњени тугом због безакоња која се у свему намножише, решише да крену за звездом ка новорођеном Цару, како би му се поклонили и послужили му. А где ће га наћи – то сигурно нису знали; можда ће, мишљаху мудраци, пут бити далек, а у то доба опасно је било путовати. И тако одлучише да се најпре окупе на једном месту, а затим да сви заједно, у каравану, крену онамо куда их звезда поведе, ка новорођеном Великом Цару. Заједно са другим мудрацима на поклоњење крете и велики персијски мудрац Артабан. Пре но што ће поћи на лут, он продаде сва своја имања, раскошни дом у престоници, и за добијени новац купи три драга камена: сафир, рубин и зрно бисера. Њихова цена је била огромна; читаво богатство платио је Артабан, само да би дошао до тих драгуља неисказане красоте. А како су само били лепи! Сјај једнога камена био је попут плавих небеса у ведрој звезданој ноћи; други је пламтио попут пурпурне зоре, а трећи је бљештавом белином својом надалеко превазишао најчистије снежне планинске висине. То богатство желео је Артабан да остави крај когу новорођенога Цара Истине и Добра, и срце његово испуњаваше се огњеном љубављу и верношћу према њему.
Пре но што ће кренути на далеки пут, Артабан позва к себи пријатеље које је највише љубио и опрости се од њих.
До места на коме ће се сви окупити требало је путовати неколико дана, али Артабана не беше страх да ће закаснити. Оседлао је коња снажног и ватреног, време израчунао тачно, и свакога дана прелазио деоницу коју је унапред себи одредио. Последњег дана остало му је да пређе неколико десетина врста, и он реши да путује читаву ноћ, како би за видела доспео до назначеног места. Бодро је каскао његов верни ат, пирио је прохладан ноћни ветрић, а над главом, у бесконачној даљини небеског свода, пламтела је чудесна звезда, као дивно кандило пред престолом Свевишњега.
“Ето, то је знамење Божије!” – мислио је у себи Артабан, нетремице посматрајући прекрасно светило. – “Велики Цар долази нам с неба, и брзо ћу Те Господе мој, и ја угледати!”
“Ђиха, ђиха, мој коњићу! Пожури, доро!” – бодрио је Артабан коња, милујући му густу гриву. И коњ је каскао све брже, а бат његових копита одјекивао је палмовом шумом кроз коју га је носио пут. И тако, мало-помало, стаде свитати, зачу се цвркут птица што су се будиле; јутро се приближавало. Наједаред коњ се трже, зарза, хтеде се преплашен вратити. Артабан погледа напред, добро осмотри пут и крај самих коњских ногу спази непомично тело. Он брзо сиђе с коња, приђе човеку и добро га осмотри. Био је то Јеврејин, изнемогао од грознице која га је у туђини задесила. На први поглед, рекло би се да је био мртав, али од невољника допираше слабо, једва чујно јечање, болни уздах отео би се по каткад са његових сувих усана.
Артабан се замисли: да прође поред болесника, да га остави и пожури ка зборном месту – то му савест није допуштала; а да остане поред Јеврејина да би га повратио и дигао на ноге – изгубио би неколико сати, и караван би отишао без њега.
“Шта ћу, мили Боже, и како ћу”? —помисли Артабан. – “Ма идем!” – рече, и само што се не попе на коња, кад га прену јаук болесника, који предосети да ће остати без помоћи.
“О, Господе Свевишњи!” – поче се усрдно молити Артабан – “Ти знаш колико чезнем да Те угледам. Управи ме сада на пут добра. Осећам у срцу глас љубави – није ли то Твој глас, Боже?! Не могу да тек тако прођем покрај овог несрећника; морам да помогнем сиротом Јеврејину!”
Са тим речима на уснама мудрац приђе невољнику, скиде му одећу, захвати воде из оближњег потока и окваси му лице и усне, пронађе у свом пртљагу некакве лекове које је понео са собом на пут, раствори их у вину и пружи Јеврејину да пије: протрља му прса и руке, пружи му неки мелем да помирише и да се поврати, и тако проведе неколико сати дворећи болесника. Дан је већ добро одмакао, сунце се високо подигло над честаром, ближило се подне. Јеврејин дође себи, придиже се и – просто не знаде како да захвали добром незнанцу.
“Ко си ти? Реци за кога да се моја породица и ја Богу молимо у све дане живота нашег? И зашто си тако тужан? Каква те брига мори?” – распитивао се Јеврејин. Артабан са великом тугом исприча ко је, куда путује и рече да је сада, по свој прилици, већ закаснио. “Знам, они су већ отишли, сами, без мене…” – говораше Артабан, – “и ја никада више нећу наћи, нећу видети Цара за којим чезнем.” Јеврејиново лице се озари.
“Не тугуј, добротворе мој. Могу ти се, макар мало, одужити за добро које си ми учинио. У свештепим књигама мога народа писано је да ће Цар Правде. Месија обећан од Бога, бити рођен у јудејском граду Витлејему. Иди тамо, и не обазири се што су пријатељи твоји већ отишли. Ако се Месија ваистину родио, наћи ћеш га тамо, у Витлејему”.
Јеврејин још једном заблагодари Артабану, и њих се двојица опростише, кренувши сваки својим путем. Артабан се врати назад; није смео ни да помисли да сам путује кроз пустињу – требало би припремити камиле, окупити слуге које би га пратиле, снабдети се водом и храном. И тако прође недеља дана. Артабан реши да прода један камен да би опремио караван, али га то не ражалости: знао је да су му остала још два драгуља. Најважније је било — не закаснити код Цара; и он пожуриваше слуге да што пре превале ово огромно растојање.
Најзад стигоше и у Витлејем. Уморан, прашњав од пута, али срећан и радостан, Артабан, приближивши се првој кућици, журно уђе и обасу домаћицу питањима: “Јесу ли се појављивали овде, у Витлејему, дошљаци са Истока? Коме су се обратили? И где се сада налазе?”
Домаћица, млада жена, дојила је детенце; она се најпре препаде кад угледа непознатог човека у кући, а потом се умири и исприча свс по реду. Да су пре неколико дана долазили некакви туђинци из далека, да су нашли Марију из Назарета и да су њеног Младенца богато даривали. Куда су отишли – жена не знаде рећи; али каза да су исте те ноћи Марија и Јосиф са Младенцем кришом побегли из Витлејема. У народу се прича да су се склопили у Египат, јер је Јосифу у сну Господ заповедио да оду одатле. Док мати ово казиваше, детенце спаваше слатким сном, и чисти осмејак титраше на његовом прекрасном и невином лицу. Али из размишљања шта би сада могао чинити, Артабана нагло прену цика, крици, звекет оружја и лелек жена који параше срце. Полуодевене, неповезане жене са лицима избезумљеним од ужаса трчале су по Витлејему са својим малишанима у недрима, лелечући: “Спасавајте се, људи! Иродови војници побише нам децу!” Млада жена пребледе, разрогачи очи, приби уз себе уснуло чедо и сможе снаге само да изусти: “Спаси моје дете, добри човече, спаси га, Бог ће ти платити!”
Артабан као без душе истрча на капију; пред кућом већ стајаше заповедник одреда, а и мало далље видела су се зверска лица војника који витлаху мачевима окрвављеним од убијања невине одојчади. Артабан се маши кесице за пазухом у којој чуваше драго камење, узе један драгуљ и пружи га заповеднику. “Узми овај драгуљ и иди одатле; остави ову жену и дете на миру!”
А заповедник никада није видео тако нешто драгоцено. Он похлепно узе драгуљ и брзо оде са својим одредом да на другом месту оконча страшно злодело. Жена паде на колена пред Артабаном и рече гласом који се отимаше право из срца: “Бог те благословио за моје чедо! Ти тражиш Цара Правде, Љубави и Добра; нека се укаже пред тобом његов лик и нека и он погледа на тебе са таквом љубављу као што те ја сада гледам!”
Артабан јој нежно поможе да устане, а по образима му потекоше сузе и од радости и од туге. “Боже правде, опрости ми! Ради ове жене и њеиог детета дадох драгуљ који сам Теби наменио. Хоћу ли се удостојити виђења Твога лика? И овамо сам закаснио. Али поћи ћу за Тобом и у Египат!”
И тако сироти мудрац опет крете на пут далеки, да тражи Цара Правде. Многе је земље прошао, и многе народе упознао, а Цара Правде не нађе. Како му је тешко било на души, и како горко ридаше! “Господе”, помишљаше Артабан, “колико је у свету невоља, беда, мука! Хоћеш ли се скоро показати свету, хоћеш ли олакшати живот људима?” Све што је могао, чинио је Артабан да помогне људима око себе: лечио болне, даривао сироте /од продаје првог драгуља беше му остало доста новца/, тешио невољне, посећивао заробљене, и у тим трудовима године му пролажаху тако брзо, као што чунак на разбоју лети за време ткања. Остао мује још само бисер, који је чувао крај самог срца, надајући се да ће макар тај многоцени дар моћи да принесе Цару када га буде пронашао. И тако прођоше тридесет и три године откако Артабан остави свој далеки завичај. Погрбио се за то време добри мудрац, оседео, очи изгубиле некадашњи сјај, из руку и ногу ишчилила снага, али у срцу му је још увек пламтела љубав према Ономе кога је давно тражио. И дође до старога мудраца глас да се у Јудеји појавио Велики Божији Посланик, да чуда чини по свету: мртве васкрсава, одбачене грешнике и окореле злочинце оживљава и чини светима. Радoшћу се испуни уморно Артабаново срце. “Сада ћу Те”, помисли, “наћи, напокон ћу бити слуга Твој”. Артабан дође у Јудеју, Тада су сви ишли у Јерусалим на празник Пасхе. Тамо је био и пророк Исус, кога је Артабан желео да види. У маси поклоника дође мудрац до светог града и виде на улицама велику гужву. Реке људи силовито су навирале, сви су ишли некуда, журно, утркујући се, “Куда хрли толики свет?” – упита Артабан.
“На Голготу! То је једно узвишење изван града. Данас ће на Голготи, заједно са двојицом разбојника, бити разапет Исус из Назарета, који себе назива Сином Божијим, и Царем јудејским”. Артабан паде на земљу и горко зарида. “Ох, зар сам опет закаснио! Не да ми се да Те видим, Господе! Није ми се дало да Ти послужим! А можда ипак није касно? Идем његовим мучитељима, даћу им мој бисер, па ће га можда пустити”.
Диже се и журећи, као без душе, упути се на Голготу, онамо, куда је ишао толики свет. На једној раскрсници пресрете га одред војника, који је спроводио девојку ретке и необичне лепоте у тамницу. Сиротица угледа мудраца, по одећи схвати да је Персијанац и грчевито се ухвати риза његових.
“Сажали се, добри човече, ослободи ме!” – мољаше девојка. “Из исте сам земље као и ти. Отац ми је дошао у Јудеју послом, ради трговине, повео мене, али се разболео и умро. Због његових дугова хоће да ме продају у ропство и да ме осрамоте. Ох, спаси ме, избави ме од срамоте, молим те, спаси!” Старина сав задрхта. Опет се у срцу његовом водила иста она борба као у палмовом честару, на путу са Јеврејином, и у Витлејему у доба покоља невине деце: да ли да сачува камен за Великог Цара или да помогне несрећници? Али љубав и саосећање према сиротој девојци били су јачи од свега. Артабан извади бисер и даде га девојци: “Узми, кћери моја, откупи очев дуг. Тридесет и три године чувао сам овај драгуљ за мог Цара. Али ваљда нисам достојан да му прииесем дар.”
Док је он ово говорио, гле, небо се прекри облацима и тама прекри земљу усред бела дана. Земља као да тешко уздахну, затресе се; загрми гром, бљесну муња са једног краја неба на други. Затресоше се куће, заљуљаше се зидови, камење се одроњаваше попут кишних капи. Један цреп стровали се са крова и паде старцу на главу. Он изгуби свест, побледе, и тако лежаше у крви. Девојка се саже да му помогне. Артабан нешто говораше слабим шапатом; одједном му се очи отворише, у њима заискри радост, по лицу му се разли кротки осмејак. Чинило се да је на самрти некога видео и са неким невидљиво разговарао.
Девојка се нагну тик уз старчеву главу и зачу како слабим шапатом говори: “Господе! Кад ли Те видех гладнога и нахраних? Када Те видех жеднога и напојих? Када сам Ти дао да под кров мој уђеш, када сам Те оденуо? Тридесет и три године, ходећи по свету, тражио сам Те, и ниједном не видех Твога лика и не могах Ти послужити на земљи, Царе мој”.
Старац заћута, прса му се нечујно подизаху. Кроз облаке се проби зрак сунца и осветли му лице. Запири лаки ветрић, лагано мрсећи косу самртника; а у том ветру, чинило се, на његовим крилима, зачу се однекуд са висина тихи глас: “Заиста, заиста ти кажем: све што си учинио невољној браћи мојој, мени си учинио”. Артабаново лице се преобрази, печат величанственог душевног мира и најсветлије, чудесне радости одрази се на њему. Он са лакоћом удахну пуним плућима, подиже очи ка небу и усну занавек. Дошао је крај дугом путовању старога мудраца. Нашао је најзад Господа Спаситеља, и његови дарови беху примљени.
Григорије С. Петров, Светигора, 2000.
С чим је ово могло бити повезано?
У схватању древних хришћана овај приступ можемо разматрати као Протојеванђеље.
„Шта је почетак свега, ако није Господ наш и Спаситељ свих (1Тим 4, 10) Исус Христос, рођен пре сваке твари (Кол 1, 15)? Дакле, у овом Почетку, то јест у свом Логосу, створи Бог небо и земљу. Исто тако и јеванђелист Јован говори у првим стиховима свог Јеванђеља: "У почетку беше Логос (Реч, Слово), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог… Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало" (Јн 1, 1, 3). С друге стране, у Христу је сав свет, који је пао у Адаму, такорећи изнова створен. „Дакле, ко је у Христу, тај је нова твар; старо је прошло, сада је све ново” (2 Кор 5, 17). тј. Рођењем Христовим посматрамо, такорећи, почетак новог дана и новог света – Цркве Новог завета! „По милости Господњој ми нисмо ишчезли, јер се милосрђе Његово није исцрпело (тј. приликом стварања првог света – примједна аутора). Он се обнавља сваког јутра (приликом вршења Литургије – протојереј О. С.); велика је верност Твоја!” (Плач 3, 22–23). Следећа паримија у навечерје Рођења Христовог јесте читање из 24. главе Књиге Бројева. Овде се приповеда о тајанственом мнгобожачком пророку Валааму, савременику Боговидца Мојсија, који созерцава, проничући кроз време и простор, Витлејемску звезду: „Видим га, али сада још не; гледам га, али није близу. Излази звезда од Јакова и устаје жезал од Израиља…” (Бр 24, 17). Указивањем на „жезал од Израиља” овде се позива на пророштво о Христу самог Јакова (Израиља): „Неће се одвојити скиптар од Јуде, докле не дође Онај коме припада, и Њему је послушност народа” (Пост 49, 10). То јест Христос се као нови Цар над наслеђем Јакова рађа у исто време када је (жезал), као символ царске власти, био одузет од царског дома патријарха Јуде и над Јудејцима се уздигао као владар цар који није припадао царском дому Јудејаца, па чак није био Јеврејин, то је Ирод Први Велики, пореклом Идумејац, син Антипатра, римског прокуратора Јудеје. У пророштву Јакова такође се указује да се Христос рађа у овом свету онда када судска власт – право да доносе пресуде – бива одузета од Јудејаца („одлази... и законодавац бедра његовог”), што се и испунило у данима земаљс-
ког живота Христа Спаситеља. Касније, када Јудејци доносе смртну пресуду за Христа, потребно им је да се ради њеног озакоњења упуте прокуратору Понтију Пилату. Са друге стране, не можемо да не приметимо да нам созерцање које је имао многобожачки пророк Варлаам о Витлејемској звезди пророчки указује на тројицу многобожачких мудраца, које је светлост ове звезде довела на
место Христовог Рођења у Витлејемску пећину: „Када се Исус роди у Витлејему јудејском у дане Ирода цара, гле, дођоше мудраци од Истока у Јерусалим и рекоше: где је цар јудејски који се роди? Јер видесмо његову звезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо” (Мт 2, 1–2). Следећа паримија указује на пророштво Михеја, који је предсказао о Христу: „А ти, Витлејеме-Ефрато, ако и јеси
најмањи међу хиљадама Јудинијем, из тебе ће изаћи који ће бити господар у Израиљу, којем
су изласци од почетка, од вечних времена” (Мих 5, 2). Група речи „изласци од почетка, од вечних времена” говори о Божанственом пореклу Христа, који је рекао о себи: „Ја сам Алфа и Омега, почетак и крај, говори Господ, који јесте и беше и долази, Сведржитељ” (Откр 1, 8); и још: „Тада му говораху: Ко си Ти? И рече им Исус: Почетак, што вам кажем” (Јн 8, 25). После пророштва из Књиге Михеја даје нам се паримија која садржи у себи пророштво о Христу из Књиге пророка Исаије (11
глава). Између осталог, овде налазимо следеће речи: „И правда ће му бити појас по бедрима,
и истина појас по боковима. И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дете водиће их. И крава и медведица заједно ће пасти, младунчад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дете које сиса играће се над рупом апсидином, а дете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василиска. Неће удити ни потирати на свој светој гори мојој, јер ће земља бити пуна познања Господњега као море воде што је пуно” (Ис 11, 5–9). Поводом овог месијанског (не само за хришћане, него и за Јудејце) текста тече дискусија током столећа. Зар се у Христу свет дивље природе помирио и са људским родом,
и унутар себе?
Зар не видимо да је у свету све потпуно обратно? Одговарајући на ову недоумицу, Блажени Јероним је писао: „Треба приметити и то да неће јагње и јаре живети и лежати са леопардом и вуком, већ ће вук и леопард подражавати невиност јагњета и јарета. И лав, претходно најсвирепија животиња, и јагње и теле живеће заједно. Ми то непрестано видимо у Цркви – богати и сиромашни живе
заједно и владају се у Цркви као мала деца, при чему мислимо на апостоле и апостолске мужеве, неуке речју, али не и разумом. Када буду сједињени међу собом Господњом науком, тада ће се испунти речи да ће њихова деца лежати заједно. И лав неће јести месо, већ сламу, то јест храниће
се једноставном храном. Овде треба приметити да во неће јести месо, већ ће лав јести сламу. Сматрам да се у Светом Писму под сламом схватају једноставне речи, а под пшеницом и унутрашњим зрном –смисао, неопходан у Писму. Често се дешава да људи овога века, не знајући за тајанствено, хране простим читањем Писма. И деца која незлобивошћу (то јест простотом – про-
тојереј О. С.) побеђују злобу, завлаче руку у јаму апсидину и изгоне демоне из човечијих тела обузетих демонима. Одбијен од груди не храни се млеком, већ употребљава тврду храну. Он завлачи руку у пећину василиска, то јест у станиште самог сатане, и извлачи га отуда. Зато је и апостолима дата власт да ступају на змије и шкорпије и на сваку силу вражију (Лк 10, 19), и претходно отровне животиње неће начинити штету и смрт ономе ко обитава на светој гори Божијој, односно Цркви, на гори о којој се говори у Јеванђељу: "Не може се сакрити град, ако на гори стоји" (Мт
5, 14). Следећа паримија садржи у себи пророштво Јеремије из Књиге пророштва Варуха. Овде се налази задивљујуће пророштво управо о Богу који, јавивши се на земљи, почиње да обитава и „говори међу људима”: „Ово је Бог наш, и нико други не може се поредити са Њим. Он је нашао све
путеве премудрости и даровао ју је рабу својему Јакову и вољеном свом Израиљу. После тога се јавио на земљи и говорио је људима” (Вар 3, 36–38). Како се силно ове речи слажу са следећим сведочанством о Христу: „И заиста је велика тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у
Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави” (1Тим 3, 16). Следећа паримија даје нам задивљујуће пророштво из Књиге пророка Данила о Христу и Његовој Цркви: „Ти гледаше докле се одвали камен од горе без руку, и удари лик у стопала медена и земљана, и сатре их. Тада се сатре и гвожђе и земља и мед и сребро и злато, и поста као плева на гумну у лето, те однесе ветар, и не нађе му се место; а камен који удари лик, поста гора велика и испуни сву земљу” (Дан 2, 34–35). Овде се говори и о Рођењу Христовом без помоћи људских руку („одвали се камен од горе без руку”); о све општем прекидању идолопоклонства са ширењем вере
Христове („камен… удари лик у стопала медена и земљана, и сатр их”); о свеопштем ширењу Христове Цркве („камен… поста гора велика и испуни сву земљу”). Две следеће паримије враћају нас на пророштва Исаије: „Јер нам се роди дете – Син нам се даде, којему је власт на рамену, и име ће му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мира” (Ис 9, 6). Ово пророштво подвла-
чи Божанствено порекло детета и Превечног Бога. Назван младенцем („роди нам се младенац”) назива се и Превечним Богом („Бог силни, Отац вечности”). Овде је потпуно умесно поставити себи питање: због чега се Превечни Бог јавља у овом свету као „дете младо”, беспомоћни Младенац,
којег је Дева Марија „повила у пелене… и положила… у јасле, зато што није било места у гостио-
ници” (Лк 2, 7)? Можда је то везано с тим да смо сувише окоштали у својој греховности и више нам
је него тешко пробити њену опну. И само Бог, који је постао Младенац („дете младо”), својим
умањењем (грч. κένωσις) може скршити и разрушити нашу окошталост у греху, када се у дану
Христовог Рођења сви почињемо осећати помало као младенци, као деца. „И рече: заиста вам
кажем, ако се не обратите, и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско” (Мт 18, 3-4).
У божићне дане осећамо умањење (κένωσις) пред Оним који се умањио и постао човек „нас ради и нашег ради спасења”. И последња паримија у навечерје Рођења Христовог, из књиге пророка
Исаије, садржи у себи више него познате речи: „Зато ће вам сам Господ дати знамење: ето, Девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће му име Емануил” (Ис 7, 14). На овом пророштву више од свега усредсредимо нашу пажњу, обративши се сведочанствима древних отаца и учитеља Цркве. Свети Василије Велики је писао: „Јудејци оспоравају издање Седамдесеторице (тј. Септуагинту –примј. аутора), говорећи да у јеврејском не стоји „девојка”, већ „девојчица”, међутим како девојчицу можемо назвати стасалом, а не жену која није искусила брак. Одговор је погодан и сам по себи спреман. Ако је знамење показивање било чега чудног и различитог од општег обичаја, да ли је чудно да је једна од многих жена, која живи с мужем, постала мајка детета? И како би рођено од похоте плотске (уп.: 2Пт 2, 18) могло бити названо и Емануилом. Стога, ако она која рађа није дева, какво је то знамење? И ако рођење није божанствено, него као код осталих, због чега је то долазак Емануила?” Свети Јован Златоуст, сагласно са Светим Василијем, учи: „Ако то не би била дева, онда не би било ни знамења. Знамење треба да одступа од општег поретка ствари, да превазилази уобичајени поредак природе, да буде дивно и необично, тако да то примети свако од оних који виде и чују. Зато се назива знамењем, што садржи у себи нешто знаменито, а знаменито не би било ако не би излазило из општег поретка ствар. Тако и овде, ако би била реч о жени, која рађа по закону природе, због чега би пророк назвао знамењем оно што бива свакодневно?”Сагласно томе и Свети Максим Турински у својим „Проповедима” пише: „Поредак Његовог рођења доказује да је Он – истински Господ. Дева је зачела, не познавши мушкарца. Њена утроба испуњена је без икакве љубавне нежности, и Њена непорочна мајчинска утроба примила је Духа Светог, који је носило у себи невино тело и сачувао његове пречисте удове. Созерцавајте чудо Мајке Господње! Она је Дева када је зачела, Дева када је рађала, Дева после рођења! Славна девственост и прекрасна плодност! Рођен је Онај у којем беше савршенство врлина овог света, и није било никаквих тегобних мука рађања. Њена је утроба ослобођена, дете је извучено, али њена девственост је нетакнута.
Уистину, показује се доличним да, када је Бог био рођен, вредност Њене целомудрености је нарасла
и девственост није била нарушена појављивањем на свет Оног који је дошао да исцели оштећено. Ни целомудреност тела није нарушио Онај кроз којег је у крштењу дарована девственост нецеломудренима. Новорођено Дете је положено у јасле, и оне су постале прва колевка Бога.
И Владар Неба, чије је место обитавања била девствена утроба, не сматра ову оскудност недостојном. Јасно је да је Марија достојно место Христовог пребивања не због својстава Њеног тела, него због благодати Њеног девства”. Блажени Августин у трактату „О вери у ствари невидљиве” пише: „Не треба да сумњате у то да Дева рађа, ако желите веровати у то да се рађа Бог, који не оставља управљање светом и који долази људима у плоти, који дарује Мајци плодност, али је не лишава девичанске чистоте”. А у свом „Граду Божијем” Августин примећује: „Као доказ своје божанствености Он је извршио многа чуда; о некима од њих, колико се то чинило довољним за проповедања о Њему, приповеда Јеванђељско писмо. Прво од њих је да се Он родио на чудесан начин, а последње да се са својим телом, васкрслим из мртвих, вазнео на небо”. А Преподобни Беда оправдано прецизира у својим „Омилијама на Јеванђеља”: „Име Спаситеља ‒ С нама је Бог – које су нам објавили пророци, означава и једну и другу природу Његовог лица. Онај који је пре векова рођен од Оца, јесте сам Бог, у пуноћи времена постао је човек у утроби Мајке и удостојио се да прими у јединство своје Ипостаси крхкост наше природе, када је Логос постао тело и обитавао у нама (Јн 1, 14), тада је очигледно, задивљујуће, да је Он почео бити оно што ми јесмо, и није престао бити Онај који је био пре тога, примивши тако нашу природу да није изгубио оно што је био раније”. Овакво размишљање имали су и многи други оци и учитељи Цркве. Сва месијанска пророчанства Старог завета у целини заслужују посебну пажњу (види: Јн 5, 39; Лк 24, 27). Пророцима Божијим откриване су тајне везане за живот долазећег Месије у њиховим данима (види: 2 Пт 1, 21). У моменту ових проницања видели су разне догађаје, који су нашли своје испуњење у данима земаљског живота Христа Спаситеља. На тај начин Стари завет је припремио јеврејски народ за долазак Месије. Апостол Павле је писао: „Тако нам закон постаде васпитач за Христа” (Гал 3, 24) Дакле, паримије као централну тему имају Господа Исуса Христа, потврђујући истине вечног Јеванђеља: „И видех другог анђела који лети посред неба, који имаше вечно Јеванђеље да благовести онима који живе на земљи и свакоме племену и роду и језику и народу” (Откр 14, 6).
Аутор: Олег Стењајев, протојереј / Са руског превео Горан Дабетић /Преузето из часописа „Каленић“
-препоручујемо да прочитате и овај чланак СМИСАО И УЛОГА ВЕЛИКИХ (ЦАРСКИХ) ЧАСОВА
Зашто је Исус рођен на тако неугледном мјесту? Зашто је Он, у принципу, дошао на земљу као беспомоћни младенац, а није се појавио у облику Марвеловог суперхероја на челу анђеоске војске? По светим оцима, ово је била пројава Божанског смирења, када се Бог, по ријечима Апостола "себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек" (Филипљанима 2, 7). Осим тога, то значи да нас Бог не тјера да вјерујемо у Њега, не потчињава нас Себи, већ даје апсолутну слободу избора када вјера постане резултат човјекове добровољне одлуке. „Бог не долази на свијет као свемоћни тиранин, већ као беспомоћно, незаштићено дијете“, размишља протопрезвитер Александар Шмеман. — Гдје је овдје принуда на „слијепо обожавање“? Где је „поробљавање“? Нису ли овде одједном уништене све уобичајене идеје о Богу, није ли разоткривено све у име чега атеисти захтијевају напуштање религије? На крају крајева, они стално говоре: "Човјек, како то гордо звучи". Али овдје је обрнуто: Бог звучи понизно. Не постоји ништа спољашње што би човјека натјерало да се понизи, покори, преда. Јер зар није истина: Бога се само слободно може видјети и препознати у овом Дјетету!“
Аутор:Евгениј Мурзин, свештеник;иЗвор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет
Одакле потичу израиљска племена?
У Библији постоје пророчанства да ће Спаситељ изаћи из Јудиног кољена. Кољено, једно од племена Израиљевих, потиче од једног од дванаест Јаковљевих синова - унука Аврамовог. Јаков је имао дванаест синова. Дакле, Израиљ је бројао дванаест племена (родова, породица, племена). Библија каже да је Јаков (који је имао и друго име - Израиљ, дато му је од самог Бога Пост 32,28) прије своје смрти позвао своје синове к себи, благословио и прорекао судбину сваког племена. Када је ред дошао на његовог сина Јуду, тада је Јаков изговорио сљедеће ријечи: „Јуда, тебе ће хвалити браћа твоја, а рука ће ти бити за вратом непријатељима твојим, и клањаће ти се синови оца твојега... Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његовијех онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати народи“ (Пост 49, 8-12). Јудин потомак био је цар Давид, из чије породице, потичу Богородица и Јосиф.
Родослов Спаситеља је савременом неприпремљеном човјеку тежак за читање: изгледа дуг, досадан и потпуно непотребан. Умјесто задивљујућих чуда Христових и Његовог учења, читалац одмах наиђе на ову огромну листу имена. Међутим, није случајно што Нови завјет почиње Исусовим родословом. За хришћанство је родослов Спаситеља од фундаменталног значаја. Зашто?
Већ 2000 година траје дебата о томе ко је био Господ Исус Христос? Многи људи су сагласни да је Исус из Назарета заиста историјска личност, а не измишљени херој хришћанске митологије, и поштују Његово морално учење и поштују као великог Учитеља праведности. Али се изнова поставља питање шта је за хришћане срж Јеванђеља и непромјенљиве истине: да ли је Исус сам Спаситељ свијета, којег је Бог обећао Адаму? Зашто су хришћани тако сигурни у ово?
За оне који признају ауторитет и важност Библије, старозавјетна пророчанства могу бити важна потврда хришћанске вјере. Библија, написана много прије рођења Исуса Назарећанина, садржи пророчанства да ће човјечанство бити спасено кроз појављивање у свијету Христа или Месије („Помазаника“). Међу њима ће читалац пронаћи „генеалошки“ доказ, који је требало да помогне људима да упознају правог Месију. Бог је, обраћајући се прво Аврааму, а потом и израиљском цару Давиду, предсказао да ће Месија – Спаситељ свијета бити управо њихов потомак. Вјерујући у то, древни Јевреји су крајње озбиљно схватали продужење свога рода. Израиљци су рођење дјетета сматрали Божјим благословом. У свакој породици су се увијек водили родослов. Родословне таблице су се чувале и у породицама и у Јерусалимском храму. Сваки Израиљац је савршено добро знао којем од дванаест јеврејских племена (кољена) припадају он и његови преци. Дакле, дата генеалогија није изазивала сумњу у њену аутентичност – другачије није ни могло бити! - и то је био саморазумљив аргумент.
О цару Давиду
Давид (вољени – јевр.) је био пастир који је постао највећи цар израиљског народа – рођен је око хиљаду година прије Христа у Витлејему. Постао је познат по бројним војним побједама, а посебно по чувеној побједи над Голијатом, када је изашао на мегдан против, наоружаног до зуба Филистејца, са само једном праћком и именом Израиљског Бога на уснама. Давид је на јуриш заузео јевусејски град Јевус и учинио га престоницом царства Израиља са именом Јерусалим. Давид је владао четрдесет година, под њим је Израиљ постао јака и моћна држава. Аутор је многих молитвених напјева – псалама – који чине основу савременог хришћанског богослужења. Већину псалама написао је Давид, по надахнућу Божијем. Многа су пророчанства о доласку Месије, о Његовом страдању и слави, о томе како ће Спаситељ бити Давидов потомак.
А када се поставило питање апостолима, који су такође припадали израиљском народу, да ли да слиједе Исуса, они су прије свега размислили и присјетили се библијских пророчанстава која су им позната од дјетињства, питајући се: да ли је тачно да је човјек по имену Исус из малог града Назарета потомак цара Давида? Христов родослов на ово питање одговара потврдно. Штавише, поријекло Месије од Аврама и Давида је за апостоле било само једно од огромног броја библијских пророчанстава о Месији.
За људе који су прихватили Јеванђеље, то је значило да је Спаситељ свијета пред њима. И пошли су за Њим, упркос томе што није завршио посебне вјерске школе, а по занимању је био обичан столар.
За прву генерацију хришћана, Исусов родослов је био аргумент. И овај аргумент уопште не престаје да буде релевантан. Људи се и даље окрећу овом и другим библијским пророчанствима како би сами одлучили: да ли је заиста Месија ушао у земљу Израиља прије 2000 година, а не само талентовани проповједник и моралиста?
Али јеванђелска лоза има и друге важне сврхе. Прво, у различитим епохама историје хришћанства било је људи који су порицали јединство Старог и Новог завјета. Они су тврдили да је Бог Старог завјета наводно био зао, окрутан и осветољубив. А јеванђелски Бог је добри Бог љубави и праштања. Занимљиво је како се према таквим теоријама осјећао најдоследнији проповедник промјене Старог завјета у Нови, апостол Павле. Без много политичке коректности, све је то назвао „ поганим и бапским гаталицама“ (Тим 4, 7). Најбољи одговор таквим фабулистима је јеванђелски родослов „благога Бога“. То показује да је Бог Старог и Новог завјета један те исти.
И друго, прије него што започне причу о рођењу Спаситеља, Јеванђеље се осврће на протекле миленијуме, како је Бог припремио човјечанство за овај догађај. Припремна прича је Стари завјет, а у Јеванђељу су дата само имена. Међутим, у њима се налази читава историја старозавјетног народа који је вјеровао и слиједио Једног Бога, ишао упркос читавом паганском свијету тог времена.
Пророчанство Авраамовог сјемена
Аврам („узвишени отац“) оснивач је неколико семитских племена, од којих су главни Јевреји (преко сина по имену Исак) и Арапи (преко Исмаила). Аврам је рођен на прелазу из 3. у 2. миленијум прије нове ере у граду Уру Халдејском, на ријеци Еуфрат. У 75. години живота добио је откривење од Бога и заједно са својом супругом Саром отишао је у земљу Хананску (будућу Палестину). Ту је Аврам добио још једно откривење, у којем му је Бог обећао да ће ову земљу дати његовим потомцима (отуда и назив - "Обећана земља"). Господ се много пута јављао Авраму и обећавао да ће кроз његово потомство бити благословени сви народи на земљи. На примјер, једно од ових обећања: „Заиста ћу те благословити и сјеме твоје веома умножити, да га буде као звијезда на небу и као пијеска на бријегу морском; и наслиједиће сјеме твоје врата непријатеља својих. И благословиће се у сјемену твојем сви народи на земљи, кад си послушао глас мој“ (Пост 22, 17-18).
И јеврејска и хришћанска традиција сматрају ове ријечи благословом за све народе на земљи кроз Христа, који се мора родити од Аврама. Само хришћани вјерују да је Спаситељ већ дошао – то је био Исус из Назарета. А Јевреји и даље чекају свог Месију. Родослов говори о томе какав је дуг и тежак пут требало да прође човјечанство да би се сусрело са Христом. Овај пут је био и остао тежак, вјерујућег чекају и успони и падови, тренуци истинске духовне радости и застрашујућег безнађа, сусрет са истинском светошћу и очигледном подлости. Главна ствар је ићи. Крај пута је сусрет са Христом.
И коначно, посљедња ствар. Јеванђеље је бескрајно дубока књига, са много значења, постепено, умјесто да се одмах отвара за разумијевање. Сви хришћани се труде да је бар мало читају сваког дана и цијелог живота и увијек могу да нађу и стално пронађу у њој нешто што им је релевантно. Зато не треба мислити да је нешто у Јеванђељу непотребно или застарјело. И неколико страница се може преврнути без читања, а понекад је и потребно, али само да бисмо им се једног дана поново вратили. Извор: фома.ру /превод: вјеронаука.нет
Посљедњих тридесет година Доменикос Теотокопулос живи у Толеду у Шпанији. У то вријеме је већ био познати умјетник. А његово дјело „Експолио (Свлачење тунике са Христа)“ за сакристију главне катедрале у Толеду умјетника учинило га изузетно познатим широм земље. Али резултат креативности Ел Грека је слика „Поклоњење пастира“. Ово је једна од његових посљедњих слика, коју је завршио годину дана прије смрти. Иначе, сликар је преминуо док је радио на слици Богородице.
Ел Греко никада није заборавио своје грчко поријекло и до краја је потписивао своја дјела грчким алфабетом и пуним именом, Δομίνικος Θεοτοκόπουλος. Ипак, познатији је као Ел Греко (Грк), надимку који је добио док је боравио у Италији, гдје је постојао обичај давања надимака странцима по земљи или граду поријекла. За члан „Ел” у његово надимку, једни тврде да потиче из венецијанског дијалекта, а други да је додат касније у Шпанији. У документима у Италији се потписивао као Доминико Греко, а у Шпанији као Доменико Греко.
Јеванђеoска прича о поклоњењу пастира Христу
Од четворице јеванђелиста, само Лука помиње пастире. Анђео објављује пастирима који раде у близини да се родио Спаситељ, којег су чекали сви Јевреји.
„8. И бијаху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу код стада својега. 9. И гле, анђео Господњи стаде међу њих, и слава Господња обасја их; и испунише се страхом великим. 10. И рече им анђео: Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. 11. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову. 12. И ово вам је знак: наћи ћете дијете повијено гдје лежи у јаслама. 13. И уједанпут са анђелом се појави мноштво војске небеске, који хваљаху Бога говорећи: 14. Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. 15. А кад анђели отидоше од њих на небо, људи пастири рекоше један другоме: Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. 16. И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслама. 17. А кад видјеше, објавише све што им је казано за то дијете. 18. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири“ (Лк 2, 8-17).
Око ликова на слици - мрак. Да употријебимо израз Дионисија Ареопагита - „Божанска тама“. На слици се из овог Божанског мрака рађа Богочовјек - Богомладенац Исус Христос, који је у средишту композиције. Свјетлост Спаситеља преображава све што га окружује. То се види из боје одјеће пастира, која се мијења од божанске свјетлости која долази од Богомладенца. А највиши пастир (десно) је чак и благо заслијепљен њиме. Иначе, истраживачи дјела Ел Грека слажу се да је умјетник себе приказао на овој слици. Пастир је у зеленом.
Занимљив и важан детаљ: за разлику од свих осталих, Богородица мирно гледа на ову Божанску свјетлост. А лик Богородице насликано је у истој боји као и Спаситељ, као знак да је управо она дала своје тијело Христу.
Анђели круже над јунацима слике - они симболизују поступке Светог Духа. Изгледа да играју, али то није тако - небеске силе су у некој врсти Божанског вртлога. Рођење Христово не само да усрећује људе, већ истовремено преображава анђеоски свијет. Анђели различитих величина приказују окупљање свих Небеских Сила при рођењу Спаситеља. На хартији је написана је анђеоска пјесма: „Слава на висини Богу а на земљи мир“.
Можда није одмах примјетно, али на слици је бик - вуче њушку ка Христу. Штавише, бик је приказан управо на шпанском језику, са увијеним роговима. Наравно, управо таква животиња није била при Христовом рођењу - ту је обично приказан во, којег је Јосиф Заручник са собом довео из Назарета.
Аутори: Тимофеј Китнис, Кирил Баглај /извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет
Loading...
Архива
May 2024
April 2024
March 2024
February 2024
January 2024
December 2023
November 2023
October 2023
September 2023
August 2023
July 2023
June 2023
May 2023
April 2023
March 2023
February 2023
January 2023
December 2022
November 2022
October 2022
September 2022
August 2022
July 2022
June 2022
May 2022
April 2022
March 2022
February 2022
January 2022
December 2021
November 2021
October 2021
September 2021
August 2021
July 2021
June 2021
May 2021
April 2021
March 2021
February 2021
January 2021
December 2020
November 2020
October 2020
September 2020
August 2020
July 2020
June 2020
May 2020
April 2020
March 2020
February 2020
January 2020
December 2019
November 2019
October 2019
September 2019
August 2019
July 2019
June 2019
May 2019
April 2019
March 2019
February 2019
January 2019
December 2018
November 2018
October 2018
September 2018
August 2018
July 2018
June 2018
May 2018
April 2018
March 2018
February 2018
January 2018
December 2017
November 2017
October 2017
September 2017
August 2017
July 2017
June 2017
May 2017
April 2017
March 2017
February 2017
January 2017
December 2016
November 2016
October 2016
September 2016
August 2016
July 2016
June 2016
May 2016
April 2016
March 2016
February 2016
January 2016
December 2015
November 2015
October 2015
September 2015
August 2015
July 2015
June 2015
May 2015
April 2015
March 2015
February 2015
January 2015
December 2014
November 2014
October 2014
September 2014
August 2014
July 2014
June 2014
May 2014
April 2014
March 2014
February 2014
January 2014
December 2013
November 2013
October 2013
September 2013
August 2013
July 2013
June 2013
May 2013
April 2013
March 2013
November 1999
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|