Сазнај новости из
хришћанског свијета
У Гази су се опростили од погинулих у нападу на храм Светог Порфирија. Опело је обавио архиепископ тиверијски Алексије (Јерусалимска патријаршија) под посебним околностима, пошто тијела жртава нису стављена у ковчеге, већ су једноставно била покривена. У удару на православни храм Светог Порфирија у Гази, који се догодио у четвртак, погинуло је 18 особа, међу којима 9 дјеце. У граду Јерусалиму је помен за умрле одслужио јерусалимски патријарх Теофил III, у храму Гроба Господњег. „Позивамо вас да пробудите жељу за мирним животом у свима који су испуњени мржњом према ближњима, а посебно онима који су сада у ратном стању или се спремају за рат“, рекао је патријарх. Јерусалимска патријаршија осудила је „израелски ваздушни удар који је погодио територију њене цркве у граду Гази“. Патријаршија је такве нападе назвала ратним злочином. Храм Светог Порфирија је најстарији хришћански храм у Гази и трећа најстарија хришћанска црква на свијету. По смрти Светог Порфирија епископа Газе, који је проповиједао хришћанство паганима у овом граду добила је назив по њему. Према предању, његове мошти почивају у сјевероисточном углу храма. Основа модерног здања датира из 1150-1160, а у другој половини 19. вијека храм је реконструисан.
Посетите штанд Српске Православне Цркве – Обиље духовне литературе на једном месту! На 66. међународном сајму књига, који ће бити одржан од 21. до 29. октобра 2023. године у Београду, Српска Православна Црква ће представити своја издања на штанду у хали 1, док ће епархије Српске Православне Цркве своја издања изложити у хали 4. Ове године Библиотека Српске Патријаршије, са благословом Светог Архијерејског Синода, организује представљање црквене издавачке делатности на Сајму књига. У хали 1 изложено је на стотине најактуелнијих наслова – разноврсна духовна и црквена литература из продукције домаћих и иностраних издавача: монографије о манастирима и црквама, светитељима, литература за студије, речници, поучна и аскетска дела, светоотачка књижевност у преводу на српски језик, теолошка литература, тумачења Светог писма, богослужбене књиге, студије из црквене историје и уметности, основе веронауке, хришћанска књижевност, календари, православни планери и подсетници, књиге за децу… Поред наслова на српском, изложено је и на десетине публикација на енглеском језику. Извор: Информативна служба СПЦ Ученици из Петковаца, са вјероучитељем, помогли су у чишћењу храма и порте Светог пророка Илије у Шетићима. Дјечаци су косили, грабуљали лишће и траву, сакупљали и одвозили, док су дјевојчице чистиле храм. Рад је оплеменила дјечија пјесма, смијех и дружење као и разговор о важности физичког рада. Рад је богомблагословен. Сваким радом човјек подражава своме Творцу који је шест дана стварао свет а седмог починуо. Будући створени по лику Божјем имамо хришћанску дужност да свијет, који нам је Бог из љубави створио, чувамо и његујемо. Да увијек имамо на уму да је сваки поштен рад достојанствен, што нам је и Христос показао својим подвигом да буде дрводјеља, те одабиром за апостоле једноставне људе који су обављали тешке физичке послове. Радом побјеђујемо лењост испод чијег плашта извирују многи други гријехови. Јачамо дух, снагу, вољу. Хвала свештенику Илији Пантићу на срдачном дочеку, на издвојеном времену и братској љубави којом је пригрлио нашу вредну дечицу. Хвала и за богато послужење којим смо крунисали наш мали подвиг. Вјероучитељ Момчило Вуковић Православна црква 22/ 9. октобра празнује једног од 12 апостола Господа Исуса Христа, Светог Јакова Алфеја (+ 1. вијек). О овом ученику Господњем до нас није стигло много података Знамо да се звао Јаков и да су га понекад звали Јаков Мањи, да би га разликовали од другог Јакова, званог Велики, или трећег међу апостолима, Јакова, брата Господњег (апостола из реда 70-рице). Познато је да је био брат апостола и јеванђелисте Матеја. Послије Вазнесења Господњег, Јаков Алфеј је, са осталим апостолима боравио у Јерусалиму у Сионској горњој соби (ДАП 1,13), као и неко вријеме послије силаска Светог Духа (6, 2). Након Силаска Светог Духа на Апостоле, Свједок је ријечи и чудеса Исуса Христа. Био је и свједок Његовог страдања, Васкрсења и Вазнесења. Јаков Алфејев се ријетко спомиње у Новом завјету, и то на списковима Св. апостола: (Мт 10,3; Мк 3,18; Лк 1,13; ДАп 1,13), као и у вези Марије, његове мајке: "А бијаху ту и жене гледајући издалека, међу којима бјеше и Марија Магдалина и Марија мати Јакова Малога и Јосије, и Саломија" (Мк 15,40), док (Мк 16,1) и (Мт 27,56) спомињу "Марију Јаковљеву", односно "Марију, мати Јаковљеву." Ап. Јаков Алфејев је прво вршио апостолску службу у Јудеји, а затим је био у пратњи Св. апостола Андреја Првозваног у Едеси (данашња Орпа - древни чувени град Месопотамије на ријеци Еуфрат), проповиједао је учење Христово у Гази (један од најстаријих градова Филистеја на граници са царством). Јуде, која је у апостолско вријеме припадала Сирији) и Елевтеропоља (град у јужној Палестини на путу између Јерусалима и Газе) и сусједних мјеста, одакле је отишао у Египат и у град Острацину (приморски град на граница са Палестином) запечатио своје апостолске трудове мучеништвом на крсту. Постоји неколико верзија о његовој смрти и погребу. Неки нпр. Псеудо-Симеон Логотет, сматрају да је умро у Мармарику („каменован од стране Јевреја“), а други да је разапет на крсту на путу за Египат у граду Острацинеу (Οστρακινη, Ostrakinē). Од Господа послан, Господу послушан, Свехвални се Јаков апостол потруди Јеванђелско семе да посеје свуда, Да из њега никну христоверни људи. И Сирију прође и Египат стари Свуда мед небесни вредно разносећи Мед лековит, чудан, са Христових уста, Огладнеле људе тим медом хранећи. Куда Јаков прође траг остави свуда: Пуне чаше меда, препуне и целе, Непресушне чаше животворног меда - То су свете цркве богате и беле. У њима се слави Творац бесконачни И чудесна дела Божијега Сина, Христос мед је онај, што се верним даје Животворна мaна од хлеба и вина. Јаков пут заврши са црвеном тачком, Крвљу мученичком, што се с крста проли, И венац од Христа он на небу доби Ко' и други редом Божји апостоли. У суботу 21. октобра 2023. године, на ДЕВЕТУ годишњицу обретења, пресвучене су мошти ПРЕП. ЈАКОВА ТУМАНСКОГ. У навечерије Томиндана, са св. моштију скинута је стара одежда, чији су дјелићи данас подијељени вјерном народу на благослов. Преподобни Јаков /световно Радоје Арсовић/ рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице, а у Француској је стекао два доктората. Као искушеник прошао је сва монашка послушања - као доктору наука није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир, строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неријетко отпацима од трпезе, а имао је само два пара изношених мантија. Прије Другог свјетског рата био је уредник "Хришћанског мисионара", а пред сам рат и у току њега, био је ватрени проповједник вјере, украшен равноапостолном ревношћу, објављено је на званичном сајту Манастира. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив - предвидио је оба бомбардовања Београда, бомбардовање манастира Жича и друго. У току рата живио је у Манастиру Љубостиња, гдје је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста исповједнички се упокојио након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у Манастиру Тумане. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године.Манастир Тумане је српски православни манастир из 14. вијека, који припада Браничевској епархији. Налази се на девет километара удаљености од Голупца, у подножју голубачких планина, окружен шумом, на лијевој обали Туманске реке. Свети синод Антиохијске патријаршије одлучио је 21. октобра 2023. да обнови општење са Јерусалимском патријаршијом, које је скоро деценију (тачније 29. априла 2014.године) било прекинуто због несугласица у вези са канонском јурисдикцијом над територијпм Катара на коју полажу право обе Помјесне цркве*. Актуелна одлука Антиохијске патријаршије у вези је са страдањем палестинског народа усљед израелских ракетних напада. „Пошто тренутни услови захтијевају појачану молитву и већу сарадњу, Свети Синод је одлучио да обнови евх. заједништво између Антиохијске и Јерусалимске патријаршије и задужио надлежну комисију Патријаршије да контактира браћу у Јерусалимској патријаршији ради проналажења рјешења по питању црквеног спора око јурисдикције „Катара“ на начин да се сачува право црквене јурисдикције зарад Антиохијског трона“, наводи се у саопштењу Св. синода Антиохијске патријаршије. Такође, Антиохијска патријаршија шаље делегацију у Аман „да изрази љубав антиохијских вјерника према народу Јерусалимске патријаршије и да их подржи у овим тешким и трагичним околностима“. Током засиједања Св. синода, Патријарх Јован Х је телефоном позвао архиепископа киријакупољског Христофора и „изразио пуну подршку Антиохијској Цркви у неправедном и варварском нападу на православце у манастиру Светог Порфирија у Гази. ” Предстојатељ је замолио да патријарху јерусалимском Теофилу пренесе „солидарност, подршку, као и саучешће због губитка наше браће“. *Јерусалимска патријаршија је 4. марта 2013. изабрала архимандрита Макарија за поглавара своје нове катарске архиепископије и касније га посветила за митрополита катарског. Антиохијска патријашија је ову територију раније потчинила митрополији Багдада, Кувајта и Арапског полуострва. Након неуспјехол покушаја да се спор ријеши, Антиохијски синод је одлучио да прекине евџаристијско општење. Припремио: вјеронаука.нет Некад у току својих богословских дана на Цетињу чуо сам једну занимљиву причу од тадашњег игумана цетињског манастира о. Луке. Прича одлично илуструје оно што желим рећи. Не сећам се свих детаља али она отприлике гласи овако: Индијанци су из једне урбане средине одвели дечака у своје насеље и научили га да буде као и они – Индијанац. Временом је дечак све више личио на њих. Попримао је њихове навике и стил живота. Након година проведених са Индијанцима и све већег осећања припадности том свету, почео је са својом сабраћом пљачкати караване. Приликом једне пљачке, већ поодрастао младић у каравану је пронашао музичку кутију. Када је из знатижеље отворио, из ње је изненада засвирала музика. У тим тренуцима изненађења и одушевљења пријатном музиком, дечак се пренуо. У делићу се сетио да он заправо и није Индијанац, већ неко чије порекло је негде сасвим друго. Он потиче из куће у којој је некад свирала баш та музика. Све године проведене у вигваму, постале су безначајне изненадном спознајом коју је у њему пробудио пријатан звук из музичке кутије. У овој причи, спознаја, коју је произвела музика, је једна истина или стварност до које је, неки ће рећи случајно, а други одређеним промислом, дошао један младић. У годинама које ће уследити, много пута сам бивао у ситуацијама да знатижељним саговорницима објашњавам разлоге због којих сам се одлучио да упишем богословију и кренем ”тим” путем. Морам признати да ми у почетку није било једноставно. Касније сам овом причом, коју сам све више препознавао као своју, објашњавао своју одлуку. ”Повратак истинском животу”, каже о. А. Шмеман, ”може да започне тек онда када схватимо да је наш свакодневни живот уствари – живот у далекој туђини. Онај ко бар једном у свом животу није осетио да је његов живот – живот у туђини, ко себе није осетио као изгнаника и бездомника изгубљеног у духовној туђини, тај једноставно не може да схвати суштину Хришћанства.” Та тема повратка Очевом дому актуализира се сваке године у припреми, а разрађује у току Часног поста. У мом случају ”музичка кутија” засигурно је почела да се отвара онога дана кад је на први час тек уведеног предмета веронауке, у Основну школу ”Вук Караџић” ушао млади ђакон, кога нам је наша учитељица Нада Ивеља представила као Горана Спаића. Не сећам се толико самог градива на том часу, као и на часовима који ће уследити наредних година код три различита вероучитеља (о. Горана, о. Ратка Шиповца и Данице Станковић), колико се сећам утисака које бих из школе носио после часова веронауке. За већину нас деце то је био први сусрет са темама о Цркви и Богу. Од самог почетка садржај веронауке се у мом случају све више поистовећивао са самим животом као простором истинске слободе. Теме које је веронаука унела у наше животе постале су права атракција за размишљање и разговор. Истина, том заносу много је допринело време у коме је веронауке започела своју мисију. Рат, свакодневни сусрет са пролазношћу живота. Трагање за смислом и није неко чудо у таквом амбијенту. Потрага за смислом присутна је свесно или несвесно увек, али у тим тренуцима ”интензивираног времена”, како је неко с правом окарактерисао рат, заиста је без преседана. Једноставно, сам почетак веронауке личио је на кишу која прекида вишедневну сушу натапајући скорелу земљу. Примарна улога веронауке, која је увелико још од самог почетка била оправдана, била је да нас поведе у цркву, где ћемо после примати безбројне духовне дарове и узрастати у вери. У цркви, у сусрету са различитим духовним даровима свештенослужитеља и других чланова залева се стабло вере које расте у складу са сопственим потенцијалима, али и у складу са Божијом вољом и промислом, јер на крају Бог ”учини да порасте.” (1 Кор. 3,6) Прича о сејачу и семену из Лукиног Јеванђеља јасно је сведочанство колико успех посејане речи зависи и од плодности тла на које је семе посејано. Друга чињеница која је јако важна је да бачено семе не даје по сваку цену инстант плодове. Тако је веронаука, али и мисија уопштено говорећи процес који се одвија између сејача, семена, тла (земљишта) и Бога који ”чини” да посејано семе расте. Важно се подсетити да ученици Христови не долазе до познања Христа кроз часове, чак ни кроз време проведено с Њим. Уобичајне методе спознаје једноставно нису адекватне и примењиве када је ”објекат” познања сам Бог. Највећи пример су нико други него непосредни Христови ученици. Предивна прича која најбоље илуструје ову чињеницу је она из Лукиног јеванђеља о Луки и Клеопи, која нам открива принцип богопознања. Лука и Клеопа долазе до спознаје – препознавања Господа кроз два комплементарна начина: кроз Писма и кроз сусрет са Њим приликом ломљења хлеба. (Лк. 24, 13-35) И наша генерација, генерација првих плодова веронауке, на искуству Цркве и живота у њој градила је своје верско образовање. Осећање у току богослужења доносило је једно непатворено искуство сусрета са Богом. Владао је осећај ”овде припадам, ово има везе са истином о нама самима”. Без тог црквеног искуства изоловано школско искуство се претвара у досадну апстракцију јер остаје без покрића, без садржаја. У том смислу, веронаука нас је одводила у цркву, црква нас радосне и просвећене враћала на веронауку, а онда се то искуство ширило у наше домове и ”кругове” којима смо у тим годинама припадали. Захвалност припада многим нашим учитељима, међутим многи од нас би могли поновити речи младог Августина и применити их на владику Атансија и манастир Тврдош, који је у правом смислу те речи подсећао на античка училишта. Августин долази у Милано где упознаје свог будућег учитеља Амвросија који ће на њега имати одлучујући утицај па каже: ”Et veni Mediolanum ad Ambrosium episcopum” – А онда дођох у Милано Амвросију епископу.” (Исповести V, xiii, 23). Једна ствар је препознати нешто као истину а сасвим друга прихватити ту истину као свој лични пут. У том прихватању истине као личног пута, у мом случају велику улогу је одиграла веронаука која је, ако ништа друго, покренула осећај странствовања у овом свету. Процес који су часови веронауке започели, у мени још траје. Свештеник мр Вук Милишић, Ванкувер, Канада Усред унакрсне ватре налази се храм Светог Порфирија у Гази који се сматра трећом најстаријом црквом на свијету. Пприпада Јерусалимској патријаршији и најстарији је активни храм у граду. Смјештен у четврти Зајтун у Старом граду Газе, име је добио по гаском епикопу из 5. вијека Светом Порфирију, чији гроб се налази у сјевероисточном углу храма. Уз неуморну бригу архиепископа тиверијског господина Алексија, храм се претворио у уточиште за стотине становника овог краја. Хришћани који су сабрани у манастиру остаће ту као гости до краја рата. Црква је до сада углавном остала неоштећена, а богослужења су тамо настављена, иако јејуче бомбардована болница удаљена само 600 метара одатле. Архиепископ Тиверијадски Алексије (Мошонас) изјавио је да неће напустити појас Газе све док на његовој територији буде и један хришћанин. Обраћање јерарха Јерусалимске православне цркве објавила је новинска агенција Orthodoxia News Agency. „Све док постоји бар један хришћанин у Гази, ја нећу нигде ићи јер им могу бити нада, па ћу остати у провинцији која вјерује у мене. Ако умрем, имаћу достојанствену смрт као своју судбину“, рекао је он. Није први пут да се у манастиру дешавају сличне ситуације. У ранијем интервјуу Високопреосвећени архиепископ Алексије говорио је о томе како манастир био уточиште у тешким околностима. 9. октобра 2023. године објављена јр на сву срећу лажна вијест да је храм уништен израелским бомбардовањем, што је демантовано у објави на званичној храмској страници на друштвеним мрежама. George Shabeen, палестински хришћанин и отац четворо дјеце који се са својом породицом склонио у цркву, рекао је да немају куда; њихове су улице биле мете три израелска зрачна напада. “Долазак овамо спасио нам је животе”, рекао је за Al Jazeeru. “Током ноћи се окупљамо заједно, муслимани и хришћани, стари и млади, и молимо се за сигурност и мир.” Најстарија православна црква у Гази оштећена „израелским ударом“ (ажурИрано 20.октобра)Најстарија хришћанска црква у Гази оштећена је у израелском ваздушном нападу у четвртак увече, саопштила је Јерусалимска православна патријаршија. Непотврђени извјештаји са локације тврде да су најмање двије особе погинуле, а да је више затрпано испод рушевина суседне сале за састанке. У накнадном извештају канцеларије за медије у Гази, број погинулих је најмање 18. У саопштењу од петка, званичници су изразили „најоштрију осуду израелског ваздушног напада [на] црквено имање у граду Гази“ и назвали гађање цркава и склоништа у којима раде „ратним злочином који се не може игнорисати“. Палестинско Министарство спољних послова окривило је „окупационе ратне авионе“ за експлозију, изајвивши да је израелска авијација бомбардовала цркву, која се налази у насељу Зајтон у граду Гази. Жена и девојка су погинуле, а „десетине људи“ су повређене, навело је министарство у објави на X-у (бивши Твитер). Под рушевинама сале за састанке још увек је непознат број људи, саопштила је на Фејсбуку православна архиепископија Јордана, позивајући се на једног од парохијана. „Још нема довољно тачних информација, али се очекује да ће бити велики број мученика“, рекли су у архиепископији. „Изгледа да је архиепископ Алексије лоциран и да је жив, али не знамо да ли је повријеђен“, наводи се у саопштењу православног реда Светог Георгија и додаје да „немају ријечи о стању других од 500 људи који су били смјештени у цркви и манастиру. Према Наредби, „бомбе су погодиле две црквене сале у којима су избеглице, укључујући децу и бебе, спавале. Тренутно, преживели претражују рушевине у потрази за другим жртвама. Вол Стрит Журнал је објавио да Израелске одбрамбене снаге (ИДФ) истражују инцидент. ИДФ нису коментарисале ово питање, али су раније оптужиле Хамас да користи вјерске светиње као склоништа за своје оперативце. Извештаји из Газе говоре о око 800 Палестинаца који су се склонили унутар црквеног комплекса пре експлозије. Просторије су удаљене само 250 метара од болнице Ал-Ахли, за коју Палестинци тврде да је на стотине убијено и рањено у експлозији у уторак увече. Израел је инсистирао да је болнички комплекс погођен ракетом коју је лансирала милитантна група Палестински исламски џихад. |
Врховна рада усвојила је у првом читању приједлог закона о забрани Украјинске православне цркве (УПЦ Московске патријаршије), преносе РИА Новости позивајући се на Телеграм канал посланика Јарослава Железњака. „Нацрт закона №8371 о забрани вјерских организација повезаних са Руском Федерацијом усвојен је у првом читању“, написао је Железњак. Приједлог закона подржало је 267 посланика, а потребно их је 226.Украјинска влада је још у јануару припремила и поднијела парламенту приједлог закона који би омогућио забрану УПЦ уколико власти одлуче да је организационо повезана са Руском православном црквом. Раније је Свјетски савјет цркава изјавио да приједлог закона у садашњој верзији крши међународне норме слободе вјероисповести и да би могао да подијели украјинско друштво. Да подсјетимо, украјинске власти су током протекле године организовале највећи талас прогона УПЦ МП у савременој историји земље. Њене активности биле су забрањене на регионалном нивоу, одлуке су биле мотивисане везом УПЦ са руским црквеним врхом. Украјинска служба безбједности почела је да отвара кривичне поступке против свештенства и спроводи „контраобавештајне активности“ — претресе епископа и свештеника, цркава и манастира у потрази за доказима о „антиукрајинским активностима“. Митрополит Климент: Гласање у Врховној ради нема правне посЉедице по УПЦ | |
Усвајање у првом читању закона о забрани вјерских организација повезаних са Руском Федерацијом нема правне посљедице по Украјинску православну цркву, а сам нацрт се не тиче УПЦ. Ово је у коментару навео начелник Информативно-просвјетног одјељења Цркве митрополит Нижински и Прилуцки Климент.
„По томе како је овај документ усвојен, нико не сумња да у њему има мање законског садржаја“, рекао је еп. Климент. Митрополит је подсјетио да „закон још увијек није закон“, дакле, „данашњи догађај нема никакве правне посљедице ни за УПЦ ни за друге вјерске организације“.
„Овај документ има још дуг пут до даљег разматрања у парламенту. Дакле, не можемо говорити ни о каквим забранама. И сви разговори на ову тему су намјерне провокације. <...> Међутим, ако се спекулације на ову тему појаве на локалном нивоу, као што се дешавало раније, треба да схватите да ће оне бити незаконите и да се пријаве органима за спровођење закона и Правном одјељењу УПЦ“, рекао је он.
ПРАВНИЦИ: Закон о забрани УПЦ је у супротности са Уставом и европским нормама
У коментару Правног одјељења истиче се да за коначно усвајање овог документа мора да прође друго читање, „дакле, остаје приједлог закона и треба га дорадити, јер крши право на слободу вјероисповијести и садржи значајне недостатке у правној технологији“.
„Нацрт закона №8371, који, како је наведено, забрањује дјелатност вјерских организација повезаних са државом агресором, у суштини има за циљ забрану Украјинске православне цркве и крши право на слободу вјероисповијести украјинских грађана који припадају УПЦ“, кажу адвокати. Сам нацрт закона не говори о УПЦ, али његово поријекло, медијска и политичка подршка указују да ће се овај закон примјењивати на УПЦ.
Старешина Подворја Руске православне цркве протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев присутнима је прочитао писмо Његове светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, а потом су, поред других говорника, о теолошком и пастирском делу Митрополита Антонија беседе изнели Његово високопреосвештенство Митрополит будимпештански и мађарски г. Иларион, као и домаћин сабрања, Његово преосвештенство Епископ сремски г. Василије, који је том приликом подсетио на живот и рад оснивача Руске заграничне цркве:
– Након што је букнула Октобарска револуција 1917–1918. године, почиње период његовог сељења из места у место, све док није, на молбу тадашњег Патријарха српског Варнаве, дошао у Краљевину Југославију и ту био његов гост, све до своје смрти – у Сремским Карловцима. По изванредно високом духовном животу и реткој љубави, велики молитвеник и слуга Правде Божје, одушевљени оратор и учени богослов, Митрополит Антоније је био познат по целом православном свету, али и у широким оквирима римокатоличке, протестантске и особито англиканске теолошке мисли. Његово овоземаљско трајање представљало је један веома тежак живот пун рада на пољу црквене науке, али и увек брижне љубави за своју паству и за потлачени руски народ. Овај колос од духа и великан руског народа престави се у Господу 10. августа 1936. године, на братским рукама српског Патријарха Варнаве, тог бескрајно верног друга, свог ученика и свагдашњег руског пријатеља. Митрополит Антоније је преминуо у овој кући свесрпског народа у Сремским Карловцима. О духу и делу овог човека високог морала, научењака великог знања и дубоко религиозног јерарха, можда најубедљивије могу сведочити речи српског Патријарха Варнаве, изговорене над његовим одром: „Пред нама се налазе посмртни остаци великог светитеља Руске цркве, који је указивао путеве спасења и приближавања истини Господа Исуса Христа. Он може бити убројан у ред великих јерараха, Отаца Цркве првих векова хришћанства. Његово име је славно не само за Православну цркву, него и за цело хришћанство“. Основавши Свети синод Руске заграничне цркве, са снажном жељом да окупи сву дијаспору својих сународника, дао је велики допринос ширењу православља широм васељене. Такође, пружио је и велики допринос духовном и културном развоју Сремских Карловаца, али и фрушкогорских манастира, и зато би, памћења ради, заиста требало васпоставити стални музеј–меморијални центар, управо Њему у част, као и генералу Врангелу и осталим Русима, који су своје уточиште, по трагичном слому православне царевине, пронашли у овим питомим крајевима Србије. Извор: Епархија сремска
---
Младић по имену Јуда био је рибар из града Панеада, смјештеног на обали Галилејског језера. Једног дана чуо је Христову проповијед која га је подстакла да напусти своју кућу и пође за Њим.
Лично је основао седам храмова на обали. У Индији је мученички страдао од локалног цара. Данас хришћани чине око 2% становништва Индије, око 25 милиона људи, а индијски хришћани себе називају „хришћанима апостола Томе“.
Извор:фома.ру /превео и припремио сајт вјеронаука.нет
Препоручујемо да прочитате и ову причу на нашем сајту:
ТОМА: ХРИСТОВ УЧЕНИК, КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО ДОКАЗ ДА БИ ПОВЈЕРОВАО!
Почнимо са оним што заиста знамо о овом апостолу. У Светом писму апостола Тому помињу сви јеванђелисти, али му Јован обраћа пажњу више од других, не само што га наводи међу ученицима, већ открива и неке црте његовог карактера, личне особине. Иначе, име "Тома" има семитски коријен, што се може превести као "дијелити на пола, дупло." Можда је зато Тома имао надимак Близанац. Али неки гностици, међу којима је овај апостол био посебно поштован, сматрали су га буквално близанцем Господа Исуса Христа: наводно је споља био веома сличан Спаситељу. Иако, можда, није толико важно како је Тома изгледао споља. Много је важније да се његова вјера током цијелог живота удвостручила, утростручила... – стално умножавала. И подијелио ју је са много различитих људи.
Психологија сумње
Јеванђелист Јован истиче апостола Тому у двије епизоде. Прво, када Спаситељ сазна за смрт свог пријатеља Лазара и оде к њему да га васкрсне. У исто вријеме, Христос је у опасности, јер првосвештеници дуго траже прилику да Га ухапсе. А у вријеме када други апостоли наговарају Учитеља да никуда не иде, Тома, напротив, позива: „ хајдемо и ми да помремо с њим“ (Јн 11, 16). У овим ријечима манифестује се његов максимализам у добром смислу ријечи, унутрашњи интегритет, спремност да погинете за оно што волите и цијените. Али још јасније Тома се открива у чувеној епизоди гдје он, чувши за Васкрсење Христово од других ученика, каже: „док не видим на рукама његовијем рана од клина, и не метнем прста својега у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра његова, нећу вјеровати" (Јн 20, 25). Из неког разлога Тома није био међу њима када им се свима заједно јавио Васкрсли Христос. А када су му апостоли причали о великој радости – управо о тој побједи над смрћу, коју је чекао сав народ Израиљски и која се догодила у Васкрсењу Спаситеља из мртвих – Тома није повјеровао овој вијести. На основу ове епизоде формирана је дефиниција „Невјерног Томе“. Међутим, да ли је он био такав? А ако не, шта би заправо могло изазвати такву реакцију код Томе?
Психолошки, његово понашање сасвим је разумљиво. Погледајмо ближе детаље које јеванђелист Јован наводи о апостолу Томи. Ово је ученик који је био спреман да умре за Христа - његово срце је било тако жарко. То се дешава када човјек у темељ свог живота стави неки циљ и спреман је да иде до самог краја, па и до смрти, да би га постигао. Али у тренутку када изгуби овај циљ, цио свијет му се сруши. Тома је, очигледно, био потпуно сломљен смрћу свог Господа. Све његове наде су се распршиле преко ноћи. Човјек који је живио са идејом служења Христу и ишчекивањем Његовог царства изгубио је све – и сврху живота и смисао. Сасвим је разумљиво зашто он није био међу осталим ученицима када им се јавио Онај кога су вољели. Тома у том стању једноставно није могао бити међу људима. Када су му рекли да је Христос васкрсао... Човјек, који је управо изгубио последњу наду, веома се плаши новог разочарења. Он ће бити опрезан према свим увјеравањима да његове тежње нису биле узалудне. Ово није карактеристика слабе вјере. Умјесто тога, то је знак Томине интензивне љубави према Спаситељу. Није да није вјеровао. Можда се плашио да се све што му је речено није догодило; али је свим срцем желио да тако буде. И Господ увијек одговара на такве „молбе“ људског срца. А када се јавио Томи, он је одмах оставио своје сумње и исповиједио Христа: "Господ мој и Бог мој!" Заиста, у ствари, Тома се заиста радовао овом тренутку.
Како доћи до Индије?
Шта се зна о његовом каснијем животу? У Јеванђељу и Дјелима апостолским ништа се више не говори о Томи. Али неке важне информације могу се извући из његовог живота. На примјер, чињеница да је Тома, проповиједајући Христа, отишао даље од осталих ученика и стигао до саме Индије. То је био дио који је добио као резултат подјеле између апостола територије проповиједања. Наиме, након Вазнесења Господа Христа на небо и силаска Светога Духа, свети апостоли бацише коцке, куда би ко од њих ишао ради проповиједања ријечи Божије. Светоме Томи паде коцка да иде у Индију, да тамо незнабоштвом помрачене крајеве просвети, и научи истинитој вјери разне народе: Парћане и Миђане, Персијанце и Гиркане, Бактре и Брахмане, и све најудаљеније житеље Индије.
Уопште, подаци о Апостолу Томи, који се тичу његовог живота након Васкрсења Христовог и Силаска Светог Духа на апостоле, односно свега што се не помиње у Светом Писму, црпе се углавном из књиге „Дјела Св. апостола Тома“ («Acta Thomae»). Документ датира с краја 2. – почетка 3. вијека и постоји у двије верзије – индијској и сиријској. Али до нас је дошао не у оригиналу, већ у искривљеној верзији – садржи много гностичких уметака. Овај текст је критиковао свети Иринеј Лионски, истакнути теолог 2. вијека, који је веома живо реаговао управо на гностичке крајности. Међутим, постоје докази да је, уз гностички, постојао још један, наизглед аутентичан текст о дјелима апостола Томе. Ово свједочанство су биљешке монахиње Егерије, која је током година 381-384 ходочастила у Свету земљу, у Сирију, Либан и Египат. Она преноси да се помолила код моштију овог апостола, а такође да је током богослужења прочитан одломак из књиге „Дјела апостола Томе“. Штавише, овде је ријеч, највјероватније, о првобитној верзији Дјела, без гностичких изобличења, односно о оној која није сачувана до данас.
Шта се десило у Индији са овим апостолом? Шта се може извући из главних извора ако се изоставе касније гностичке измјене? Заједно са извјесним трговцем по имену Аван, Тома је стигао у Индију, где је до 1. вијека већ био формиран кастински друштвени систем. То је значило да се без дозволе дотичног цара или раџе не може обављати никаква активност на његовој територији, укључујући проповиједање нове вјере. У том смислу, ситуација у Индији је личила на ону која се развила у Европи у 6.-8. вијеку на територијама насељавања варварских племена, гдје је проповиједање хришћанства било могућа само уз дозволу вође. А ако је вођа прихватио нову вјеру, онда се послије њега сво племство, и војници, и сав народ обратио Христу. Истина, суштинска разлика је била у томе што у Индији 1. вијека хришћани нису били прогањани на исти начин као у Европи током антике и ране епохе варварских краљевстава.
Било је краљева који су били прилично толерантни према разним вјеровањима донеесним из далеких земаља у њихове земље. А доносили су их најчешће трговци. Дакле, Аван се у овој причи појављује с разлогом. У ствари, пут којим је Апостол Тома стигао до Индије је Велики пут свиле између Европе и Кине. Користили су га не само трговци, већ и мисионари. Истина, по врсти дјелатности трговци су се понекад нашли у рангу са мисионарима, јер ако су трговци били хришћани, онда су на овом транзиту не само пословали, него су, колико су могли, ширили своју вјеру. међу паганима. И очигледно је Аван схватио шта Тома заправо ради. Апостол је неуморно проповиједао Христа. На путу за Индију успио је да оснује хришћанске заједнице у Палестини, Месопотамији, Партији и Етиопији, као и међу Бактима.
По доласку у Индију, апостол је започео изградњу дворца. Истина, урадио је то на веома чудан начин, његов чин би се могао назвати авантуром. Одређено му је много новца, али је све подијелио сиротињи не потрошивши ни један новчић на палату. Зграда на крају никада није изграђена. Када је Гундофор дошао да погледа нову палату и сазнао да је, по људским мјерилима, врло јасно преварен, наредио је да се Тома ухапси и спремао се да га погуби. Међутим, краљу се јавио његов мртви брат, који је рекао да је видио многа пребивалишта на небу, али најљепша кућа је она која је изграђена за Гундофора. На питање ко је саградио ову кућу, брат је одговорио да се градитељ звао Тома. Гундофор је био веома изненађен таквим информацијама и наредио је да се погубљење откаже. Међутим, за Тому је ово било само одлагање дана смрти.
Посљедње године свог земаљског живота апостол Тома је провео у индијском граду Мелипуру, у близини Мадраса. Тамо је успио да преобрати у Христа жену и сина локалног цара Маздаја. Истина, није стигао да их крсти. Цар је, сазнавши за такве промјене код вољених, разбјеснео, јер се све ово догодило иза његових леђа, и наредио је да Тома буде затворен. Тада су цареви рођаци дошли код апостола право у тамницу да се тамо крсте. Тома је над њима извршио Свету Тајну, а затим је, попут апостола Петра, изашао кроз затворена врата тамнице, указао се новообраћеницима и служио им Литургију. Међутим, затворски чувари су открили да је затвореник нестао. Сматрајући га за врачара, војници су све пријавили цару. А када се Тома, по промислу Божијем, вратио на мјесто свог заточеништва, одмах је послат на испитивање.
Наравно, индијском цару било је чудно да чује такав одговор. Он је осудио апостола на смрт. И премда су људи, видевши Томина добра дјела и намјере, протестовали, Маздеј је остао непоколебљив. Тома се, пак, није опирао нити приговарао, а и то је сасвим у његовом духу – да жели смрт Христа ради. Бринуло га је само једно – да још није у потпуности успио да посије сјеме хришћанске вјере у овим земљама. Зато је на путу до мјеста погубљења рукоположио човјека по имену Сифор за презвитера, а новопреобраћеног сина царевог за ђакона. Послије овога, Тома је смиреног срца прихватио мученичку смрт - тј. био је прободен копљима. Као мјесто мученицке смрти светог апостола Томе показују у Калурмини једну високу стијену, удаљену седам километара од Малипура, куда је апостол често одлазио ради молитве.
Верујете ли мртвима?
Е, онда се дешава још један изузетно важан догађај. Нечисти дух уђе у сина тог истог цара Муздија, у брата ђакона рукоположеног од Томе. Муздиј је схватио: ово је била казна за њега, његовог оца, јер је погубио светог човјека. А онда је одлучио да оде до гроба апостола Томе у Мелипуру, узме његове остатке и са њима додирне свог сина. Тада ће, вјеровао је цар, несрећник оздравити. Ова епизода, описана у „Дјелима апостола Томе“ из II-III вијека, свједочи да је и тада у Индији постојала традиција поштовања моштију. Али најзанимљивије није чак ни то. Када је Маздеј, према извору, намјеравао да испуни свој план, појавио му се сам Тома и, рекло би се, са мало хумора рекао: „Ти живоме ниси веровао, а од мртвога ли иштеш помоћи? Али, немој остати у своме неверју него поверуј, и Господ мој Исус Христос биће милосрдан према теби"
Тома: пут тамо и назад
Што се тиче моштију апостола Томе, њихова судбина је веома интересантна. Из Индије су пребачене у Едесу. О њиховом боравку тамо свједочи хронични текст Хронике града Едесе, као и поменуте биљешке монахиње Егерије: она наводи да се у овом граду молила код моштију апостола Томе. У 11. вијеку Турци су опљачкали Едесу. Томине мошти, заједно са осталим моштима, хришћани су сакрили како би избјегли скрнављење. Њихово боравиште није било познато све док нису откривени на грчком острву Хиос. А одатле их је 1258. морепловац Лион, унајмљен од становника италијанске Ортоне, превезао у овај град. Ту су до данас. И Томин прст је однесен у Рим и тамо се налази у цркви Светог Крста. Другим ријечима, Апостол Тома, који је за живота отишао са Запада на Исток, након земаљске смрти, направио је повратни пут за неколико вијекова.
Такав је био земаљски и посмртни пут апостола Томе. Његов живот личи на авантуристички роман, а он сам је јунак који понекад изводи апсолутно нелогичне подвиге.
Независно од тога како су ратови почели, у ратовима су сви поражени. Поражено је људско достојанство, поражено је људско назначење, поражен је циљ због којег смо створени. Нема добитника у ратовима, само је зло оно што уписује себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који је љубав, који хоће љубав, који хоће заједницу и мир међу људима, Он је изневерен.
Господе, спаси све народе, заустави ратове, јер невини људи данас страдају у Светој земљи, у земљи коју су Твоје свете стопе освештале!
Банка Русије одлучила је да за сада обустави издавање нове новчанице од 1.000 рубаља и да је измијени након што је дизајн новчанице представљен 16. октобра изазвао критике, укључујући и Руску православну цркву, због одсуства крста на слици Казанског Кремља.
„Веома исправна одлука Банке Русије да заврши дизајн ажуриране новчанице од 1.000 рубаља. <...> Ми се са своје стране залажемо да православни крст, који оличава вјерски и културни идентитет већине наших грађана, буде природни дио државних симбола наше земље“, рекао је Легојда на свом Телеграм каналу.
Он је истакао да одлука Банке Русије одражава способност руководства структуре да адекватно одговори на реакције и захтеве цивилног друштва. „Јасно је да вјерници имају право да се изјасне када се разматра употреба слика везаних за вјерско наслијеђе у јавном простору“, нагласио је он.
Свештеник Руске православне цркве о. Павел Островски, након представљања нових новчаница, био је огорчен што је на новчаници поред куле Сјујумбике приказан храм без крста, на којем је постављен полумјесец, који је један од симболи ислама. „Шта, другови, потпуно сте изгубили страх? На новој новчаници од 1000 рубаља приказан је минарет са полумјесецом и купола православне цркве без крста. Не играјте се ватром“, рекао је он.
Островски је сугерисао да се оно што се догодило може сматрати провокацијом или грешком дизајнера.
На основу резултата овог конкурса уручена су признања специјалистима који су највише допринијели превенцији абортуса, а у церемонији додјеле је учествовао Патријаршки егзарх Бјелорусије митрополит мински и заславски Венијамин (Тупек), преноси званични сајт Бјелоруске православне цркве. Тако је, по критеријуму спречавања абортуса, најбољи психолог била Јулија Лепесевич из Међуокружног породилишта Пинск, најбољи психотерапеут Ана Хотјан из Централне окружне болнице Новогрудок, а најбољи акушер-гинеколог Александра Кудерко из Градске клинике Гродно бр. 7. Поред тога, у номинацији „За најбољу едукативну активност о одржавању трудноће“ за градски медицинско-социјални пројекат „Нисте сами“, награду је добила Ирина Иконостасова. „Евалуација резултата такмичења обављена је на основу резултата полугодишта за 2022. и 2023. годину. „ Очување породице и живота сваког дјетета је стратешки циљ наше државе и здравственог система “, рекао је министар здравља Дмитриј Пиневич. „ О томе свједочи добро изграђен систем здравствене заштите мајке и дјетета, као и једна од најнижих стопа смртности одојчади у свијету у нашој земљи. Број абортуса је пет пута опао у односу на претходне године. Обраћајући се окупљенима, Патријаршијски егзарх цијеле Бјелорусије, митрополит мински и заславски Венијамин, истакао је да Бјелоруска православна црква поздравља и подржава иницијативе државе за јачање породице. Свештенослужитељи учествују у реализацији различитих пројеката који имају за циљ подизање свијести млађе генерације о значају породице у животу човјека, стварању музеја материнства, одржавању фестивала посвећених овој теми такмичења. Црква посвећује велику пажњу учешћу у реализацији Државног програма „Здравље народа и демографска безбједност Републике Бјелорусије“ и активностима потпрограма „Породица и дјетињство“. Најважнија сарадња се остварује у заједничком министарству здравља и Бјелоруске православне цркве. „ На крају крајева, свештенство лијечи човјекову душу, а медицински радници лијече тијело. Дакле, на основу односа духовног и физичког здравља човјека, свештеници и љекари свакако морају да се допуњују у пружању помоћи онима којима је потребна“, нагласио је Патријаршијски егзарх све Бјелорусије, митрополит мински и заславски Венијамин.
„Подржавамо право Палестинаца на своју земљу и на ефикасно успостављање њихове државе. Солидарни смо са онима који страдају“, рекао је патријарх Јован. Он је нагласио да се мир између Израела и Палестине "не може постићи преко мртве невине дјеце, жена и цивила". Припремио вјеронаука.нет
Пошто су се у оквиру редовне наставе, а и додатне,сусретали за библијским приказом стварања свијета и у оквиру тога и стварањем воде,придружили су се обиљежавању Свјетског дана хране у чијем фокусу ове године је вода. Ученици су одговарали на питања из вјеронауке, хемије, географије, а која су у вези са водом и показали одлично знање.
Као награду добијали су бочице воде,осмосмјерке чија је тема вода,летке и други едукативни материјал.Радионица је привукла велику пажњу ученик. Вјероучитељица Милена Миловановић
У недељу, 15. октобра 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког и Игуман манастира Милошевац, служио је Свету Литургију у зимском храму посвећеном Вазнесењу Господњем уз саслужење Архимандрита, свештеномонаха и ђакона.
Овом службом је званично започет редован круг богослужења у овој светој обитељи, којој припадају: јеромонах г. Максим, јеромонах г. Филарет и јеромонах г. Дамаскин са својим предстојатељем Епископом г. Савом. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке
Потом се сабранима обратио Његова светост Патријарх српски г. Порфирије:
“Високопреосвећени, драги брате Јоаникије, драги наш у Христу брате Ристо, који си обележен Христовим именом јер Ристо је Христос. Тим именом био је обележен и претходник нашег Митрополита Јоаникија, учитељ и отац наш заједнички, именом Христовим обележена је и ова земља благословена, обележени су именом Божијим сви народи који живе овде, обележени смо и ми, а и тај белег, тај печат у исто време јесте и позив нама да будемо људи, како је говорио блаженопочивши Патријарх Павле.
Да будемо људи, то значи да се у нама обликује лик Божији, да дође до свога врхунца и савршенства. Тако, усуђујем се да кажем, можемо ићи корак даље од толеранције, корак даље, а тај корак јесте испуњење старозаветног закона да идемо корак даље до Љубави. Баш како смо чули из данашњег Јеванђеља: Љубав све воли, све трпи, све подноси… Дакле, тамо где је љубав, ту има места за све и сваког човека. Тамо где је љубав нема искључивости, не постоји подела на ми и ви, на ти и ја, него постоји принцип да нема мене, нема ја без ти, без тебе, да не постојимо ми без ви, да нема нас без вас и обрнуто. Тамо где је љубав и благослов Божији ту постоје различитости, али не као поводи за супротстављање, за искључивости и нажалост, оно што је искуство људског рода, за непријатељство. Тамо где је љубав постоји Бог као центар и различитости као различити дарови који су дати појединцима, заједницама, групама и народима да би свако са својим даром афирмисао себе, обогаћивао другог и истовремено могао бити обогаћен другим. То је Јеванђеље Христово.
Толеранција значи трпељивост. Љубав значи да ми је стало до тебе без обзира како се молиш Богу и без обзира на то ком народу припадаш. Љубав значи да ме прихваташ, ти, иако сам другачији, без обзира што припадам и народу другом и на другачији начин се молим јер знамо, и ти и ја, да си ти добио свој дар, ја добио свој дар, да би свако умноживши свој дар, од нас двојице или нас двоје, могао да тим даром сачини букет састављен од различитих цветова, али сада један и јединствен, који одише благоуханим мирисом који храни и тебе и мене. И ево браћо и сестре то је храм Божији. То је место на које смо позвани да долазимо и покушаћу да интерпретирам блаженопочившег учитеља и оца нашег Митрополита Амфилохија који је говорио да постоје различитости међу људима, међу народима, али постоји једна тачка у којој се сви спајају и у којој су сви једно и јединствено, а то је да сваки народ има место на које долази да се моли Богу и да сваки народ има место на које долази да, у сусрету са Богом, упозна себе, упозна Бога и упозна другога. И сваки народ има место на које долази са жељом да, чувши реч Божију, заповест Његову, покуша да се мења и да узраста.
Ми, православни Срби имамо Светог оца Саву, првог архиепископа српског који је био наш, али и свачији, универзалан, баш зато што је био аутентично наш. То је баш зато што се у наше име, за нас и ради нас, подвизавајући се у складу са заповестима Божијим преобразио да буде Светитељ и да постане потпуно наш. Благодаћу Божијом, као и сваки светитељ, постао је универзалан и свачији. И храм зато постоји. Да будемо своји, да будемо наши, али само када живимо у складу са Јеванђељем Христовим, како бисмо онда постали Божији и постали универзални и свачији. То јест, како бисмо благодаћу Божијом своју душу, своје срце отворили и очистили од себичности и егоизма и, сместивши Христа у своју душу, постали способни да сместимо свакога човека и сваки народ. И то данашње Јеванђеље каже без обзира како се тај неко односи према нама јер заповест Христова, забележена руком Светог апостола и јеванђелисте Луке, вели: Љубите и непријатеље своје. А ми додајемо, или боље рећи објашњавамо. Ми непријатеље немамо, то јест никога не доживљавамо као непријатеља, а и онда када је неко против нас, када нас види за сметњу себи, трудимо се да љубав буде сила и снага да разумевање и прихватање тог другог и другачијег буду снага и силе које су најјачи аргументи и покретач, да и он може да се измени.
И зато овде у овом храму, посвећеном ником другом до Светом Сави, има места за све. То је храм Српске православне цркве, то је храм Христов – Бога спаситеља свих људи, у којем мора бити места, баш зато што је то светосавски храм, за све људе и за сваког човека. И овај храм мора бити место које чува идентитет, с једне стране, и гради мостове, с друге стране. Отуда је најбољи могући модел продужетка овога храма гимназија која ће се сазидати. Гимназија која је посвећена Светом Сави и која нас подсећа на давну, стару повест коју је, такође, блаженопочивши Митрополит, учећи се, говорио. Подсећа на повест о грчком философу Арстотелу који се пред крај живота вратио у своју постојбину, у постојбину својих очева Стагиру и подигао, управо, Гиманзију – лицеј. И ево, тако се и наш Свети отац Сава вратио и на овај начин, утемељитељ српског, православног и хришћанског идентитета, молитвом и трудом духовног оца вашег, и продужене руке његовог и нашег учитеља духовног оца. Дакле, ваш отац Јоаникије продуженом молитвом и жељом блаженопочившег Митрополита Амфилохија учинио да се врати дому очевом Свети Сава, да се врати у родно место свога оца, светитеља Стефана Немање, Симеона Мироточивог. Да се врати одакле, заправо, није никада ни отишао, ни одлазио и где је увек био. И овај камен темељац, који смо данас освештали, има ту силу, ту снагу, ту симболику. Он је давно, пре више од осам столећа, донет са Свете Горе Атонске. На том светогорском, хиландарском и ватопедском камену темељцу саздана је, на Христовом Јеванђељу, и заснована култура. Саздана је и вековна државност и ове државе Црне Горе, коју волимо и поштујемо, саздана је и просвета и дипломатија и здравство и све чиме се можемо похвалити и дичити у нашем народу. Саздани смо ми као народ. На том светогорском камену изграђено је наше биће. И поред лицеја, дакле, ниче и ова црква Светога Саве. То значи да ће заједно са школским звоном звонити и храмовна звона. И зато и овде одјекиваће стихови Десанке Максимовић, којима ћу и завршити израз радости, љубави ваше и наше према вама и заједничке према Богу:
Ја знам ко сам
по звону што са задужбина Немањићких пева
По томе што ме од Студенице до Милешева
од Берана до Подгорице и Херцег Новог,
прадедови гледају са иконостаса
и што сваки у руци држи храм.
Ја имам Светитеља за оца
и деда имам
Светитеља имам за кума
и на небесима…
И само када на тај начин храм зидамо и само када такву школу, као што ће бити ова светосавска, имамо, када знамо ко смо, да су нам преци светитељи. То подвлачим – светитељи, дакле они који су се молили Богу и трудили се да ускладе свој живот са Јеванђељем Христовим и заповестима Његовим и који нас гледају са иконостаса. Само тада, браћо и сестре, имаћемо смисао свога постојања, само тада имаћемо заједницу међу собом, разумевање међу собом, љубави међу собом, у породици, у комшилуку, међу рођацима, у свом народу, а и са свим другим народима. И само тада бићемо испуњени увек хвалоспевом и узношењем славе Једноме у Тројици Богу, заједно са Светим оцем Савом, његовм оцем Светим Симеоном Мироточивим, Светим Василијем Острошким, Светим Петром Цетињским у славу Једноме у Тројици Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу сада и увек и увекове векова. Амин.”
На крају је Високопреосвећени Митрополит Јоаникије заблагодарио Његовој светости Патријарху Порфирију што је, као насљедник Светога Саве, послије толико вијекова дошао овдје у Подгорицу да освешта његов храм.
,,Хиљаду година, како каже ријеч Божија, је као један дан и један дан као хиљаду година. Сигурно да не можемо сада разумјети и протумачити смисао ових догађаја али свакако су историјски и не само историјски него и божански. Зато позивамо Вашу светост и браћу архијереје и нашега богомудрог и честитог ктитора, храброг човјека, да одемо и на темеље Гимназије и да тамо, Ваша светости, положимо камен темељац за нову Православну гимназију Светога Саве у Подгорици.
***
Црква и Православна гимназија “Свети Сава” граде се у подгоричком насељу Стари аеродром, на земљишту које је, као и пројекат, приложио г. Ристо Дрекаловић, велики добротвор Српске православне цркве, који ће као ктитор цркву посвећену Светом оцу нашем Сави сам саградити. Главни пројекат обухвата зграду школе и цркву, за коју је узор Црква Светог Саве на Врачару. Православна гимназија “Свети Сава“ у Подгорици почела је са радом ове школске године, а настава се привремено одвија у просторијама зграде која је у непосредној близини Цркве Светог Ђорђа под Горицом, док се не заврше радови на згради школе. Православна гимназија је лиценцирана од стране надлежног државног органа и пружа могућност даљег школовања, као и било која друга средња школа, односно гимназија.Високопреосвећени Митрополит је раније казао да је пред Православном гимназијом “Свети Сава” постављен висок задатак да припреми нашу омладину која ће се овдје учити за школовање и на нашим домаћим и на свјетским универзитетима: “Да се овдје и дјеца и млади и одрасли саберу и да узрастају и у добрим наукама и у православним врлинама; да овдје буде најбољи спој између образовања и васпитања наше омладине.”
Извор: МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА/ Слободанка Грдинић /Фото: Борис Мусић
Цртежи Екатерине Гаврилове
Извор: Фома.ру
Превод: вјеронаука.нет
„Свети Андреј Критски нас је научио истинској школи покајања и молитве, поуци коју нас учи сваке године, посебно током Великог поста, када се молимо у духу смирења, користећи химне његовог Покајног канона, попрскане митаревим вапајем: Помилуј ме, Боже, помилуј ме! Молимо се Свемилосрдном Богу да својим богатим и непролазним даровима награди побожност и труд свих ходочасника!“ – рекао је Патријаршијски викарни епископ Пајсије (Синаитул). Он је такође рекао је овај празник „за Румуне као национални празник“. „Прије свега зато што се непрекидно слави скоро 4 вијека, тачније 382 године: од 1641. до данас, својим молитвама штити земљу и овај народ; и друго, јер на празник Свете Петке-Параскеве хиљаде вјерника, младих и старих, људи из свих крајева земље, али и из иностранства, постају на неколико дана ходочасници и поклоници моштима Свете Петке и других светитеља православне цркве, које се чувају у Јашију“. На сам празник Свете Петке служили су архијереји из 6 Помјесних православних цркава, а на литургији је било око 35.000 вјерника. Укупан број свих који су дошли да се поклоне моштима Свете Параскеве и Светог Андреја Критског био је око 250.000 људи.
“Благодатни Покров Пресвете Богородице почива и на овом светом месту на благоуханију које излази из чудесне иконе Свете Краснице Пећке. Овде смо се окупили привучени том силом. Тако Господ Христос преко своје Свете Мајке крили нас. Та мајчинска заштита је на свима нама, само ако желимо да прихватимо тај покров”, истакао је владика Иларион.
Владика Иларион је рекао да онај који прича о Косову, а не иде на свету литургију, не зна шта говори.
“Ако не будемо на Косову и Метохији на Литургији све је пропало, све је бесмислено, тада Косово нема смисла, Метохија нема смисла”, поручио је владика Иларион.
Епископ Иларион је игуманији и сестрама манастира, као и свим присутним вјерницима пренио благослов Његове светости патријарха српског Порфирија који је, како је истакао, сваког дана уз свој народ.
“Изгледа као да све данас пропада, а нас ево све више и више, зато што наше живљење није на земљи, него на небесима и хвала вам што сте данас овоме посведочили вашим доласком”, поручио је владика Иларион. Јучерашњем богослужењу присуствовала је и помоћник директора Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију Милена Парлић, која је истакла да је бесједа владике Илариона свима дала снагу у овом тешком времену за народ на Косову и Метохији.
“Овај празник и молебани који су претходних дана служени помогли су нашем народу да се мук и тишина који су завладали како улицама севера, тако улицама југа, након стравичних злочина почињених над нашом браћом, пренесе у храмове. У тој тишини и у тој молитви молимо се за мир, очување наших породица, али и мир свуда у свету, где год народ гине. Помолили смо за све који нас у црно завијају, за оне који нас прогањају, за представнике међународне заједнице, који су поред очију слепи, усана неми, да коначно прогледају, проговоре о голготи коју наш народ проживљава под окупацијом привремених институција самоуправе у Приштини”, истакла је Парлићева.
Домаћин славе био је Пећанац Борислав Јокић, а за сљедећу годину те части се прихватио Ненад Нешић из Републике Српске, објављено је на сајту Српске православне цркве. Света архијерејска литургија на празник Покрова Пресвете Богодорице служена је јуче и у манастиру Соколица, чија је црква посвећена овом празнику. Литургију је служио Његово преосвештенство владика рашко-призренски Теодосије, уз саслуживање свештенства и вјерног народа, а посебно дјеце, који су у великом броју дошли да прославе празник у овом манастиру. Након Свете литургије и благосиљања славског колача, сестринство манастира приредило је трпезу љубави за све присутне.
***
У суботу 14. октобра у 18 часова биће уприличен свечани дочек Његове Светости Патријарха српског Порфирија и деснице Светог Спиридона Тримитундског Чудотворца. Након вечерњег богослужења приступиће се поклоњењу и цјеливању моштију Светог Спиридона. У недјељу 15. октобра у 9 часова биће служена Патријарашка Литургија којом ће началствовати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење више архијереја Српске цркве, као и Митрополита Крфа, Паксона и Диапонтијских острва г. Нектарија. Истог дана у 13 часова, Патријарх Порфирије и Митрополит Јоаникије освештаће камен темељац цркве Светога Саве, као и темеље Православне гимназије “Свети Сава” чија изградња је почела у подгоричком насељу Стари аеродром. У 19 часова Патријарх Порфирије ће посјетити Цркву Светог Ђорђа под Горицом, најстарије богослужбено мјесто у Подгорици, у којој је по предању Свету тајну крштења примио Свети Симеон Мироточиви. Свечана духовна академија поводом 10 година од освећења Саборног храма биће одржана у 20 часова на платоу испред Саборног храма. Бесједу ће одржати Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара. Извор: ТВ Храм
| | |
Loading...
Архива
May 2024
April 2024
March 2024
February 2024
January 2024
December 2023
November 2023
October 2023
September 2023
August 2023
July 2023
June 2023
May 2023
April 2023
March 2023
February 2023
January 2023
December 2022
November 2022
October 2022
September 2022
August 2022
July 2022
June 2022
May 2022
April 2022
March 2022
February 2022
January 2022
December 2021
November 2021
October 2021
September 2021
August 2021
July 2021
June 2021
May 2021
April 2021
March 2021
February 2021
January 2021
December 2020
November 2020
October 2020
September 2020
August 2020
July 2020
June 2020
May 2020
April 2020
March 2020
February 2020
January 2020
December 2019
November 2019
October 2019
September 2019
August 2019
July 2019
June 2019
May 2019
April 2019
March 2019
February 2019
January 2019
December 2018
November 2018
October 2018
September 2018
August 2018
July 2018
June 2018
May 2018
April 2018
March 2018
February 2018
January 2018
December 2017
November 2017
October 2017
September 2017
August 2017
July 2017
June 2017
May 2017
April 2017
March 2017
February 2017
January 2017
December 2016
November 2016
October 2016
September 2016
August 2016
July 2016
June 2016
May 2016
April 2016
March 2016
February 2016
January 2016
December 2015
November 2015
October 2015
September 2015
August 2015
July 2015
June 2015
May 2015
April 2015
March 2015
February 2015
January 2015
December 2014
November 2014
October 2014
September 2014
August 2014
July 2014
June 2014
May 2014
April 2014
March 2014
February 2014
January 2014
December 2013
November 2013
October 2013
September 2013
August 2013
July 2013
June 2013
May 2013
April 2013
March 2013
November 1999
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|