Сазнај новости из
хришћанског свијета
У прву недеље по Празнику Светих првоврховних апостола Петра и Павла, 16. јула 2023. године у манастиру Ступље, Њихова преосвештенства епископ бањалучки г. Јефрем и епископ марчански г. Сава, служили су Свете архијерејске литургије у манастирском саборном Храму и капели у манастирском конаку. У капели посвећеној Светим апостолима Петру и Павлу служио је владика Јефрем, уз саслужење свештеномонаха, свештеника и протођакона, истовремено владика Сава предводио је Свету литургију у саборном Храму посвећеном Архангелу Михаилу уз саслужење свештеномонаха, свештеника и ђакона наше Епархије. Послије службе обављен је трократни опход око Храма и освећена манастирска чесма. Након тога вјерујући народ се окупио за трпезом љубави. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке Епископ моравички Антоније присуствовао пленарном засиједању Архијерејског Савјетовања РПЦ20/7/2023
На пленарном засиједању Архијерејског Савјетовања Руске Православне Цркве, које је 19. јула 2023. године одржано у Свето-Тројице Сергијевој Лаври, под предсjедавањем Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, присуствовали су и представници четири Помесне православне цркве: Митрополит филипопољски Нифон (Антиохијска православна црква), Епископ моравички Антоније (Српска православна црква), архимандрит Серафим (Шемјатовски) (Православна црква чешких земаља и Словачке) и протојереј Данил Андрејук (Православна Црква у Америци). На засijедању је било рijечи о текућим питањима црквеног живота, прijе свега ситуацији са Православљем у Украјини. Уводно излагање одржао је Свјатјејши Патријарх руски г. Кирило, након чега је услijедила дискусија. О припремама документа посвећеног погрешном православном учењу о Цркви, као и потезима Константинопољског Патријархата и његових представника, у име Синодске библијско-богословске комисије, говорио је Његово Високопреосвештенство Митрополит мађарски и будимпештански г. Иларион. Предавање које је имало за циљ да све присутне упозна са најновијим промjенама у оквиру државних закона, говорила игуманија Ксенија (Чернега), руководилац Правног одјела Московске Патријаршије. Затим је Митрополит воскресенски Дионисије, први викар Патријарха московског и све Русије, прочитао саопштење посвећено завршном документу засijедања, након чега је исти био и усвојен. Извор: Страница Епископа Антонија Патријарх Кирил: Васељенска патријаршија - оруђе у борби против ПравослављаРуски патријарх Кирил, говорећи на седници Архијерејског сабор Руске православне цркве, истакао је да утицајне светске политичке снаге, непријатељске православљу, чине све да униште хришћанско наслеђе."Утицајне светске политичке снаге, непријатељске не само Русији и православљу, већ и, како сада можемо да проценимо, хришћанском погледу на свет уопште, поставиле су шири задатак од духовне изолације украјинског народа - његова борба против братског и изузетно духовно блиског народа Русије, са којим он заједно чини јединствену православну цивилизацију још из доба Свете Русије“, рекао је поглавар Руске Православне Цркве. Према његовим речима, други и глобалнији циљ је да се прекину или на крају ослабе духовне везе између нашег источнословенског православног света и православне заједнице Медитерана и Блиског истока. "Други задатак који данас решавају силе, непријатељске православљу, јесте спречавање очувања хришћанских темеља, колевке модерне цивилизације – Европе. Другим речима, све се ради да се уништи православље, а на крају и да се у принципу уништи целокупно хришћанско наслеђе“, рекао је патријарх Кирил. Патријарх је огорчено изјавио да је Васељенска патријаршија постала једно од оруђа борбе против Православља. „Дуго су се њени водећи јерарси, уз подршку политичких снага ван Цркве и на њихов подстицај, спремали да разбију јединство Православља, водили тајне преговоре и сплетали интриге“, рекао је поглавар Руске Православне Цркве. Како је истакао патријарх, морамо признати да је делимично решен задатак поделе међу православнима, будући да је раскол који је покренуо цариградски патријарх Вартоломеј изузетно отежао духовно општење Руске цркве са значајним делом грчког православног света. Извор: Спутњик
Мандра, Грчка, 19. јул 2023. године Трећи дан траје битка са пожарима на три главна фронта у Грчкој тј, у западној Атики, Лутракију и Родосу. Ноћ је била веома тешка у све три области, а чим је свануо дан ваздухопловна средства поново су активирана. Према информацијама ЕКАВ јуче, од поднева до 21.00 сати, у здравствене установе превезено је 10 особа са респираторним проблемима, пет из региона Мандра и исто толико из Лутракија. Истовремено, на мрежи се појавило више видео записа на којима се види како грчке православне монахиње одбијају да напусте своје манастире, иако пожари бјесне свуда око њих. Јуче је на Твитер налогу грчке полиције објављен снимак на којем се види како се монахиње, окупљене у порти манастира, крсте и поју, гледајући како се пламен приближава. Поред њих су полицајци који покушавају да их убиједе да се евакуишу на безбједно. „Полиција улаже све напоре да убиједи монахиње да евакуишу манастир у Мандари“, наводи се у Твиту. Грчки медији наводе да је у питању манастир Панагија Горгоепику. Ватра која неконтролисано бјесни, већ је захватила насеље Неа Зои из којег је већ побјегло више од 500 становника. А у селу Агиос Хараламбос у округу Коринтија, грчка „ОПЕН ТВ“ снимила је драматичну сцену како монахиња одбија да напусти цркву и чак се приближава ватри. Новинар „ОПЕН ТВ“ пита: „Зар се не плашиш?“ На шта монахиња одговара: „Ако ће ме Бог спалити, не бојим се. Новинар је на крају одвео монахињу на сигурно мјесто. Припремио вјеронаука.нет Свети Сисоје рођен је 367. године и умро 429. године нове ере. Био je сљедбеник Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. Након смрти свог великог учитеља св. Сисоје се настанио на пустињској гори, званој Антонијева. Стотинама година приказан је у хагиографијама на гробу Александра Великог (356. - 323. п. н.е.) и енигма је и за класичну и за византијску археологију. Квалификовани научници покушавају да дешифрују симболику релевантних хагиографија, од којих прва датира из 14. вијека нове ере. Такође, можемо се запитати зашто је Свети Сисоје увијек приказан испред ове гробнице? Да ли је Свети Сисоје заиста пронашао гробницу Александра Великог негдје гдје је био монах? Да ли ова хагиографија приказује приказ стварног догађаја? Овдје преподобни Сисоје оплакује смрт човјека и царства - сви долазе под власт земаљске смрти. Нико, колико год сјајан био на овом свијету, не може избјећи смрт. Свети Сисоје је сигурно размишљао о бесмислу овог свијета, о крхкости човјека и његових достигнућа; и чињеници да само они који вјерују у Бога живе вјечно. Расправљало се о аутентичности приче и да ли је то приказ историјског догађаја. Александар Велики је сахрањен у Египту и мјесто његовог гроба није познато. Могао је бити отворен у Сисојево вријеме, а његове кости су могле бити изгубљене или расуте. Могуће је замислити да је прича истинита и да је Сисоје посјетио гробницу и ламентирао над њеном судбином. Занимљиво је примијетити да се свети Сисоје назива „Велики.“ На фресци је једна личност коју називамо „Велики“ приказан у тијелу, а други, у историји познат као Александар „Велики“ приказан је као костур. Богатства која је Александар Велики гомилао док је био жив су богатства свијета. Богатство и моћ човјек не може понијети са собом у вјечни живот. Свети Сисоје Велики је, међутим, своје богатство сакупљао у молитвама, крепосном животу и љубави према Богу. Ово благо нас чека у вјечном животу. Сотирис Атанаселис, професор токсикологије на Медицинском факултету Универзитета у Атини, говорио је о светом Сисоју. Конкретно, у свом писму под насловом „Гроб Александра Великог у хришћанској хагиографији“, професор пише: „Имао сам прилику да много пута посјетим цркву Успења Пресвете Богородице у селу Кукули на Епиру. Када сам први пут посјетио ову цркву и видио невјероватну хагиографију, задивила ме је фреска-хагиографија Светог Сисоја на отвореној гробници Александра Великог који запањен тугује због пролазности славе и сузно узвикује: „Гледам те, гробе, е, плаши ме поглед на тебе, | И од срца отиснуту сузу лијем, | Пада ми на ум дуг који сви треба да плате: | Како да пређем, авај, такву границу? | Ах, ах, смрти, ко те може избећи?“ Ученици Светог Сисоја, за које се сматра да су први приказали релевантну сцену, то описују на сљедећи начин: „Велики Сисоје у гробу славног краља Грка Александра, преплашен је и изражава своју тугу због краткотрајне славе па плаче“' „Међутим, поуздано је утврђено да аутор овог текста није свети Сисоје, већ непозната личност истог имена. Дакле, представа туговања Светог Сисоја над гробом, као ликовна интерпретација једног поетског текста, заснована је на неоснованом поистовећивању његовог аутора са тим ранохришћанским пустињаком. Како је претпостављено, томе је узрок могла да буде околност да је епизода разговора са покојником карактеристична за поједина особена дела анахоретске литературе“… (Милош Живковић „Свети Сисоје над гробом Александра Великог“) „Пјесми која јој је послужила као текстуални предложак представе монах се обраћа гробу, а не покојнику“.. „По свему судећи, идеатори иконографске теме поистоветили су неперсонализованог покојника са славним античким освајачем ослањајући се на вишевековну традицију везивања потоњег за теме пролазности и таштине. Мотив за „преименовање“ мртвог анонима у Александра Великог могао је бити пронађен и у тзв. Изрекама филозофа над Александровим гробом. Те кратке сентенце, сачуване у раним арапским и сиријским верзијама, али и у грчком преводу у једном рукопису из XVII/XVIII века, веома су занимљиви сведени литерарни коментари личности, биографије и судбине Александра Великог из сентименталне морализаторско-дидактичке перспективе обележене идејом vanitas-а“ (Милош Живковић „Свети Сисоје над гробом Александра Великог“) Милош Живковић (Византолошки институт САНУ, Београд) у чланку под називом „СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ.ЈЕДНА МОНАШКА ТЕМА ПОСТВИЗАНТИЈСКЕ УМЕТНОСТИ И ЊЕНИ ПРИМЕРИ У СРПСКОМ СЛИКАРСТВУ XVII ВЕКА“ такође пише: “Из многобројних писаних извора сазнајемо да су, поједностављено речено, онако како на фрескама ава Сисоје гледа Александров гроб, многи православни подвижници посматрали сопствени, припремљен још за живота. Тако се у житију једног од утемељитеља пустињачког монаштва, Светог Антонија Великог, саопштава да је он једно време проводио у гробници борећи се са демонима. И збирке прича о његовим следбеницима – Apophthegmata Patrum – обилују упечатљивим изрекама пустињака и описима њихових подвига који се односе на сталну заокупљеност смрћу. То је подразумевало и пребивање у сопственом гробу или још активнији, а за наше истраживање занимљивији вид контемплације – плач над својим унапред припремљеним посмртним почивалиштем. Зарад поређења са ликовном представом која је предмет наше пажње, вреди нарочито скренути пажњу на једну сликовиту и потресну поуку аве Евагрија: „Када седиш у својој келији сабери свој ум. Сети се дана смрти: види тада умирање тела (курзив М. Ж), замисли несрећу, осети бол, осуди таштину света, да би могао заувек да будеш пред тиховањем и да не онемоћаш.“ Сличним мислима прожете су VI и VII поука Лествице Јована Лествичника, посвећене сећању на смрт и дару плача. Различити прикази светог Сисоја у хагиографији Његови први прикази, у 16. вијеку, представљају га као уваженог старца. Свети Сисоје је увијек приказан поред гроба Александра Великог, размишљајући о бесмислу живота и неизбјежности смрти. Али зашто Александар Велики, а не неко други? Треба напоменути да су сличне хагиографије као она из Кукулија пронађене у Великој лаври и манастиру Ксиропотамос на Светој Гори, манастиру Варлаам у Метеорима (1566) и манастиру Мегисти у Кастелоризу. Сличне хагиографије могу се наћи у црквама Касторије. Године 1552. насликана је фреска у параклису Светог Јована Богослова у Манастиру Богородице Мавриотисе у Касторији, гдје су, изузетно, приказана три скелета у гробу. Такође, у капели Светог Јована Богослова у манастиру Панагија Мавриотиса (1552.), у светом Николају Богослову (1662.) и у цркви Јована Претече у округу Апозари ( 1727). Сличан приказ постоји у манастиру Светих Архангела у Милијима, Пилион (1774). Представу Сисојевог ламента налазимо и у у Калабаки код Метеора (1573). У том храму је, као и у Великој Лаври, представа Светог Сисоја над гробом Александра Великог насликана у близини петраркијанске сцене Тријумфа смрти. Свему овоме треба додати и релативно каснији приказ Успења Богородице у Кукулију, Загори (1788). Од посебног значаја је хагиографија Светог Јоаникија Богослова у манастиру Панагија Мавриотиса у којој је Свети Сисоје приказан испред отворене гробнице гдје су, заједно са костуром Александра Великог, приказана још два костура. Према једној верзији, ово показује постхумну једнакост краљева и не-краљева. Али да ли овај приказ указује на сахрану Александра Великог у заједничкој гробници? Оно што хагиографију Кукулија чини другачијом (и јединственом у односу на остале хагиографије) је то што се на глави скелета Александра Великог налази златна круна. Једна од изразито особених поствизантијских иконографских тема –представа ламента eгипатског аве Сисоја над гробом Александра Македонског – насликана је и у неколико српских храмова током прве половине XVII вијека. Судећи по описима истраживача, представа Светог Сисоја над гробом Александра Великог била је приказана и у Цркви Благовештења у селу Јекси код Ријеке Црнојевића, као и у Цркви Успења Богородице манастирa Режевићa у Паштровићима, на слоју живописа датованом у последње године треће деценије XVII века. Још један пример потиче из црногорског приморја. Реч је о фресци у Цркви Успења Богородичиног манастира Подмаина (Подострога) код Будве, осликаној убрзо после изградње 1630. године.Та композиција, тек недавно препозната. Иста иконографска тема уврштена је и у програм зидног сликарства Храма Светог Николе овчарско-кабларског Манастира Никоља. Најстарија сачувана представа на Атону настала је 1546. године када ју је у припрати Манастира Ставрониките насликао Теофан Крићанин, најистакнутији протагониста замашне умјетничке обнове Свете Горе у XVI вијеку. У најстарије фреске Светог Сисоја над отвореним гробом спада и она у трпезарији Велике Лавре, остварење истог мајстора из треће четвртине XVI вијека. У XVII вијеку, када су настали и oписани српски примјери, грчки зографи проносе представу ламента Светог Сисоја широм Балкана. Они су је, на примјер, 1606/07. године насликали у Слимничком манастиру, на подручју Охридске архиепископије, као и у неколико цркава у данашњој Бугарској –Храму Светог Спаса у Несебру (1608/09),припрати Цркве Рођења Христовог у Арбанасима (1638), те у Храму Светог Атанасија (1667, сл. 5) и Манастиру Успења Богородице у истом месту (1684–1692). „Умири сваког дана да би остао жив; јер ко се боји Бога тај ће бити увек жив“ Свети Антоније Велики Потврђена су силна предања која се преносе од 16. вијека, али и сви писани извори који говоре о посебном односу царске Русије према манастиру Папраћа код Зворника.Како пише Спутњик пронађен је материјални доказ, новчић. Руски цар, Иван Грозни био је мека срца према српским монасима у највећем духовном центру православља на простору Босне и Херцеговине. "Предање о јаким везама манастира Папраћа са Русијом било је толико јако, да се у његовом преношењу дошло и до тога да је заправо ријеч о руском манастиру", каже нам игуман ове светиње у Републици Српској, Нектарије Тешић. Путопис свештеника Петра Лапчевић из 1887. објављен у "Босанској вили", један је од разлога зашто је Епархија зворничко – тузланска позвала археологе. Овај прота копао је испод куполе садашње цркве и у малој припрати - и нашао кости. Свештеник је копао гдје треба, археолози су у темељима, у наосу велике цркве из 16. вијека пронашли и мању једнобродну, која је имала припрату са гробницом на свод. Црква је из доба Немањића, јер датира из 13. или са почетка 14. века, из времена краља Драгутина, а вјероватно је задужбина локалног властелина. "Била је украшена српско – византијским фрескописом, он је дјелимично очуван фрагментовано, али довољно за анализе да потврдимо о ком периоду се ради. Нажалост, велика гробница у средини цркве, опљачкана је у 19. вијеку, али имамо сачуване кости. Довољно да можемо да урадимо анализу, да видимо кад су сахрањени и да ДНК анализом видимо сродство између покојника", каже археолог Регионалног музеја у Добоју, Александар Јашаревић. Помоћ руских царева српском манастиру Он додаје да, од када су ископавања почела, нема краја изненађењима, а највеће је и највредније, пронашли су "денге", ситан сребрни новац Ивана Грозног кован од 1547. до 1558. године. Пронађен је и новац његовог насљедника Фјодора, први конкретни физички докази путовања папраћких игумана и монаха у Русију гдје су добијали помоћ за обнову манастира и богослужбени живот. "Манастир је примао веома издашну помоћ руских царева, огледала се у богослужбеним књигама, одређеним црквеним сасудама, али оно што је најважније, то су повеље руских царева, почев од Ивана Грозног. Папраћки игумани сваких осам година могу долазити и слободно прикупљати добротворне прилоге по Русији", прича нам главни археолог. С временом су добили царску дозволу да долазе сваке године. Било је то веома значајно, с обзиром да је 16. век, читав Балкан био под османском влашћу, приход из велике православне државе, као што је Русија, био је важан за одржавање, не само веза, био је важан и за економију. "Манастири нису само богослужбена мјеста, они су и центри економије, писмености, центри културе, тако да је јако важно да је Русија манастиру помагала да обнови и оснажи свој културни утицај у регији", каже Јашаревић. Пронађено и гробље Изненађењима нема краја, поред цркве, пронађена је и велика некропола, до сада је истражено око 130 гробова. Било је то огромно гробље са више од хиљаду сахрањених. Мјесто почивања становника средњовјековне Папраће све до изградње данашње велике цркве, око 1540 године. И конаци који су откривени показују велики значај овог мјеста, ту је било бројно монаштво, како се и помиње у писаним изворима. "Дужина једног конака је преко 50, а широк је 6, 7 метара. Сада истражујемо монашке келије, претпостављамо да је са западне стране била манастирска трпезарија и пратећи економски објекти. Добијамо слику једног монументалног и значајног манастирског комплекса". У манастиру као на руском двору Колику је економску моћ захваљујући Русији имала Папраћа јасно је и по осталим артефактима, пронађени су стакло из 16. вијека увезено из Венеције и Дубровника и остаци најлуксузније османске керамике из Мале Азије. Манастир је имао новца и за ексклузивне ствари. Игуман Нектарије у Папраћу је дошао прошле године, каже да не може да опише своја осећања, раније је боравио у манастирима новијег датума, а родом је баш из ових крајева, из Зворника, Папраћа му је увијек била најближа. Осам вијекова благодати "Увијек кад сам долазио, било је неко посебно осјећање када уђем, велика црква, највећа православна у БиХ, постоји 500 година, можете замислити да је пет стотина година неко служио Литургију овде, колико пута ...". Сада када зна да се наш народ на овом мјесту готово непрекидно моли осам вјекова, узбуђење је још веће. И срце препуно, јер велика је и благодат. "Кад сам први пут служио Литургију овде, ја вам не могу описати, то је друга димнзија, кад се молите Богу, кад кадите, причешћујете људе, кад се ви причешћујете, сасвим је осећање другачије у односу на манастир који је тек у повоју". Стара црква под стакленим подом Ову благодат осјете сви који вјерују, па је епископ зворничко – тузлански Фотије који је и покренуо археолошка ископавања, епархија је сама финансирала прву годину истраживања, става да се од цркве не прави музеј. Ипак, и струка и монаштво сагласни су да дио овог великог и важног открића треба оставити на свијетлу дана, под стакленим подом. "Сви смо за то да буде стакло, али само један дио, који ће да задовољи туристе, људе који дођу да виде остатке старог храма и дио гробнице", каже отац Нектарије. Новчићи Ивана Грозног и његовог сина Фјодора, докази о посебним везама Срба и Руса од драгоценог метала, послати су на гланцање. Њихова конзервација биће завршена до краја године. У 6. недјељу по Духовима и на дан успомене светих мученика Јакинта и светог патријарха цариградског Анатолија и осталих Његово Високопреосвештенство г. Хризостом митрополит дабробосански служио је свету архијерејску литургију у храму светог оца Николаја архиепископа мириликијског у манастиру Добрунска ријека. Високопреосвећеном су саслуживали: архимандрит Јован Гардовић, протосинђел Михаило Боровић и ђакон Василије Пајевић. .................. У току свете архијерејске литургије Високопреосвећени Господин Хризостом рукоположио је монаха Тихона Дувњака, сабрата овог манастира у чин ђакона.Претходно је Високопреосвећени Господин Хризостом прије свете арх. литургије монаха Тихона рукопроизвео у чинове чтеца и ипођакона. У бесједи на јеванђеоску тему ''Не бој се, опраштају ти се гријеси твоји'' Високопреосвећени је прије свега изразио велико задовољство данашњим догађајем и рукоположењем у чин јерођакона монаха Тихона и честитао му рукоположење те пожелио да му буде на спасење, као и на спасење свих оних којима ће, ако Бог да од сада служити и проповиједати. Пожелио му је да свијетли вјером, љубављу и подвигом. У наставку бесједе Високопреосвећени је истакао и рекао: ''....они донесоше одузетог, односно парализованог човјека и положише га пред Господа Исуса Христа. Свети јеванђелист не помиње и не описује реакцију Господа на то што они (многобожци) чине, већ одмах истиче да Господ види ВЈЕРУ њихову. Вјера је та која чини чуда. Све је могуће ономе који вјерује! Видећи вјеру њихову рече парализованом: синко, не плаши се, опраштају ти се гријеси твоји!!! Господ игнорише физичку немоћ и болест већ одмах истиче суштину проблема овог човјека, а то је гријех, то су гријеси. Господ га ослобађа од узрочника његове болести, а то је гријех,........... Чувш ово ''богохуљење'' лицемјери - књижевници и фарисеји одмах реагују говорећи: овај хули на Бога!!!....... То је опасна оптужба, која се код Јевреја није опраштала......... А онда их Господ изобличава постављајући им питање: шта је лакше, рећи: опраштају ти се гријеси; или рећи: устани и ходи! На ово постављено питање лицемјери - књижевници и фарисеји остадоше нијеми........ а Господ рече узетоме: устани, узми одар свој и иди кући....'' Предсједник Републике Српске Милорад Додик разговарао је данас у Бањалуци са Његовим преосвештенством епископом бањалучким Јефремом. Предсједник Републике изјавио је да је улога Српске православне цркве веома важна на овим просторима, јер чува идентитет и окупља народ. Овом приликом, разговарано је и о могућностима развијања заједничког програма власти и цркве о изградњи вртића у оквиру православних објеката. „На тај начин би могли да развијамо димензију коју Црква има, а то је образовање у смислу највреднијих националних вриједности за српски народ“, рекао је предсједник Додик. Предсједник Српске је истакао да је веома важно задржати вјеронауку у школама без обзира на одређене тенденције да се то питање регулише на другачији начин. „Остаћемо привржени томе да вјеронаука остане у школама“, поручио је предсједник Додик. Предсједник Републике је навео да је са владиком Јефремом разговарао о пројектима који су у току у Бањалучкој епархији, попут руско-српског храма у Бањалуци чију изградњу помаже Република Српска. „Поносан сам на чињеницу да смо протеклих година успјели изградити и обновити више од 300 православних објеката у овој епархији. У овом тренутку се гради више од десет цркава“, нагласио је предсједник Додик. Предсједник Републике Српске је истакао да би у августу Бањалучку епархију требало да посјети и Његова светост патријарх српски Порфирије и да ће то бити прилика да се поново разговара о овим темама. Извор: предсједникрс.нет Дана 17. јула 2023. године, у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског у Карловцу, прослављена је успомена на патрона Епископије горњокарловачке, Светог свештеномученика Саву Горњокарловачког и са њим пострадале свештеномученике и мученике. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ далматински господин Никодим, коме су саслуживали Епископ јегарски Нектарије, викар Патријарха српског господина Порфирија, Епископ горњокарловачки господин Герасим, уз саслужење архимандрита Наума (Милковића), протопрезвитера-ставрофора Славише Симаковића, јеромонаха Саве (Јаковљевића), презвитера Бранка Сантрача, ђакона Момира Ђукића и ђакона Будимира Кокотовића. На малом входу Епископи далматински г. Никодим и јегарски г. Нектарије прочитали су одлуке Светог Архијерејског Сабора наше Цркве о прибрајању епископа Данила (Јакшића), 73 свештеномученика горњокарловачких пострадалих у време Другог светског рата и деце – младенаца уморених у логорима Јастребарско и Сисак 1942. и 1943. године, лику светих. По прочитаној саборској одлуци, уз појање тропара новојављених светих Епархије горњокарловачке, Архијереји су крстолико уздизали иконе Светог владике Данила, Светих 73 свештеномученика горњокарловачких и Свете деце мученика јастребарских и сисачких, благосиљајући све присутне. Након освећења славског колача и кољива у част заштитника Епископије горњокарловачке, пригодном беседом, свим присутним епархиотима, владика Герасим честитао је данашњи велики празник и славу богоспасаване епархије горњокарловачке рекавши: „Црква Божија је препуна Светих мученика и исповједника јер Црква Божија и почива на крви мученичкој. Тако и наша епархија, премда није дала никога од преподобних отаца, изњедрила је мноштво Светих мученика. Црква је увек живела живот народа и никада није остављала свој народ у тешким временима, о чему нам свкедочи и данашњи празник. Кроз свештеномученика Саву и остале са њим пострадале свештенике ми прослављамо и све остале мученике из реда верног и богољубивог народа. Тим поводом смо се данас сабрали овде и ја желим свима вама да честитам данашњи празник и славу епархије горњокарловачке, нека Господ заштити и сачува све нас сабране и наше госте преосвећеног епископа далматинског Никодима и преосвећеног епископа јегарског Нектарија, викарног епископа нашег најсветијег патријарха Порфирија“. Владика Никодим у својој бесједи рекао је: „…Треба да знамо браћо и сестре да су мученици највећи украс, највећи дар који може један народ да да Господу своме. Јер они су поштовали и следили речи данашњег јеванђеља „тамо где је благо ваше, тамо ће бити и срце ваше“, те зато дадоше живот свој зарад Господа. Тако и ми треба да изаберемо да Господ буде благо наше, како би и срце наше било свагда са Господом…“ Извор: Епархија горњокарловачка Најстарији јерарх Антиохијске Патријаршије, умировљени митрополит Георгије (Ходр), напунио је 6. јула 100 година. Бивши митрополит Ливанских гора надалеко је познат у свијету као истакнути специјалиста у области православног богословља и духовности, као активан учесник екуменских активности и контаката са муслиманима. Митрополит Георгије (Ходр) је епископ Антиохијске православне цркве. Рођен је 6. јула 1923. године у Триполију, гдје је провео дјетињство и младост. Затим је студирао на језуитском универзитету Светог Јосифа у Бејруту, гдје је дипломирао право 1944. године. Током студија упознао је групу својих младих истомишљеника, који су, као и он, били забринути због проблема маргинализације православних у ливанском друштву и њиховог постепеног одступања од сопствене вјере и коријена. Желећи да се томе супротстави, 16. марта 1942. године, заједно са још 15 студената медицинског и правног факултета, оснива Православни омладински покрет (Mouvement de la Jeunesse Orthodoxe), чији су циљеви били прокламовани оживљавање монаштва, хришћанске проповиједи у радној средине, оживљавање парохијског живота, социјална служба. Покрет је почео да се брзо шири и допринио је значајном препороду Антиохијске православне цркве. Затим је изабран за генералног секретара овог покрета, учествовао је у антиколонијалним говорима. Да би стекао богословско образовање, будући митрополит Георгије је отишао у Француску, где је ступио на Богословски институт Светог Сергија у Паризу. Крајем 1940-их, заједно са о. Јованом Мајендорфом, прот. Александром Шмеманом, Николаем Ниссиотисом стајао је на почетку Свјетске федерације православне омладине „Синдесмос“ (енгл. Syndesmos). Године 1952. дипломирао је на париском богословском факултету и вратио се у домовину. 12. децембра 1953. године рукополжен је у чин ђакона, 14. децембра исте године - у чин презвитера, од 1955. године служио је у парохији пристанишне области Триполи. 15. фебруара 1970. године хиротонисан је за епископа са уздизањем у достојанство Митрополита Ливанских гора. У различитим временима предавао је арапску културу на Либанском универзитету и пастирску теологију на Баламандском теолошком институту. Одликован је докторатом honoris causa Владимирске духовне академије у Њујорку (1968) и Париском Протестантском богословском факултету (1988). Митрополит Георгије је активно учествовао у екуменским активностима и контактима са муслиманима. Његови текстови о међурелигијском дијалогу објављени су на разним језицима. Редовно је писао чланке за либанску штампу, а 2015. године објављивање чланка 92-годишњег јерарха допринијело је рјешавању политичке кризе у Либану. Тадашњи предсједник Либана Мишел Аун му је 2017. године уручио Орден кедра – највишу награду Републике-за своје служење Либану, због указане храбрости и посвећености и за дугогодишњу јавну службу. Награда је уручена 31. јануара у Бејруту у присуству православног патријарха Антиохије Јована Х. Примајући орден, 93-годишњи митрополит Георгије подсјетио је тада на Христове ријечи: “Сваки који велича себе биће понижен, а који понизи себе биће узвишен” и рекао о свом ставу према старости, која, према његовим ријечима, пружа изузетну прилику да се ужива у смирењу (Лк 14, 11) – “вратима сваке врлине”. У суботу, 15. јула 2023. године, у Саборном храму Пресвете Тројице у Теслићу, Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије освештао је иконе које је у мозаику урадио умјетник Ђуро Радуловић, а намјењене су за улазне капије у порту овог светог храма. Иконе су дар г. Константина Гајића, г. Ђорђа Гајића, супружника Душка и Миланке Мићић те браће Милана и Милорада Благојевића, сви поријеклом из Теслића. Овом приликом Преосвећени владика Фотије је, на приједлог старјешине храма Пресвете Тројице протојереја-ставрофора Миладина Вуковића и братства храма, уручио архијерејске грамате приложницима у знак захвалности на њиховом дару. Извор: Епархија зворничко-тузланска Свеепархијски сабор у спомен на Свештеномученике Митрополије дабробосанске одржан је, 15.7.2023. године, у порти Храма Светог пророка Илије на Сокоцу. Сабор је почео Светом архијерејском литургијом, којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. Саслуживао му је домаћин, Високопреосвећени Митрополит даробосански Хризостом са свештенством Митрополије дабробосанске и других епархија СПЦ. Његово Високопреосвештенство Митрополит Хризостом рекао је да Свети великомученици дабробосански, не само да сабирају, него и обавезују Цркву и вјернике да се сјећају свих оних који су мученички пострадали за крст часни и слободу златну, достојанство и право српског народа да живи и опстане. Митрополита Хризостом изјавио је новинарима у порти цркве Светог пророка Илиједа су свештеномученике ове митрополије, са Светим Петром Сарајевским на челу, усташе ставиле на најстравичније муке. “За страдање толико хиљада свештеника, митрополита, епископа и вјерног народа сигурно су одговорне хрватске усташе и не треба нико да се покрива фашизмом, нацизмом.. Ово је чисто усташко дјело”, рекао он. Он је нагласио да су усташе починиле геноцид над српским народом, али да је Бог управо путем Цркве прославио оне који су мученички стадали, прије свега Свети Петар, који је био једна од највећих људских громада у српском народу и Српској Православној Цркви. Митрополит Хризостом је подсјетио да је Свети Петар Сарајевски први страдао, бачен у јаму Јадовно на Велебиту, а послије њега су на различите начине страдале стотине свештеника и народ. “Данас је наш сабор, ми се њих сјећамо и молимо Богу, а они се сигурно данас моле за нас и радују се да их нисмо заборавили и већ да се као њихова духовна дјеца и потомство овдје окупљамо”, поручио је Владика Хризостом и захвалио вјерницима који су дошли да пропрате овај велики догађај. Високопреосвећени Митрополит Јоаникије рекао је да на овакве празнике, када се славе свети Божији угодници, не позивамо ни на какаву мржњу и освету, него на љубав и праштање. Према његовим ријечима, мучитељи и злочинци су хтјели да их униште и избришу њихово име из нашег народа, али да се догодило супротно. “Они су вјечно остали и вјечно живе у нашим душама, зато што су живи пред престолом Божијим”, додао је Митрополит црногорско-приморски. Бесједећи о сабору у спомен светих свештенимученика, исповједника и новомученика Митрополије дабробосанске протојереј ставрофор Владимир Ступар рекао је да “заједничко и саборно спомињање свештеномученика није искључиво утемељено на памћењу и сјећању прошлости, већ је Духом Светим утемељно на сјећању вјечних и непролазних ризница Царства Божијег”. Ступар је рекао да су управо ове ризнице оне у којима је сабрана пшеница Божија, а који су свштеномученици, исповједници и новомученици које данас прослављамо постали кроз своје страдање за Христа. Он је навео да Света црква носи спомен на све страдале мученике и новомученике и радује се, јер је кроз крст Христов и његово васкрсење свако страдање добило вјечни смисао јер је утемљено на љубави. Свети архијерејски сабор СПЦ у мају 2005. године прогласио је светим Свештеномученике дабробосанске пострадале од усташа од 1941. до 1945. године и од комуниста након Другог свјетског рата. Међу Свештеномученицима дабробосанским су митрополит дабробосански Петар (Зимоњић) и владика Варнава (Настић), али и парох гласиначко-кошутички Велимир Мијатовић, чије мошти од јуна 2019. одлуком Митрополита Хризостома почивају у цркви Светог пророка Илије на Сокоцу. Прво саборно прослављање било је 2021. у древном манастиру Возућица, а потом у порти цркве Светог пророка Илије у Илијашу. Свети архијерејски сабор СПЦ у мају 2005. године прогласио је светим Свештеномученике дабробосанске пострадале од усташа од 1941. до 1945. године и од комуниста након Другог свјетског рата.Прво саборно прослављање било је 2021. у древном манастиру Возућица, а потом у порти цркве Светог пророка Илије у Илијашу. Начелник општине Соколац Милован Бјелица послао је поруку православном народу да се окупљамо око наше цркве, подржимо православну цркву која је опстала кроз вијекове, да се сложимо и да радимо на очувању и јачању Републике Српске. Православна црква 15. јула прославља празник Полагања чесне ризе Пресвете Богородице у Влахерни. Према предању, ризу Пресвете Богородице пронашли су блиски сарадници византијског цара Лава Македонског, браћа Галвије и Кандид, у близини Назарета, у кући једне побожне Јеврејке. Одатле су браћа пренијела кивот са великом хришћанском светињом у Цариград, гдје су га са поштовањем примили свети патријарх цариградски Генадије (†471) и цар Лав. У предграђу Цариграда, Влахерни, близу мора, подигнут је храм у част Богородице, гдје је 2. јула 458. године свечано пренесена риза и постављена у нови кивот. Затим су њен свети омофор и дио њеног појаса стављени у ковчег са Богородичином ризом. Касније су се по молитвама Богородице збивала бројна чудеса у Влахернском храму пред Њеном ризом. Прије свега спас Цариграда од страних освајача. Тако је, на примјер, Богородица спасла град током опсаде Авара 626. године, Персијанаца 677. године, Арапа 717. године, а такође и 860. године од руске флоте кнеза Асколда и Бугара 926. године. Наиме, 18. јуна 860. године, руска флота принца Асколда, са преко 200 бродова, налазила се у приобаљу Црног мора код Босфора, полако упловљавајући у Златни рог, угрозивши Цариград. Руски бродови су били толико близу да су видјеле зидине града, истовремено искрцавајући пјешачку војску на обалу. Цар Михајло III (840-867) прекида своје походе против Арапа, и враћа се у Цариград. Цијелу ноћ проводи на молитви ничице на каменом поду Влахернског храма, док је Патријарх Фотије позивао народ на плач и покајање, усрдно молећи Мајку Божију да помогне и спасе град од најезде незнабожачких Руса. Опасност се повећавала сваког часа, а град је био беспомоћан. У таквим околностима, донесена је одлука да се спасавају Црквене светиње, поготово риза Пресвете Богородице, која се налазила ту, у Влахернском храму. Послије свеноћног бденија, ризу Пресвете Богородице носе у литију око градских зидина, њен крај умачу у воду Босфора, и враћају у центар града где се налази црква Свете Софије. Мајка Божија је услишила њихове молитве, заштитила град угасивши гњев руских ратника. Склопљен је мир, и принц Асколд је прекинуо опсаду града. 25. јуна је руска војска почела са повлачењем, понијевши са собом договорену суму новца, као надокнаду. Недјељу дана послије, 2. јула, на исти онај дан када је прије 402. године, по први пут положена у цркву Влахерна, чудотворна риза Мајке Божије је враћена на своје мјесто у ризницу Влахернске цркве. Због тога је Патријарх Фотије, установио празник Полагање ризе Пресвете Богородице, и одредио да се празнује 2. јула. Влахернски храм цркву почели су да посјећују многи ходочасници који су долазили да се поклоне ризи Пресвете Богородице. Године 1434. храм је страдао у пожару (до 19. вијека није обнављана). Међутим, риза је спашена. Светиња је била у Византији неко вријеме до 1453. године. Када су земљу заузели Турци, хришћани су успјели да изнесу вриједну светињу. Сада се њене честице налазе на различитим мјестима свијета. То су, на примјер, Латеранска базилика у Риму, црква Влахерна у грузијском граду Зугдидија (гдје су смештене друге светиње спасене од пожара у Влахерни, укључујући Богородичин појас). Такође, дио ризе налази се, заједно са другим светињама, у „Дионисијевом ковчегу“ – реликвијару направљеном по наруџбини суздалског кнеза Дмитрија Константиновича (1322-1383). Суздалски архиепископ Дионисије донио је дио ризе из Цариграда у Русију далеке 1381. године. Светиња се вијековима чувала у Благовештенској саборној цркви, а сада се налази у Оружарници Московског Кремља. Године 2008. честица ризе пренесенаа је у Саборни храм Христа Спаситеља.
Русија оптужује Украјину да је дозволила пренос православних светиЊА у ЕвропуРуска спољна обавјештајна служба (СВР) саопштила је да је Украјина овластила УНЕСКО да премјести светиње православног хришћанства из манастира Кијево-Печерска лавра у Европу. Директор СВР-а Сергеј Наришкин саопштио је да ће артефакти бити пребачени у музеје у Италији, Француској, Њемачкој и Ватикану. Према ријечима Наришкина, "глобалистичке елите, познате по својој страсти да присвајају туђе вриједности, појачавају напоре за пљачку Украјине." Додао је да док се раније радило о финансијским и материјалним ресурсима, као што су жито и плодно тло, "сада су у питању православне реликвије на украјинској територији". Украјинске власти, тврди је шеф СВР-а, извршиле су попис црквене имовине и издвојиле финансијска средства за транспорт у Европу. "Нема сумње да повратак реликвија није дио планова Запада. Напади на Кијевско-печерску лавру логичан су наставак приче о тајном извозу са украјинске територије најстаријих византијских икона, које су изложене у француском Лувру од 14. јуна 2023. године", наведено је у саопштењу.Шеф обавјештајне службе тврди да су иконе уклоњене из Украјине уз посредовање швајцарске невладине организације Међународна алијанса за заштиту културног наслијеђа у зонама сукоба, која ради у сарадњи са УНЕСКО-ом.
"Западни пљачкаши гробова заборављају да су за њих украдене реликвије само скупи 'артефакти', док су за руски свијет непроцјењиве светиње", рекао је он, обећавши да ће Москва учинити све да их врати. На празник Сабора светих дванаест апостола, Владика Димитрије служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог апостола Павла у близини пећине познате као Павлова пећина*, гдје је уочи празника Владика предстојао на Вечерњој служби. Преосвећеном Владици саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије Захумско-херцеговачке и приморске. Бесједећи након Литургије, Владика је честитао празник сабранима похваливши нарочит труд који је био неопходан да би се састали на служби и зажеливши да Бог узврати благодаћу. Усмјеравајући пажњу сабраних вјерника на икону празника, Владика је појаснио да се Павле налази са апостолима иако изворно није био међу њима јер је на то мјесто изабран Матија, али је Павле изабран посебним промислом Божијим и из тог разлога се налази међу дванаесторицом. То служи као поука да увијек постоји простор слободе гдје има мјеста за сваког човјека. У Богу ништа није завршено и одређено, јер је срце човјеко оно на што Бог рачуна. Тако има простора и за човјека попут Савла, гонитеља цркве, кога је Бог узео за себе и отворио му врата Царства Небеског. Пола Новог Завјета је дјело апостола Павла, што је знак и људима да је Божији промисао широк и дубок и висок, а човјек треба само да отвори своје срце и припреми своју вољу за Божију благодат како би Бог излио милост и благодат у његов живот. Извор: Епархија ЗХиП *Павлова пећина (Петропавлова пећина) се налази у Петровом пољу у близини Требиња. У ову пећину је према предању долазио свети апостол Павле па јој отуда и име. По предању он је кријући се од римске власти у овој пећини покрштавао народ. Традиционално се сваке године у пећини, на Петровдан, окупља велики број вјерника уз присуство свештеника који обављају службу. Пећина има камени олтарски дио и икону светог апостола Павла. Сама пећина се састоји од неколико дворана богато украшених сталактитима и сталагмитима. У унутрашњости пећине се налази и мало језеро за које постоји вјеровање да ће дјевојке које се умију његовом водом на Петровдан бити лијепе и привлачне, а вјерује се да помаже и нероткињама. Ова пећина је под заштитом Завода за заштиту културно историјског и природног насљеђа Републике Српске, и спада у природно добро III категорије. Извор: Википедија Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил упутио је писма Предстојатељима Помјесних православних Цркава у којима их обавјештава о новим покушајима да се Кијево-Печерска лавра одузме од Украјинске Православне Цркве и замоли их да се интензивно моле за гоњену канонску Цркву у Украјини. Поред извештавања о новим покушајима заузимања Кијево-Печерске лавре, Предстојатељ је навео и друге чињенице прогона вјерника Украјинске православне цркве, преноси сајт patriarchia.ru. „У допуни мог писма од 11. марта ове године. о пријетњи одузимања Кијево-печерске лавре од Украјинске православне цркве, братски вам просљеђујем информативну потврду о поновним покушајима заузимања Лавре и других већих манастира Украјинске православне цркве као и дискриминаторне законе усмјерене против ње, противзаконита дејства украјинских специјалних служби, локалних власти, на случајеве агресије и насиља према вјерницима канонске цркве, као и на реакције међународних организација за заштиту људских права на ово“, написао је Његова Светост. Патријарх Кирил је замолио предстојатеље помјесних цркава да се дубоко моле за страдалну Украјинску православну цркву, изразивши наду у „сваку могућу подршку у тешком времену за православни народ Украјине“. Према његовим ријечима, пут ка миру је у поштовање светиње, али украјинске власти настављају прогон УПЦ. Глас о светој браћи, која су све бесплатно исцјељивала, без обзира ко им се обратио, раширио се међу људима. Учитељ Козме и Дамјана, који их је некада учио вјештини лијечења, завидио им је на слави. Позвао их је у планину да сакупљају љековито биље, убио их и бацио њихова тијела у ријеку. Било је то 284. године. Црква слави свете мученике и бесребренике браћу Козму и Дамјана 14. јула. Молимо им се за изљечење од разних болести. Многи данашњи љекари поштују браћу исјелитеље као своје заштитнике. Цртежи Наталије Кондратове /Извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет Поводом доласка Његовог Преосвештенства епископа марчанског г. Саве у Епархију бањалучку служен је, вечерас 13. јула 2023. године, свечани чин доксологије у Придворном храму Свете Тројице у Бањалуци којем је присуствовао велики број вјерника, свештеника и монаха. Епископа Саву испред Храма Свете Тројице дочекао је Његово Пресвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем са свештенством и монаштвом Богом чуване Епархије бањалучке. На редовном мајском засокедању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве одржаном од 14. до 20. маја у крипти Храма Светог Саве одлуком Светог Архијерејског Сабора Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викарни епископ Патријарха спрског изабран је за викарног епископа Његовог Пресвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, са досадашњом титулом.Након свечаног чина доксологије служено је и вечерње богослужење. У надахнутој бесједи Његово Пресосвештенство епископ бањалучки г. Јефрем је подсјетио на разлоге због којих је затражио да се донесе оваква одлука, али се присјетио и периода када је дошао у трон бањалучких епископа. „Те давне 1980. стање у цркви било је лоше. Али од тада је Црква напредовала. Изграђени су нови, а обновљени стари храмови, а народ је дошао у те храмове. Иде добро, иако нам времена нису ишла наруку. Снага је било мало, средства недовољно, али било је воље. А она је чинила да наши успјеси буду овакви” рекао је Његово Пресосвештенство епископ бањалучки г. Јефрем. Kако је рекао, људи у цркви знају да је више него природно да долази до смјене људи. – Одлазе очеви, долазе синови. Тако је и у Цркви. Ја сам осјетио да је дошло вријеме, да је здравље тако и да би Црква стагнирала. Зато сам од Сабора затражио да ми се додијели викар и хвала им што су моју молбу услишили – рекао је епископ Јефрем. Потом се обратио и епископу Сави, којем је поручио да “долази у дом свога оца”. Епископ Сава захвалио се и Сабору, али и преосвећеном владики Јефрему, а вјерном народу поручио да ће његов једини програм бити да све да на изградњу Цркве Божије у овом крају, у љутој Kрајини. – Црква је та која треба да расте, да се узвисује и постоји, да би и ми кроз њу достигли небеса – казао је владика Сава. Епископ Сава марчански један је од најмлађих архијереја Српске православне цркве, а до сада је обављао и дужност секретара Његове светости патријарха Порфирија. Епископ Сава (Бундало) рођен је 9. децембара 1984. године у Бањалуци као Бојан Бундало, али је одрастао у Српцу гдје је завршио основну школу, а потом, по благослову епископа бањалучког Јефрема (Милутиновића), уписао и завршио Цетињску богословију. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду дипломирао је 2010. године. Постдипломске студије завршио је на Институту Васељенске Патријаршије у Шамбезију, Швајцарска, гдје је магистрирао. Ментор му је био чувени православни канонич проф. др Власије Фидас. Замонашен је 2019. године у манастиру Осовица, у близини Српца, руком владике Јефрема када и добија монашко име Сава. У чин јерођакона рукоположен је другог дана Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице 8. јануара 2020. године у Саборној цркви у Загребу. У презвитерски чин рукоположен је у петој недјељи великог поста, 18. априла 2021. године, руком патријарха српског Порфирија.
уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла, Његово преосвештенство епископ марчански г. Сава, служио је бденије у Придворном храму Свете Тројице у Бањалуци.На празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла, 12. јула 2023. године, у храму посвећеном светим апостолима на Петрићевцу, Његово преосвештенство епископ бањалучки г. Јефрем и Његово преосвештенство епископ марчански г. Сава уз саслужење свештеноархимандрита, свештенства и ђакона служили су Свету архијерејску литургију. Након Свете литургије, владика Сава је одржао празничну бесједу а потом су заједно са владиком Јефремом освећени славски колач и жито. Уз пратњу вјерујућег народа учињен је трократни опход око Храма. Епископ Јефрем је осветио капелу за прислуживање свијећа и чесму и том приликом дао вјерујућем народу на молитвену употребу, епископ Сава је истовремено одслужио помен борцима палим у одбрамбено-отаџбинском рату. Након завршених обреда услиједила је трпеза љубави за сав вјерујући народ.
Сабор Светих славних и свехвалних апостола-Павловдан је празник који наша Црква прославља 13. јула по новом календару, а 30 јуна по јулијанском календару. Мада сваки од дванаест великих апостола има свој посебан дан када се слави, ипак је црква одредила овај празник за саборни празник свих апостола заједно, и уз њих Павла. На данашњи празник прослављају се апостоли: Петар, Андреј Првозвани, Јаков и Јован Заведејеви,Филип, Вартоломеј, Тома, Матеј, Јаков Алфејев, Левије прозвани Тадеј (Јуда Јаковљев)), Симон Зилот, Матија (изабран умјесто Јуде Искариотског) и Павле. Сви апостоли су сем Јована мученички страдали: Петар – распет на крст главом окренутом на доле; Андреј – распет на крст; Јаков Зеведејев – посјечен; Филип – распет на крст; Вартоломеј – распет на крст, па одеран и посјечен; Тома – избоден са пет копаља; Матеј – спаљен; Јаков Алфејев – распет на крст; Тадеј – распет на крст; Симон Зилот – распет на крст; Матеј – каменован, па мртав посјечен сјекиром; Павле – посјечен. Сабор светих славних и свехвалних апостола пада на дан након празника светих апостола Петра и Павла-Петровдана. У Синаксару Цариградске Цркве на данашњи дан празнује се не само сабор Свете Дванаесторице, него и Свете Седамдесеторице апостола. Цар Константин Велики (306—337) саградио је у Цариграду храм у име дванаест апостола.
Прослављајући апостоле Петра и Павла истог дана, изгледа да Црква жели да нас подсјети на различитост људских карактера и путева који воде ка Богу. Оба апостола називају се проврховним, али њихово првенство није нимало исто. Петар је током свог земаљског живота био један од најближих Христових ученика, а Павле уопште није имао никакве везе са јеванђеоским догађајима. Проповиједање је започео много касније, а чак није био ни „званично прихваћен“ као један од дванаесторице апостола. Па ипак, можемо најопштије упоредити ове две судбине. Петар је био ожењен, а Павле је одлучио да увијек остане самац како породични послови не би ометали његов главни позив. Петар је био једноставан галилејски рибар. Павле је, пак, припадао елити. Као Фарисеј, он није требао само зарони у тумачење Мојсијевог закона – већ је требало да примијени овај закон у пракси, и жестоко се бори са хришћанима, које је сматрао јеретицима, лично путујући у Дамаск да би казнио невјернике. Петар је, такође, ватрен, али на другачији начин. Управо је он, без оклијевања, изговорио много прије Васкрсења Христовог: „Ти си Христос, Син Бога живога“. У животу сваког од ове двојице апостола догодила се прекретница. Павлу се васкрсли Христос јавио на путу за Дамаск и од тог тренутка његов живот био је посвећен проповиједању Онога Којег је претходно прогонио. А за Петра је, напротив, такав тренутак био одрицање, које је оплакивао читав свој живот. Дакле, шта спаја животни пут двојице овако различитих људи? Љубав према Христу, од Којег их ни прогон, ни затвор, ни сама смрт нису могли одвојити. Свети апостол Петар - старији брат апостола Андреја Првозваног - прије своје апостолске дјелатности био је рибар, имао је жену и двоје дјеце и звао се Симон. Био је прост, сиромашан и богобојазан, како о њему каже свети Јован Златоусти. „Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар“- тако је рекао Господ када је Андреј к њему довео свог брата Петра (Јн 1, 42). И премда је Петра одмах обузела пламена љубав према Господу, Спаситељ га није одмах позвао на апостолску службу, већ када су у њему ојачали вјера и одлучност. Убрзо је и сам Господ посјетио Петрову кућу и додиром руке излијечио његову ташту од грознице (Мк 1, 29-31). Од своја три изабрана ученика, Господ је удостојио Светог Петра да буде свједок његове Божанске славе на Тавору (Мт 17, 1-9; Лк 9, 28-36), Његове Божанске моћи током васкрсења Јаирове кћерке (Лк 8 , 41-56), Његово божанско молитвено бденије у Гетсиманском врту (Мт 26, 37-41). Апостол Петар је био толико горљиво предан Господу Исусу Христу у својој служби да му је Господ чешће од других допустио да открије своје људске слабости, назиђујући овог и друге ученике који су заборављали ријечи: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн 15, 5). На примјер, свети Петар је био једини од ученика који је, препознавши Господа Исуса Христа како хода по мору, кренуо да га сретне на води, али изненада посумњавши у Божанску помоћ свог Учитеља, почео је да се дави, али је спасен од Господа, који му је замјерио недостатак вјере (Мт 14, 28-31). Свети апостол Петар био је једини од ученика који је на Господње питање, за кога Га сматрају, одмах одговорио: „Ти си Христос, Син Бога Живог“ (Мт 16,16). Апостол Петар је био једини који је бранио Господа од оних који су дошли да ухвате Учитеља и одведу Га на страдање и смрт. Такође, био је једини ученик који је, кад је био у искушењу, трипут се одрекао Христа. Међутим, Господ је, прихвативши сузно покајање свог ученика, удостојио да буде први од апостола који ће сагледати самог Воскрслог (Лк 24, 34).Господ Исус Христос вратио му је апостолско достојанство, повјеривши му да пасе његове словесне овце. Након Силаска Светог Духа на апостоле, љубав апостола Петра према Господу толико се подигла да се није устручавала да се испољи у својој горљивој исповијести, у учињеним чудима у име Христово, у радости својој да поднесе сваку тугу, прогонство и неимаштину, у спремности да прихвати смрт на крсту за Учитеља. Прогоњен од Синедриона, апостол Петар је неустрашиво, са великом смјелошћу проповиједао Васкрслог Христа у лице онима који су га разапели и забрањивали Му да проповиједа о Њему (Дјела апостолска 4, 13-20; 5, 27-32). Снага ријечи апостола Петра била је толико снажна да је његова кратка бесједа хиљаде људи обратила Христу (Дјела апостолска 2, 41; 4, 4). Његово исповиједање вјере Христове пратили су чудесни знаци. Према његовој ријечи, осуђени за злочин предали су дух (Дјела 5, 5-10), а мртви су поново устали (Дјела 9, 40), хроми су почели да ходају (Дјела 3, 1-8), раслабљени су били излијечени (Дјела 9, 32 —34), болесници су добијали благодатну помоћ чак и од додиривања његове сјенке (Дјела 5, 15). У својим апостолским путовањима (историчари цркве их броје шест), која је свети Петар извршио из Јерусалима , проповиједао је јеванђеље у Самарији и Јудеји, Галилеји и Кесарији, Сирији и Антиохији, Феникији и Кападокији, Галатији и Понту, Витинији и Троји, Вавилону и Риму, Британији и Грчкој. У Кесарији Палестинској свети Петар први од Христових ученика отворио је врата вјере незнабошцима, крстивши римског капетана Корнилија (капетан чете која се зваше Италијанска) и његову родбину (Дјела апостолска 10). Познате су двије посланице апостола Петра које припадају 63. и 67. години. Апостол подстиче новообраћене хришћане да не подлегну клеветама, пријетњама и прогонима, подстиче их да не одступају од чистоте хришћанског живота како би удовољили незнабошцима; осуђује лажне пророке и лажне учитеље који укидају све моралне принципе с обзиром на лажно схваћену хришћанску слободу и негирају Божанску суштину Спаситеља. У Риму је сам Господ објавио апостолу Петра о његовој блиској смрти (2 Петр 1, 14). По наредби цара Нерона, који је жудео да се освети апостолу за смрт свог пријатеља Симона врача и за обраћење вољених жена Христу, свети апостол Петар је 67. године, вјероватно 29. јуна, био разапет. Прије свог мучеништва, сматрајући се недостојним да прихвати исто погубљење као и његов вољени Учитељ, апостол Петар је замолио мучитеље да га разапну наопачке. Свети апостол Павле поријеклом је из венијаминовог племена, а прије апостолске службе звао се Савле. Рођен је у киликијском граду Тарсу, од племенитих родитеља и имао је права римског грађанства. Савле је васпитан са одговарајућом строгошћу у отачком закону и припадао је секти фарисеја. Да би наставио школовање, родитељи су га послали у Јерусалим код чувеног учитеља Гамалила, који је био члан Синедриона. Упркос вјерској толеранцији свог учитеља, који је касније примио свето крштење, Савле је био побожни Јеврејин који је у себи подстицао мржњу према хришћанима. Одобравао је каменовање Светог архиђакона Стефана чији је био рођак према неким свједочењима као његов рођак, а чак је чувао одјећу оних који су каменовали светог мученика: „ А свједоци метнуше хаљине своје код ногу младића по имену Савла“ (Дјела апостолска 8, 3). Тјерао је људе да хуле на Господа Исуса Христа: „често их мучећи приморавах да хуле“ (ДАП 26, 11), па чак и тражио од Синедриона дозволу да прогоне хришћане ма гдје се појавили и доводио их везане у Јерусалим (ДАП 9, 1-2). Једном, било је то 34. године, на путу за Дамаск, када како сам Савле каже „иђах да доведем оне што бијаху онамо свезане у Јерусалим да се муче“. Божанска свјетлост, која је надмашила сунчеву свјетлост, изненада је заслијепила на Савла. Сви војници који су га пратили пали су на земљу али али не чуше гласа који је Савлу рекао: „Савле! Савле! Зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила праћати се“. Савле је упитао: "Ко си ти, Господе?" Глас је одговорио: „Ја сам Исус Назарећанин, којег ти гониш“. Устани и иди у Дамаск, и тамо ће ти се казати за све шта ти је одређено да чиниш. „И кад обневидјех од силне свјетлости оне, вођаху ме за руку они који бијаху са мном, и дођох у Дамаск“. У Дамаску је провео три дана у посту и молитви, не једући и не пијући ништа. У овом граду је живио један од 70 -рице Христових ученика, свети апостол Ананија. Господ му је у виђењу открио све што се догодило Савлу и заповиједио му је да оде до њега како би положио руке на њега и вратио му вид (ДАП 9, 10-12). Апостол Ананије је испунио заповијест и одмах, као да је крљушт спала са Савлових очију, и он је прогледао и одмах је примио од Ананије свето крштење. (Крштење Савлово догодило се 37. године послије Христа). Примивши свето крштење, Савле је назван Павлом и постао је, по ријечима светог Јована Златоустог, јагње од вука, грожђе од трња, жито од пљеве, пријатељ од непријатеља, богослов ог богохулника. Свети апостол Павле почео је усрдно проповиједати по синагогама у Дамаску да је Христос заиста Син Божији. Јевреји, који су га познавали као прогонитеља хришћана, сада су распламсали бијесом и мржњом према њему и одлучили су да га убију. Међутим, хришћани су спасили Павла: помажући му да се склони од потраге, спустили су га у корпи с прозора куће низ градски зид. У виђењу, којем је апостол Ананија удостојен, Господ каже да је апостол Павле „суд избрани да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве одабраним сасудом“ (Дјела апостолска 9, 15). Добивши упутства од Господа о евангелизацији, апостол Павле почео је да проповеда веру Христову међу Јеврејима и, посебно међу незнабошцима, лутајући од земље до земље и шаљући своја писма (број 14), која је написао на начин и који, према светом Јовану Златоустом, затварају Васељенску цркву попут зида изграђеног од непопустљивог. Просвећујући народе Христовим учењем, апостол Павле је кренуо на дуга путовања. Поред свог поновљеног боравка у Палестини, ишао је да проповиједа о Христу у Феникији, Сирији, Кападокији, Галатији, Ликаонији, Памфилији, Карији, Ликији, Фригији, Мизији, Лидији, Македонији, у Италији, на острвима Кипар , Самотракија, Самос, Патмос, Родос, Мелит, Сицилија и друге земље. Моћ његовог проповиједања била је толико велика да Јевреји нису могли ништа супротставити сили Павловог учења: “А Савле се већма сиљаше и забуњиваше Јевреје који живе у Дамаску, доказујући да је ово Христос“ (Дјела апостолска 9, 22). Чак су га незнабошци молили да им проповиједа ријеч Божију: “А кад излажаху из зборнице Јеврејске, мољаху незнабошци да им се ове ријечи у другу суботу говоре“ (Дјела апостолска 13, 42-44). Снага ријечи апостола Павла праћена је чудима: његова ријеч лијечила је болеснике (Дјела 14, 10; 16, 18), ударала врачара Елима сљепилом „да будеш слијеп да не видиш сунца за неко вријеме“ (Дјела 13, 11), васкрсавала мртве (Дела 20, 9-12 ); чак су и ствари светог апостола биле чудесне - од њиховог додиривања постигнута су чудесна исцјељења, а зли духови су напустили запосједнуте: “Тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од тијела његова носили на болеснике, и они се исцјељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих“ (Дјела апостолска 19, 12). За добра дјела и ватрену проповијед, Господ је удостојио свог вјерног ученика да буде узнесен на треће небо. Према сопственом признању светог апостола Павла „ би однесен у рај, и чу неисказане ријечи којијх човјеку није слободно говорити“ (2 Кор 12, 2-4). У свом непрестаном труду апостол Павле је подносио небројене невоље. У једној од посланица признаје да је више пута био у тамницама и много пута умирао. „Од Јевреја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац; Трипут сам био шибан, једном су камење бацали на ме, три пута се лађа са мном разбијала, ноћ и дан провео сам у дубини морској. Много пута сам путовао, био сам у страху на водама, у страху од хајдука, у страху од родбине, у страху од незнабожаца, у страху у градовима, у страху у пустињи, у страху на мору, у страху међу лажном браћом“ (2 Кор 11, 24-27). Свети апостол Павле подносио је све своје потребе и туге са великом понизношћу и сузама захвалности (Дјела 20, 19), јер је у свако доба био спреман да умре за име Господа Исуса (Дјела 21, 13). Упркос непрестаном прогону који је апостол Павле трпио, такође је осјећао велико поштовање према себи од својих савременика. Пагани, видјевши његова чуда, пружише му велику част: “И поштоваху нас великијем частима; и кад пођосмо, спремише нам што је од потребе“ (Дјела 28, 10); становници Листре због чудесног изљечења хромих препознали су га као бога (ДАП 14, 11-18); име Павлово користили су Јевреји за уроке (Дјела апостолска 19, 13). Вјерници са највећом ревношћу чували су апостола Павла (Дјела апостолска 9, 25, 30; 19, 30; 21, 12); Опраштајући се од њега, хришћани су се са сузама молили за њега и, љубећи га, пратили (ДАП 20, 37-38); неки коринтски хришћани називали су се Павловим (1 Кор 1, 12). Према неким предањима, апостол Павле је помогао апостолу Петру да побиједи Симона врача и преобрати двије вољене жене цара Нерона у хришћанство, због чега је осуђен на смрт. Други извори указују да је разлог погубљења апостола Павла била чињеница да је прешао у хришћанство, главни царски пехарник. Према неким извјештајима, дан смрти апостола Павла поклапа се са смрћу апостола Петра, по другима се то догодило тачно годину дана након распећа апостола Петра. Као римски грађанин, апостол Павл је посјечен мачем. Поштовање светих апостола Петра и Павла почело је одмах након њиховог погубљења. Мјесто њиховог сахрањивања било је свето за ране хришћане. У IV вијеку, свети равноапостолни Константин Велики (+337) подигао је цркве у част светих најистакнутијих апостола у Риму и Цариграду. Њихово заједничко празновање - 29. јуна - било је толико широко распрострањено да је познати црквени писац 4. вијека, свети Амвросије, епископ Медиолански (+397), написао: „... њихово празновање не може се сакрити ни у једном дијелу свијета". Свети Јован Златоусти у својој бесједи на празник апостола Петра и Павла каже: „Шта је веће од Петра! Шта је равно Павлу у дјелу и ријечи! Они су надмашили сву земаљску и небеску природу. Везани тијелом, постали су супериорнији од анђела ... Петар је вођа апостола, Павле је учитељ васељене. Петар је узда злих Јевреја, Павле је призивалац незнабожаца; и видите врховну мудрост Господњу, који је изабрао Петра од рибара, Павла од произвођача коже. Петар - почетак православља, велики свештенослужитељ Цркве, неопходан савјетник хришћана, ризница дарова небеских, изабрани апостол Господњи; Павле је велики проповједник истине, слава васељене, уздиже се у висине, духовна лира, орган Господњи, будно кормило Христове Цркве“. Прослављајући на овај дан успомену на Првоврховне апостоле, православна црква прославља духовну чврстину светог Петра и ум светог Павла, пјевајући у њима слику обраћења оних који гријеше и реформишу: у апостола Петра - слику онога који се одрекао Господа и покајао се, у апостолу Павлу - слика онога који се одупирао бесједи Господњој, а затим повјеровао. Са благословом митрополита астанајског и казахстанског Александра (Могиљев), Нови завјет је објављен на казашком (казахски) језику. Издавање Новог завјета посвећено је 20. годишњици успостављања на територији Републике Казахстан посебне црквеноканонске структуре – Митрополије (Митрополијски округ у Републици Казахстан органски је дио Руске православне цркве. Назива се још и Православна црква Казахстана или Казахстански митрополијски округ). Иницијатива да се све библијске књиге преведу на казахски језик под покровитељством Православне Цркве Казахстана припада Његовом Високопреосвештенству митрополиту астанајском и казахстанском Александру. Процес превођења почео је 2021. године. Реализација пројекта припада јавном фонду „Апостол“ на челу са предсједником Георгијем Генадјевичом Сосновским. Запослени у Фондацији "Апостол" и Казахстанском митрополитанском округу радили су на преводу и објављивању заједно са водећим стручњацима познате преводилачке агенције "Хелветиа" у Казахстану. На изгледу књиге радио је познати казахстански дизајнер Иљар Нијазов. Прве књиге Библије на казахстанском језику, представљене казахстанској јавности 2022. године, биле су Јеванђеље по Матеју, Псалтир и Приче Соломонове. Рад на превођењу библијских књига на казахстански, уз ангажовање водећих световних и црквених стручњака, се наставља. О преводу Светог писма на казахстански језик митрополит Александар каже: „Немогуће је направити квалитетан превод без ослањања на културу народа, на његове традиционалне вредности, идеје о Богу, о свијету, о човјеку. Казахски језик, један од најбогатијих и најизразитијих језика на свијету, драгоцјен је дио древне и вишеструке културе казахстанског народа. Предложени нови превод светих текстова сачињен је од стране црквених и световних говорника казахстанске културе и казахстанског језика, узимајући у обзир савремене језичке норме и правила. Стручњаци су користили читаву палету језичких средстава да пренесу лепоту и разноликост библијских текстова, њихов дух, значење и стил. Објављивање књига Библије на казахстанском језику има непроцјењив образовни и историјски и културни значај. Појава овог превода пружа могућност огромном броју људи да се на свом матерњем језику упознају са највећим књижевним спомеником човјечанства, на коме почива значајан део цјелокупне свјетске културе". Као што је познато, класична икона овог благословеног празника приказује два света апостола како се грле и љубе. Овај апостолски пољубац многи људи су објашњавали на различите начине. За неке, овај пољубац је значио помирење два апостола након неслагања у Антиохији. За друге, овај пољубац представља сусрет Истока (којег представља апостол Павле) и Запада (којег представља апостол Петар). Ипак, трећи виде у њој симбол судбине коју дијеле два апостола, који су били мученици у Риму, први је посјечен мачем, а други је био разапет попут свог Учитеља. Колико год се ове теорије разликују у прецизности, неке од њих - поготово посљедња - нуде здраво и конструктивно рјешење. У сваком случају, јасно је да два апостола представљају два различита свијета, или да би се боље изразили, они нам представљају двије врло важне библијске личности. Свака од њих је уживала у одређеним врлинама са којима су посебно блистали. Апостола Павла су посебно издвајале три врлине, а и апостол Петар је био, такође, био обдарен са три врлине. Почевши од апостола Павла, лако уочавамо кроз текстове Новог завјета да се апостол Павле разликовао по три карактеристике које су му фундаментално помогле у успјеху своје мисије и рада. 1. Био је римски грађанин. То је значило да је имао јединствена грађанска и политичка права. Он их је стално користио кад год је то било потребно. На примјер, можемо указати на инцидент када је ослобођен из затвора у Филипима када је објавио да је римски грађанин. 2. Апостол Павле је био вјешт у грчком језику и философији. Из тог разлога Бог га је видио као "изабрани суд" и послао га незнабошцима. Помоћу грчког језика, апостол Павле је био у стању да придобије Христу, велики и цивилизовани грчки свијет тог времена. Он је ставио у службу Божије ријечи, моћ философије и језичког знања као средство за дијалог, сусрет и комуникацију. 3. Апостол Павле је посједовао трећу карактеристику, своју јеврејску религију. Био је један од Јевреја дијаспоре. Он се поносио тиме што је био фарисеј који је студирао код Гамалила. С друге стране, примјећујемо три врлине код апостола Петра. 1. Исус је назвао Петра пастиром. Када је Петар одговорио потврдно на Исусово питање: "Да ли ме волиш?" Исус га је послао да се бави овцама. Дакле, љубав је пастирска служба. 2. Петар је признао најважнију истину. Најважнији и најзначајнији догађај у животу Светог Петра био је његово запањујуће признање: "Ти си Христос, Син Бога живога". То је истина коју је Господ сматрао стијеном на којој ће бити саграђена Његова Црква. 3. Петар се одликовао жаром љубави. Лако уочавамо у текстовима Новог завјета да је Петар увијек желио да покаже своју ревност за Христову љубав више од других апостола. Та ревност га је навела да обећа Христу да ће га слиједити све до смрти, да одсијече уво првосвештениковом робу, да се одмах баци у Тиверијадско море да би се први сусрео с Исусом када је васкрсао из мртвих. Тако се апостол Петар одликовао праведним жаром. Заиста, ова два тројства се међусобно допуњују када их комбинујемо. Да, власт мора бити пастирска, философија истинита, а религија да гори ревношћу. Истина је да је право значење власти бринути за људе као пастир за овце. Ко год хоће да постане велики међу вама, биће вам слуга. И ко год од вас жели бити први, биће роб свих” (Мк 10, 43-44).Заиста, истинска философија је хришћанска истина, баш као што се истинско знање налази у хришћанској вјери. Заиста, религија без горљивог пламена љубави губи своју виталност и постаје једноставно мртав, формални, статични фарисеизам. Заиста, “пут” је понашати се као пастир на власти, “Истина” у философији, и “живот” у религији. То је оно што је симболизовано у слици загрљаја Петра и Павла. То јест, ауторитет са Павлом обухвата пастира са Петром. Наука са Павлом сусреће истину са Петром. Коначно, религија са Павлом се остварује у ревној љубави са Петром. Аутор:Митрополит др Павле Јазиги, Архиепископ Алепа и Александрете у Сирији /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ... Два младића иду уском улицом која води од Јерусалимског храма. О нечему се жестоко расправљају. Зауставили су се на раскршћу, и почели да вичу, машу рукама, доказујући свако своје. Чини се још само мало - и младићи ће напасти један другог! Најзад се један окреће и брзо одлази. Тешко је замислити да ови дебатанти имају много тога заједничког - они су рођаци, дуги низ година су се школовали у истом граду од истих учитеља... Ускоро ће имати још један сусрет. И биће много горе од уобичајене расправе на улици ... Али да кренемо редом. Стефан и Савле – тако су се звали ови младићи. Били су у рођаци. Обојица су Јевреји, обојица су дошли у Јерусалим да проучавају древни Мојсијев закон. Можда су се чак срели на часовима истих учитеља, слушали иста учења. Шта их је толико подијелило и натјерало да се свађају? И ево у чему је ствар. Једном је Стефан чуо глас о Исусу, изузетном учитељу из Галилеје, који говори невјероватне ствари и чини чуда. Младић се толико заинтересовао да је одлучио да се придружи онима који су слиједили Исуса. Ријечи Христове, Његове проповиједи толико су погодиле Стефана да се младићу свијет преокренуо! Све се промијенило, све је заискрило новим бојама, све поуке које је Стефан добијао од својих некадашњих учитеља изгубиле су смисао... Стефан је постао вјерни, одани ученик Христов, један од апостола Спаситеља. Сада је и сам исповиједио вјеру у Христа. А шта је са Савлом? Овај млади човјек био је заокупљен проучавањем. Бриљантно је учио! Велики учитељ Гамалил га је подучавао Тори - главном јеврејском закону. Савле, природно способан, надмашио је своје вршњаке у знању и марљивости. Штавише, био је из племените, поштоване породице и наслиједио је титулу римског грађанина од својих родитеља – а Јудеја је тада била управо под влашћу великог и снажног Римског царства. Мало ко је могао да добије титулу римског грађанина. То је власнику дало посебне привилегије, отворило пут до високих положаја. Римски грађани имали су право гласа када се одлучивало о најважнијим државним питањима. Римским грађанима се чак судило по посебним правилима. Једном рјечју, Савле је имао свијетлу будућност, па није желио да зна ни за каква друга учења и нове истине које су разни лутајући проповједници нудили људима. Штавише, док је Стефан слушао Христову проповијед, Савле је постајао све строжи и нетолерантнији према онима који су се усуђивали да одступе од древног јеврејског закона. Као и његов отац, Савле је постао фарисеј - утицајна личност у Јерусалиму и ... побожни прогонитељ хришћана. Тако су се путеви Савла и Стефана раздвојили. Али када би се несугласице младића ограничиле само на спорове! Нажалост, ускоро су се сударили под много тежим околностима. Чувар одјеће Прошло је неколико година од распећа Христовог, Његовог Васкрсења и Вазнесења. Апостоли су наставили да причају људима о васкрслом Спаситељу...Ево трга у Јерусалиму. Данас је овдје гужва. У центру окупљене масе људи је човјек који страствено и ентузијастично проповиједа. Ко је он? Да, то је... Стефан! Младић више није само Христов сљедбеник: због његове јаке вјере апостоли су га изабрали за помоћника. Он није само проповиједао – активно је учествовао у пословима хришћанске заједнице и био одговоран за многе ствари: организовао је вечере љубави које су организовали апостоли, дијелио одјећу сиромашнима, помагао сиромашнима... Управо сада он говори људима о Христу. Али како се Стефан не боји? На крају крајева, његови непријатељи могу бити у окупљеној маси људи! Јеврејски свештеници већ узвикују нешто љутито и љутито, подстичући окупљени народ да прекине проповијед. Стражари се већ крећу кроз гомилу. Тада је Стефан опкољен... Ухапшен је! Стефан је убрзо изведен пред суд. Не признаје своју кривицу. Напротив, он оптужује јеврејске свештенике да су убили Исуса. Они су огорчени до крајности. Стефан је осуђен и одвучен иза градских зидина. Побјеснели Јевреји бацају своју горњу одјећу на гомилу, стављају неког поред ње да чува, а сами узимају камење са земље и ... почињу да га бацају на несрећног Стефана! Али, чекај..... Лице тог чувара одјеће дјелује познато...Је ли то... Савле?! Али шта он ради овдје? Да ли заиста помаже убицама свог рођака?! Да! Док чува одјећу џелата, Савле посматра како Стефана каменују. Камење лети и лети. Стефан је већ окрвављен. Моли се за своје мучитеље, моли Христа да прими његову душу и... умире пред Савлом. Тако је Стефан постао први хришћански мученик. Шта је са Савлом? Да ли је могуће да се послије тако страшног масакра, чији је свједок и учесник постао, ништа није промијенило у његовом животу? Замислите не. Ево га, жив и здрав, успјешан и богат. Утицајни, просперитетни римски грађанин у Јерусалиму. Савле иде у Дамаск Прошле су године. Након Стефановог каменовања у Јерусалиму, почело је гоњење хришћана. Христове ученике су тражили, прогањали, хапсили, затварали, чак и убијали, сматрајући их непријатељима јеврејске вјере. Хришћани су били принуђени да напусте град и сакрију се на другим мјестима. Савле је са све већом ревношћу учествовао у прогону. Успио је да направи много невоља у Јерусалиму, нанио је много зла људима. Истина, Савле је то учинио, мислећи да чини добро – искрено је вјеровао да је хришћанство опасно за његову вјеру. На крају дође прогонитељ јерусалимском првосвештенику. И затражи од њега посланице у Дамаск за синагоге, да ако кога нађе који је од овога Пута, и људе и жене, свезане доведе у Јерусалим. Првосвештеник је Савлу дао писмо упућено вођама јеврејских заједница сиријског града Дамаска, да би помогли Савлу да ухапси хришћане и доведе их у Јерусалим. И тако је, Савле кренуо на пут ка Дамску. Свјетлост и глас Врео дан. Пут води кроз стјеновиту пустињу. Врући ваздух трепери изнад њега... Шта је то? У даљини се ковитла прашина. Чују се кораци... Ово је Савле са својим сапутницима који се крећу из Јерусалима у Дамаск. Горући поглед, одлучан корак, иде самоувјерено ка непријатељу. Савле иде у рат... са хришћанима. Три стотине километара дијели Јерусалим и Дамаск. Није им први дан на путу и још је дуг пут до тога. Уморни. А сунце пече немилосрдно до подне ...Одједном - шта је то? Свјетлост! Каква сјајна свјетлост са неба! Зраци су погодили Савла право у лице! Фарисеј пада на земљу, покривши уши. А онда чује Глас: — Савле! Савле! Зашто ме гониш? - Ко си ти, Господе? Савле упита. „Ја сам Исус кога ти гониш. Тешко ти је против бодила праћати се. Људи у близини стајали су забезекнути. Савловог саговорника нису видјели. Али ко му се обраћа? Коме он упућује своја питања? Тренутно се дешава нешто невјероватно... А разговор се наставио: - А он дршћући од страха, упита: Господе, шта хоћеш да чиним? - И Господ му рече: Устани и уђи у град, па ће ти се казати шта ти треба чинити (ДАП 9, 3-6). Савле је послушно устао. Само... Шта му је?! Очи су му отворене, трепће, трља очи шакама, а не види ништа!.. Савле је ослијепио! Зачуђени Савлови сапутници подижу га под лактове. Савле је шокиран. Шта је то? Зашто тако јако свјетло, а затим тама? Зашто су сапутници сада принуђени да га воде у Дамаск за руке, као дијете? Шта су значиле ријечи Господње? И како да настави да живи сада – слијеп и беспомоћан? Читав живот мрзитеља хришћана у трену се преокренуо. Неочекивани гост Пратиоци су довели ослијепљеног Савла у Дамаск, и оставили га у једној од кућа. Три дана није ништа видио. Три дана није ништа јео ни пио. Одједном се на прагу куће појавио човјек. Ко је он? Доктор? Свештеник? Не. Зове се Ананија и он је... Христов ученик! Али како је Ананија завршио овдје, у кући у којој се налазио прогонитељ хришћана? Зашто би дошао у код непријатеља? Можда није знао ко је и зашто стигао у Дамаск? Не, Ананија је много чуо о Савлу. И – најгоре! Чуо како је овај ратоборни римски грађанин прогонио и убијао његове другове. Такође је знао за сврху са којом је Савле стигао у град. Али дан раније, Ананију се сам Господ јавио у виђењу: Ананија! А он рече: Ево ме, Господе! А Господ њему: Устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина; јер Гле, он се моли Богу. Био је веома изненађен! Али Господ је инсистирао: А Господ му рече: Иди, јер Ми је он сасуд изабрани, да изнесе Име Моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве. А Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за Име Моје. Зашто је Господ назвао Савла „изабраним сасудом“? Шта то значи? Бог је изабрао такву слику да објасни да је Савле, као сасуд, био испуњен силом Божијом, да је морао да испуни посебан задатак, да само за њега ријеши изводљив задатак од Господа. Шта је овај задатак, биће јасно касније. У међувремену, Ананија се није усудио да се супротстави Ријечи Божијој. Учинио је све како је Господ заповиједио: ушао је у кућу у којој је био Савле, положио руке на њега говорећи: Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу којим си ишао, послао ме је да прогледаш и да се испуниш Духа Светога. И одмах отиде од очију његових као крљушт, и прогледа, и уставши крсти се. И узевши храну, окрепи се. И би Савле неколико дана са ученицима који бијаху у Дамаску. Ко није вјеровао Савлу? Савле је повратио снагу и остао у Дамаску још неколико дана. А онда је отишао у пустињу. Требало му је времена – шок свега што му се догодило био је превелик, његови погледи и увјерења су се превише промијенили. Савле се спремао да изађе да проповиједа. Уосталом, у то вријеме није било Светог писма, већ само усмених предања о Христу, чији су чувари били апостоли, који су и сами видјели и чули Господа. Савле још није могао да се научи вјери од апостола – они му нису вјеровали, сјећајући се да је донедавно био прогонитељ и мучитељ хришћана. Савле је имао само један начин да схвати вјеру – молитву у самоћи, удубљивање у себе и откровења од Самог Христа. Коначно, из Арабије, Савле се вратио у Дамаск. Обратио се људима проповиједајући Христа, али ... они му нису вјеровали! Људи су га слушали и шапутали: „Није ли ово Савле, прогонитељ из Јерусалима? Говорио је једно, а сада – сасвим друго! Да ли је искрен? Може ли му се вјеровати...? Било је оних који нису сумњали: да, Савле је сада такође сљедбеник Исусовог учења. Али умјесто да пођу за проповједником да се окрену вјери, ови људи су се разбјеснели и одлучили да га убију! Бјекство ... Над Дамаском - дубока ноћ. Огроман мјесец јарко осветљава градске зидине. На капији неке фигуре покушавају да се сакрију у сјенци. Ово су Јевреји. Овде су даноноћно дежурни да убију Савла ако буде хтио да побјегне из града. Стражари не одлазе ни ноћу...Т-с-с! Какво је то шуштање?.. Спушта се корпа са зида даље од капије на конопцу! Шта је у њој? Можда лопови износе украдено из града? Или неко покушава да прокријумчари забрањену робу ван градских зидина? Не, у корпи је човјек! То је... Савле! Да, уз помоћ ученика, Савле је надмудрио стражаре и изашао из града неопажен, жив и неповријеђен. Тајно је отишао из Дамаска у Јерусалим. Стигавши у престоницу, Савле се придружио Исусовим ученицима, упознао се са апостолима Петром, Јаковом, испричао како је видио Господа и шта му је Бог говорио. Тако је, чинило се, Савле нашао свој нови дом, гдје је могао да живи окружен браћом по вјери, заједно са њима да служи Богу и ближњем. Али Бог је имао посебан пут за њега. Морао је да оде у далеке земље да однесе вијест о Христу људима који су тада вјеровали у друге богове. Управо је то био задатак за који је Господ назвао Савла својим „изабраним сасудом“. Кроз олују, врућину и хладноћу Савле је кренуо на путовања. Некада дрски, горди, љути фарисеј, а сада скромни хришћанин, оснивао је заједнице вјерника у различитим градовима. Понекад када је отишао, људи су имали питања. Тада им је Савле писао посланице. Савле је морао да пређе хиљаде километара - на бродовима, на коњу, а понекад и пјешке. Посјетио је разне земље, градове проповиједајући о Христу. Доживио је опасне авантуре на својим мисионарским путовањима, бродоломе, вјетрове и олује, врућину и хладноћу, неколико пута био близу смрти и неким чудом избјегао је... Прошавши кроз многа искушења, Савле се још више промијенио – све што је раније било важно за прогонитеља хришћана постало је празно и непотребно за хришћанског мисионара. Сада је другачији, а чак је и изабрао друго име за служење Христу – Павле. И данас га знамо под овим именом: некадашњи Савле – то је велики апостол Павле. Ревнитељи старе јеврејске вјере су пажљиво и опрезно посматрали Павла. Били су веома огорчени на све што је чинио бивши фарисеј. Дуго су размишљали како да поступе са хришћанским мисионартом. Коначно, када је Павле још једном завршио у Јерусалиму, градски свештеници су нашли изговор да га ухвате... И после-неког времена, Павле се налази у Риму. На крају крајева, он је римски грађанин - и суђење му се мора одржати у престоници Римског царства. Тада је владао окрутни цар Нерон. Суђење је одржано. Павле је осуђен на смрт. Пострадао је за Христа, као некада Стефан. *** Ето то је била једна задивљујућа прича о човјеку који није видио Христа у свом земаљском животу, али је чувши глас Спаситеља у пустињи, потпуно се промијенио и постао један од највећих учитеља који је проповиједао Јеванђеље многим, многим народима. Прича о Савлу који је постао Павле. Извор: Фома.ру/ превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет Храм Светог великомученика Прокопија Кесаријског у граду Тирани, заплијењен од стране комунистичког режима Енвера Хоџе и претворен у ресторан, враћен је у власништво Албанске православне цркве. Дана 8. јула 2023. године, након 30 година, поново је служена Света Литургија у овом храму, преноси orthodoxianewsagency.gr Торжествено богослужење предводио је викар Епархије тиранске епископ билиски Асти. Саслуживали су му Његово Блаженство Архиепископ албански Анастасије и епархијско свештенство. Храм Светог Прокопија, чије постојање датира из 18. вијека, један је од многих претворених у комунистичким режимима у забавне објекте - ресторане, биоскопе, теретане, рекреативне просторе. Тачније, дотични храм, претворен је у ресторан, јер је његова локација,омогућавала „инспираторима бољег свијета“ да приуште тренутке безбрижности становници албанске престонице. Храм је на овајај начин избјегао судбину многих других храмова, који су једноставно срушени. Од пада комунизма, обновљена Албанска православна црква се борила да држава врати њену имовину која је држана „у заробљеништву“ у разним дијеловима земље и коју је држала влада која није жељела да врати црквену имовину њеном правом власнику. . Архиепископ Анастасије је у свом кратком говору на прослави говорио о тешкоћама које су с тим повезане, подсјећајући како је прије 30 година у Тирани, када је у њој још увијек био ресторан, ишла литија од Благовештења до храма Светог Прокопија. Међутим, тек ове године било је могуће вратити црквену зграду и земљиште у власништво, с тим у вези, како је нагласио Његово Блаженство, „Црква се поново радује Васкрсењу и новим успјесима“. „Веома је важно да у једном од најлепших кутака албанске престонице постоји диван простор који ће постати уточиште молитве, утјехе, духовне обнове и наде за пут у будућност. Замолимо Бога да нам подари нешто од чистоте Светог Прокопија, његовог стрпљења и прије свега његове љубави којом је живео у Христу, зрачећи наду и снагу свима који га поштују“, закључио је архиепископ Анастасије. Саопштено је да је на мјесту садашњег храма планирана изградња новог. План изградње је представио Предстојатељ Албанске Цркве у присуству градоначелника Тиране 30. априла 2023. године. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије угостио је у понедељак, 10. јула 2023. године у Храму Светог Саве на Врачару председника Црне Горе г. Јакова Милатовића. Пријему је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. После обиласка Храма Светог Саве, Патријарх и председник су обишли и крипту Светог великомученика кнеза Лазара, а након тога су провели време у срдачном разговору.Извор: ТВ Храм Његово преосвештенство епископ марчански Сава, нови викар владике бањалучког Јефрема, биће свечано дочекан у четвртак у 18 часова у Храму Свете Тројице у Бањалуци, казали су из Епархије бањалучке за портал Бањалука.нет. Подсјећамо, владика Сава изабран је на посљедњем мајском засиједању Светог Архијерејског Сабора СПЦ за новог викара (помоћника) епископа бањалучког Јефрема. До сада је обављао дужност викарног епископа и шефа кабинета патријарха српског Порфирија. Kако су истакли из Епархије бањалучке, у четвртак од 18 часова биће служена вечерња молитва са доксологијом у част новог викара епископа бањалучког. Они позивају вјерни народ Епархије да својим молитвеним присуством увеличају овај догађај. – Позивамо вјерни народ Епархије бањалучке да својим молитвеним присуством на вечерњој молитви са доксологијом у част Његовог преосвештенства епископа Саве увеличају овај значајан догађај за нашу Епархију – казали су за портал Бањалука.нет. Kо је владика Сава? Епископ Сава марчански један је од најмлађих архијереја Српске православне цркве, а до сада је обављао и дужност секретара Његове светости патријарха Порфирија. Епископ Сава (Бундало) рођен је 9. децембара 1984. године у Бањалуци као Бојан Бундало, али је одрастао у Српцу гђе је завршио основну школу, а потом, по благослову епископа бањалучког Јефрема (Милутиновића), уписао и завршио Цетињску богословију. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду дипломирао је 2010. године. Постдипломске студије завршио је на Институту Васељенске Патријаршије у Шамбезију, Швајцарска, гђе је магистрирао. Ментор му је био чувени православни канонич проф. др Власије Фидас. Замонашен је 2019. године у манастиру Осовица, у близини Српца, руком владике Јефрема када и добија монашко име Сава. У чин јерођакона рукоположен је другог дана Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице 8. јануара 2020. године у Саборној цркви у Загребу. У презвитерски чин рукоположен је у петој неђељи великог поста, 18. априла 2021. године, руком патријарха српског Порфирија. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|