Сазнај новости из
хришћанског свијета
Достојанствено и уз учешће великог броја вјерника, служена су богослужења током Страсне седмице и на Васкрс у Светој архиепископији Катарској (Јерусалимска патријаршија) Светим богослужењем началствовао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ катарски Макарије, уз саслужење о.Сотирија. Мноштво вјерника, приступило је Светој тајни причешћа дошавши из разних градова Емирата и из Саудијске Арабије. Богослужења су служена на грчком, арапском, словенском, српском, румунском и енглеском језику ради потпунијег учешћа вишејезичног стада. На Велики петак и на Васкрс богослужењу су присуствовали амбасадор Русије Димитрије Дугадкин, савјетник амбасаде Грчке у Дохи Георгиос Зафирис и замјеник шефа амбасаде Србије Слободан Радека. На Велики петак, у атмосфери дубоке туге и осјећања, у Светој архијерејској цркви обављено је изношење плаштанице и литија. У ноћи Велике суботе, бројна заједница хришћана испунила је Свету Саборну цркву и њено двориште. Остали су да учествују у Литургији, готово сви причестивши се, након чега је услиједило благосиљање васкршњих јаја и посластица. Из Свете Архиепископије Катарске Источни петак, петак Свијетле седмице посвећен је прослављању Пресвете Богородице. У богослужењу се назива "Живоносни источник", или пак Извор изљечења (грч: Ζωοδόχος Πηγή), јер тога дана вјерници зором излазе на најближи извор, умивају се и пију воду ради изљечења од многих болести. Важно је напоменути да се епитет источни не односи на страну свијета, већ на источник као извор. У православној традицији Богородица се назива Животворним извором, прослављеним као Извор живота, јер се из Ње родио Христос - Пут, Истина и Живот. Историја повезана са овом иконом започела је у 5. вијеку за вријеме владавине византијског цара Маркијана. Дана 4. априла 450. године, војник Лав, будући цар Византије, срео је слијепца у мочварама испред Златних врата у близини Константинопоља, Ту је био извор познат по својим чудима. Слијепац је био уморан и изгубио се. Лав му се смиловао, одвео га под крошње дрвећа, посео га да се одмори, а у међувремену је отишао до извора по воду и слијепцу дао да пије. Изненада је зачуо глас: „Лаве! Не тражи воду далеко, овдје је близу“. Лав се изненадио и почео да тражи воду, али је није могао пронаћи. Кад је престао да тражи, зачуо се исти глас: „Царе Лаве! Иди под сјенку оног гаја, извуци воду коју тамо нађеш и дај жедном. Блато, које нађеш у извору, стави му на очи. Тада ћеш знати ко сам ја, посвећујући ово мјесто. Ускоро ћу ти помоћи да овдје саградиш храм у Моје име и сви који овдје дођу са вјером и зазову Моје име добиће испуњење својих молитава и потпуно исцјељење од болести“. Након што је Лав извршио наредбу како му је глас рекао, слијепцу се вратио вид и самостално је отишао у Цариград, славећи Богородицу. Када је Лав I Велики (Трачанин или Макела; 457-474. године) постао цар 457. године, није заборавио на јављање Богородице и њено пророштво, наредивши да се извор очисти и над њим сагради храм у част Богородице, називајући га „Живоносним источником“ . Храм је више пута обнављан и украшаван (односно обнављан), то је било под царем Јустинијаном Великим, као и под царевима Василијем Македонским и под његовим сином Лавом Мудрим. Никифор Калист Ксанфопул наводи, из различитих извора, списак од 63 чуда и случаја исцјељења добијених водом из извора: васкрсење мртвих из Тесалије, исцјељење Лава Мудрог од уролитијазе, док се јерусалимском патријарху Јовану поправио оштећени слух … Послије пада Цариграда 29. маја 1453. године, храм је уништен, а поново га је обновио 1833. године патријарх Константин I и осветио 1835. године (сада је женски манастир). На икони „Живоносни источник“ приказана је Мајка Божја са дјететом, изнад извора којем прилазе болесни, цареви и свештеници. Код Срба се овај дан назива још Свијетлим петком, јер пада у петак Свијетле седмице, као и Благим петком, јер се блажи, не пости се. Трећи дан Васкрса, 18. април 2023. године, свечано је прослављен у храму Успенија Пресвете Богородице у Братунцу, где је Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом служио је свету архијерејску Литургију. Саслуживали су игуман Методије, настојатељ манастира Сасе; протојереј-ставрофор Душан Спасојевић, архијерејски намесник сребреничко-подрински; и ђакон Милош Илић. – Зар не горјеше у срцима нашим док нам Он говораше? – питаху се Лука и Клеопа. Они Господа нису могли да препознају њиховим физичким очима, али су зато срцем својим искусили Његово Присутво у њима. Не само кроз неке обичаје и наше традиције, које нас не ријетко одводе од суштине, већ суштински да осјетимо Христа у себи, у срцу своме – беседио је митрополит Хризостом. Извор: Митрополија дабробосанска Предсједник Удружења "Национална интелигенција НИТ" Бојан Боровчанин уручио је вечерас замјенику директора Руског дома Вјачеславу Чарском московски препис "Крмчије" Светог Саве, чиме је ова књига огромне историјске и духовне вриједности практично враћена Русији. Чарски је на свечаности у Руском дому поручио да ће московски препис "Крмчије" Светог Саве, који је настао у 18. вијеку, од сада бити у библиотеци Руског дома, гдје ће бити доступан свим Русима и Србима, односно свим заинтересованим грађанима. Захваливши Боровчанину и његовој организацији, Чарски је истакао да је враћање московског преписа "Крмчије", познатог и по именима Номоканон и Законоправило Светог Саве, симболичан чин јер Срби враћају књигу Русима, чији је чувени учитељ, педагог и научник Максим Суворов двадесетих година 18. вијека донио много руских књига у Београд. - Овај препис датира из 18. вијека, када је руско царство јачало и када су јачале везе наша два братска народа. Те активности почеле су још у вријеме Петра Великог, тако да је велика симболика у овоме што је ова књига стигла у "Руски дом" - истакао је Чарски. Боровчанин је нагласио да му је велика част што су он и колеге из организације били у прилици да учине овакав гест, додајући да је поносан што је московски препис "Крмчије" Светог Саве послије много времена враћен Русији, гдје и припада. Он је објаснио да и назив "Крмчија" за Законоправило Светог Саве потиче из руског језика и значи кормилар брода, додајући да је ријеч о препису из 1787. године, који је отворио доста тога по питању средњовјекових односа између српског и руског народа.Подсјетивши да је ријеч о Законоправилу које су користили руски владари од Александра Невског до Ивана Грозног, као и Руска православна црква до бољшевичке револуције, Боровчанин је оцијенио да се враћањем ове књиге Русији још једном показује снага споне између српског и руског народа. - Ово је значајно јер смо ми уступили нешто њима, који су тако велики и значајни. Занимљиво је и да у Русији више знају о овом дјелу него ми овдје у Србији, гдје је ова књига тек у посљедњој деценији заживјела и добила пуни сјај, и то код нас у Републици Српској, тачније у манастиру Добрун, гдје је и преведена - рекао је Боровчанин. Он је нагласио да је његовој организацији нуђено више од 50.000 евра да продају ову књигу, на шта нико у организацији није хтио ни да помисли зато што, како каже, он и колеге не тргују духовним вриједностима и националним циљевима свог народа. Према његовим ријечима, књига је прешла невјероватан пут јер је била у посједу руског монаха, који је становао код људи у Крагујевцу, гдје је оставио и своје ствари када је отишао да службује у један манастир у околини Никшића. - Међутим, монах је на том путу доживио саобраћајну несрећу и књига је остала код наших пријатеља. Она је, заједно са његовим личним стварима, деценију била код њих, а пријатељи тог монаха покушавали су да дођу до некога коме би предали његове ствари и књигу, али нису успјели - навео је Боровчанин. Он је објаснио да су људи код којих је монах становао предали његове ствари црквењацима у оближњем манастиру, али они нису хтјели да узму књигу, која је послије много времена завршила у организацији НИТ, која је, како Боровчанин каже, због мира и љубави међу православном браћом одлучила да је врати Русији. Московски препис "Крмчије" Светог Саве настао је крајем 18. вијека, а, осим њега, сачувано је још десет преписа овог великог дјела, међу којима су су и иловички, рашки и сарајевски. Свети Сава "Крмчију", односно Номоканон или Законоправило, саставио је 1219. године и то је практично био први српски устав. Када је организовао епископије у Српској цркви, сваком епископу дао је по примјерак Законоправила, јер је желио да Црква буде слободна и да владар има што мање уплива у њен рад, иако је његов брат Стефан Првовенчани тада био српски краљ. Законоправило је кориштено и у Русији и Бугарској, а касније и у Румунији. Новак Ђоковић, најбољи тенисер свијета посјетио је, заједно са својим родитељима и предсједником Републике Српске, 20. априла 2023. године, у Бањалуци Његово Преосвештенство епископа бањалучког Јефрема. “С најбољим тенисером свијета данас сам посјетио епископа бањалучког Јефрема. Разговарали смо о важности његовог боравка за све људе у Бањалуци и Републици Српској. Посјетом епископу Јефрему Новак је показао приврженост Српској православној цркви. Добио је благослов епископа за будућу спортску каријеру и на поклон икону Пресвете Богородице Тројеручице, једне од највећих светиња српског народа. Новаку смо пожељели и успјех у даљем такмичењу на Српска опену.Посјетом епископу Јефрему, Новак је показао приврженост Српској православној цркви. Добио је благослов епископа за будућу спортску каријеру и на поклон икону Пресвете Богородице Тројеручице, једне од највећих светиња српског народа”, навео је предсједник Републике Српске Милорад Додик у својој Твитер објави. Епархија рашко-призренска осуђује најновији напад на српску православну цркву у Призрену. Епархија рашко-призренска СПЦ данас је објавила вест да су у ноћи између васкршњег понедјељка и уторка 17/18 априла 2023. године, непозната лица бацила молотовљев коктел на црквицу Св. Пантелејмона у Призрену, у насељу Поткаљаја. Ватра је угашена на вријеме захваљујући случајном пролазнику. Црквица је обновљена 1937. год. и потиче из средњег вијека. Црквица је била запаљена у мартовском погрому 2004. год. након чега је обновљена. Напад на цркву је пријављен косовској полицији и мисији ОЕБС-а на КиМ. Епархија рашко-призренска Најоштрије осуђује овај најновији напад на цркву светога Пантелејмона у Призрену и то у време васкршњих празника. Напад на цркву која је већ запаљена у нередима у току мартовског погрома 2004. године, када су у току једног дана запаљене све српске православне средњовековне цркве у овом граду, показује да баштина Српске православне цркве на Косову и Метохији није безбедна и да има још оних који желе да униште хришћанско православно наслеђе на КиМ. Епархија очекује од косовске полиције да пронађе починитеље овога најновијег напада. O цркви св. Пантелејмона у Призрену: https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Црква_Светог_Пантелејмона_у_Призрену Патријарх Александријски о ситуацији у Судану: Египат ће учинити све што је у његовој моћи19/4/2023
Сати агоније и ноћна мора без краја за Грке који живе у Судану, јер из дана у дан ситуација постаје све турбулентнија. Митрополит нубијски и цијелог Судана Сава говорио је о условима који владају, док је Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке Теодор II говорио о помоћи коју ће Египат пружити. „Ништа се није промијенило, једино што се промијенило је да данас имамо интензивне ваздушне ударе и снажне експлозије са свих страна. Добили смо храну тако да имамо још 5-6 дана и позајмили смо барел нафте“, рекао је митрополит нубијски и цијелог Судана Сава. „Кад сване, живимо чудо да је зора и живи смо“, каже о. Георгије Маурикос – свештеник Православне митрополије. У православној митрополији у Картуму, остало је заробљено 15 Грка , укључујући троје дјеце... и док је постојао страх да залихе понестану, рјешење је коначно пронађено. Патријарх Александријски Теодор II говорио је на грчкој телевизији ЕРТ 3 о обећању египатског предсједника Абдела Фатаха ал-Сисија да ће учинити све што може да помогне цивилима Судана. „Египат ће учинити све што је у његовој моћи. Разговарам са амбасадорима у Грчкој и на Кипру да видимо како да им донесемо храну, воду и лијекове јер никоме не можемо од метака", рекао је Патријарх александријски и цијеле Африке. У Судану има укупно 150 Грка и 1000 Европљана који траже излаз из пакла сукоба. „„У овом тренутку покушавамо да сагледамо све могућности, аеродром не ради, ако не нађемо путеве безбједног пролаза, не можемо да се евакуишемо“, рекао је Андреас Катсаниотис, замјеник министра спољних послова, задужен за питања грчке дијаспоре. Стање двојице повријеђених Грка је стабилно и они се сада налазе у болници и чекају на операцију. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања orthodoxtimes.com Како је распеће заиста вршено? Британско откриће нуди нове трагове. Римљани су га преузели од Картагињана, а ови, очигледно, од Асираца Нови археолошки подаци појашњавају процедуру распећа на крсту у Римском царству. Има разлога да се вјерује да су га Римљани позајмили од Картагињана, а они, по свему судећи, од Асираца, пише washingtonpost. Крст је већ два миленијума главни симбол хришћанства и побједе над смрћу. Међутим, сам поступак погубљења распећем, који је у античком свијету важио за један од најстрашнијих, дуго је остао мистерија за археологе и историчаре, јер је у хроникама о томе сачувано релативно мало историјских свједочанстава, пошто су тијела распетих ријетко била удостојена сахрањивања. Древни римски историчари, Свето писмо и класична литература свједоче о широкој употреби распећа од стране Римљана, али до сада су у цијелом свијету пронађена само четири мјеста сахрањивања распетих на крсту. Најновије откриће дошло је релативно недавно, 2017. године, током земљаних радова у припреми за изградњу стамбеног комплекса у Кембриџширу (Кембриџшир је грофовија у источном региону Енглеске), гдје су пронашли скелет човјека са ексером у пети. Ово је први убједљив археолошки доказ о распећу на Британским острвима, према ријечима Дејвида Ингама (David Ingham), руководиоцом пројекта Albion Archaeology, и Корин Духиг (Corinne Duhig), професорке на Универзитету у Кембриџу. Они су о свом налазу објавили чланак у часопису "British Archaeology" у којем подсјећају да се трагови погубљења које су проучавали не разликују од оних пронађених прије пола вијека у близини Маслинске горе у Јерусалиму. У оба случаја, нокат је пробио петну кост (лат. Calcaneus), највећу кост у стопалу човјека. Ови археолошки подаци су у супротности са приказима поступка погубљења у вјерским списима и канонима иконографије. Они бацају ново свјетло на поступак погубљења на крсту и омогућавају нам да судимо о мукама и смрти распетог. Ово откриће похваљује Џон Грејнџер Кук (John Granger Cook), професор религије на Лагранж колеџу и аутор књиге „Распеће у медитеранском свијету“ (Crucifixion in the Mediterranean World). Он сматра да су Римљани ову егзекуцију преузели од Картагињана, а они опет вјероватно од Асираца и других древних народа Блиског истока. Јосиф Флавије, јеврејски историчар, написао је да су римске трупе разапињале до 500 Јевреја дневно током јеврејских устанака у 1. вијеку нове ере. У свједочанствима о владавини Александра Јанеја (125-76. године п.н.е.), који је владао над Јеврејима 27 година, Јосиф Флавије помиње масовна распећа око 88. године п.н.е. „Док је славио са конкубинама на јавним мјестима, наредио је распеће на крст око 800 Јевреја, баш као и убиство њихове дјеце и жена на очи несрећника који су још остали живи", написао је Јосиф Флавије. Циљ мучитеља је обично био да на сваки могући начин продуже муку и агонију жртве. Погубљење разапињањем сматрало се најстрашнијим, дуготрајнијим и најсрамнијим, и стога је било подвргнуто углавном страшним злочинцима, робовима и издајницима. Осуђене су тукли и кроз гомиле људи водили улицама до мјеста погубљења, о чему свједоче и описи мука Христових у јеванђељима, а маса им се ругала и обасипала их батинама, каменицама и увредама. Затим су осуђени на распеће полагани раменима на пречку, руке су им биле фиксиране на овај или онај начин и подигнуте на вертикални стуб. Древни цртежи приказују распећа у облику слова Т. Самртне муке распетог обично су трајале неколико дана, а само повремено су џелати убрзавали долазак смрти тако што су им палицом ломили ребра, копљем им пробијали стомак или груди или сакатили ноге распетих. Често се крст постављао ближе земљи и на мјестима гдје су разапете могли да муче пси, шакали, лисице и лешинари. У неким случајевима, муке распетог су продужаване уз помоћ уског сједишта – такозваног седекула. Како је тачно Исус Христос умро? Нека научна истраживања, која укључују форензичке патологе, указују да је Он умро релативно брзо од плућне емболије, срчаног застоја или шока изазваног губитком крви. Истовремено, научници се слажу да су најчешће распети полако умирали од гушења, јер су се међуребарни и трбушни мишићи све више истезали под тежином тијела, па су због тога и дисајни покрети постајали краћи и болнији како су губили снагу. Сензационални налаз из Јерусалима открио је научном свијету прве остатке распетог, а дијелом је помогао и да се разјасни поступак погубљења. Археолози су 1968. године, истражујући гробне крипте на градилишту у источном Јерусалиму, наишли на камену крипту у којој су били остаци мушкарца од 24-28 година. Жртви, по имену Јехоханен, била је пробијена петна кост зарђалим ексером. Познато је да су Римљани удове осуђеника фиксирали на крст најчешће конопцима. Дуги закуцани ексери су у то вријеме били веома скупи, а постоје докази да су извучени и поново коришћени. Осим тога, убрзавали су смрт. Иконографски канон распећа Христовог обично приказује Његове зглобове или руке приковане на крст. Међутим, према научницима, нокти нису могли дуго да издрже тежину тијела – а још више један нокат који буши стопала обје ноге. Нику Хас, професор на катедри за антропологију на Хебрејском универзитету, прегледао је јерусалимски скелет у великој журби због кратког рока који су вјерски повереници светог мјеста одредили за поновно сахрањивање посмртних остатака. У чланку објављеном 1970. Хаас наводи да су обе петне кости скелета пробушене ексером. Прије овог поступка, стопала распетих су, по његовом мишљењу, била спојена дрвеним блоком како би се олакшало њихово закуцавање. Хас је предложио да су џелати притиснули обе пете жртве на предњи дио стуба - или са раздвојеним ногама и савијеним у коленима, или са згрченим ногама и коленима окренутим у страну. Касније су два научника – Џо Зијас (Joe Zias), кустос Израелског одjељења за антиквитете и музеје, и Елиезер Секелес, професор на Хебрејском универзитету и медицинској школи Хадаса у Јерусалиму – понудили другачије тумачење. Сматрали су да је Хас погријешио, али у ствари документи и фотографије показују да је нокат пробио само петну кост десне ноге, а не обе пете, а ова нога је очигледно сломљена прије смрти. Истовремено, ексер дужине нешто више од 11 цм био је прекратак да би прошао кроз обе петне кости и ушао дубоко у дрво, с обзиром на ширину дрвеног блока. Зиас и Секелес су предложили другачију шему распећа, у којој је свака нога појединачно прикована за бочну страну вертикалног стуба. Њихову теорију потврђује древни цртеж из Путеолија (Италија) са приказом распетог човјека са женским именом Алкимила исписаним изнад рамена. Недавно откриће у Великој Британији помаже да се даље објасни поступак за ово ужасно погубљење. Тамо пронађен скелет, под бројем 4926, лежао је у гробу на древном гробљу у близини насеља поред пута у бившој римској провинцији, у близини данашњег града Фенстантона. Скелет је лежао лицем нагоре са прекрштеним рукама, а око њега је сачувано десетак ексера. У лабораторијским испитивањима, фрагменти петне кости су пресавијени и пронађена је пролазна рупа. Скоро комплетан скелет датован је око 130-360. године нове ере. Кичма и ребра били су смрскани, а на костима руку и ногу остали су трагови оштећења од тијесних кошуљица или окова. Британски археолози су установили да је ексер забијен споља у десну петну кост, а да је мучитељ промашио чекићем или сјекиром и дјелимично здробио пету, и на тај начин, случајно или намјерно, погоршао патњу распетих. Отац професора Кука, презбитеријански свештеник, примећује да га научна истраживања која разјашњавају поступак распећа и мучења погубљених тјерају да другачије размишља о Исусовој смрти у то вријеме. „Много размишљам о природи људске патње и о домишљатости коју понекад показују они који су на власти у наношењу муке особи попут њих“, каже свештеник. – По свему судећи, бол и агонија распећа је један од најстрашнијих у историји које човек уопште може да доживи. За нас, данашње људе, они су генерално забрањени. Међутим, у овој егзекуцији је за нас чудесно настала тајна самог крста. Има нечег несхватљивог у томе како је од оруђа најстрашније егзекуције које је човјек икада измислио, он претворен у симбол духовне обнове и успона. Ово јасно чита извесну иронију људске историје. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора Његово Блаженство Патријарх антиохијски и цијелог Истока Јован X служио је, 16. априла 2023. године, Васкршњу божанску Литургију на рушевинама храма Светих апостола Петра и Павла у турском граду Антакији (некадашња Антиохија). На почетку посјете, прије богослужења, патријарх Јован прегледао је рушевине цркве порушене у земљотресу 6. фебруара, након чега је освештао антиминс за ову парохију. Током Божанствене Литургије, Патријарх је у чин архимандрита узвео јеромонаха Павла (Ордулуоглуа), који се показао у активној и неуморној подршци пострадалима у земљотресу. Фотографије оца Павла како спасава богослужбене утвари, иконе и друге светиње из порушене цркве обишле су свијет. У дирљивој бесједи након богослужења, Његово Блаженство је истакао да је његова дужност према Оцима Цркве да на рушевинама узвикне „Христос Васкрсе“ и изразио наду у брзу обнову апостолске цркве, која је била центар Православља у историјској Антиохији. Данас из Антиохије, из Цркве Светих апостола Петра и Павла, објављујем поруку мира свој нашој дјеци. Понекад нас питају да ли има наших вјерника у Антиохији, Александрети и Мерсину. Ми кажемо: да, гле, на овим просторима имамо осам хиљада православних хришћана, као и црквене заједнице и свештенство који исповиједају чврсту вјеру. Наша Црква је жива, свједочи о Исусу Христу“, рекао је патријарх Јован. Његово Блаженство је напоменуо да порука мира из Цркве није празно обећање. „Порука мира коју ми шаљемо јесте права и искрена порука, далеко од слогана који говоре о људским правима и људском достојанству којих нема. О којим правима је реч ако немамо никакве информације о киднапованим епископима Јовану и Павлу?! Која права имају наши народи који пролазе кроз кризу за кризом?- нагласио је патријарх Јован. Његово Блаженство је захвалио турским властима, а посебно Министарству спољних послова на одобрењу за посјету регионима Александрета (Искендерун), Мерсин и Антакија. Он је такође изразио захвалност гувернерима покрајина на топлој добродошлици и пажњи према потребама пастве Антиохијске Патријаршије. Како је раније саопштено, посјета Турској делегације Антиохијске православне цркве на челу са патријархом Јованом, која је почела 13. априла 2023. године, трајаће до 20. априла. Сврха посјете је духовно јачање вјерника Антиохијске Патријаршије у парохијама погођеним земљотресом. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања orthodoxianewsagency.gr На Васкршњи уторак одржано је такмичење за најтврђе и најлепше ошарано јаје у ЈУ ОШ "Десанка Максимовић", Челопек (ПО Ораовац). У категорији најтврђе јаје награђени су финалисти а у категорији најлепше ошарано јаје награђена су четири ученика. Избор победника је био јако тежак, али данас смо сви победници јер смо имали привилегију да уживамо и радујемо се Васкрсењу Христовом уз дечије осмехе! Посебну захвалност дугујемо Александру Остојићу из Кисељака који је обезбедио деци прелепе иконе и труди се да са својом омладинском организацијом подржи све богоугодне пројекте. Нека Господ благослови њега и његову породицу. Христос Васкрсе - Ваистину Васкрсе Вјероучитељ Момчило Вуковић Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је у други дан Пасхе - Васкрсни понедељак, свету архијерејску Литургију у Каракају код Зворника. ''Ево нас другога дана празника Васкрсења Христовог. Радујмо се веселимо се са женама мироносицама, са апостолима Христовим, са раном Црквом Његовом. Где год се проповеда реч Христова ту се проповеда и васкрсење Христово до дана данашњег'', рекао је владика Фотије на почетку своје данашње бесједе и додао: ''Чули сте из прочитаног јеванђелског одељка да су апостоли на место отпалог Јуде изабрали Матију јер су позвани да буду родоначелници 12 племена Новога Израиља. На тај начин Црква је постала духовно царство Израиља. У то царство се улази Светом тајном крштења тако да нико није одбачен зато што припада овом или оном народу, или је различите боје коже. Сви који желе да чују реч Божију потпуно су слободни да то учине крстивши се у име Оца и Сина и Светога Духа. Црква је место свеопште слободе и место где предокушамо Царство небеско. Црква је место победе живота над смрћу, место васкрсења'', истакао је Преосвећени владика. Старјешина храма Христовог Васкрсења, протонамјесник Растко Лукић, дочекао је свога Архијереја. Пожељевши топлу добродошлицу, он се захвалио се Епископу Фотију што је посјетио парохију у Каракају ових најрадоснијих васкршњих дана а поводом храмовне славе. У Христовој оданости и братској љубави, Епископу Фотију су саслуживали протојереј - ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намјесник зворнички и парох прве парохије у Саборном Храму Рођења Пресвете Богородице у Зворнику; протојереј-ставрофор Драгиша Томић, парох друге парохије у храму свете великомученице Марине у Челопеку; протојереј-ставрофор Славенко Томић, парох при храму Рођења светог Јована Крститеља у Зворнику; протојереј Дражен Стевановић, парох при храму светих Петра и Павла у Козлуку; протођакон Лазар Илић, епархијски ђакон те ђакон Давор Арнаут, ђакон при овом светом храму. Хор који поје при храму, "Света Анастасија", данас је својим умилним гласовима уљепшао свето богослужење. Чланови хора су већином млађи парохијани, руковођени од стране вјероучитеља Николе Марковића. По завршетку Светог причешћа услиједио је литијски опход око храма, а по повратку у храм су освештани славски дарови и сломљен славски колач са овогодишњим кумом Слободаном Милошевићем који је уприличио трпезу љубави за све присутне. Кумови за следећу годину су господа Александар Крсмановић и Раде Јеремић. Светој архијерејској Литургији молитвено је присуствовао и градоначелник Зворника г. Бојан Ивановић. Извор: Епархија зворничко - тузланска Ово се никада раније није догодило у Бјелорусији. Свештеник у чамцу, спасиоци до струка у води и изненађени погледи становника поплавом погођеног насеља. У Велику суботу, Протојереј Игор Олшанов, чамцем је опловио неколико поплављених микроокруга Гомеља да би честитао Васкрс вјерницима и благосиљао васкршњу храну. Водени такси свештенику су обезбиједили спасиоци регионалне организације ОСВОД. О. Игор Олшанов каже да се јуче двоумио да ли да отплови или не. Али, сат времена након разговора са мјештанима, каже, нема сумње да су епархија и спасиоци урадили све како треба. Свештеник је благосиљао васкршњу трпезу из чамца, а спасиоци су помогли становницима да се снађу у поплављеним улицама. Како је саопштено, ово је прва таква иницијатива не само у Гомелској епархији, већ и у цијелој Бјелорусији. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора У Римокатоличкој цркви Санта Марија, коју је Римокатоличка црква недавно додijелила Цариградској патријаршији, православни вјерници Свете Митрополије Смирнске прославили су Васкрс. Храм ће бити предат на редовну употребу Светој Митрополији Смирнској од 1. маја 2023. године. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу овог извора Прочитајте сродну вијест: ФРАЊЕВАЧКИ РЕД УСТУПИО ЦАРИГРАДСКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ НА КОРИШЋЕЊЕ КАТОЛИЧКУ ЦРКВУ У ИЗМИРУ Цариградски патријарх Вартоломеј примио је у четвртак генералног министра „Реда мање браће” (фрањевци) Масима Фусарелија да би потписали уговор о коришћењу фрањевачке цркве Санта Марија (енгл. Saint Mary's Catholic Church, турски: Santa Maria Katolik Kilisesi) од стране православних хришћана у великом турском граду Измиру (Смирна). Уговор је потписан на католички Велики четвртак, "посебан датум за овај гест заједништва", наводи се у саопштењу на сајту фрањевачког реда. Састанку, одржаном у срдачној атмосфери, присуствовали су и Митрополит халкидонски Емануил и Митрополит смирнски Вартоломеј, као и предсједник Грчке православне заједнице Смирне Георгиос Теодоридис. Васељенски патријарх је изразио срдачну захвалност папи Фрањи, који је одмах одговорио на молбу Васељенске патријаршије, као и оцу Масиму Фусарелију, за давање на коришћењепоменуте цркве из 17. вијека. Садашња црква коју користе православни у Измиру посвећена је Светој Фотини, која, више није довољна да покрије потребе растуће православне заједнице у региону. Прво православно богослужење у Богородичиној цркви биће Васкршња Литургија у недјељу 16. априла 2023. године. Увече истог дана у храму ће бити служено Васкршње вечерње. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања orthodoxtimes.com Хиљаде православних ходочасника дочекало је највећи хришћански празник - Васкрс - у јерусалимској цркви Гроба Господњег. Храм Васкрсења Христовог, такође познат и као храм Гроба Господњег или црква Васкрсења Христовог (црква Светог Гроба) главна је светиња хришћанског свијета. Сматра се да се налази на самом мјесту гдје је, према Светом писму, Господ Исус Христос разапет, сахрањен, а затим васкрсао. Ово мјесто су три вијека послије Христовог распећа открили изасланици римског цара Константина када су стигли у Јерусалим. Божанствену литургију служио патријарх јерусалимски Теофил III. Предстојатељ Јерусалимске православне цркве, пред почетак Васкршњег јутрења, предводио је крсни ход око Кувуклије – мермерне капеле испод сводова храма, подигнуте непосредно изнад пећине Гроба Господњег. Неколико часова раније у храму Гроба Господњег, хиљаде ходочасника присуствовало је силаску Благодатног огња. Ходочасници из цијелог свијета с времена на вријеме поздрављали су се узвицима „Христос Воскресе!“ на различитим језицима: руском, грчком, арапском, румунском, српском језику. Крсни ход, којi jе одржаn пред почетак васкршњег јутрења, симболизује жене мироносице које пред зору oотишле до гроба Христовог и које су од анђела сазнале о Његовом васкрсењу. Према Јеванђељу, Христос је разапет на брду Голгота, које се у то вријеме налазило изван зидина Јерусалима. Ттрећег дана васкрсао, након чега се и сам јавио апостолима. На данашњи дан, на Васкрс 16. априла 1346. године, Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (1308/1309. или 1311/1312. — 20. децембар 1355.) крунисан је у Скопљу за цара. Крунисање су извршили патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон у Скопљу. Када се у Скопљу прогласио за цара, титула Душана Немањића је гласила: “Стефан у Христу Богу благоверни цар свима Србима и Грцима, и странама бугарским, и цијеломе Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима”. Под Душановом влашћу, српски утицај је проширен до обала Егејског мора и Свете Горе. За вријеме највећег територијалног освајања, српска држава се простирала на територијама данашње Црне Горе, Македоније, Бугарске, Грчке, Албаније, дијеловима Хрватске, Босне и Херцеговине и наравно, Србије. Или, укупно преко 250.000 километара квадратних простора на коме су живјели Срби, Бугари, Грци. Ова велика држава се простирала од Дунава на сјеверу до Коринтског залива на југу. Граница на западу било је Јадранско, а на истоку Егејско море. Период Душанове владавине важи за период највећег економског, политичког, војног и културног успона српске средњовјековне државе. Године 1349, усвојен је Душанов законик, највиши правни акт у држави. Душан је владао над новонасталим Српским царством до своје смрти 20. децембра 1355. године. Његово Високопреосвештенство митрополит даборобосански Хризостом служио је Васкршњу литургију у Саборној цркви Рођења пресвете Богородице у Сарајеву и истакао да су Христово васкрсење и Васкрс побједа добра над злом, свјетлости над тамом и истине над лажи. Митрополит Хризостом рекао је да је Христос својим васкрсењем побиједио смрт и живот даровао. - Да сте живи и здрави како ви у храму, тако и сви ваши - рекао је владика Хризостом, честитајући присутним вјерницима Васкрс традиционалним поздравом "Христос васкрсе!"". Митрополит Хризостом је освештао васкршња јаја која су потом подијељена вјерницима.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ручао је на празник Васкрсења Господњег 16. априла са потребитима у просторијама Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке.
Ручку је претходила подела пакета помоћи коју је поделио његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке. У додељивању пакета учествовали су презвитер Владимир Марковић, секретар ВДС-а; презвитер Бранислав Јоцић, као и волонтери ВДС-а. Извор: ТВ Храм У Саборној цркви Светог Саве на Менхетну данас је служена васкршња света литургија, прва од великог пожара који је у мају 2016. године потпуно уништио ту српску светињу која има и историјски значај за град Њујорк. Црква је од њујоршког департмана за градњу добила дозволу да истовремено у храм може да прими највише 500 парохијана. Старјешина храма отац Живојин Јаковљевић данас је на Васкрс у 8.00 прво служио јутрење, а потом и свету литургију која је почела у 10.00, док ће вечерње богослужење бити у 18.00. Послије службе организовано је дјељење ускршњих јаја и послужење. Богослужења поводом васкрса, одржана су и на Велики петак - јутрење, статије и опход као и на Велику суботу када је служена света литургија, а биће и на Свијетли понедељак и Свијетли уторак. Црква Светог Саве у Њујорку, изгорјела је на Васкрс 1. маја 2016. године, а након вишегодишњих настојања и радова на обнови те српске светиње у срцу Менхетна у фебруару је добијена прва дозвола за богослужења. Њихов распоред парохијани добијају мјесечно. Прву, дуго ишцекивану литургију служио је патријарх Порфирије и била је је то курна његове двонедјељне посјете Сједињеним Америчким Државама, започете на Савиндан. Прва дозвола допустила је да у цркви истовремено може да буде највише 202 члана парохије. До тада су литургије служене у грчкој цркви. Патрихарх је тада, обраћајући се окупљеном народу и управи Црквено-школске општине Светог Саве у Њујорку, навео да је храм и даље у обнови и да ће много времена бити потребно да буде онакав какав је био, али да ће богослужења уз дозволу Града Њујорка, бити настављена. С обзиром на стање у којем је био храм, уништен у ватреној стихији на Васкрс те 2016. године направљен је прогрес - здање је обновљено споља и стављено под кров како не би пропадало. Црква Светог Саве од историјског је значаја је и за град Њујорк. Сазидана је у готском стилу. Њена изградња почела је 1850. године. Откупљена је од Англиканске цркве 1943. за око 30.000 долара. Био је то тада велики новац који је српска заједница исплаћивала на рате. Завод за заштиту споменика Града Њујорка је српској светињи додијелио у мају 2020. награду “Луис Г. Мозес”. Награда, која представља неку врсту Оскара у заштити споменика, додијељена је, како је наведено, “катедрали Светог Саве за прву фазу пројекта - затварање и стабилизација”. Амбасадор Србије у САД Марко Ђурић недавно је подсјетио да Срби у САД имају 136 цркава - својих српских православних храмова. Извор:Танјуг Свети Апостол Павле исцрпно је појаснио да је Васкрсење Господа нашега Исуса Христа темељ хришћанске вјере кад је писао Коринћанима: „А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша“ (1Кор 15, 14). Онда би било исправно рећи да се не може назвати хришћанином онај који не вјерује у Васкрсење Христово у тијелу. А шта то значи вјеровати у Васкрсење Христово? Шта хришћани подразумевају под васкрсењем и који су неоспорни и суштински богословски закључци Васкрсења Христовог, који су наведени у Светом писму и историјском учењу Цркве? Васкрсење се односи на садашњост, а не на будућност У свом разговору са Мартом из Витаније, Лазаревом сестром, сам Господ наш открива истинску природу овог васкрсења кад је исправио и проширио Мартино ограничено схавтање. Кад је Господ увјерио Марту да ће њен брат васкрснути из мртвих, Марта му је одговорила на овај начин: „Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан“ (Јн 11, 24). Другим ријечима, Марта подразумева под васкрсењем неки будући догађај, стварност која ће се десити (само) на крају времена. Као што је и својствено побожној Јеврејки, она није могла да схвати васкрсење као нешто у чему се учествује сад. У њеном уму васкрсење је некакав статичан догађај додијељен неком „времену“ у будућности, а не органска стварност која је могућа кроз однос са Богочовјеком Исусом. И тако Господ преусмјерава њено размишљање, тражећи од ње да промени целу парадигму њеног разумевања, говорећи „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн 11,25). Христос говори Марти, између осталог, да је Васкрсење у Њему стварност у садашњем тренутку за оне који су се присајединили са Њим. Својом смрћу Он ће укинути смрт која је до тада постојала, преображавајући је изнутра, испуњавајући смрт животом тако што сам улази у њу као човјек и превазилази је као Бог кроз Своје Васкрсење. Кроз Њега, васкрсење ће постати не у функцији времена већ у функцији односа. И тако, Његовом смрћу и васкрсењем, смрт је побијеђена сад и увијек за све оне који су се присајединили Божјем Васкрслом човјечанству. Посљедице Васкрсења Кроз своје оваплоћење, Господ Исус Христос није постао „човјек“ већ Човек, што значи да је преузео на себе саму људску природу и присајединио је са Својом Божанском личношћу, Сином Божјим, другом Лицу Свете Тројице. Оно што је Он остварио у Својој људској природи било је остварено за сваког човјека, у смислу као што је људска природа једно. „Али благодатни дар није тако као преступ, јер ако преступом једнога помријеше многи, много се више благодат Божија и дар у благодати једнога човјека Исуса Христа изобилно изли на многе“ (Рим 5, 15). Не треба да будемо изненађени да је директна посљедица Христовог Васкрсења ово: „И гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли;и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима“ (Мт 27, 52-53). Ово васкрсење праведника није само обично „приказивање“ Божје моћи да би ојачао редове својих ученика. Умјесто тога, одражава нову Стварност Васкрсења, преображај стања смрти и људске природе кроз Христа. Јављање „мртвих“ онима у Јерусалиму како је забиљежено у Матејевом јеванђељу иста је појава, која се толико често догађа у животу православне цркве, али не и искључиво, код оних који су препознати као свеци. Стога, у новије вријеме, чујемо за јављање светог Јована Максимовича из Сан Франциска и Светог Нектарија Егинског "многима" којима је потребно исцјељење или помоћ или у, неку другу, сврху у Божјој вољи. Ипак многи, који тврде да вјерују у Васкрсење дијеле слично схватње васкрсења са Мартом из Витаније, а да то и не знају. Неки вјерују да „ душа спава“, сматрајући да су људи несвјесни послије смрти, и да ће устати Другим Христовим доласком. Други сматрају да не постоји никакав однос нити комуникација са мртвима, чак ни са онима који су са „умрлим у Христу“(1 Сол 4, 16). На неки начин као да су ови хришћани направили међу између неба и земље што се не може наћи у Новом завјету. Васкрсење: Сједињење Неба и земље, живих и мртвих Сасвим супротно томе, Нови завјет објављује сједињење „онога што је на небу и што је на земљи“ (Еф 1,10). Ако такво сједињење не постоји, и ако то није сједињење, које се дешава и које је присутно у Божјој Цркви, онда морамо да се запитамо шта траже ове ријечи у Цркви у вријеме апостола Павла „ миријадама анђела“ и „ духовима савршених праведника“ (Јев 12, 22-23). Послије Исусовог распећа завјеса у Храму се расцијепила на двоје, али не само да би показала укидање Закона. Она се расцијепила „одозго ка доле“ да покаже да је одвајање неба од земље укинуто у Христу. Говорећи о богослужењу Цркве, велики хришћански епископ и проповедник Свети Јован Златоусти сагласно апостолу Павлу говори да „ нас ова наша Евхаристија ослобађа од земље и сели на небо“. У Христу, „завјеса“ која дијели небеско од земаљског је поцијепана, излажући небо земљи и земљу небу у и кроз Цркву, Христово Тијело. Мајку Гаврилу, жену која се неоспорно сматра светом женом 20.вијека, замолили су једном да говори о Протестантској хришћанској групи у Америци. Од свих ствари, она је изабрала да говори о улози Богородице Дјеве у Христовом оваплоћењу и тако и у Цркви. После њеног говора, вријеме је било испуњено питањима и одговорима. Један човјек је устао и уз велико негодовање рекао: „ Како како можете тражити од Марије да се моли Христу за вас? Након свега, она је мртва!“ Мајка Гаврила је одмах доскочила: „ О, али ми вјерујемо у Васкрсење!“ Док њен одговор можда некима дјелује превише једноставним, он заиста не би могао бити темељнији, Ако следимо логичан крај Васкрсења Христовог, који је „ првенац оних који су умрли“ (1Кор 15, 20), не бисмо могли раздвојити оне који су „живи“ од оних који су „мртви“ у Христу јер је Његово Васкрсење променило све! Пре бисмо могли допустити себи раздвајање оних који су у Христу од оних који нису. Као што Господ наш сведочи Садукејима који нису веровали у васкрсење: „Бог није Бог мртвих, него живих“ (Мт 22,32). А апостол Павле нас исто тако учи: „Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима“ (Рим 14,9). У причи о Лазару и богаташу (Лк 16, 19-31), „велика провалија“ раздваја богаташа (у паклу) од Лазара (у рају). Међутим, таква провалија није споменута између неба („ Авраамовом наручју“) и земље, само да браћа богаташа не би повјеровала чак и кад би видјела некога ко им долази из мртвих. На Гори Преображења, Господ наш се преобразио заједно са Илијом, који није умро већ је тијелом узнесен на небо у пламеним кочијама, као и са Мојсејем који је умро и сахрањен са својим оцима. Сједињење неба и земље нигдје није тако очигледно као у Откровењу Јовановом. На примјер, у петој глави дозвољено нам је да провиримо у богослужење које се непрестано врши на небу, где се црква на небу активно моли за цркву на земљи: „И кад узе књигу, четири жива бића и двадесет и четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао *гусле, и златне чаше пуне тамјана, † а то су молитве светих“ (Отк 5,8). Раскол и Истинско Васкрсење Не тако давно након Великог схизме, многи хришћани на Западу почели су да заборављају природу и значење Васкрсења као посљедице миоптичког средишта на Распеће. Тома Аквински, уважен као један од највећих светаца и „доктора“ на Западу, написао је да је Васкрсење неопходно само као доказ да је Христос Бог. У оваквом оквиру Васкрсење нема стварно егзистенцијално значење нити органску везу са спасењем људског рода кроз слављење људске природе у Христу. Аквински је, такође, вјеровао да кроз Адамов гријех, човјекова воља је пала, али не и ум (односно разум). Ово даље доприноси томе да је вјера у функцији мисли, логике, философије, прије него у функцији преображаја људи кроз њихов додир и сједињење у Васкрслом човјечанству у Христу. Лако је видјети како се такав став може припасти простом „вјеровању“ појму да „ако вјерујемо у Исуса ми идемо у рај кад умремо“. Такав став има мало тога са оним добрим вестима које се одражавају у Светом писму, јер права хришћанска вјера и вјеровање је више од интелектуалног пристанка одређеним учењима; она је сједињење и заједница са Васкрслим Господом кроз Његово Тијело, Цркву. Не спасавамо се увјерењима или убјеђењима већ „ милошћу“ (Еф 2,8), која је истински живот, сила и Божја енергија која тече кроз Тијело Христово. Ова учења, и наша вјера у њих, су неопходна да се усаврши и нахрани ова заједница са Божанском спасоносном милошћу. Према томе, Господ Исус Христос повезује живот и спасење са Тајинством над Тајинствима, Светим Причешћем. „Ако не једете Тијело Сина човечијега и не пијете Крв Његову, немате живот у себи“. Живот који долази кроз Свето Причешће је посљедица сједињења са Његовим Васкрслим човечанством које је наравно сједињено са Његовом Божанском природом. Само ако исто тако органски удружимо своје душе и тијела у васкрсењу овог живота, сад у овом животу, онда тек можемо рећи да смо „спасени“ (1 Кор 1,18; 2 Кор 2,15). Ако спасење није истинско учешће у васкрслом животу, односно прослављеном, испуњеном милошћу Човечанства Исуса Христа- онда смо ми остали на људској религији ограниченој на „представама“ појмовног света и људској умовној „вери“ и менталној философији о Богу. А то није Бог Свете Веронике, крвоточиве жене, која је физички дотакла Господњу милост- његову хаљину и добила исцељење кроз божанску силу која изађе од Њега (Лк 8, 43-48). Нити је ово Бог који нас истински може дотаћи, преобразити и спасти Својом божанском милошћу. Да Бог наш постоји у царству представа и „учења“ ми не бисмо имали потребу за „искањем, тражењем и куцањем“ (Мт 7,7) као правим средствима добијања милости васкрслог живота у нашу сопствену човечност. Не би постојао никакав обавезујући разлог нити потреба за молитвом, постом или чак љубављу према ближњима (свиме оним што је утврдио Господ), јер све је то прописано само да би нас отворило да „примимо Духа Светога“, као што Серафим Саровски јасно говори. Коначно, не би било потребе ни за Црквом нити Њеним Тајнама. Без ове милости органске заједнице у Цркви, „хришћанство“ би постало прост скуп моралних начела „чини и немој чинити“ у овом свету, нешто сасвим ван нас и стварности али помоћу чега бисмо видели себе или друге као „добре“ или „лоше“ људе. Али Христос није умро и васкрсао да би нам одржао моралну лекцију, већ да би дао (или поврати) прави живот Својој људској творевини. Он је васкрсао да би дао нови живот онима који ће „милошћу кроз веру“ бити сједињени Његовом васкрслом човечанству, који ће имати стварну заједницу са Њим и на тај начин постати судови Његове бођанске милости. Ако је заиста Христос васкрсао, „вера“ се никад не може свести на пристанак одређеним религиозним појмовима или на просто „умовање“ о Богу. Васкрсење значи да је Живот буквално прогутао моћ греха и смрти и да тај исти живот може и мора бити удружен и прилагођен животима оних који верују. Исус Христос се оваплотио да поврати и поправи нашу људску природу; Он је умро да би пригушио и победио саму смрт, и васкрсао је да би прославио наше човечанство и уздигао га Богу са десне стране. Хришћанство је више од опраштања грехова или брисања мрља кривице. То је прилагођавање живота самоме Богу у нашим животима кроз Исуса Христа и Светог Духа. Васкрсење није само приказ или доказ Исусовог Божанства „Видите, рекох вам да ће тако бити!“. То је поновно стварање и обожење људске природе у Исусовој личности, Богочовеку, и могућност за Његову творевину да учествују у тој истој преображеној и освећеној људској природи милошћу Божјом. И тако, апостол Петар потврђује да се „Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога *који нас позва славом и врлином, Кроз које су нама дарована драгоцјена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избјегнувши похотну трулеж у свијету“ (2 Пет 1,4). Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова! За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор У сарадњу Града Бањалуке и Kола српских сестара, у Велику суботу 15. априла 2023. године са почетком у 11 часова, организовано је бојење јаја у порти Храма Христа Спаситеља. У духу вјере и традиције, а поводом највећег хришћанског празника Ваксрса, малишани су украшавали јаја у порти Храма Христа Спаситеља у центру Бањалуке. Била је то лијепа прилика за дружење те да се научи традиционални начин украшавања васкршњих јаја. Неко је то научио од мајке, неко од баке али је на крају најважније да се традиција преноси с кољена на кољено. У парку Петар Kочић, Град Бањалука је по трећи пут, организовао Васкршњи пикник. Јаја, боје, малишани, празнични амбијент, популарни градски парк био је у бојама Ваксрса. Сви су били веома задовољни како је све протекло. – Предивно је било. Сваке године се наново изненадимо. Припремимо се на заиста много ђеце, али увијек их дође баш пуно, а рекације су заиста фантастичне – каже Валентина Савић Мандић из Kреативног тима Градске управе. Васкршњи пикник организован је у жељи да се дух наше вјере, наше традиције, подијели са најмлађима, све са циљем да их научимо како су то некада јаја бојиле наше мајке и баке, каже бањалучки градоначелник Драшко Станивуковић. – Једноставно желимо да ови догађаји, попут Васкршњег пикника, догађаји које организује Град Бањалука заувијек обиљеже њихово ђетињство, те да се увијек са љубављу сјећају ових најважнијих православних и хришћанских празника. С друге стране град Бањалука ове важне датуме, обиљежава са грађанима, додатно их анимира, додатно организујемо радионице, како бисмо и ми као локална самоуправа, преузели један дио одговорности за ширење нашег националног идентитета, да знамо одакле смо, шта су нам коријени, тада је наравно сигурнији пут у будућност – казао је Станивуковић. Васкршњи Пикник у граду Бањалуци организује се трећу годину за редом, а циљ је како кажу организатори очување наше традиције и националног идентитета, пославши поруку свим вјерницима традиционалним поздравом – Христос Васкрсе. Благодатни огањ сишао је у храму Гроба Господњег у Јерусалиму, у Велику суботу 15. априла 2023. године.Патријарх Јерусалимски Теофил III изашао је из Кувуклије у којој се молио за силазак огња и почео да га дијели људима присутним у храму. Претходно су хиљаде православних ходочасника из разних земаља од јутра на Велику суботу испунили улице око Старог града у Јерусалиму у нади да ће видјети чудо силаска Благодатног огња у храм Гроба Господњег. Израелски органи реда су у овом граду увели озбиљне безбедносне мјере током најважнијих вјерских празника, који су се временски поклопили са следбеницима три авраамске религије – васкршњим празницима за хришћане, седмодневном јеврејском Пасхом за Јевреје и светим мјесецом за муслимане – Рамазаном. За вријеме обреда силаска Благодатног огња, број посјетилаца храма Гроба Господњег био је ограничен нa 1.800 људи у поређењу са око 10 хиљада претходних година. Сваке године православни ходочасници из цијелог свијета окупљају се у источнојерусалимској цркви Гроба Господњег уочи православног Васкрса. Вјерници се моле и пале бакље и свијеће из пламена који запаљен у Христовом гробу у цркви. Након обреда силаска Благодатног огња, пламен се авионом преноси у друге православне заједнице у Грчкој, Русији, Украјини, Србији и Грузији. Погледај ВИДЕО ЗАПИС! Извори: Спутњик и вјеронаука.нет Његова Светост Патријарх московски и цијеле Русије Кирил данас је у пасхалној посланици архипастирима, пастирима, ђаконима, монасима и свој вјерној дјеци Руске Православне Цркве изразио наду да ће братским народима Русије, Украјине и Бјелорусије бити подарен трајни мир. У поруци објављеној на сајту Руске православне цркве руски патријарх је истакао да се на Васкрс посебне молитве упућују Богу за оне у ратној зони. "На празник Васкрс, наше посебне молитве су упућене Богу за људе који се налазе у ратном подручју. Ми, као хришћани, не можемо остати равнодушни према невољама и невољама наше браће и сестара, чија су срца опечена огњем међусобних сукоба, зато приносимо Господу молитве да Он својом милошћу и добротом исцјели тјелесне, а посебно духовне ране, утјеши сваку тугу и подари братским народима који су изишли из јединственог Дњепарског крстионице, трајним и праведним миром. Као што је земаљски пут Спаситеља био испуњен трудом и пожртвованом љубављу према људима, тако смо и ми позвани да се уподобимо Њему у служењу ближњима. Уосталом, било која, па и најмања врлина, превазилажење сопственог егоизма у корист другог човјека приближава нас Богу – Извору живота и бесмртности, и самим тим нас чини срећнијим." каже се у посланици. Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2023. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! И ушавши у гроб, видеше младића обучена у белу хаљину где седи са десне стране и уплашише се. А он им рече: Не плашите се! Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде; ево места где га положише (Мк 16, 5 – 6). Радујемо се данас, драга духовна децо наша, радујемо се и прослављамо Празник над празницима, Васкрсење Господа и Спаса нашега Исуса Христа из мртвих. Радујемо се и прослављамо зато што смо, као некада жене мироносице, чули речи анђела: „Не плашите се!” Радујемо се и прослављамо Васкрсење Господа Христа јер нам више од осам столећа Бели анђео са фреске у Милешеви Светога Саве показује на празан гроб и говори: „Устаде, није овде!” Радујемо се јер нас упркос свим приликама и неприликама прате крупне и мирне рашке очи Белог анђела – најлепше, највољеније и најславније фреске створене у нашем роду – говорећи нам да Исус Назарећанин, на крст Распети, устаде из гроба. Радујемо се и прослављамо Христово Васкрсење јер „Отац благоизволи да се у Њему настани сва пуноћа и да кроз Њега измири све са Собом…, и оно што је на земљи и оно што је на небесима” (Кол 1, 19 – 20). Радујемо се и прослављамо победу над победама, јер се у Распетоме и Васкрсломе од ропства смрти – којој се кроз грех покорила – саставља, спасена, свеколика твар! Радујемо се и прослављамо Васкрсење Господа Христа јер, чинећи то, добијамо залог сопствене победе над оковима смрти и свету благовестимо радост живота! То је, браћо и сестре, вера Цркве Православне коју нам открива милешевски Бели анђео, показујући нам празан гроб Христов, уз поруку: „Не плашите се!” Бог је те речи охрабрења говорио у најразличитијим околностима појединачних и народних искушења, распећа и невоља. „Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се…, јер Господ Бог твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити”, говорио је Израиљу преко Мојсија (Понз 31, 6). И поновио је то Новом Израиљу кроз Јединороднога Сина Који је чудесно, ходећи по таласима, пришао лађи са апостолима и умирио узбуркано море: „Не бојте се, ја сам, не плашите се!” (Мк 6, 50). У најстрашнијем тренутку живота једног старешине јеврејске синагоге, који се звао Јаир и коме је кћи умирала, Господ Исус Христос је, такође, рекао: „Не бој се! Само веруј!” Јер, вера која прожима и осмишљава животни пут, која соковима благодатне снаге храни свеколико људско биће, уистину може све. То нам најбоље показује јеванђелска повест о неисцрпној вери и поверењу у Христа четворице људи који су намерили да учине све што је њима било могуће како би Бог учинио оно што је људима немогуће, тојест чудо, и исцелио њиховог неверујућег болесног пријатеља. Никаква спољашња препрека није могла да их заустави у њиховој намери да одузетог принесу Христу (Мк 2, 1 – 5). Њихова је вера била толика да су због немогућности да Господу приђу од мноштва света окупљеног око куће у којој је Он лечио људе, болесника Христу принели разградивши кров и спустивши га. Сви ови догађаји потврђују снагу заједничког подвига, снагу молитве Цркве. Вера неколико људи који имају поверење у Христа јесте сила која помаже и онима слабашнима у вери, а понекад и онима који вере немају. Управо због снажне вере у Њега, у Његову љубав и коначни суд, Васкрсли Господ је био и са нашим прецима када су падали и поново устајали, када су туговали и радовали се, када су сеобама по светским беспућима, распињани и урањани у историје других народа. Сетимо се, драга децо духовна, библијске повести о Содому и Гомору. Насупрот пустињи око Мртвог мора, ти градови су у наводњеној и зеленој јорданској долини имали обличје рајских станишта. Међутим, та напредна и привлачна цивилизација била је далеко од рајске. Житељи ових градова били су огрезли у бестидан живот, стран човековој боголикости и мрзак Богу. Господ је најавио да ће уништити ове градове како њихова мочвара греха не би прогутала остале људе. „Хоћеш погубити и праведнога с неправедним?” – вапио је праведни праотац Авраам и Господа молио да ове градове поштеди ако у њима нађе бар педесет праведника. Aли када ни десет праведних душа није пронашао у њима, Господ је Содом и Гомор предао разорењу и пропасти. Библијска истина о Содому и Гомору важи и данас. Економски и сваки други напредак је свакако важан за друштва у којима наш народ живи, али је неупоредиво важније духовно здравље нашег народа, она снажна, саборна вера у Господа Распетогa и Васкрслога која осмишљава наше свеколико народно биће. Од вере у Васкрсење Христово и Јеванђеље Његово зависе наше животне вредности, култура, етос, идентитет. Христос је вером четворице исцелио онога који је услед греха био духовно и телесно парализован. Господ би спасао и Содом и Гомор да је имао на кога да се ослони, да је било људи који би, попут оне четворице у Јеванђељу, били спремни да снагом вере и поверења у Христа, снагом молитве, помогну свом пријатељу. Овим примерима Васкрсли Господ нас кроз уста Цркве подсећа да су наша животна прегнућа благословена и плодотворна само ако су утемељена на заједничкој вери и свему што из ње извире, на молитви и подвигу, на љубави и нади. Само онда када је Христос на првом месту, све ће бити на свом месту. Без тога су сва наша стремљења узалудна. „Ако Господ (на темељима вере) не буде градио дом, узалуд се муче који га граде; ако Господ (на темељима вере) не буде чувао град, узалуд не спава стражар” (Пс 127, 1) – певао је цар Давид. Знали су то и кроз историју својим животима и страдањима посведочили многи праведници, разумевши снагу вере и стварност Божјег присуства у свету. Само уколико имамо снажну веру и молитву, истинско покајање и јеванђелске врлине, Бог ће бити са нама и имаће коме да помогне, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле. И као што су нас снага вере и молитве наших праведних предака и отаца провеле кроз теснаце историје, тако је потребно да и данас, у свим прегнућима, послушамо глас Цркве, глас Господњи: ујединимо и умногостручимо молитве за мир, за очување Косова и Метохије у Србији, за очување наших светиња. Ујединимо и умногостручимо своје молитве за живот у миру нашег народа свуда, да се наша или било чија страдања не понове. Знајте да је молитва верујућег народа за мир, молитва Цркве за мир, јача од сваког оружја. Архијереји и верни народ Српске Православне Цркве, чије прво име јесте Пећка Патријаршија, чврсто и непроменљиво су на становишту да је отуђење Косова и Метохије од државе Србије, посредно или непосредно, de facto или de iure, неприхватљиво. Молимо се Спаситељу и залажемо за заједнички живот, у међусобном поштовању и разумевању са косовско-метохијским Албанцима, јер ако у нашим душама има места и за једне и за друге, биће и на Косову и Метохији места за све. Знамо и то да у нашем народу и данас има довољно вере, довољно молитве и праведности, да сачува и нас и све око нас и у временима која долазе. Стога данас ми, архијереји Пећке и Београдско-карловачке Патријаршије, односно Српске Православне Цркве, апелујемо да се напредак друштва, а пре свега народна просвета и култура, граде на јеванђелским темељима, на којима су и настале. Посебно позивамо на очување српског језика и ћириличног писма на којима је изграђена српска култура. Апелујемо да се нормира употреба ћириличног писма у јавном простору, као и да се обустави насиље над српским језиком и укину одредбе законâ који то насиље намећу, нарочито кроз противуставни закон који намеће такозвани родно осетљиви језик иза кога се крије борба против брака и породице као богоустановљених светиња и природних облика човековог личног и саборног живота. На јеванђелским темељима смо градили и изградили свој начин живота, свој етос, свој систем вредности, у коме су брак и породица, засновани на љубави према Богу и на међусобној љубави, претпоставка склада у животу народа, друштва и државе. Драга чеда Светосавске Цркве, молимо се и за мир у Украјини, за престанак страдања и сукобљавања једноверне и једнокрвне браће, да непријатељство и мржњу замене пријатељство и љубав. Данас се Васкрслом Господу посебно молимо за Украјинску Православну Цркву, њену јерархију и њен верни народ, који су изложени неправди, насиљу и прогону. Сви ми заједно, и када страдамо и када се радујемо, драга браћо и сестре, никада не смемо да заборавимо чињеницу да је коначни одговор и кључ живота у Христовим речима: „Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јн 16, 33). Стога сви заједно, са анђелима, појмо песму победну: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши. Срећан, честит и благословен Празник желимо свему нашем верном народу, свима који чују речи Белог анђела: „Не плашите се! Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде”. Где год да се данас било ко од нас налази, поздрављамо се поздравом вечне радости: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Јерусалимска патријаршија оптужила је јуче израелску полицију за кршење слободе вјерника због ограничења броја ходочасника који могу да присуствују церемонији Благодатног огња усред растуће напетости. Израелска полиција је саопштила да је ово неопходна безбједносна мјера током суботње прославе у древној цркви Светог гроба из 13. вијека, подигнутој на мјесту гдје је Исус разапет, сахрањен и васкрсао. Наиме, сваке године уочи Васкрса, на Велику суботу, код Христовог Гроба, православни патријарх силази у Свету едикулу гдје се моли Богу да пошаље Благодатни огањ на њега и ходочаснике, а одатле излази са двије упаљене свијеће. У цркви хиљаде људи држи свежњеве од 33 свијеће, која свака симболизује једну годину Христовог живота и пали их тим пламеном који се послије шаље специјалним авионима у православне заједнице у другим земљама. Ове године ће се церемонија одржати након таласа насиља у јерусалимском Старом граду изазваног рацијом израелске полиције на светилиште на коме се налази џамија Ал -Акса, трећа по значају у исламу. Израелске власти су и прошле године увеле сличне рестрикције током церемоније у Цркви Светог гроба, а сада су саопштиле да желе да спријече нову катастрофу попут оне када је у стампеду на јеврејском светом мјесту на сјеверу Израела 2021. године убијено 45 људи. Црквени званичници у Јерусалиму су новинарима изјавили да нису успјели преговори са полицијом о рестрикцијама. „Уркос многим покушајима учињеним у доброј вољи нисмо у могућнсти да координишемо с израелским властима пошто они спроводе неразумна ограничења на приступ Светом гробу”, саопштила је Јерусалимска патријаршија. Израелска полиција је потврдила да појачава безбједност и да ће блокирати неке пролазе у Старом граду, те да ће приступ древној цркви и њеном дворишту бити ограничен. Како је наведено дозволиће се да 1.800 људи уђе у цркву, док је ранијих година око 10.000 вјерника присуствовало церемонији у цркви. Главни полицијски надзорник Јорам Сегал из јерусалимске окружне полиције рекао је новинарима да је приоритет безбједност на дан када муслимани, хришћани и Јевреји славе своје празнике на једном квадратном километру Старог града. Он је најавио да ће се регулисати кретање вјерника, те да ће се церемонија Благодатног огња моћи пратити на великим екранима. Откако је крајем прошле године на власт дошла најдесније оријентисана коалиција у историји Израела хришћани кажу да је њихова заједница, стара 2.000 година, изложена појачаном нападу. На Велики петак увече, 1/14 априла 2023. године, служено је вечерње Великог петка, а затим у јутрење Велике суботе са статијама у храму Гроба Господњег. Током величанственог богослужња, Његово блаженство Патријарх јерусалимски г. Теофил је предводио литију око светиње, на Страшној Голготи је прочитан јеванђелски одељак о распећу Господњем, а архијереји су положили плаштаницу уз читање јеванђељске перикопе о скидању Господа Исуса Христа са крста. Уз дирљиве статије јутрење Велике суботе је служено пред Гробом Господњим. Беседио је Архиепископ константински Аристарх. Извор: Јерусалимска патријаршија |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|