Сазнај новости из
хришћанског свијета
Ако отворимо Библију, видјећемо да се једна од књига зове необичном именом „Псалми Давидови“. Она се састоји од прелијепих пјесама којима се људи диве хиљадама година. Њих их је саставио ... прави цар! Био је славан и велики. Али ако би га неко видио као дјечака, тешко би могао да замисли да је ријеч о будућем моћном владару. Чак ни његова породица није вјеровала у то... Неочекивани гост Било је то давно, давно. Прије више од три хиљаде година! У граду Витлејему – баш оном у којем ће се касније родити Господ Исус Христос – живио је пастир Јесеј. А онда је једног дана у његову кућу дошао необичан човјек. Изгледао је као мудри старац. Гост је са прага рекао: Покажи ми своје синове! Јесеј је био изненађен овим захтјевом. Имао је много синова, сви су били пастири, помагали су оцу, и чували су стада оваца и коза. Али зашто би их гост гледао? „Један од њих је богоизабрани цар нашег народа“, објавио је гост. Јесеј је био још више изненађен! Али он се није усудио да не послуша и извео је свог најстаријег сина. Био је висок и веома лијеп човјек. Ко, ако не он, би требао да буде изабраник Божији? Али посјетилац је одмахнуо главом. Не, њега Бог није изабрао! Затим је Jesej показао другог сина госту. Затим – трећeg. Четвртog ... Седам синова поставио је отац испред себе, али сваки пут је чуо: „Њега Господ није изабрао! На крају је гост упитао: Јесу ли ово сви твоји синови? - Има један млађи. Он чува овце...” Јесеј је невољно одговорио. Браћа су се смијала. На крају крајева, најмлађи - Давид - још увијек је био дјечак. Низак растом, крхак, црвенокос - дјечака у породици нису схватали озбиљно. Па како би он могао бити цар! Али гост је строго наредио: - Доведите ми га! Када су Давида довели, старац га погледа, извади посуду од рога и напуњену мирисним уљем, и изли ово уље на младићево чело. Сви су стајали зачуђени: схватили су какав је обред управо извршио. Мирисним уљем, у њиховом народу, помазиван би био човјек када битребао да буде ... уздигнут на царски престо! Но случајни пролазник није могао да изврши такав обред. Њихов неочекивани гост није био такав. Испоставило се да је тог дана у њихову кућу дошао сам Самуило! Он је био мудар човјек, један од људи који су се тада звали „судије“ и који су одлучивали о пословима јеврејског народа. Био је и велики пророк. Господ је директно говорио Самуилу, откривао му своју вољу. А Самуило ју је онда преносио људима. Само овог пута није било јасно шта је пророк хтио да каже Јесеју и његовим синовима. Зашто? Да, јер су Јевреји у то вријеме већ имали цара. Звао се Саул. Био је жив и здрав, народ га је поштовао и нико није размишљао о његовој замјени. Али оно што је Бог откривао пророцима нису увијек видјели обични људи! Дакле, Јесејева породица није знала да се Бог окренуо од Саула – уосталом,цар је одлучио да сада може владати народом по својој вољи, преставши је да слуша пророка Самуила, који је објављивао вољу Господњу. А онда је Бог рекао Самуилу да пронађе новог владара за Јевреје. Зато је пророк дошао у кућу у којој је живио Давид. Како је Давид поступио? Шта је Давид урадио када га је Самуило помазао за цара? Можда се страшно обрадовао и одмах је одјурио код цара Саула? Рекао је: „Хајде, дај ми круну и престо, и одлази! Бог ме је изабрао и сада сам ја нови цар!“ Не, Давид није. Он је... наставио да чува овце. Али зашто? Давид је био кротак, скроман, љубазан младић, волио је Бога, увијек је испуњавао Његову вољу и веома поштовао свог цара, не усуђујући се ни да помисли да ће заузети његов престо. Дакле, Давид је био кукавица? Не! Напротив, својим ниским растом и мршавошћу одликовао се храброшћу, снагом и спретношћу. Рад пастира захтијева храброст. У области где је живјела Давидова породица, било је много предатора - лавова и медведа. Често су долазили у стада да профитирају, а пастири су морали да штите своје овце. Давид је био веома добар у баратњу праћком. Праћка је оружје које користе и ратници и пастири. Кожни ремен или конопац са наставком у средини, у који је убачен камен. Пастир је преокренуо праћку преко главе и великом снагом и брзином бацио камен на мету. Уз помоћ праћке, Давид је више пута успијевао да отјера вука, медведа, па чак и лава! Испоставило се да страх не би спријечио храброг Давида да дође код Саула. А ипак није. Наставио је да пасе своја стада, ужива у једноставној љепоти ливада, не размишљајући о раскоши царских палата, гледао је своје овце и весело пјевао, чупајући жице на свом чобанском музичком инструменту. Ко је помогао Савлу? Шта се догодило са царем Саулом у то вријеме? Његова душа била је неспокојна. Чак и када је Саул одлучио да не слиједи вољу Божију, пророк Самуило му је предвидио тешку судбину. Лишен помоћи Божије, цар је престао да спава, раздражио се, почео да пати од јаких главобоља, па чак и од напада лудила. Какве све напитке није пробао Саул, желећи да смањи патњу – но ништа није помогало! Али дворјани су савјетовали владара да позове младог пастира у палату, који тако дивно игра и пјева да се птице около смрзавају, чувши његов глас. Цар је наредио да позову пастира, наредио је да свира и пјева. Давид је дошао на владарев двор. И – о чуду! - од његове музике и пјесама цару је било боље! И тако би се наставило: када би се цар разболио, млади пастир је свирао и пјевао, а Саулу је било боље. На крају се Саул толико везао за Давида да није хтио да га пусти и чак га је учинио почасним слугом – царским оружоношом. Давид и Голијат У то вријеме, Саулова војска је била у рату са ратоборним народом – Филистејцима. А сада су се двије војске – филистејска и јеврејска – спремале за одлучујућу битку. Прије почетка битке из непријатељске војске изашао је ратник. Звао се Голијат. Био је то прави џин од три метра висине! Ако би један одрасли човјек стао на рамена другог, то би била висина Голијатова. Ратник је носио оклоп тежине одраслог човјека! Један врх његовог копља био је тежак око седам килограма – као велика лубеница! И тако страшни разбојник изађе из редова Филистејаца и поче викати страшним гласом на војску Израиљску и говораше им: „што сте изашли уврставши се? нијесам ли ја Филистејин а ви слуге Саулове? изаберите једнога између себе, па нека изађе к мени. Ако ме надјача и погуби ме, ми ћемо вам бити слуге; ако ли ја њега надјачам и погубим га, онда ћете ви бити нама слуге, и служићете нам.“. А кад Саул и сав Израиљ чуше шта рече Филистејин, препадоше се и уплашише се врло. Нико из Саулове војске није одговорио Голијату. Џин се нацерио и чекао, али ратници су ћутали, погнутих глава. Сви су разумјели да ићи против Голијата значи не само уништити самог себе, већ и наношење срамоте читавој својој породици, и осуђивање читавог народа на робовски живот. Слиједећи Голијата, сви Филистејци су се већ смијали Јеврејима зато што се нико није смио усудити да се бори са њиховим борцем? Четрдесет дана Голијат је чекао достојног противника. Сваким даном постајао је све арогантнији. Заједно са Филистејцима исмијевао је и Јевреје и њихову вјеру. На крају крајева, Филистејци су били пагани: вјеровали су да има много богова, а нису вјеровали у једног Бога, укао што су то вјеровали Јевреји. Филистејци су понижавали непријатељске војнике, покушавајући да их што више наљуте... Једног дана, Голијат је поново изашао пред Јевреје и изазвао их, увјерен да ни данас у њиховој војсци неће бити микога ко би се борио са њим. Али одједном се зачу глас: - Борићу се с тобом! Ратници са обје стране су се изненађено погледали: Ко је тај ко се усудио да одговори диву? Јевреји су се раздвојили и иступио је... Давид! Али откуд он овдје? тај младић није учествовао у бици. Испоставило се да га је отац Јесеј послао његовој браћи која су била у Сауловој војсци да им однесе храну рекавши му: „узми сада за браћу своју ефу овога прженога жита и овијех десет хљебова, и однеси брже у око браћи својој“. Браћа су опколила млађег. Намрштени, почеше да га ћуткају: — Куда ћеш ти, слабићу! Иди кући својим овцама! Цар Саул такође није био задовољан храброшћу свог омиљеног пјевача: „Не можеш ти ићи на Филистејина да се бијеш с њим, јер си ти дијете а он је војник од младости своје“. „А Давид рече Саулу: слуга је твој пасао овце оца својега; па кад дође лав или медвјед и однесе овцу из стада, ја потрчах за њим, и ударих га и отех му из чељусти; и кад би скочио на ме, ухватих га за грло, те га бих и убих. И лава и медвједа убијао је твој слуга, па ће и тај Филистејин необрезани проћи као они; јер осрамоти војску Бога живога“ — узвикну младић храбро. Цар је био изненађен, али ... се сложио: „Иди, и Господ нека буде с тобом“. И Саул даде Давиду своје оружје, и метну му на главу капу своју од мједи и метну оклоп на њ. - Не, не треба ми. Нисам навикао да ходам у оклопу. Боже чувај ме! Давид је отрчао до реке, одабрао пет округлих каменова, ставио их у пастирску торбу. Са њим су били његов штап и праћка. Тако је, готово ненаоружан, дјечак изашао на дива. У њему није било страха ни сумње. Голијат, видјећи Давида са штапом, поче му се подсмјехивати: "Е да ли сам ја псето, те идеш на ме са штапом? И проклињаше Филистејин Давида боговима својим“. Филистејци су му се ругали: шта може овај младић са моћним ратником? Али Давид повика Голијату: „Ти идеш на ме с мачем и с копљем и са штитом; а ја идем на те у име Господа над војскама, Бога војске Израиљеве, којега си ружио“… И знаће сав овај збор да Господ не спасава мачем ни копљем, јер је рат Господњи, зато ће вас дати нама у руке!“ Голијат, још церећи се, полако приђе Давиду. Давид му одједном појури у сусрет, брзо стави руку у торбу, извади камен и стави га у праћку и свом снагом је баци је из праћке у дива! Покрет за пастира био је познат: колико пута је и он бацао камење на предаторе који су се прикрадали његовом стаду! Камен је погодио Голијата право у чело. И уђе му камен у чело, те паде ничице на земљу. Давид је притрчао Голијату, извукао мач из корица свог противника и одсјекао му главу. Побједа! А Филистеји кад видјеше гдје погибе јунак њихов побјегоше. Давид се, прославивши Бога, појавио пред Саулом, држећи у рукама главу убијеног дива. Цар се толико обрадовао те постави Давида за момандира над војницима. Саулова војска, славећи побједу, кренула је кући. Сумњичави Саул А кад се враћаху излазише жене из свакога града Израиљева пјевајући и играјући на сусрет цару Саулу, с бубњима и с весељем и гуслама. „Саул је побио хиљаде, а Давид је побио десетине хиљада! Каква увреда за цара Саула! Он, велики ратник и побједник, мање је цијењен од обичног пастира! И тада је Саул почео да сумња: да ли то Давид циља на његов царски престо? Од тада је цар постао веома опрезан према младом команданту. Завист и сумњичавост владара појачали су његову болест. Једном је, у налету бијеса, цар чак и бацио копље на Давида! Али Дух Божији био је уз младића, и он је успио да избјегне смрт. Саул се уплашио Давида. Да га не би гледао поред себе, цар је склонио младића од себе, поставивши га за тисућника. Давид је сада имао цијелу војску под својом командом — хиљаду људи! И на овој позицији, младић се показао као прави херој. Цар је слао Давида у најопасније походе против Филистејаца, желећи да га елиминише. Но Давид се увијек враћао са побједом. Народ је све више волио Давида, а Саул је постајао све љубоморнији. Сада је већ желио смрт свог бившег миљеника! Скут од царског плашта Поново пославши Давида у рат, цар Саул је обећао: „Донеси ми главе стотину Филистејаца, па ћу ти дати руку своје кћери!“ Саул је мислио да ће Давид погинути у борби, али се он поново вратио са побједом, побиједивши не стотину, већ хиљаду Филистејаца! Цару није преостало ништа друго него да своју кћерку Михалу да за омраженог „срећника” која је вољела је Давида. Саулов син, Јонатан, такође се љубазно опходио према њему. Постао је Давидов одан пријатељ и често га је бранио од очевог гњева, покушавајући да докаже да младић није његов непријатељ. Али Саул је био немилосрдан,Ццар је имао је циљ да убије Давида! Давид је морао да се сакрије од гњева владаревог. Побјегао је из палате и дуго лутао, лутао. Саул га је гонио по планинама и пустињама, селима и пећинама... Давид је око себе окупљао храбре ратнике. Прогањан од стране цара, успио је да служи свом родном народу: да се бори против Филистејаца. Једног дана Саул је отишао у пећину у којој се Давид у то вријеме скривао са неколико војника. Саул у мраку није примијетио непријатеље, скинуо је плашт. Давидови сапутници су се радовали: - Каква прилика! шапутали су Давиду. — Ухватићемо Саула, вођо! И хајде да га убијемо! Али Давид је одговорио: Господ ми то не дозвољава. Саул је мој господар. Не могу и не желим да га убијем. Умјесто тога, Давид је пажљиво одсјекао скут Сауловог плашта. Када је цар изашао из пећине и удаљио се од ње, Давид га је позвао. Поклонио се до земље, показао комад плашта и рекао: „Ево, оче мој, ево види скут од плашта својега у мојој руци; отсјекох скут од плашта твојега, а тебе не убих; познај и види да нема зла ни неправде у руци мојој, и да ти нијесам згријешио; а ти вребаш душу моју да је узмеш. Господ нека суди између мене и тебе, и нека ме освети од тебе; али рука се моја неће подигнути на те". Саул је био дубоко дирнут ријечима човјека којег је прогонио. Са сузама се цар вратио у престоницу, а Давид је наставио да лута по пустињи. Али Саул се није дуго сјећао Давидове племенитости. Убрзо, пошто је сазнао да симпатизери настављају да хрле код Давида, цар је поново почео да га лови. И још једном је Саул покушао да убије Давида, и опет је његов план био осујећен. Више пута је живот самог Саула био у рукама Давида, али он никада није дотакао свог прогонитеља, већ се увијек повлачио од њега. Коначно, дошао је дан када су и сам цар Саул и његов син Јонатан погинули у жестокој борби са Филистејцима. Када су Давиду испричали о њиховој смрти, био је веома тужан због свог владара, не сјећајући се ни зла ни прогона. Нови цар И тако је народ са весељем уздигао Давида на царски престо – управо оног којег је пророк Самуило давно помазао за цара. Славна и велика беше владавина Давидова! Трајала је четрдесет година! Давид је извојевао побједе, умножио земље за свој народ, уредио села и градове... Заузео је једну тврђаву и око ње основао велики град, чинећи га престоницом своје државе. Шта је био овај град? Његово име Јерусалим познато је и поштовано широм свијета до данас као мјесто најважнијих догађаја у историји човјечанства! Давид је у Јерусалим пренио највећу светињу јеврејског народа – Ковчег завјета (Завјетни ковчег). Ковчег је велики сандук у којем су се чувале таблице, односно камене плоче са Божијим заповијестима. На њима је било исписано Десет Божијих заповијести које је Бог дао пророку Мојсију на гори Синај. За ковчег Давид је наредио да се начини скинија - посебан шатор. И размишљао је да временом сагради велики храм у којем би се чувале светиње и узносиле молитве Богу. Прелијепи Храм у Јерусалиму саградиће Давидов син, мудри цар Соломон. Псалми Давидови Каква је библијска књига са тајанственим именом „Псалми Давидови“, која је поменута на почетку наше приче? Сјећате се, рекли смо да је Давид још у младости чувао овце и пјевао на пастирском музичком инструменту? Инструмент је био жичан и донекле је личио на малу харфу. Свирајући харфу, људи су пјевали, причајући у пјесмама о свијету око себе и о себи. Тако и Давид. Толико је волио музику и пјевање да је и након што је постао цар наставио да пјева, игра и свира - такав је био његов карактер. Сазнали смо какав је тежак живот, пун искушења, лутања, битака, авантура, живио. Давид је био талентована личност, а своја осјећања, историју невоља, недаћа и побједа изражавао је пјесничким редовима. Цар је пјевао о томе шта је видио, доживио, шта је мислио, са чиме се обратио Богу, како је од Њега тражио помоћ и кајао се за своје гријехе... Химнама је Давид јачао дух да издржи тешкоће, хвалио Богу и хвала за то што га чува. Псалмима је владар-псалмопојац васпитавао у свом народу вјеру, љубав према отаџбини, правду. Пјесме Давидове - псалми - сачињавале су књигу, која се звала Псалтир. Псалтир такође укључује Давидова пророчанства. Да, да, комуницирајући са Богом, могао је да предвиди догађаје далеке будућности. И у његовим стиховима постоје пророштва да ће Спаситељ Исус Христос једног дана доћи на земљу. „Нека Васкрсне Бог, и нека се развеју непријатељи Његови, и нека бјеже од лица Његова они који Га мрзе“ – ови Давидови редови говоре управо о Христу који долази, који ће доћи људима и побиједити зло својим васкрсењем. Узгред, да ли знате да се и сам Господ Исус Христос назива син Давидов? Али зашто? Чињеница је да ће далеки, далеки потомак великог цара постати ... Богородица! Сам Господ је једном објавио Давиду: „„Престо ће твој стајати довека”. То је значило да ће из његовог потомства произаћи Спаситељ свијета – Христос, који ће владати заувијек. Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет/извор: фома.ру Свети свештеномученик Теодот Киринејски поријеклом из Мале Азије, био је епископ града Кириније на Кипру. Рођен у Галати од хришћанских родитеља, он доби књижевно образовање. Током прогона хришћана од злог Ликинија (307-324), свети Теодот је отворено проповиједао Христа, подстичући незнабошце да напусте идолопоклонство и окрену се Истинитом Богу. Намјесник кипарски Савин наредио је да се пронађе и изведе на суђење епископ Теодот. Светитељ, сазнавши за ово наређење, не чекајући послате војнике, одмах се јавио намјеснику ријечима: „Ја сам тај кога тражите, дошао сам да проповиједам Христа, Бога мога“. Намјесник је наредио да свеца туку без милости, објесе га о дрво и муче оштрим оружјем, а затим одведу у тамницур. Пет дана касније, свети Теодот је поново изведен пред намјесника, који је вјеровао да ће послије мучења епископ радије да се одрекне Христа него да поднесе нове муке. Али свети Теодот није престајао да проповиједа о Христу. Светитељ је прво положен на гвоздене решетке, испод којих је подметнута ватра, а затим су му забијани ексери у ноге и присиљавани да хода. Многи свједоци страдања мученика, задивљени трпљењем светитеља и његовим богонадахнутим говорима, повјеровали су у Христа. Сазнавши за то, Савин је наредио да се зауставе мучење и затвори свеца. У то вријеме, свети Константин Велики дао је слободу вјероисповести свим хришћанима и, међу многим страдалницима, ослободио је Светог Теодота. Светитељ се вратио у Киринију и након двије године епископске службе мирно је отишао Господу око 326. године. У организацији Српске Православна Цркве и Матице српске 14. марта 2024. године у Народној библиотеци Србије одржан је научни скуп „Правни аспекти и последице Закона о родној равноправности“ који се бавио правним аспектима и последицама примене Закона. У име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, присутнима се обратио Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха српског, који је прочитао поздравно писмо. Поздравну реч упутио је и проф. др Драган Станић, председник Матице српске. Научном скупу присуствовали су и Преосвећена господа викарни Епископи хвостански Алексеј и липљански Доситеј, архимандрит Василије (Костић), као и бројно свештенство. ИЗВОР: TВ ХРАМ Дана 12. марта 2024. године, на свом засиједању Свети синод Руске православне цркве, под предсједавањем Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, донио је одлуку о канонизацији пет нових светитеља. Саслушавши молбу Његовог Високопреосвештенства архиепископа одинцовског Томе, Свети Синод РПЦ одлучио је да се име мирјанке Надежде Васиљевне Семенове унесе у Сабор новомученика и исповједника Руске православне цркве и Сабор свих Светих Московских, преноси Патриарцхиа.ру. Прогоњена је због своје православне вјере и умрла је као исповједник у совјетском радном логору. Као датум њеног празновања установљен је дан њене смрти: 25. април/8. мај. Уколико се нађу њени остаци, они ће се поштовати као свете мошти. Такође, саслушавши молбу Његовог Високопреосвештенства митрополита вологдског Саве, Синод је канонизовао јеромонахе Сергеја и Аврамија, схимонаха Јефрема и искушеника Василија из Светотројичко-Благовештенског Синозерског манастира за локално поштовање као свете мученике (†1612). Њихов празник је установљен 20. марта/2. априла. Уколико се нађу њихови посмртни остаци, поштоваће се као свете мошти. Монаси-мученици су уврштени у Сабор свих Светих Вологдских. Дана 13. марта 2024. године, у 78. години живота, након дужег лијечења у Војномедицинској академији у Софији, уснуо је у Господу Патријарх бугарски и Митрополит софијски г. Неофит. Патријарх Неофит је посљедњих година био лошег здравља. Он је у септембру, а накот тога опет и у новембру, примљен у болницу због проблема са плућном болешћу. Патријарх Неофит (крштено име Симеон Николов Димитров) рођен је 15. октобра 1945. године у Софији. Након завршене основне школе 1959. године уписује Софијску богословску семинарију у манастиру Черепишу коју завршава 1965. године. Дипломирао је 1971. на софијској Богословској академији, а касније је извесно време провео на Московској духовној академији. У Тројанском манастиру замонашен је 3. августа 1975. године добивши име Неофит, у присуству тадашњег Патријарха бугарског Максима. Наредне године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха у цркви Свете Недеље у Софији. Од 1975. године дириговао је црквеним хором у Софији, а 1977. године делује као наставник црквеног појања на Богословској академији. Произведен је за архимандрита 1977. године у цркви Свете Недеље. Године 1989. изабран је ректора Богословске академије у Софији, а 1991. године и за првог декана обновљеног Богословског факултета при Софијском универзитету, када је тај факултет, иначе основан 1923. године, поново враћен у састав државног Универзитета. Касније је био и главни секретар Светог Синода. За архијереја изабран 1994. године и постављен за Митрополита доростолског и червенског. Када је Црквено-народни сабор одлучио да подели ту епархију 2001. године, постао је Митрополит русенски. На засиједању Светог Архијерејског Сабора 24. фебруара 2013. године изабран је за Патријарха Бугарске Православне Цркве. Вечнаја памјат! Изјава саучешћа Патријарха српског ПорфиријаЊегова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио поводом блаженог упокојења Патријарха бугарског Неофита изјаву саучешћа следеће садржине:Ц
Примивши вест о упокојењу у Христу вољеног Нам брата, блажене успомене патријарха Неофита, веома смо ожалошћени, али не предајемо се туговању као они који немају наде (ср. 1. Сол 4, 13), имајући непоколебиву веру у васкрсење. У име архијереја, свештенства, монаштва и верног народа Српске Православне Цркве, као и у своје лично име, Светом Синоду, клиру и свом благоверном народу сестринске Бугарске Православне Цркве изражавамо саучешће поводом уснућа овог великог првојерарха. Животни пут блаженопочившег патријарха Неофита, испуњен молитвеним славословљима Свемогућем Богу, био је својеврсно правило вере у свакодневици заједничких нам духовних и друштвених изазова. Као христољубиви и христоносни првосвештеник мудро је управљао бродом поверене му помесне Цркве Бугарске, у нади да ће се овај немирни свет коначно дати привести мирној луци Царства Божјег. Због тога његово упокојење сматрамо великим губитком не само за Бугарску Цркву, већ и за цело Православље. Очинска љубав и човекољубље који су одликовали патријарха Неофита уверава Нас да ће они који су га познавали, мада опхрвани тугом, узвратити молитвама за покој његове душе. Њиховим молитвама у овај тужни дан и Црква Српска придодаје своје. Господ наш Исус Христос, Васкрсење и Живот (Јн 11, 25), нека упокоји душу новопрестављеног служитеља Свога Неофита патријарха у насељима праведних, где нема болести, ни туге, ни уздаха, већ где је живот бесконачни и где светлост истинита већ сија (1. Јн 2, 8). Нека је сећање на њега вечно и блажено! Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Порфирије *** Посмртни остаци блаженопочившег Патријарха бугарског и Митрополита софијског Неофита изложени су на поклоњење у Патријаршијском саборном храму Светог Александра Невског, гдје ће 16. марта 2024. године, са почетком у 9,30 часова бити служена света заупокојена Литургија са опелом. Послије богослужења, тијело блаженопочившег Патријарха биће пренесено у Саборни храм Свете Недеље, гдје ће бити обављен чин сахране. У име Српске Православне Цркве, у светој Литургији и опелу молитвено учешће ће узети преосвећена господа епископи тимочки Иларион и нишки Арсеније. Приближавајући се почетку Васкршњег поста, ђакон Вељко Станојевић је и ове године покренуо акцију прикупљања школског прибора за ђаке ОШ ''Свети Сава'' у Зворнику и ПО школе ''Липље'' у којима предаје Православну вјеронауку. Акција је намјењена дјеци из вишечланих породица и чији родитељи нису запослени. На радост свих, све је више младих људи спремно да помогне и учествује у добротворним акцијама те јеовај пут обезбијеђено 23 ранца напуњена школским прибором за ученике од 2. до 8. разреда. Помолимо се Господу да нам у будућим временима подари могућности и снаге да обрадујемо некога. Хвала свим људима добре воље и Бог да им врати у радости, напретку и здрављу. Јеванђеље садржи више од тридесет парабола. Вјерује се да је радња једне од њих заснована на стварном историјском догађају. То је прича о минама (или о десет кеса сребра како стоји у српском преводу) коју је Христос испричао ученицима прије свог коначног повратка у Јерусалим. Интересантно, у јеванђељу по Матеју говори се о - талантима, а код јеванђелисте Луке - о минама*. Идеја је иста, али се појединости веома разликују. Прича говори како је „неки човјек племенита рода“ (Лк 19, 12 ) отишао у далеку земљу „да прими себи царство, па да се врати“. Прије одласка, подијелио је десет кеса сребра или мина (тако се звала велика новчана јединица у античко доба на Блиском истоку. Једна мина је имала вриједност три мјесечне зараде) својим слугама и наредио им да тргују док се он не врати. Обратимо пажњу: парабола каже да су суграђани омрзнули овог племенитог човјека и послали за њим посланство говорећи: „Нећемо да он царује над нама“ (Лк 19- 14). По повратку кући, господар је открио да нису све његове слуге користиле добијени новац за профит. Један је добио десет мина, други пет, а трећи је једноставно умотао новац у марамицу и сачувао га нетакнутим. Господар се наљутио на њега и наредио да се новац злог слуге да ономе који је зарадио десет мина, додајући: „Свакоме који има даће се; а од онога који нема, узеће се и оно што има“ (Лк 19,26). Истраживачи Библије вјерују да ова парабола има специфичну историјску позадину, а Христос у причу увлачи референцу на догађаје из релативно скорије прошлости познате Његовим слушаоцима. Ријеч је о царевању Ирода Архелаја. Архелај је био најстарији од тројице синова цара Ирода Великог - истог оног који је наредио смрт витлејемских дјеце након Христовог рођења. Након смрти Ирода Великог, Јудеја је подијељена међу његовим синовима. Јеврејски престо је по завјештању припао Архелају, а његова браћа, Ирод Антипа и Ирод Филип, требало је да постану тетрарси – тако су се називали владари у Римском царству, под чијом је контролом био само дио земље. Да би легитимисао своју власт, Архелај је морао да отпутује у Рим, гдје је цар морао да одобри вољу његовог оца – уосталом, Јудеја је тада била дио Римског царства. Међутим, многи Јевреји нису жељели да виде Архелаја на престолу. Послали су делегацију у Рим тражећи од Августа да одобри другог владара. Права Архелаја на царство оспоравао је и његов брат Ирод Антипа, који је јеврејски престо сматрао својим и надао се да ће му Август бити наклоњен. Римски цар је, након што је саслушао обе стране, ипак направио избор у корист Архелаја. Међутим, Архелај никада није постао цар, као његов отац Ирод Велики. Добио је Јудеју, престоно име, титулу етнарха (владара народа) и обећање Августа да ће га учинити цара ако буде мудро владао. Али он је сурово владао, сталне жалбе на њега су ишле у Рим. Као резултат тога, двије године касније, цар га је лишио власти и послао у изгнанство. Ови догађаји, који су се одиграли скоро тридесет година прије него што је парабола испричана, остали су у сјећању Јевреја, тако да је, понављамо, Христовим савременицима била позната прича о племенитом човјеку који је отишао у туђу земљу и био омражен од сопственог народа. У духовном смислу, Христос у овој параболи подсјећа слушаоце на важност коришћења талената које им Бог даје. Из овог традиционалног тумачење је вјероватно и потекло значење ријечи таленат у смислу способности или вјештине. *Прича о талантима (или прича о минама) је Исусова алегоријска прича о господару који одлази на пут повјеривши слугама новац, да би по повратку неке казнио, а неке наградио. Забиљежена у канонским јеванђељима по Матеју и Луки. Разлика између Матеја и Луке је значајна, па ове двије верзије можда не потичу из истог извора. Преподобна мученица Евдокија је по рођењу била Самарјанка. Живјела је у Илиополису у Феникији током владавине римског цара Трајана (98–117). Одликујући се у младости ријетком љепотом и складом, Евдокија је водила грешан живот, тргујући својим тијелом. Богати удварачи и поштоваоци долазили су Евдокији из различитих земаља, па је временом постала веома богата и поштовале су је локалне власти. Господ је, желећи да спаси душу Евдокије од вјечног уништења, уредио тако да је старији монах по имену Герман посјетио подручје у којем је Евдокија живјела. Герман је имао обичај да чита Свето писмо наглас, а Евдокија га је случајно чула када је прочитао предвиђања о Другом Христовом доласку и Страшном суду. Ово читање оставило је сјајан утисак и постидило је Евдокију, пошто је схватила да ће управо она, грешница, очекивати казну предвиђену у Библији. Упознавши монаха Германа, Евдокија је од њега сазнала за хришћанску вјеру и за загробни живот. Ријечи монаха пале су на добро тло. Вјерујући свим срцем у Христа, Евдокија је прихватила Крштење, раздијелила све своје благо сиромашнима и положила монашке завјете у оближњем манастиру. Живећи дуги низ година у овом манастиру, Евдокија се у потпуности посветила подвизима поста, молитве и чишћења душе. Током година достигла је духовну зрелост те је послије тринаест мјесеци била уздигнута до игуманије свог манастира. Поставши игуманијом, Евдокија је своју енергију усмјерила на добра дјела. Хранила је и облачила ходочаснике који су посјећивали њен манастир, молитвама исцјељивала болеснике. Тако се Евдокија 56 година подвизавала у добрим дјелима и монашким подвизима. Године 152. под царем Антонином, завршила је свој праведни живот мученички. Због ширења хришћанске вјере Евдокија је оклеветана вештичарењем и обманом. Одведена је на место погубљења без суђења и одсјечена јој је глава. Тако је света Евдокија за своје монашке подвиге, за добра дјела и за своје мучеништво стекла троструку круну у Царству Небеском. Живио је за вријеме цара Лава III Исавријанца (8.вијек), који је прогонио свете иконе. Напустивши свијет са његовим искушењима, Василије је отишао у манастир, гдје је провео вријеме у молитви и посту. Био је епископ у граду Парији, у Малој Азији. Када се појавила ионоборачка јерес, преподобни Василије се побунио против ње заједно са светим Прокопијем Декаполитом, својим пријатељем и сапутником. Одбио је да потпише царску одлуку против иконопоштовања, због чега је мучен. Био је затворен, гдје је врло дуго чамио - све до смрти злог цара (741), када је коначно пуштен. Послије овога, преподобни Василије је провео остатак свог живота у монашким подвизима, преобративши многе у православну вјеру. Након неколико година побожног живота и мирно скончао 747. године. Преподобни Прокопије Декаполит живио је у 8. вијеку. Био је родом из Декаполиса (због чега је прозван Декаполит) источно од Галилејског језера (види Мк 7, 31). Напустивши сујетни свијет, Прокопије је прихватио монашки чин у једном манастиру и све вријеме проводио у молитви и посту. Искусан у монашким подвизима, украшен духовном чистотом, био је славан и познат међу подвижницима. Отприлике у то вријеме, појавила се иконокластичка (иконоборачка) јерес. Започео ју је зли цар Лав III Исавријанац (716-741), који је иконе сматрао идолима, а оне који су их поштовали посматрао је као идолопоклонике. Преподобни Прокопије, заједно са осталим ревнитељима православља, побунио се против нечестиве јереси иконобораца; изобличио је безумну мудрост јеретика и побиједио их непобједивим божанским ријечима. Овим је на себе навукао царев гњев и пао у немилост код цара. На његову заповијест св. Прокопије је ухваћен и подвргнут окрутном мучењу: звјерски је претучен, тијело му је исјечено гвозденим оружјем, а затим бачено у смрдљиву тамницу. У овој суморној тамници преподобни Прокопије, заједно са светим Василијем, својим сапутником у монашком животу, страдао је до саме смрти цара Лава Исавријанца. Када је Лав умро, Прокопије је, заједно са Василијем и другим светим мученицима, пуштен из затвора. Умро је у дубокој старости, око 750. године. Обавештавамо јавност и верни народ да се 11. марта 2024. године у Москви упокојио Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Царство му небеско и вечан спомен! Датум и време сахране биће накнадно објављени. Епископ Антоније рођен је 23. јула 1970. године, на празник Преподобног Антонија Кијево-печерског, у Ваљеву од оца Радована и мајке Јелке (рођ. Милићевић). Основну школу је завршио у Причевићу код Ваљева, после чега уписује Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године. Као ученика богословије 23. септембра 1989. године у манастиру Крки у чин мале схиме замонашио га је Епископ жички Стефан, који га је и рукополжио у чин јерођакона 10. децембра 1989. године у манастиру Жичи, а чин јеромонаха 5. јануара 1991. године такође у манастиру Жичи. На предлог Епископа жичког Стефана, а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је 1992. године уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент у генерацији био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије 31. маја 1996. године јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета. По повратку из Русије 1996. године, унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна. На предлог Митрополита дабробосанског Николаја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија 2000. године за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи. Исте године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела на Божић 2001. године. На предлог Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао 2002. године протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Православне Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај 17. марта 2002. године у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита. На предлог Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању 2006. године изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа Патријарха српског са титулом Епископ моравички. Хитортонија је обављена 23. јула 2006. Године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду од стране Патријарха српског Павла и уз саслужење осамнаест архијереја. Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской Православной Церкви“. Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије. Од 2003. године, епископ Антоније је предавао на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је до избора у звање декана 2018. године био и управник Kатедре за литургијско богословље. Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова 2018. године, епископ Антоније је постављен за декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета у Москви. На поменутој фукцији се налазио све до 1. јула 2022. године. Докторску дисертацију под називом „Односи Српске Православне Цркве и Руске Православне Цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске Православне Цркве” успешно је одбранио 2019. године на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка). Носилац је високих црквених и државнох одликовања. Аутор је следећих књига и монографија: Господи посети виноград сей, Православна Москва (водич кроз православне светиње руске престонице), Отношения Сербской и Русской Православных Церквей на основании документов российских архивов, Святые земли сербской, У загрљају Богородичиног града и Свидетель истории и живой голос традиции. Превео је следеће књиге: Померање граница срца Митрополија тверског и кашинског Амвросија (Јермакова), У шта верују православни хришћани Митрополита будимпештанског и мађарског Илариона (Алфејева), Запитајмо се о будућности човечанства Патријарха московског и све Русије Кирила и Тајна предивних дела Митрополита тверског и кашинског Амвросија. Био је аутор чланака и радова објављених у руском издању Православне енциклопедије, као и у раду Поклоничке агенције Пут вере и Издавачке установе Подворја Српске Православне Цркве у Москви. ИЗВОР: СПЦ НА ОСНОВУ РЕЗУЛТАТА ПЛАСМАН НА ЕПАРХИЈСКО ТАКМИЧЕЊЕ ОБЕЗБИЈЕДИЛИ СУ:
Бањалучка епархија Зворничко-тузланска епархија Бихаћко-петровачка епархија Дабробосанска митрополија Захумско-херцеговачка и приморска епархија Препоручујемо и ову сродну вијест: ОПШТИНСКО ТАКМИЧЕЊЕ ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ Биографске податке о Порфирију налазимо у дјелу ђакона Марка „Житије светог Порфирија, епископа гаског“. Марко је живио са Порфиријем, пошто је ђакон служио код Порфирија, извршавао је разне задатке. После Порфиријеве смрти, Марко је написао биографски есеј о Порфирију - „Живот светог Порфирија, епископа гаског“. Свети Порфирије, архиепископ Гаски, рођен је око 346. године у Солуну, у Македонији (Грчка). Његови родитељи су били племенити и имућни људи, а то је омогућило светом Порфирију да стекне добро образовање. Порфирије је имао браћу. Имајући склоност ка монашком животу, у двадесет и петој години отишао је у Египат, гдје се под вођством преподобног Макарија Великог подвизавао на Нитријиској гори (датум црквеног слављења 19. јануара). Ту је срео блаженог Јеронима, који је у то вријеме био у посјети египатским манастирима, и заједно с њим отишао у Јерусалим да се поклони светим мјестима и Животворном крсту Господњем, након чега се настанио у пустињи Јордан ради молитве, поста и подвижничких дјела. Тамо се свети Порфирије тешко разболио. Да би се излијечио, одлучио је да оде у света мјеста Јерусалима. Једном, када је лежао у потпуном опуштању и забораву подно Голготе, Господ је походио свог слугу у спасоносном сну. Свети Порфирије је видио Исуса Христа како силази са Крста и обраћа му се ријечима: „Прими ово Дрво и чувај га“. Када се пробудио, осјећао се здравим. Спаситељеве ријечи су се убрзо испуниле. Праилије, јерусалимски патријарх рукоположио је светог Порфирија у свештенички чин (око 392 г.) и учинио га чуваром Часног дрвета Крста Господњег које се држало у затвореном златном ковчегу (други дио је однесен у Цариград). Тада је свети Порфирије добио свој дио родитељског насљедства - 4 хиљаде златника. Све их је подијелио сиромашнима и да украсе храмове Божије. 395. године умро је епископ града Газе (у Палестини). Локални хришћани су отишли у Кесарију митрополиту Јовану са молбом да им одреди новог епископа, који би се могао супротставити незнабошцима који су превладали у њиховом граду и угњетавали хришћане. Господ је надахнуо Митрополита да позове јерусалимског презвитера Порфирија. Са страхом и трепетом подвижник је примио хиротонију, са сузама поклонивши се Животворном Дрвету и кренуо да испуни ново послушање. У Гази је пронашао само три хришћанске цркве и велики број незнабожачких храмова и идола. Тада није било кише и и владала је велика суша. Свештеници су приносили жртве идолима, али несрећа није престала. Свети Порфирије је одредио пост за све хришћане, служио цјелоноћно бденије и обишао читав град са крсном поворком. Одмах се небо прекрило облацима, загрме грмљавина и паде јака киша. Видјевши такво чудо, многи незнабошци узвикнуше: „Само је Христос Истинити Бог!“ Послије овог догађаја, 127 мушкараца, 35 жена и 14 дјеце приступило је Цркви, примивши Свето крштење, а ускоро још 110 људи. Међутим, пагани су и даље угњетавали хришћане, склањали их са јавних функција и оптерећивали порезима. Свети Порфирије и митрополит Јован Кесаријски отишли су у Цариград да траже од цара заштиту. Примио их је свети Јован Златоусти (помен 14. септембра, 27. и 30. јануара) и пружио им ефикасну помоћ. Свети Јован и Порфирије су представљени царици Евдоксији, која је у то вријеме очекивала дијете. „Радите за нас“, рекоше епископи царици, „и Господ ће вам послати сина који ће владати за вашег живота“. Евдоксија је веома жељела да има сина, јер је прије тога имала кћери. И заиста, насљедник се родио у царској породици молитвом светих. 401. године цар је издао декрет о уништавању идолских храмова у Гази и додјељивању привилегија хришћанима. Поред тога, царица је светитељима дала средства за изградњу новог храма, који је саграђен у Гази на мјесту најважнијег храма. На крају свог живота, свети Порфирије је у потпуности успоставио хришћанство у Гази и потпуно заштитио своје стадо од угњетавања незнабожаца. Молитвама светитеља догодила су се бројна чудеса и исцјељења. Током 25 година, архипастир је поучавао паству и упокојио се у поодмаклој доби, 26. фебруара 420. године. У недјељу, 10. марта 2024. године, Православна црква обиљежава Месопусну недјељу (О страшном суду) – трећу припремну недјељу за Велики пост. У недјељу Страшног Суда Црква подсјећа вјернике на Страшни (Велики, Посљедњи) Суд, који тек треба да се деси послије Другог доласка Господа Исуса Христа. Подсјећајући на овај суд, Црква позива људе да се покају и обрате Богу прије него што буде касно за то. Осим што ове недјеље престајемо јести месо, подсјећамо се и да ће Бог који неизмјерно воли човјека, доћи једнога дана као Судија. Ова недјеља се зове месопусна јер је у ову недјељу, посљедњи пут пред Велики пост, по Типику дозвољено јести месну храну. Истовремено, млијечни производи су и даље дозвољени у наступајућој седмици која се назива "сирна". Јуче, у суботу месопусну посебно смо се сјећали свих упокојених хришћана, а такође смо се и ми сами подсјетили на пролазност овоземаљског живота, али и важност молитвене бриге за упокојене. Ове суботе Црква се посебно моли за оне упокојене, који, по ријечима синаксара „прописане псалме и пјесме спомена не добише“, тј. за оне који, усљед неких изузетних околности у којима су умрли, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. Данас, у месопусну недјељу, на светој литургији се читао одјељак из Матејевог јеванђеља (25, 31- 46) који говори о „посљедњем и страшном суду живима и мртвима“ при Христовом поновном доласку. Одбачени ће тада бити предати „вјечним мукама“. Ово се односи изричито и на грешнике који током живота нису имали вјере ни доброте према ближњима, који гладне не нахранише, жедне не напојилише, странце не примише, неодјевене не обукоше, болесне не посјетише, заточене не обиђоше: ”Јер огладнех и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; странац бијах и не примисте ме; наг бијах и не оденусте ме; болестан бијах и не посетисте ме; у тамници бијах и не дођосте ми. Тад ће му одговорити и они говорећи: „Господе, када те видесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти?" Тада ће им одговорити говорећи: „Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.” Јеванђеоска парабола о страшном суду и сва химнграфија у овај недјељни дан казују нам о љубави и милосрђу Божијем према васцелој творевини, јер Господ жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Љубав представља суштину хришћанског етоса, а свако одсуство љубави одводи нас до гријеха и одпадања од Бога. Дакле, трећа степеница наше припреме за Велики пост је делатна љубав према свим људима. Свети Тарасије, цариградски патријарх, потицао је из племићке породице (отац Ђорђе и мајка Евкратија) рођен је око 730.године и одрастао у Цариграду, гдје је стекао добро образовање. Тарасије је обављао разне положаје на двору цара Константина VI Порфирогена (780-797) и његове мајке, свете царице Ирине (797-802; прославља се 7. августа у цркв. календару). Због његове разборитости и доброг расположења сви су га ту вољели и поштовали, а он је постављен за једног од царевих савјетника. Тих дана Црква је била забринута због иконоборачких превирања. Свети патријарх Павле (780–784; помен 30. августа), који није саосјећао са иконоборством у души, због свог слабог карактера није могао одлучно да се бори против јереси и зато се повукао у манастир, гдје је примио схиму. Када му је света царица Ирина дошла са својим сином царем, свети Павле им је објавио да само свети Тарасије (у то вријеме лаик) може бити његов достојни насљедник. Тарасије је дуго одбијао, не сматрајући се достојним тако високог достојанства, али онда је послушао, под условом, да буде сазван Васељенски сабор ради осуде иконоборачке јереси. Прошавши за кратко вријеме све јерархијске степене, свети Тарасије је уздигнут на патријаршијски трон 784. године. 787. године, под председјавањем светитеља - патријарха Тарасија, у граду Никеји одржан је VII Васељенски сабор, на којем је присуствовало 367 епископа. На Сабору је одобрено поштовање светих икона. Свети Тарасије је мудро управљао Црквом 22 године. Водио је тежак аскетски живот. Трошио је све своје имање на богоугодна дјела, хранећи и одмарајући старце, просјаке, сирочад и удовице, а на Васкрс би им приређивао оброк на којем је и сам служио. Свети патријарх је неустрашиво осудио цара Константина Порфирогенита када је клеветао своју супругу царицу Марију, унуку праведног Филарета Милостивог (+ 792; помен 1. децембра), како би је затворио у манастир и оженио њену рођаку. Цар је тражио је од патријарха благослов за вјенчање. Тарасије му не само да није дао благослов, него га је најпре посаветовао, потом изобличио, и најзад одлучио од причешћа због чега је пао у немилост. Али, Константина је убрзо потом збацила његова мајка, царица Ирина. Свети Тарасије упокојио се 806. Светитељ је сахрањен у манастиру који је подигао на Босфору. Много чуда се догодило на његовом гробу. Прво (IV вијек) и Друго (452.год.) обретење главе Светог пророка и крститеља Господњег Јована Крститеља православна црква прославља данас, 9. марта. Након усјековања, његово тијело узели су његови ученици и сахранили у самаријском граду у Севастији, а часну главу Иродијада баци на депонију. Урадила је то зато што није хтјела да му се глава сахрањује заједно са тијелом, јер се бојала да пророк некако не васкрсне. Али Јована, жена Хузе дворјанина Иродова, коју свети Лука спомиње у јеванђељу, потајно је узела свету главу, ставила је у посуду и сахранила на Маслинској гори на једном од Иродових имања. Након много година, ова земља прешла у власништво благочестивому велможи Инокентију, који се замонашио, и живио у Богу и који је тамо почео да гради цркву. Копајући темељ, у земљи, пронашао је сасуд са часном главом. Инокентије је сазнао о величини светиње кроз благодатно знамење који су долазили од ње. Тако се десило прво обретење (проналазак) главе. Инокентије ју је чувао са највећим пијететом, али прије своје смрти, плашећи се да светињу не исмијавају невјерници, поново ју је сакрио на истом мјесту гдје ју је и нашао. Послије његове смрти црква је запустила и разрушила се. У доба Константина Великог, када је хришћанска вјера почела да цвијета, сам свети Претеча јавио се двојици монаха и открио мјесто његове часне главе. Од тада су ову светињу сукцесивно чували побожни хришћани, све док аријански свештеник Јевстатије није постао њен власник. Завео је многе болеснике који су били излијечени од свете главе, приписујући благодат јереси аријанизма. Када је откривено његово богохуљење, побјегао је, сахранивши светињу у пећини у близини Емесе. Тада је на овом мјесту настао манастир. Године 452. свети Јован Крститељ је архимандриту овог манастира Маркелу показао мјесто скривања главе у виђењу. Ово обретење почело је да се слави као Друго. Тако је 452. године, други пут пронађена Претечина глава и тада је пренесена из Емесе у Халкидон, а одатле у Цариград. Свети Поликарп, рођен у другој половини 1. вијека (око 70. или око 80. године), био је ученик св. апостола Јована Богослова. Не знамо ништа о његовој националности, али он тешко да је био Јеврејин - јер се у својој посланици Филипљанима уопште не позива на Стари завјет. Још као дијете остао је сироче и усвојила га је хришћанка Калиста, која није имала дјеце, и радо га је узела себи и одгајала га у побожности, попут рођеног сина. Послије њене смрти, сву имовину је подијелио сиромашнима и почео да води строг начин живота. Први епископ Смирне (град у покрајини Јонији, на западу Мале Азије, у заливу Егејског мора), Вукол (помен 6. фебруара) га је веома волио и рукоположио је Поликарпа за ђакона, упутивши га да проповиједа Ријеч Божију у храму. У то вријеме био је жив свети апостол Јован Богослов. Свети Поликарп је био посебно близак светом Јовану Богослову, којег је пратио на апостолским путовањима. Свети Вукол је рукополжиоо светог Поликарпа за презвитера, а недуго прије смрти завештао га је за епископа на Смирнског. Када је свети Поликарп посвећен за епископа, јавио му се Господ Исус Христос. Свети Поликарп је водио своју паству са апостолском ревношћу. Уживао је велику љубав међу свештенством. Свети Игњатије Богоносац односио се према њему с великом топлином....Свети Поликарп је био свједок мучеништва светог Игњатија. Након његове смрти постао је „вођа цијеле Азије" по ријечима блаженог Јеронима. Пошто је постао епископ Смирне, Поликарп се борио против гностицизма, поставши најцјењенији теолог Мале Азије. Пратили су га многи ученици, укључујући Иринеја Лионског, који је, чак и након насељавања на Западу, постао поборник Поликарпове теологије у Галији и Италији. Било му је упућено једно од писама Игњатија Богоносца. Преживјело је само једно стварање Поликарпа - Посланица Филипљанима. Године155. свети Поликарп је отишао у Рим да разговара са римским епископом Аникитом о неким општим црквеним питањима, углавном око датума прославе Васкрса (малоазијске заједнице славиле су га 14. нисана, а римске заједнице прве недјеље после 14. нисана). Међутим, спор је остао недовршен, што није спријечило двојицу епископа да се растану као пријатељи. Свети Иринеј Лионски каже да је пред крај свог живота свети Поликарп неко вријеме живио у Риму и ту обратио многе јеретике (валентијане, маркионите и друге јеретике). Када га је Маркион једном срео и питао да ли га познаје, свети Поликарп је одговорио: „Заиста, знам прворођеног Сатану“. У 86. години живота је ухапшен и, одбивши да се одрекне Христа, жив је спаљен 25. априла 167. године, у вријеме владавине императора Марка Аурелија (161-180), на Велику Суботу, у осам сати прије подне. Остатке његовог изгорјелог тијела, хришћани из Смирне, су са поштовањем сакупили, свето их поштујући. Његово страдање и смрт описани су у Посланици хришћана Смирнске цркве другим Црквама, једном од најстаријих споменика хришћанског писма(ова посланица је написана у вријеме непосредно након свечеве смрти .не више од годину дана). Већина Поликарпових списа страдала је у вријеме прогона, једино је Посланица Филипљанима преживјела, у којој епископ, побијајући учење Маркиона и других гностика, на сваки могући начин велича апостол Павла и цитира његове текстове. Ово је готово први текст у којем се налазе цитати из Јеванђеља по Луки и Матеју, као и из Првих посланица св. Петра и Јована. Русија: Од нове академске године на свим универзитетима изучаваће се „Историја религија Русије“7/3/2024
„Историја религија Русије“ биће изучавана у свим високошколским установама Руске Федерације од наредне академске године, а тренутно се тестира на 28 универзитета. Министарство просвјете и науке Руске Федерације саопштило је то агенцији ТАСС. Нови образовни курс „Историја религија Русије“ тестира се на 28 универзитета, а планирано је да се модул прошири на све универзитете од наредне школске године“, наводи се у саопштењу. Стандардни програм развили су стручњаци са Московског државног универзитета. М.В. Ломоносова и Руског државног социјалног универзитета. „Историја религија Русије“ има за циљ „презентовање адекватног и релевантног знања о вјерским традицијама Русије у контексту формирања традиционалних руских духовних и моралних вриједности и сверуског грађанског идентитета“, рекао је замјеник начелника Министарства. просвјете и науке Константин Могилевски. Он је појаснио да се модул састоји од три главне секције и тема груписаних у њих. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања агенције ТАСС Украјинска православна црква (УПЦ) је подсјетила да су односи између Румунске и Украјинске православне цркве увијек били топли и конструктивни и изразила наду у ревизију намјере румунске стране да оснује своју структуру на територији Украјине. Информативно-просвјетно одјељење УПЦ објавило је 7. марта 2024. године коментар у вези са намјером Румунске православне цркве да створи своју структуру на територији Украјине. „Са изненађењем и забринутошћу примили смо одлуку Светог синода Румунске православне цркве о намјери да створи своју структуру на канонској територији Украјинске православне цркве“, наводи се у саопштењу. Напомиње се да је ова одлука схваћена као „супротна канонском устројству црквеног живота, који је заснован на територијалном, а не на националном принципу“. Одјељење за информисање је нагласило да Украјинска православна црква цијени румунскојезичне парохије у својој јурисдикцији. „Њихово присуство код нас наглашава универзалну природу Цркве“, објашњава УПЦ. Створени су сви неопходни услови за вјернике који говоре румунски како би се „осјећали пријатно у крилу наше Цркве“ и имали „потпуну слободу да врше богослужења на румунском језику и да чувају своје национално-духовне традиције“. „Односи између Румунске и Украјинске православне цркве увијек су били топли и конструктивни, па се надам да ће одлука румунске стране бити ревидирана и да неће засјенити традиционално добре односе између наших Цркава“, наводи УПЦ. Да подсјетимо, на засиједању Светог синода Румунске православне цркве одржаног у Букурешту 29. фебруара 2024.г.одине, Свети Синод је најавио оснивање „Румунске православне цркве у Украјини“. Према Синодском извјештају, архијереји ће: „Благословити, охрабривати и подржавати иницијативе румунских православних заједница у Украјини да обнове заједницу са Мајком Црквом, Румунском патријаршијом, својим легалним организовањем у вјерску структуру под називом Румунска православна црква у Украјини.“ У Западној Украјини, конкретно у Буковини, живе веома старе заједнице Румуна-Молдаваца који ову област сматрају својом отаџбином. У данашње време, древна област Буковина у Украјини највећим делом спада у Черновичку област, где има више од 100 румунских парохија. Судбином ових Румуна који живе у Украјини већ најмање неколико година бави се румунски Синод усред све већег црквеног раскола који је захуктао 2018-2019. стварањем расколничке „Православне цркве у Украјини”, а сада и ратом у Украјини уз постојећи државни прогон канонске Украјинске православне цркве. Жестоки државни прогон болешљивог митрополита банчинског Лонгина, чврстог јерарха, оца стотина сирочади и етничког Румуна, посебно је алармантан за вернике у Румунији и Молдавији. Љубав и труд српских православних вјерника на Флориди током више од четири деценије коначно су кулминирили освећењем прелијепог новог храма. Наиме, храм Светог Симеона Мироточивог у Мајамију 24. фебруара 2024. године освештао је Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Иринеј, уз саслужење Њихових Преосвештенстава: Епископа новограчаничко-средњозападноамеричког г. Лонгина и Епископа канадског г. Митрофана. Припреме за величанствени догађај су почеле већ давне 1978. године када је једна мала група православних Срба у Мајамију зажелела да има организовану црквену заједницу. Чим су сакупили довољан број потписа чланова за оснивање парохије, обратили су се тада надлежном епископу Христофору и у марту 1979. године и од њега добили благослов. За прво привремено повереништво бивају постављени: Мајкл Ј. Маринчић, председник; Бранислав Квајић, копредседавајући; Руди Матијевић, благајник; Олга Матијевић, секретар; Чланови: Петар Кнежевић, Андреј Косовић, Станимир (Стенли) Стојковић и Џенет Мештровић. Те године у априлу гостујући свештеник Богдан Зјалић помаже у оснивању Кола српских сестрар „Царица Милица”. Већ у јуну Ванредна скупштина чланства изгласава да се црква посвети Светом Симеону Мироточивом. Одлуком епископа Христофора и осталом припремљеном документацијом обратили су се државним властима и званично постали Мисија Светог Симеона Мироточивог. Радост коју су они тада осећали ми данас можемо само да замишљамо. Одмах за тим су почели да са протом Петром Милошевићем истражују локације где би купили погодан плац са кућом који би одговарао њиховим финансијским могућностима и у периоду 1979-80. године нашли су оно за чим су трагали. Кућа са плацем на садашњој адреси је била за почетак довољна. У њој је почео да станује свештеник, а адаптирана је и као богомоља и сала за друштвени живот. Пошто су били млада Мисија, морао је за кредит неко да гарантује, па су Руди и Олга Матијевић гарантовали својом кућом. Током осамдесетих, када је дошао млади свештеник Петар Петровић, исплатили су кредит и већ почели правити планове за храм. Освештали су крст и место за градњу, али се од тог пројекта одустало. Гледајући са данашње тачке то је испало добро, јер данас не би смо имали тако велику цркву која би могла да прими далеко већи број људи него што их је тада било. Касније су докупили још један плац који је проширио дотадашње имање, и 2003. године су почели са градњом сале. Пуно труда и одрицања је требало нашим Србима да саграде велику салу са станом, кухињом и помоћним просторијама, али трудом и далековидошћу тадашњег Црквеног одбора, на челу са Ратком Крављанцем, и свештеника проте Стокана Ћирковића, зграда је саграђена и прилагођена за богослужење. Пространа бина је преуређена за олтар, па је ту вршена света Литургија, а по завршеној служби навлачила се завеса на олтару, а сала постајала место за окупљања, ручкове и прославе. Време је пролазило, црквени живот се развијао, а доласком свештеника проте Светозара Веселиновића и млађих људи у Одбору родила се жеља за градњом храма. Млади председник Црквеног одбора инжењер Предраг Васкрсић са Јовицом Малешевићем, такође инжењером на челу Грађевинског одбора, дају архитекти г. Добошу потребне информације да се израде планови за нови храм. Године 2013. добијају се дозволе и почиње градња. На жалост, усред градње септембра 2015. године остају без духовног пастира Светозара Веселиновића који се због тешке болести преселио у Царство небеско. Већ у августу 2016. године долази свештеник прота Милан Крстић, коме је то већ трећи храм у чијој градњи учествује, прикључује се групи која води градњу и својим искуством, идејама и решењима припомаже да се Храм заврши. Пошто је храм већ скоро завршен, прву црквену славу 2018. године прослављају са епископом Иринејем у новом храму. Тог јутра, пре свете Литургије, Епископ је обавио мало освећење храма како би се у њему богослужило. Храм је у међувремену у потпуности довршен, до последње ситнице, тако да је дозрело време за велико освећење. Термин је заказан за 24. фербруар 2024. године, када је Владика заказао и Епархијску скупштину два дана пре освећења, како би све богољубиво свештенство Епархије источноамеричке учествовало у том светом чину. Припреме за догађај су почеле већ неколико недеља раније, са мноштвом волонтера који су сви као један радили на овом богоугодном делу. Свештенство је дочекало испред храма Његово Преосвештенство Епископа источноамеричког г. Иринеја који је свечано, обучен у мандију, унео у храм мошти Светог Мардарија Либретивилског и мошти Светих мученика јасеновачких и пребиловачких. Мноштво народа је дошло да се после вечерње службе, поклони и целива свете мошти. Вечерњој служби је присуствовао и Његово Преосвештнство Епископ канадски г. Митрофан, који је био и надлежни архијереј када је освећен темељ и започета градња храма. У госте је дошао и Епископ епископалне заједнице г. Петар Итон, који живи у близини и управља Епархијом за Југоисток. Ваља напоменути да је Епископална заједница садашњи храм Светог Саве у Њујорку продала Српској Православној Цркви из поштовања према Светом Николају Жичком и да је увек са њима Српска Црква имала одличну и пријатељску сарадњу. Епископ Иринеј је искористио прилику да госта да уступи један храм на Кеј Весту једном месечно за света богослужења, за српски народ који тамо живи, што нам је он великодушно одобрио. Сутрадан, преко тридесет свештеника и свештеномонаха и два ђакона у шпалиру су испред храма дочекали преосвећену господу епископе источноамеричког Иринеја, новограчаничко-средњезападноамеричког Лонгина и канадског Митрофана који су обавили свечани чин великог освећења храма. Нека остане забележено да је кума храм била гђа Јагода Соколовић, а домаћин славе г. Марко Каровић. На крају свете Литургије, епископ Иринеј је уручио орден Светог краља Милутина којим је Свети Архијерејски Синод на челу са Патријархом српским г. Порфиријем доделио парохији. На свечаности у препуној сали приказан је фото албум свих битних тренутака парохије од 1978. године до данас. Свештеник и његова ћерка Анастасија су читали историјата парохије, док су појале Теодора Крстић и Тара Радивојевић. Позната пијанисткиња Марта Милошевић Бранковић је на опште одушевљење извела своју композицију „Србија”. Том приликом, епископ иринеј је доделио грамате најистакнутијим трудбницима за градњу: Колу српских сестара „Царица Милица”, Радомиру Пењевићу, Јагоди Соколовић, Јовици Малешевићу, Предрагу Васкрсићу, Данилу Иванчевићу, Милану Павловићу, (постхумно) Петру и Ружи Илић, (постхумно) Димитрију Гарчеву, Нади и (постхумно) Давиду Стивенсу, Миодрагу Симићу, др Зорану и Биљани Дрмановић и Радиши Пашићу. Извор: Епархија источноамеричка Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански г. Хризостом примио је данас у Сарајеву Орден заштитника српске земље, који му је додијелио Одбор за заштиту права Срба у Федерацији БиХ. Орден је митрополиту Хризостому уручио предсједник Одбора Ђорђе Радановић. Митрополит Хризостом рекао је новинарима да је му веома импонује признање и што су људи из Одбора препознали његову борбу која траје још од краја 60-их година прошлог вијека. "Почаствован сам орденом, али посебно са његовим звањем. За сваки педаљ земље гдје су Срби живјели и радили, духовно и црквено се борим кроз обнављање светиња како би повратили живот српског народа", нагласио је митрополит Хризостом. Митрополит је констатовао да је историја велики точак који се окреће. "Ови простори потпуно су опустјели за вријеме устанака, па су се Срби вратили и обновили их. Зато никада не треба искључити ту добру страну историје да се црква и народ обнове кроз један историјски период. Зато је улога цркве да обнавља светиње и тиме направи путоказ куда Срби треба да иду", рекао је Његово високопреосвештенство митрополит г. Хризостом. Митрополит је подсјетио да је још 1996. године прошлог вијека позвао српски народ, али и све дуруге народе, да се врате на своја огњишта, јер нема ништа нехуманије и неравноправније него да неко буде истјеран са свог вјековног огњишта. "То је оно што је мене као епископа водило да се борим за обнову провратка Срба на вјековна огњишта и да ту земљу оплемене новим вриједностима, како духовним, тако и материјалним", истакао је митрополит Хризостом. Радановић је рекао да је митополит Хризостом служећи Богу, цркви и народу обновио 150 цркава и изградио 30 нових. "То је човјек који је од Бога добио задатак да обнавља подручје и цркве тамо гдје је све било спаљено. Као епископ бихаћко-петровачки по доласку у Петровац затекао је спаљене и девастиране цркве. Предводио је народ који му је вјеровао и ишао за њим и дао донације да се обнове цркве", указао је Радановић. Наводећи да је то био велики подухват и изазов, Радановић је нагласио да је митрополит Хризостом оправдао улогу према српском народу, јер гдје је дошао и обнављао цркве, тамо се и народ вратио, а мало је српске земље продато. "Као народ имали смо велику срећу да добијемо оваквог човјека за митрополита. Надам се да никада ни један будући владика више неће бити у таквим искушењима и изазовима да мора обнављати све цркве, као што је био митроплит Хризостом", закључио је Радановић. Извор: Срна Грчка православна црква позива на изопштење премијера и посланика због закона о истополним браковима7/3/2024
Грчка православна црква позвала је на изопштење премијера Грчке Киријакоса Мицотакиса и 175 посланика који су гласали за недавно усвојени закон којим се легализују истополни бракови. „Наша православна црква је под опсадом. Треба направити револуцију против свих оних који разводњавају закон Божији. Протагонисти овог моралног злочина, премијер Грчке и 175 посланика у грчком парламенту, треба да буду екскомуницирани (Изопштени)”, наводи се у отвореном писму епископа Амбросија, преноси „Гардијан”. Црква је оптужила посланике да су починили „најдубљу духовну и моралну грешку” када су подржали закон усвојен 15. фебруара, а Крфска рахиепископија објавила је да двојица посланика са острва, који су подржали закон, не могу себе да сматрају члановима цркве и забранила им је учешће у верским обредима. „Тражимо од њих да се покају, у супротном аутоматски ће бити искључени из хришћанског обреда причешћа и других црквених обреда”, наведено је у саопштењу архиепископије. Грчка је постала прва православна хришћанска нација на свијету која је усвојила закон који дозвољава истополне бракове, а сам закон подржао је и премијер Грчке Киријакос Мицотакис. Спорни закон подразумијева и признавање родитељских права геј парова, иако им није дозвољено да имају дјецу сурогат мајчинством. Због закона и Мицотакис се суочио са оштрим критикама православне цркве која закон описује као „чисто зло”, док је архиепископ Јероним предложио да се гласање стави на народни референдум. Црква сматра да ће закон довести до тога да истополни парови захтијевају и друга права и да ће довести до распада грчке породице и друштва. Због закона је и Свети синод саопштио да служба 24. марта којом се обиљежава Недјеља православља неће бити одржана у престоничкој цркви, гдје се традиционално слави, већ у мањој цркви и на ту литургију није позвана предсједница Грчке Катерина Сакеларопулу. Свети Архијерејски сабор Пољске православне цркве састао се у уторак, 5. марта 2024.године, под предсједавањем Његовог Блаженства Митрополита варшавског и све Пољске Саве, да би размотрио низ питања из црквеног живота. У коминикеу се укратко каже: „Донесена је одлука да се људи који су мучени до смрти у радним логорима канонизују". У саопштењу се не наводе никаква имена нити број жртава. Такође је нејасно да ли је група жртава гулага канонизована већ у уторак, или ће одлука Савета бити спроведена у будућности. Српска православна црква је такође канонизовала жртве разних концентрационих логора. Наиме, 2012. године канонизовани су јасеновачки Новомученици, гдје је страдало пола милиона православних Срба, од којих су многи страдали за вјеру. У јулу прошле године Црква је прославила канонизацију 73 горњокарловачка свештеномученика страдалих у Другом свјетском рату и дјеце страдале у логорима Јастребарско и Сисак 1942-1943. године. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања оrthochristian.com На позив Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а поводом трогодишњице од његовог избора за предстојатеља Српске Православне Цркве, Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан био је у дводневној посети Београду. Пратњу Архиепископу чинили су чланови радног састава Светог Архијерејског Синода: Његово Високопреосвештенство Митрополит преспанско-пелагонијски и администратор аустралијско-новозеландски г. Петар, Његово Високопреосвештенство Митрополит дебарско-кичевски и администратор аустралијско-сиднејски г. Тимотеј и секретар Синода Његово Преосвештенство Епископ хераклејски г. Климент. Овом сусрету присуствовали су и Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, и архимандрит Нектарије (Ђурић), главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Посета је протекла у пријатељској, братској атмосфери, а посебна пажња била је посвећена актуелностима у свеправославном свету. ИЗВОР: СПЦ Током прогона хришћана, мошти светих мученика вјерници су обично сахрањивали на тајним мјестима. Тако су у Цариграду, близу капије и куле, зване Евгенија, у 4. вијеку, сахрањена многа тијела мученика, чија су имена Цркви остала непозната. Када су, за вријеме цариградског патријарха Томе I Цариградског (607-610), на овом мјесту почела да се дешавају чудесна исцјељења, мошти светаца су откривене и са великом чашћу пренесене у храм. Једном побожном духовнику Николи Калиграфу откривено је да су међу моштима које су пронађене у Евгенији и мошти светог апостола из реда 70-рице Андроника и његове помоћнице Јуније, које је свети апостол Павле споменуо у Посланици Римљанима (Римљ 16, 7). У 12. вијеку, на мјесту откривања моштију светих мученика, цар Андроник (1183-1185) подигао је величанствени храм. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|