Сазнај новости из
хришћанског свијета
Руска црква назвала је декларацију РКЦ Fiducia supplicans* „оштрим одступањем од хришћанског моралног учења“. У Руској православној цркви 20. фебруара 2024. године одржан је састанак Синодске библијско-богословске комисије, коју је предводио њен предсједавајући, Његово Високопреосвештенство Митрополит мађарски и будимпештански г. Иларион, преноси сајт Московске патријаршије. У име Патријарха Кирила, чланови комисије расправљали су о тексту декларације Fiducia supplicans коју је усвојио Дикастериј за наук вјере РКЦ, а која говори о пастирском благослову ЛГБТ парова. Документ, који су потписали префект Дикастерија, кардинал Мануел Фернандез и секретар доктринарног одјељења, Армандо Матео, који је одобрио и потписао папа Фрања, објављен је на званичним ватиканским изворима 18. децембра 2023. године. Налог за анализу документа Синодској библијској богословској комисији дао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил. Чланови комисије су закључили да „ова иновација одражава оштро одступање од хришћанског моралног учења“. Закључци комисије упућени су патријарху Руске православне цркве Кирилу на разматрање. Припремио вјеронаука.нет на основу писања Патриархиа.ру *Fiducia supplicans-декларација о католичкој доктрини из 2023. године која дозвољава католичким свештеницима да благосиљају парове који се према црквеном учењу не сматрају вјенчаним, укључујући истополне парове. Светитеља првих вијекова хришћанства - великомученика Теодора Стратилата (+ 319) православна црква прославља 21. фебруара. Свети Теодор је рођен у граду Евкхаит (Мала Азија ). Служио је у царској војсци и био је познат по својој храбрости. Храбар и јуначан, веома лијеп и диван, мудар и паметан, изврстан говорник, светог Теодора називаху вриоритор, што значи: извор краснорјечивости. Његова слава се проширила након што је, уз помоћ Божију, убио огромну змију која је живјела у провалији у околини Евхаита и прождирала људе. Због своје храбрости, Теодор је постављен за заповједника (стратилата) града Хераклеје. У овом граду, поред служења, светитељ је проповиједао о Христу незнабошцима њему потчињеним. Као резултат тога, захваљујући причама Теодора Стратилата, готово цијела Хераклеја прихватила је хришћанство. Сазнавши да је цар Лициније (307-324) почео да прогони хришћане, свети Теодор га је позвао у свој град обећавши да ће принети жртву незнабожачким боговима. Прије посјете владара, сакупио је у својој кући све златне и сребрне статуе богова које су биле у Хераклеји. Када су идоли сакупљени, свети Теодор их је разбио на комаде, дјеливши дјелиће племенитих метала сиромашнима. Због онога што је урадио, ухваћен је и подвргнут окрутном и жестоком мучењу. Његово мучење се састојало из шибања (шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху), разапињања на крсту, гађан је стријелама и најзад посјечен мачем. У хришћанској традицији помиње се да је за све вријеме мучења непрестано говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Лициније, мислећи да је мученик умро, оставио га је објешеног на крсту. Али, у првој ноћној стражи, Анђео Господњи скину светог мученика са крста и учини га цијелим и здравим, као и прије ... Угледавши ујутро неповријеђеног Теодора, царски војници су се одмах крштили. Међутим, великомученик је желио да издржи сва мучења за Христа до краја, и зато се добровољно предао у руке Лицинија. Као резултат тога, свети Теодор Стратилат је по наредби цара посјечен мачем. Теодор је умро у суботу 8. фебруара 319. године у три сата послије подне. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Његове мошти су пренесене из Евхаита у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни. Сем 21. фебруара празнује се и пренос моштију његових из Хераклеје у Евхаит 8. јуна (21. јуна по грегоријанском календару). Теодор Стратилат је завјештао при страдању, своме слуги Уару: "Тијело моје", рекао је, "положи у Евхаити на имању мојих предака". Биографију Теодора Стратилата забиљежио је његов слуга и писар Уар, који је био очевидац догађаја и извршитељ његове посљедње воље. СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА ЗАХАРИЈЕ СРПОВИДЦАСвети пророк Захарије срповидац (назива се срповидцем, зато што је у визији видео срп, што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег) је једанаести од малих пророка. Поријеклом је из Левијевог племена. Рођен је у Галаду, име му значи: сјећање Божје.Био је син Варахијин и унук Идов: "Осмога мјесеца друге године Даријеве, дође ријеч Господња пророку Захарији сину Варахије сина Идова говорећи:" ; овај посљедњи се вратио са Зоровавељем из вавилонског ропства и у Немијиној књизи назива се глава свештеничке породице. Свето писмо није сачувало детаљне и одређене информације о животу пророка Захарије; само повремено подиже завесу да саопшти ову или ону фрагментарну вијест о животу пророка Божијег. Тако се ћути о времену и мјесту рођења пророка Захарије, започињући своју причу о његовом животу од времена његовог говора до пророчке службе. Бог га је позвао на пророчку дјелатност у младости (Зах 2, 4) у другом мјесецу друге године владавине Даријеве (Зах 1, 1), - само два мјесеца касније од пророка Агеја ( Аг 1, 1). Заједничком пророчком активношћу свети Агеј и Захарија постигли су да су Јевреји престали да размишљају о својим потребама и са ревношћу почели да граде храм. Пророчка служба пророка Захарије вјероватно се наставила и након изградње храма; у његовим посљедњим говорима, који чине садржај његове књиге од 9. главе до краја више нема подстицаја за завршетак градње храма и може се помислити да је у вријеме одржавања ових говора овај други већ био готов. Предање каже да је свети пророк Захарија доживио дубоку старост, да је умро око 520. год. прије Христа те био сахрањен у близини Јерусалима, поред пророка Агеја. Пророк Захарија оставио је драгоцјено насљеђе - књигу која садржи његове пророчанске визије и говоре. Са 14 глава књига пророка Захарије је највећа књига од свих књига дванаест малих пророка. Карактеристична одллика садржаја књиге пророка Захарије је обиље месијанских пророчанстава: ни код једног другог пророка не налазимо толико мноштво детаља о посљедњим данима живота нашег Спаситеља као код пророка Захарије. Прорекао је свечани улазак Христов у Јерусалим „на магарету, младету магаричину“; Јудино издајство за тридесет сребрњака: „и измјерише му цијену, тридесет сребрника“; и бјекство апостола у вријеме Христовог хватања: „удариће пастира, и овце ће се разбјежати“. Такођем пророковао је о пробадању Спаситељевог ребра ( Зах 12, 10 ), о помрачењу сунца током страдања Спаситеља на крсту: "И у тај дан неће бити видјело свијетло и мрачно;Него ће бити један дан, који је познат Господу, неће бити дан и ноћ, јер ће и увече бити свјетлост ( Зах 14, 6-7 ). Тумачи пророчке књижевности слажу се у томе да је књига пророка Захарије једна од најтеже разумљивијих књига (Б. Лујић "Старозавјетни пророци"). Књига пророка Захарије може се подијелити према свом садржају на два дијела: у првом (од 1. до 6. главе) су виђења, а у другом (од 7. главе до краја) - говори. Свега постоји осам ноћних виђења; већину њих анђео Божји објашњава пророку; њихов циљ је да јеврејском народу осигурају Божју заштиту. У првом виђењу-коњаници у боји- : "човјек јахаше на коњу риђу, и стајаше међу миртама које бијаху у долу, а за њим бијаху коњи риђи, шарени и бијели." Бог открива да ће народи - угњетачи Јевреја бити погођени Његовим гњевом, а Јерусалим ће бити обновљен: "овако вели Господ над војскама: опет ће градови моји обиловати добром, и Господ ће опет утјешити Сион и опет ће изабрати Јерусалим" (1, 7-17). Каква ће бити судбина незнабожаца објашњава се у другом виђењу четворице ковача који ће срушити рогове - симбол народа који су расејали Јевреје и уништили Јерусалим (1, 18-21). Моћна царства биће кажњена због своје охолости и окрутности. Њихови рогови биће скршени. Послије сламања угњетача Јевреја, који су ометали изградњу града и храма, Јерусалим ће поново бити насељен: "Опет подигох очи своје и видјех, и гле, човјек, и у руци му уже мјерачко. И рекох: куда идеш? А он ми рече: да измјерим Јерусалим да видим колика му је ширина и колика му је дужина"- треће виђење. Гријеси људи више неће спречавати Господа да се насели на Сиону, јер ће им бити опроштено, као што показује четврто виђење: пророк види првосвештеника Исуса у замрљаној одјећи, симболу грешне нечистоте, а Сатана га је оптужио; али Бог га оправдава, а умрљана одјећа се уклања са првосвештеника, представника народа, и замјењује чистом, што је било предвиђено за будуће велико дјело Божје милости - искорјењивање гријехова цијеле земље у год. једног дана од Филијале-Месије (3. поглавље). У петом виђењу, пророку се показује златна светиљка (симбол Цркве - Отк 1, 13, 20), са седам лампи напуњених уљем из двије маслине које стоје са стране; то је значило да је сам Бог гледао над храмом и народом, и двије маслине - Зоровавељ и Исус су оруђа Његове промисли (гл. 4). Али јеврејски народ неће дуго уживати у Божијим милосрђима, о чему говори претходних пет виђења: поново ће бити искварен и поново ће бити кажњен; ова идеја је откривена у шестом виђењу "потом опет подигох очи своје и видјех, а то књига лећаше" (гл. 5, 1-4)- истребљење крадљиваца и кривоклетника- и у седмом виђењу ефе (мјера течности ) са женом која сједи у њему - ослобођење од зла. Осмо виђење: " четвора кола излажаху између двије горе, а те горе бијаху од мједи" -суд над непријатељима. Осмо виђење је повезано са првим. Сва виђења пророка Захарије међусобно су повезана, мада се на први поглед не чини тако. У времену које је промишљао пророк, како показују пето и шесто виђење, корупција изабраног народа достићи ће врхунац; тада ће проклетство прелетети сву Јудеју и ударити зле док се не испуни мјера неправде народа и задеси посљедња казна; опака жена - јеврејски народ; ефа је мјера лажи која је проузроковала проклетство. Пагани неће остати некажњени, као што показује посљедње седмо виђење четири кола упрегнутих у шарене коње, симбол Анђела Господњих, који ће путовати цијелом земљом да суде непријатељима Божјим. Након уништења незнабожачког свијета, доћи ће Месијино царство, које пророк приказује сљедећим симболичним дјеловањем: ставља на главу првосвештеника Исуса двије круне од злата и сребра, симбол првосвештеника и царско достојанство Месије који долази, заједно са предвиђањем да ће Месија доћи и створити храм, биће првосвештеник: када се то обистини, тада ће далеке нације доћи да саграде храм Богу Израиљевом ( гл. 6). Други дио (од 7. главе до краја) садржи говоре пророка Захарије. У првом пророчком говору о питању његових савременика, да ли је потребно поштовати постове утврђене у знак сјећања на тужне догађаје ропства, поучавати да постови треба да комбинују дјела праведности и љубави према ближњима, тада ће се пост претворити у дане тријумфа, а благослов Божији почиваће на Израиљу и радости спасења, које има загрљај незнабожаца (глава 7-8). У другом говору пророк предвиђа смрт нација непријатељских према Израиљу, а Јерусалим ће бити под посебном Божјом заштитом и у њега више неће долазити ниједан угњетач. Тада пророк позива јеврејски народ да се радује, јер му долази праведни и кротки Цар; Он ће успоставити праведност на земљи и спасити свој народ, уништити охолост и охолост људи. Отвориће своје царство уласком у своју престоницу на магарцу и младом ждријебету, кротким животињама које служе као симбол мира. Месијино царство - царство мира из Јудеје ће се проширити широм земље; Цар ће га увући у себе не силом, већ крвавом жртвом, коју ће донијети свим људима да их измири са Богом. Непријатељима Божјег народа - предвиђа се пораз, а Јеврејима - благослов плодности и рађања дјеце. Након што је приказао свијетлу судбину која Израиљ очекује у блиској будућности, пророк прелази на приказивање одбацивања јеврејског народа које ће услиједити: пророк се обраћа Ливану са захтјевом да отвори врата непријатељу, који ће опустошити цијелу Јудеју . Разлог за такву катастрофу пророк Захарија објашњава симболичном причом о двије палице Небеског пастира (главе 9-11). У посљедњем говору пророк објављује да ће сви народи свијета устати против Јерусалима, али ће га сам Господ заштитити и уништити нападаче, док ће Господ излити дух благодати и њежности на јеврејски народ, а Јевреји ће на Онога кога су проболи гледати и за Њим ће плакати као на рођеног сина 12. Тада ће се кући Давидовој отворити извор, испирући њихове гријехе и биће уништено свако сјећање на идоле и лажне пророке; пастир ће бити разбијен, а овце расејане. Господ ствара блажено царство, малобројно, чинећи само трећину оних који живе на земљи, али за то искушани и свети. Коначно, незнабожачки народи ће поново окружити Јерусалим, али Господ ће устати да га заштити и побиједи, и тада ће бити једини дан познат само Господу: неће бити свјетлости, светила ће се повући, биће не будите ни дан ни ноћ; тек увече ће се појавити светлост Из Јерусалима ће потећи живе воде, постаће жариште новог царства, у којем ће боравити само праведници - у њему више неће бити ништа нечисто (глава 12-14). СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ II, архиепископа Српског Син краља Стефана Првовенчаног а братанац светога Саве I. Родио се око 1200. године. Пре монашења звао се Предислав. Следујући примеру свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Подвизавао се у манастиру Хилендару, одакле је ишао у Свету Земљу да се поклони Гробу Христовом и да види сва места страдања Његовог. Из Хилендара буде најпре постављен за епископа хумског, а онда за архиепископа српског. Изабран је за архепископа српског после св. Арсенија 1266. г., под именом Сава II. Управљао црквом с великом преданошћу и љубављу, знајући, како вели његов биограф св. архиепископ Данило, „да ће свако одговарати за дани му талант, и зато се неослабљено бринуо за Богом даровану му паству стада Христовог“. Упокојио се 1271. године у Пећи. Мошти му леже у манастиру Пећи. Грчка је од недавно постала прва православна земља која је легализовала истополне бракове. Грчки парламент је усвојио закон којим се легализују истополни бракови и даје им се право на усвајање дјеце. Тим поводом светогорски манастир Григоријат реаговао је 16.2.2024. сљедећом објавом: Свети манастир Григоријат У ГРЧКОМ ПАРЛАМЕНТУ ХРИСТОС СЕ ПОНОВО РАЗАПИЊЕ „Владари народа сабраше се против Господа и против Помазаника његовог (Јутрење Великог Петка)“ Христос се поново разапиње у грчком парламенту. Он Који влада свим и свима бива вређан од стране безаконих судија, осим појединих који заслужују похвалу. На мети је Помазаник Господњи, наш народ крштени. Силе таме, стране и домаће, саучествују у овом подухвату. „Разгневи се аждаја“ на оне које „имају сведочанство Исуса Христа“ (Откривење 12, 17). Они који не праве компромисе са захтевима глобалиста улазе у велико искушење. Ово су почеци мука. Црква, клир и народ су се противили, говорили, подизали глас ка небу: „То је злочин“! Међутим, властодршци су се оглушили. Дан који не треба помињати. Шокантан пад, и штавише, лишавање Отаџбине. Али Око правде види све. Тешке последице већ падају на наша плећа и плећа наше деце. Сви ћемо их сносити, и стари, и млади, и нерођени. Посебно невина деца, за коју се спрема најсрамнији данак у крви. Шта год је озакоњено противно Богу, установљено је тобож као друштвени прогрес – и блуд, и абортус, и аутоматски развод. Сада ће „истополни брак“ убрзати „прогрес“. Падамо све ниже. Увучени смо у антропоцентризам, у идолопоклонство. Због лагодности, и са лагодношћу. Јонеско је био потпуно у праву. У Паризу људи један за другим постају носорози. Само један се успротивио и рекао: „Ја ћу остати човек“. Видели смо и преживели страдања совјетског атеизма. Сада подносимо ужасе „беле демоније“ (Свети Николај Охридски). Али будимо храбри. Христос је рекао: „Ја сам победио свет“. Црква ће постојати у векове векова. Остаје нам да закон буде поништен у пракси. Да утврдимо нашу децу у врлини и целомудрености. И то ће бити величанствено. Останимо уз Христа. „Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога нашега.“ (Псалам 19,8). Наша снага је молитва. На крају крајева, Црква мора да потражи уточиште у „пустињи“. Шта год значила ова пророчка пустиња. Свакако далеко од сапутништва са грешним законима и безаконим законодавцима. Страх од сиромаштва не треба да утиче на нас, као ни страх од социјалне и психолошке изолације. Прати нас Светлост Васкрсења. У сличним ситуацијама наши Свети Оци победили су својом храброшћу. Бирали су радије подвиг у врлини а када је било потребно и прогонство, невољу и сиромаштво. Било да је реч о јеретичким учењима или о етосу противном Јеванђељу. У Вавилону три младића нису имала на памети лагодан живот, него су имали трпљење у пећи. Патријарх у Константинопољу, у време Јулијана Одступника, препоручивао је кољиво уместо подметнуте идолске хране на тржници (Чудо које се прославља на Теодорову суботу – Прим. прев.) Символ добровољног сиромаштва Христа ради, да би наша савест остала чиста, недирнута кукавичлуком. Победа припада закланом Јагњету. На крају победиће Христос распети, и сви ми који будемо Христови бићемо распети заједно са Њим. Он очекује од нас да Га следимо. Зато је рекао: ”Изађите зато из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог” (2 Кор 6,17), да би остао у нашем животу. За неколико дана отвара се Триод – ближи се Велики пост. Живот покајања није фолклор, нити притворна побожност. То је делатно и напорно удаљавање од сваког безакоња. Јер нас чека Васкрсење! Свети манастир Григоријат /Извор Турско министарство просвјете је посебну пажњу посветило забрани Ноћи вјештица. Турско министарство јавног образовања забранило је прославе у приватним школама које су „у супротности са националним и моралним вриједностима“. То укључује Васкрс, Божић и Ноћ вјештица, пише САБАХ. Одговарајућа забрана унесена је у Правилник и гласи: „Активности и прославе које су супротне националним, моралним, хуманим, духовним и културним вриједностима турског народа и које не доприносе психосоцијалном развоју ученика биће забрањене.” Званичници су рекли да је министарство примило жалбе да се у многим школама од дјеце тражи да донесу и фарбају јаја за Васкрс, а на прославу Нове године утицао је Божић. Прославе Ноћи вјештица, када су дјеца била обучена у страшне костиме, изазвале су посебно огорчење у Турској. „Конкретни дани и недјеље које треба да се обиљежавају у школама већ су назначени у распореду који је припремило Министарство просвјете. Не постоје правила за прослављање дана и недјеља као што су Божић, Ноћ вјештица или Васкрс. Погрешно је преувеличавати слављење различитих култура у турским школама на овај начин“, каже професор социологије др Левент Ераслан. Лист додаје да ће турско Министарство за национално образовање вршити инспекције уџбеника и међународних образовних програма у приватним школама. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве на Менхетну у Тридесет седму недељу по Духовима, 18. фебруара 2024. године. Патријарху Порфирију саслуживало је свештенство и ђаконство, у молитвеном присуству бројног верног народа. После свете Литургије, Његова Светост благословио је све присутне, а посебну пажњу посветио је најмлађим Светосавцима. Извор: ТВ Храм Његова Светост Патријарх московски и цијеле Русије Кирил честитао је Његовој Светости Патријарху српском Порфирију годишњицу устоличења.
Његовој Светости, Најсветијем Порфирију, Архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком, Патријарху српском Ваша Светости, љубљени Сабрате и Саслужитељу на престолу Божијем, Најсрдачније Вам честитам другу годишњицу од избора и устоличења на Престол Најсветијих српских Патријараха, наследника Предстојатељског труда великог Светог Саве српског. Положивши на Ваша рамена крст Патријарха, Господ Вам је поверио високу и одговорну службу, која захтева изузетну издржљивост и пожртвованост, јаку веру и велику љубав према Богу и људима. Ви часно пролазите кроз ово тешко поље, водећи рачуна о узрастању поверених словесних оваца Христових у јеванђељском духу и трудећи се да млађој генерацији пренесете најважније вредности светосавске традиције. Јединствена Првосветитељска брига Ваше Светости повезана је са духовним старањем о пастви, која живи на светој земљи Косова и Метохије, у Црној Гори и низу других места, која сада трпе нападе непријатељских снага. Желим да Вас уверим да се у нашој Цркви непрестано молимо за Вас и братски српски народ. Захвални смо Вам на храброј и отвореној подршци канонској Украјинској Православној Цркви, очинској бризи за избеглице и све страдале. Нека милостиви Господ учврсти Вашу духовну и телесну снагу, дајући увек мир у свему (2 Сол 3, 16) и шаљући Вам Своју непресушну помоћ у тешкој Патријаршијској служби. Са братском љубављу у Господу, +КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ Извор: Моспат.ру Да подсјетимо, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 18. фебруара 2021. године у Спомен храму Светог Саве у Београду изабрао је дотадашњег митрополита загребачко-љубљанског Порфирија за српског патријарха. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Звона на храму Светог Саве на Врачару огласила су се неколико минута пре 16 часова означавајући да је изабран 46. Патријарх српски. Свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија започео је 19. фебруара 2021. године саборном светом архијерејском Литургијом у Светоархангелском саборном храму у Београду. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије – од изборног Сабора, преко устоличења, богослужења, канонских посета епархијама Српске Православне Цркве, сусрета са најважнијим личностима из земље и света, добротворних активности, интервјуа до архипастирских обраћања – већ трећу годину за редом исписује историју Српске Православне Цркве. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, на дан када се навршава три године његове Патријарашке службе, служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве на Менхетну. Светејши је, након Литургије, одржао више радних састанака посвећених наставку обнове Саборног храма и парохијског дома у Њујорку, који су оштећени у пожару на Васкрс 2016. године. У четвртак, 15.2.2024.г. одржано је школско такмичење у двије трeбињске основне школе. Тема овогодишњег циклуса такмичења је ,,Историја богоизабраног народа од доба Патријараха до цара Соломона“ и у њему учествују ученици седмог разреда. Ученици који су постигли најбоље резултате у ЈУ ОШ ,,Свети Василије Острошки и Тврдошки“ су: Андреа Носовић, Милица Зечевић и Алексеј Пејак, а у ЈУ ОШ ,,Вук Караџић“ су: Сташа Јанковић, Бојан Продановић, Лара Средановић, Марко Вучуревић и Максим Миљковић. И ове године као и претходних, ЦО Требиње је омогућила пригодну награду за труд свих учесника такмичења и овом приликом им се искрено и од срца захваљујемо. Вјероучитељица Мирјана Зиројевић Преподобни Исидор Пелусиот живио је у IV–V вијеку. Рођен је око 360. године у Александрији. Његови родитељи су били богати и побожни људи. Био је у сродству са Теофилом, архиепископом александријским, и његовим насљедником, светим Кирилом. Као младић напустио је свијет и повукао се у Египат на Пелусиотску гору, која је постала мјесто његових монашких подвига. Духовна мудрост и строга аскеза преподобног Исидора, у комбинацији са широким просвећењем и природним знањем човјекове душе, омогућили су му да за кратко вријеме стекне поштовање и љубав монаха. Живио је у строгом уздржавању, носио је грубу одјећу и јео само коријење. Непрестано се молио и уздизао се с мишљу к Богу. Изабрали су га за свог игумана и уздигли у чин презвитера. Непрестано бринући о духовној користи браће, водио их је кроз своја мудра упутства, поучавао их ријечју и примјером понизности, кроткости, несебичности, борбе против страсти и световних мисли. По узору на светог Јована Златоустог, којег је случајно видио и чуо током свог путовања у Цариград, преподобни Исидор се посветио првенствено хришћанском проповиједању, оној „практичној философији“ која је, према његовим ријечима, „темељ зграда и сама зграда, „док је логика њен украс“ а „созерцање-вијенац“. Био је учитељ и без проблема давао савјете свима, који су му се обраћали за духовну подршку - био то обичан човјек, племић, епископ, александријски патријарх или сам цар. Послије њега остало је око 10.000 писама, од којих нам је преживјело 2090. Већина тих писама садржи дубоко теолошка и истовремено поучна тумачења Светог Писма. Овдје се преп. Исидор појављује као најбољи ученик светог Јована Златоустог. Љубав и оданост преподобног Исидора светом Јовану Златоустом испољили су се у одлучним акцијама у одбрани светог Јована током прогона царице Евдоксије и архиепископа Теофила. Након свечеве смрти преп. Исидор је наговорио насљедника Теофила, Светог Кирила Александријског, да у црквене диптихе унесе име светог Јована Златоустог као исповједника. На иницијативу преп. Изидора, у Ефесу (431.) је сазван Трећи васељенски сабор на коме је осуђено Несторијево лажно учење о Личности Исуса Христа. Преподобни Исидор је достигао дубоку старост и умро око 436. године. Црквени историчар Евагрије (6. вијек) пише о преп. Исидору да је „свима његов живот изгледао као анђеоски живот на земљи“. Други историчар, Никифор Калист (XI вијек), хвали преп. Исидора на сљедећи начин: „Био је живи и оживљени стуб монашких правила и Божанског виђења и, као, највиши примјер најтоплијег опонашања и духовног учења“. „Увек ћу вољети врлину", пише свети Исидор, „иако је оптерећена подсмјехом; гнушаћу се порока, иако је овјенчан славом" Дан након празника Сретења Господњег, 16. фебруара православна црква се молитвено сјећа непосредних учесника овог догађаја - праведног Симеона Богопримца и пророчицу Ану. Вјерује се да је праведни Симеон био један од 72 преводиоца-тумача који су, по наредби египатског цара Птоломеја Ii Филаделфа, превели Свето писмо са јеврејског на грчки језик. Када је свети Симеон превео књигу пророка Исаије, тада је у пророштву о рођењу Месије од Дјеве, желио да ријеч „Богородица“ замијени ријечју „млада жена“, мислећи да је прва ријеч била само грешка. Тада му се јавио анђео Божји, који га је спријечио да исправи ријеч, а такође, је предвидио да Симеон неће умријети док не види испуњење пророчанства. На дан Сретења, по посебном надахнућу од Бога, старац је дошао у храм управо у тренутку када су тамо били Богородица, Јосиф Заручник и Богомладенац.Праведни Симеон узе Христа у наручје и, захваливши Богу, изговори сљедеће пророштво о Спаситељу света: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје“ (Лк 2, 29-30). Овим ријечима је свети Симеон најавио будуће спасење не само израиљског народа, већ и читавог човјечанства у цјелини. Након тога, праведни старац изговорио је пророштво за Богородицу: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. (А и теби самој пробошће нож душу), да се открију мисли многијех срца “(Лк 2, 34 -35). Друго предвиђање откривало је будуће патње Господње, Његову жртву за мир и човјечанство, као и она искушења која је сама Богородица морала да поднесе у будућности. Послије овог догађаја, праведни Симеон почео је да се назива Богопримцем. Праведни старац Симеон сматра се заштитником мале дјеце. Тог дана у храму је била и праведна удовица -Ана пророчица, кћерка Фануила , која је већ имала 84 године. Из Јеванђеља је познато да је у почетку живјела седам година у браку, али је након смрти мужа почела да врши посебну духовну службу - била је непрестано у цркви, стално је постила и молила се Богу. На дан када је Света породица била у храму: „И она у тај час дође, и хваљаше Господа и говораше за њега свима који чекаху спасенија у Јерусалиму“ (Лк 2,38). Тако је праведна Ана, такође, посвједочила да је рођен Месија којег очекује народ Израиља, што значи да је спасење људи од моћи гријеха и смрти већ почело. Извор: вјеронаука.нет Јерусалимски храм је био као град у граду: на његовој територији било је неколико дворишта, много степеница, дугачке галерије са стубовима. Једном од галерија шетао је веома, веома стар, погрбљен човјек. Ишао је полако, једва помјерајући ноге. Очи скоро да нису видјеле, дуга брада му је била потпуно сиједа. Овај старац звао се Симеон. Дуго је чекао веома важан сусрет. И одједном Симеон угледа: галеријом шета једна породица – муж и жена са Дјететом у наручју. Старчево лице се разведрило, очи заблистале: да ли се то заиста догодило? Да ли је заиста чекао?.. Кога је Симеон упознао? И шта га је толико изненадило? Симеон види анђела ...Једном, када је преостало скоро три стотине година до овог састанка у храму, Симеон је сједио на ниској столици у свијетлој соби у великој кући. Та кућа је стајала у староегипатском граду Александрији. Симеон је у рукама имао посебан штап којим се у то вријеме писало умакањем у мастило. Испред њега је лежао лист папирусног папира од палминог лишћа, а поред њега је био свитак на којем је нешто било уписано. Симеон је наборао чело, чупао браду, с времена на вријеме погледао свитак и нешто написао на листовима. Али шта тачно? Симеон је био преводилац. Њега и још седамдесет и једног мудраца позвао је овде из Јудеје египатски цар Птоломеј II Филаделф. Позвао их је да преведу древне свете књиге на други језик. Симеон је добио књигу пророка Исаије. Симеон је дуго радио, марљиво штапом исцртавајући преведене ријечи на листу. Одједном - рука са штапићем као да се смрзла! Нешто га је узнемирило. Шта? Преводилац је видио у свитку ријечи пророка: „Ево Дјева ће затрудњети и родиће сина“. Симеон није могао да схвати како се такво пророчанство може остварити? Дјева је она која нема мужа. А како да роди ако нема брачног друга? Свако дијете има мајку и оца! Можда се грешка увукла у древни рукопис? Онда би Симеон требало мало да исправи превод свете књиге... Хтио је да подигне штапић са мастилом преко листа да умјесто „Дјева“ испише „жена“, „дјевојка“, али одједном је све иза његовог рамена засијало неземаљским сјајем! И у овој сјајној свјетлости појавио се... анђео! Архангео Гаврил! Стао је иза Симеона, нагнуо се ка мудрацу и ухватио га за руку. Није му дозволио да такав превод Светог писма напише на листу објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. И рече му још вјесник Божји, да неће умријети док не види Месију рођенога од дјевојке. Ријечи анђела биле су тајанствене за Симеона. Није знао ни за какву Дјевицу о којој је говорио небески гласник, нити колико ће морати да чека да се пророчанство испуни. Десет година? Двадесет? Педесет?... Пророчанство се остварује Наравно, Симеон није могао да замисли да ће морати да чека ... триста година! Да, прошла су скоро три вијека прије него што се догодио највећи догађај који је пророк Исаија предсказао: Христос се родио у Витлејемској пећини. И та баш Пречиста и Непорочна, тј. дјевојка– Дјева Марија која није познавала порок, која није починила ни један гријех, родила је Њега! Неко вријеме након рођења Исуса Христа, Марија и њен обручник Јосиф морали су да Га одведу у главни и једини храм за цијели јеврејски народ, који се налазио у Јерусалиму. Какав је то храм био! Био је то читав град који је заузимао огромну гору, окружену високим зидинама, унутар којих су се уклапали сопствени тргови, и куле, и многе зграде, и дугачке галерије са високим плафонима, по којима се могло ходати, као по улицама, скривајући се од врућине... Да би дошли до центра храма, људи су морали да пређу многе степенице, прођу кроз неколико капија... Али шта је било да се ради у тако огромном храму за малу, тек недавно рођеног Младенца? Зашто су Га Марија и Јосиф носили овдје? Таква је била традиција: ако се у породици роди првенац, дјечак, родитељи су морали да захвале Господу на посебној свечаности у храму и посвете му дијете, дају обећање да ће одгајати дјечака за славу Божију. Зато су Јосиф и Марија тог дана донијели малог Христа у храм. Свештеници су обавили прописани обред. Света породица је већ кренула ка излазу из храма, а онда су у високим галеријама које су одјекивале, Јосиф и Марија угледали веома старог човјека. Ко је он? Свештеник? Или и парохијанин храма? Зашто иде право на њих? Зашто му је лице одједном било тако свијетло? Зашто овај старац пружа руке према Исусу? Симеон! Управо је он узео малог Христа у наручје, подигао Га изнад себе, радосно се смијао и истовремено бризнуо у плач. Изненађени, Јосиф и Марија чују његове ријечи: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје“ (Лк 2, 29-30). Шта то значи? Он је чекао! Дошло је вријеме и Божанско пророчанство се остварује! Десио се догађај чије је очекивање задржало мудраца на овом свијету! И сада Бог може да пусти његову душу – Симеон више није повезан са земаљским животом... За старца је ово велика радост! Примио је Божанственог Младенца у своје руке — постао је Богоносац! И благослови их Симеон, и рече Марији, мајци његовој: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца“ (Лк 2, 25-34). Шта значе старчеве ријечи? Он упозорава Марију да је Њено Дијете необично. Да ће и Она и Исус морати да прођу кроз много тога. Говоримо о нечему што нас брине, плаши, боли: "Боли ме срце..." или овако: "Боли ме душа!" На то је Симеон мислио када је рекао: „И теби самој пробошће мач душу“. У ствари, након много година, Марија ће гледати како Њен Син бива прогањан и тучен. Предстојаће јој да буде на Голготи под Крстом, на којем ће Њен Син бити погубљен; видјеће Његову смрт... Није ли ово најтежи испит за Мајку? Али, упозорава Симеон, велика је судбина Ње и Њеног Сина! Док је Симеон изговарао своја узнемирујућа пророчанства, пришла им је друга особа. Ко? Старија жена. Она се такође клања малом Христу и ... одмах жури на излаз из храма. Ово је Ана. Она нема триста година, као Симеон, већ само осамдесет четири. Ана је много година живјела и радила у храму служећи Богу дан и ноћ. Али, видјевши новорођеног Христа, Ана је први пут након много година изашла из храма и пренијела мјештанима вијест о доласку Спаситеља. У историји Цркве ова жена је позната као Света Ана пророчица. А дан када је Богомладенца донесено у храм и када се сусрео са Симеоном и Аном хришћани прослављају 15. фебруара као један од великих празника - Сретење. Извор: Фома.ру/ Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет На овај дан вјерници славе два важна догађаја - епизоду из земаљског живота Господа Исуса Христа и истовремено остварење оних надања у спасење о којима је Бог људима говорио преко својих пророка. Шта се догодило тог дана у јерусалимском храму? О самом догађају говори нам само један јеванђелист - свети апостол Лука (Лк 2, 22-40). Међутим, ово никога не би требало збунити. Заиста, у својим Јеванђељима Господњи ученици се на неки начин понављају, што само још једном доказује истинитост догађаја који су се догодили, али неки тренуци Христовог живота помињу се само у једном од четири Јеванђеља. За ово може бити неколико објашњења. Прво, само одређени јеванђелист може бити свједок овог или оног догађаја у Господњем животу. Друго, овом јеванђелисти је сам Христос могао рећи о овом догађају. И треће, сва Јеванђеља нам говоре само оно што је важно за наше спасење. Међутим, коју важну епизоду у Господњем животу треба детаљније открити - сваки јеванђелист је, наравно, одлучио сам за себе. Дакле, према Закону који је Бог дао израиљском народу (Лев 12), након рођења мушког дјетета у породици наредних четрдесет дана, мајци је забрањен улазак у јерусалимски храм. Ови дани су били вријеме прочишћења. Међутим, четрдесетог дана родитељи су требали да дођу у храм и донесу захвалну и очишћујућу жртву. Ако је дијете било прворођено, било је посвећено Богу. Посвећење је било у складу са Законом, а два голуба су жртвована у знак благодарности и чишћења. Богородица у својој светости није имала потребу да испуни овај закон, али га је ипак испунила у својој великој понизности и послушности. Четрдесетог дана по рођењу Богомладенца Христа Божијег, Пресвета Богородица са праведним Јосифом донијела га је у јерусалимски храм. Богородица је на рукама носила Сина, а Јосиф два бијела голуба. У тренутку када је Света породица већ била у храму, тамо је дошао праведни старац Симеон. Као што свједочи Предање Цркве, својевремено је добио откривење да неће умријети док не види Месију. Вјерује се да је праведни Симеон био један од 72 преводиоца-тумача који су по налогу египатског цара Птоломеја II Филаделфа (285–247. п. н. е.) превели Свето писмо са јеврејског на старогрчки. Овај превод се назива Септуагинта. Извршен је у III–II вијеку прије Христа у египатској Александрији. Септуагинта је играла важну улогу у историји хришћанске цркве, јер је од ње вршен накнадни превод Библије на друге језике, укључујући црквенословенски. Дакле, када је свети Симеон преводио књигу пророка Исаије, тада је у пророштву о рођењу Месије од Дјеве, желио да ријеч „Дјева“ замијени ријечју „Жена“, мислећи да је прва ријеч грешка. Једноставно није вјеровао да ће се Спаситељ чудесно родити од жене која је сачувала дјевичанство. Тада му се јавио анђео Божји, који му је забранио да исправи ријеч, а такође је предвидио да Симеон неће умријети док не види испуњење пророштва светог Исаије. На дан Сретења, по посебном Божјем надахнућу, старац је дошао у цркву баш у тренутку када су тамо били Богородица, Јосиф Обручник и Богомладенац. Праведни Симеон је узео Христа у наручје и, захваливши Богу, изговорио молитву: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје. Јер видјеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свију народа. Свјетлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља'' (Лк 2, 29-30). Овим ријечима свети Симеон је најавио будуће спасење не само израиљском народу, већ и читавом човјечанству у цјелини. Након тога, праведни старац изговорио је пророштво за Богородицу: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк 2, 25-34). Ово друго предсказање открило је будуће патње Господње, Његову жртву за свијет и човјечанство, као и искушења која је сама Богородица морала да поднесе у будућности. Послије овог догађаја, праведног Симеона почели су називати "Богопримац". На овај дан у храму је била и благочестива удовица - Ана пророчица, кћерка Фануилова, која је већ имала 84 године. Из Јеванђеља је познато да је у почетку живела седам година у браку, али је након смрти мужа почела да врши посебну духовну службу - стално је била у цркви, стално је постила и молила се Богу. На дан када је Света породица била у храму, она је почела своју проповијед: „захваљујући Господу и говораше о њему свима који су тражили избављење у Јерусалиму“ (Лк 2,38). Тј. праведна Ана је, такође, посвједочила да је рођен Месија којег је израиљски народ дуго очекивао, што значи да је спасење људи од гријеха и смрти већ близу. У Јеванђељу се прича о Сретењу Господњем завршава на сљедећи начин: „И кад извршише све по закону Господњему, вратише се у Галилеју у град свој Назарет" (Лк 2, 39). У Сретењу Господњем, хришћанска црква види не само директан сусрет Богомладенца са старцем Симеоном и испуњење неопходних обреда чишћења. У свом дубоком, спасоносном смислу за човјека, хришћанство овај догађај схвата као сусрет Старог завјета (старац Симеон и пророчица Ана) и Новог завјета (Господ Исус Христос). Извршивши прописани обред, Господ је показао да не пориче Стари закон, али је дошло вријеме када га мора замијенити Нови Закон - онај, чије ће испуњење човјека одвести у Царство Небеско. Икона Сретења Господњег Централни приказ иконографије Сретења Господњег је лик Богомладенца, којег у наручју држи старац Симеон Богопримац. Ликови Христа и старца Симеона симболизују сусрет Новог и Старог завјета. На икона, такође, изображена пророчица Ана, Фануилова кћерка. Једном руком праведна Ана показује на Богомладенца, а другом (понекад) држи свитак са текстом који говори о Спаситељевом доласку у свијет. У лијевом дијелу иконе, према предању, насликан је лик Богородице, а мало даље - праведни Јосиф Обручник. Богородица се поклања пред Богомладенцем Христом, којег је предаје праведном Симеону. Раширене руке Богородице, у којима Њеног Сина више нема, означавају слику тог губитка, губитка који ће Богородица претрпети у будућности када Господ буде осуђен и разапет на крсту. Јосиф Обручник држи у рукама двије бијеле голубице, које су, према старозавјетном закону, морале бити жртвоване Богу за рођење дјетета. Симболично, ове двије голубице, такође, се схватају као праобрази два свијета која треба да приђу Богу - јудејског и паганског. Јерусалимски храм приказан је у позадини иконе Сретења. У средишту иконе, иза ликова Богородице, Богомладенца и праведног Симеона, налази се храмовни олтар, који симболизује жртву Господа Исуса Христа. Историја празника Празник Сретење Господње, један је од најстаријих у хришћанској цркви. Прве сретењске бесједе изговорили су пред народом већ у IV-V вијеку - свети Кирил Јерусалимски, Григорије Богослов, Григорије Ниски и Јован Златоусти. Најстарији и истовремено историјски поуздани доказ празновања Сретења на хришћанском Истоку је "Егеријин итинераријум" („Ходочашће ка светим мјестима“). Написала га је ходочасница Етерија (Силвија) крајем 4. вијека. Празник се почео свечано прослављати тек око 541-542. године, за вријеме цара Јустинијана. „Зашто православни хришћани игноришу Светог Валентина и не славе његов дан? Да ли су против љубави? У ствари, православни не игноришу Светог Валентина, већ, напротив, молитвено и с поштовањем поштују његов помен. И то не једном, већ неколико пута годишње. Ствар је у томе што слика Светог Валентина, укоријењена у масовној свијести, нема никакве везе са историјском стварношћу. Према распрострањеном мишљењу, Валентин је живио у другој половини III вијека у Риму, био је војни љекар и свештеник. Није се повиновао указу цара Клаудија, који је војницима забрањивао брак, те је тајно вјенчавао заљубљене парове и због тога је погубљен. Касније је настао празник у знак сјећања на његову племениту службу. Прича је свакако лијепа. Али шта се заиста догодило? За вријеме владавине царева Клаудија II (268–270) и Аурелијана (270–275) у Римском царству, чак два Валентина су страдала и умрла за Христа. Један од њих је био свештеник у Риму, посјечен је 269. године, други је био епископ у граду Интерамни, умро је четири године касније. Постојао је и трећи мученик Валентин, али о њему практично нема података. Оно што се зна је да је страдао отприлике у исто вријеме у Картагини. Нико од њих није имао везе са служењем војног рока и није ноћу вјенчавао заљубљене. А чак и да су хтјели, то нису могли, јер у то вријеме није постојао посебан обред вјенчања. Хришћани су се вјенчавали по грађанским законима Римског царства. Што се тиче црквене стране, млади су једноставно објавили своју намјеру пред члановима заједнице, добијали благослов епископа и запечатили своју намјеру заједничким учешћем у Евхаристији. Коначно, цар Октавијан Август је у I вијеку забранио легионарима да се вјенчавају током читаве војне службе. Касније, 197. године, римски владар Септимије Север укинуо је ову забрану. Надолазећи цареви су периодично обнављали декрет Августа, али немамо поузданих доказа о обнављању забране брака под Клаудијем. У западној традицији, Дан заљубљених се славио 14. фебруара. Немамо тачне податке о томе када се тачно овај дан појавио. Постоји претпоставка, која нема поузданих доказа, да је општецрквено величање оба мученика извршио папа Геласије I (492–496). Овај папа је познат и по томе што је у Риму постигао забрану такозваних Луперкалија – прослава у част паганског бога плодности Луперка, које су се одржавале средином фебруара и, упркос христијанизацији царства, наставиле да буду популарне. Луперкалија је била повезана са масовном јавном голотињом и била је праћена изопаченим поступцима. Ако је Светог Валентина истински прославио овај папа, онда се може претпоставити да је дан њиховог помена, који се временски преклапао са популарним паганским култом плодности, временом у популарној култури преточен у празник свих заљубљених, а оба Валентина спојена у једну колективну слику која нема ништа заједничко са њиховим прототиповима. Да поновимо, горе наведено није ништа друго до претпоставка, апсолутно хипотетичка. Скоро цио миленијум нисмо нашли никакву везу између Дана заљубљених и теме љубави и заљубљивања. Ова веза је први пут забиљежена крајем 14. вијека у пјесми Џефрија Чосера „Договор птица“ (енгл. Parlement of Foules). У овој поеми говори се о птицама које се окупљају у рано прољеће на Дан Светог Валентина, да траже партнере/ке. Могуће је да раније установљен дан помена светих мученика једноставно био у корелацији са популарним запажањима о понашању птица, које уочи прољећа почињу да организују игре парења, и тако се постепено претворио у Дан заљубљених, а прича мученика у легенду о свештенику, који је приређивао тајне вјенчања. Вриједи напоменути да се тренутно у католичком богослужбеном календару 14. фебруара не појављује ниједан Свети Валентин. Умјесто тога, на данашњи дан католичка црква се сјећа светих равноапостолних Ћирила и Методија. Дакле, данас је фебруарски „Дан заљубљених“ искључиво секуларни празник, који нема толико хришћанску колико моћну комерцијалну основу. Православна црква обиљежава помен Валентина Римског 19. јула, а светог свештеномученика Валентина* (Интерамски) 12. августа (30. јула по старом) , али се овај светитељ у православној цркви не прославља као заштитник заљубљених. У њиховом поштовању, тема љубави, такође, заузима централно мјесто. Не љубав, која је сама по себи дивно осјећање, пролазна, већ права, хришћанска, пожртвована љубав заснована на вјери, која испуњава читав живот човјека, изражава се у његовим дјелима и поступцима и траје вјечно. Примјер овакве љубави дао нам је сам Господ Исус Христос, који се из љубави према људима оваплотио на земљи, пострадао и разапет на Крсту, искупивши гријехе цијелог човјечанства. Исту љубав према Богу и ближњима оличили су у свом животу и свети мученици по имену Валентин, који су за то прихватили страдање и смрт. Да бисте се придружили овој љубави, не морате чекати неки строго одређен календарски датум. Ово се може урадити у било ком тренутку. Љубав коју је показао Христос, а послије њега и хиљаде хришћанских светитеља, није толико осјећање колико подвиг, који захтијева труд. Најједноставнији и уједно најтежи начин да се то научи је породица, која се назива и школа љубави. Да, најчешће почиње љубављу, спајајући два дотадашња странца једно са другим, који у браку, по ријечи Господњој, постају једно тијело (Мк 10,8 ). Али, овдје је главна ствар, да не мијешамо заљубљеност и љубав. Заљубљеност је попут налета вјетра који невјероватном снагом подиже једну душу и јури је у другу, помаже човјеку да ступи у блиску везу, али која прије или касније спласне. У овом тренутку важно је не одустати, не тежити да вјештачки надувавамо осјећања, емоције карактеристичне за период заљубљивања, већ заједно са својом другом половином развијати таленат љубави, овај благодатни дар Бога који свако од нас има, да служи другом човјеку, прихвати његово достојанство и недостатке, препозна то и жртвује се за то. И сјетимо се да је Господ близу, да Онај који је у Себи показао примјер љубави према људима, може, видећи наш труд, испунити наша срца оном истинском љубављу која никада не престаје (види 1 Кор 13, 8). Извор: фоа.ру/ превео и прилагодио вјеронаука.нет *Из Охридског пролога владике Николаја Велимировића: Свештеномученик Валентин. Био епископ у Италијанском граду Интерамни. Исцелио од болести брата трибуна римског Фронтана. Кад се разболи син познатог филозофа Кратона, Херимон, то по саветовању Фронтоновом позва Кратон епископа Валентина у Рим. Херимон беше сав згрчен, тако да му глава беше савијена међу колена. Валентин се затвори у собу са болесником, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изведе Херимона потпуно здрава и предаде оцу. Тада се крсти Кратон са целим домом својим и са три ученика своја. Херимон остави дом очев и оде са Валентином. У том се крсти и син епарха римског, Авундије. Разјарен због овога епарх ухвати Валентина, и после мучења посече мачем. Посечени беху тада и она три ученика Кратонова: Прокул, Евив и Аполоније. Њихова тела узе Авундије и чесно сахрани. Сви пострадаше 273. године и посташе грађани царства небеског (напомена овај дио текста је преузет са Википедије) У недељу, 11. фебруара 2024. године, уочи празник Света Три Јерарха, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, служио је празнично вечерње богослужење у част празника, уз саслужење свештеномонаха и ђакона и молитвено присуство Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема. По завршетку богослужења, Епископ Сава је постригао искушеника Александра Татића, дипомираног теолога, у монашки чин давши му име Василије. На сам празник Света Три Јерарха, Свету Литургију у зимској капели Светих апостола Петра и Павла у манастиру Ступље, служио је Епископ Јефрем уз саслужење Епископа Саве, Архимандрита Платона, настојатеља манастира Ступље, свештеномонаха и ђакона наше Епархије. На Светој Литургији Епископ Јефрем је рукоположио монаха Василија у чин јерођакона. Свети Синод Кипарске православне цркве састао се, у понедјељак, 12. фебруара 2024. године, на свом првом редовном засиједању у години, под предсједавањем Његовог Блаженства Архиепископа кипарског г. Георгија. Дискусија је била усредсређена на нови програм сексуалног васпитања у школама. Министар просвјете, спорта и омладине Атина Михаилду и службеници ресора позвани да учествују у раду Синода упознали су његове учеснике са часовима сексуалног васпитања у школама. Чланови Синода су током дискусије скренули пажњу на доступност различитих извора за дјецу, попут интернета, „гдје могу добити нетачне информације о овом питању“, и истакли потребу за одговорним информисањем школараца. Истовремено, како су учесници засиједања истакли, „у свакој фази информисања треба узети у обзир узраст дјеце, морал кипарског друштва, сугестије родитеља” и друге значајне аспекте. Са министром је разговарано о општем приступу образовању, његовом нивоу и циљевима, након чега је шеф одјељења одговарао на питања епископа и говорио о плановима министарства у области сексуалног васпитања дјеце. Од ове школске године, Грчка влада увела је сексуално васпитање као обавезу од предшколског до средњег у приватним и државним школама. Увођење часова сексуалног васпитања у школе изазвало је дебату у Кипарској православној цркви. Курикулум на енглеском језику можете да погледате овдје. Припремио вјеронаука.нет на основу писања orthodoxianewsagency.gr -сродан чланак СВЕТИ СИНОД КИПАРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПРОТИВ РОДНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ Светог мученика Трифуна (+250) наша православна црква прославља 14. фебруара. Мученик Трифун рођен је у селу Кампсади, у Фригији, једном од региона Мале Азије. Био је сиромашног поријекла, али веома побожан још од малих ногу. Као дијете вријеме је проводио чувајући гуске. Од малих ногу је имао дар од Бога да изгони демоне и лијечи разне болести. Свети Трифун је постао нарочито познат након што је исцијелио Гордијану, кћерку римског цара Гордија, (238-244) од демонске опсједнутости. Био је познат и по другим чудима, на примјер, спасавајући становнике родног села од глади: снагом своје молитве светитељ је очистио поља од инсеката који су истребљивали житарице. За вријеме владавине цара Деција (249-251), окрутног прогонитеља хришћана, Свети Трифун је пријављен епарху Аквилину да је проповиједао вјеру у Христа и многе привео на Крштење. Младић је ухапшен и приведен на испитивање, током којег је неустрашиво исповиједао вјеру у Исуса Христа. Чак и упркос свирепим мучењима (тукли га палицама, мучили гвозденим кукама, ране пекли ватром и водили га по граду, забивши му гвоздене ексере у ноге). Свети Трифун се није одрекао Господа, док је сва мучења подносио храбро, без узвика и стењања. Погубљење мученика 250. године у Никеји требало је да се изврши одсијецањем главе мачем. Међутим, прије него што су крвници имали времена да изврше казну, његовом молитвом, свети мученик је отишао Господу. Хришћани су свето тијело мученика умотали у чисти покров и хтјели да буду буду сахрањене у граду Никеја, у којем је страдао, али свети Трифун је у виђењу заповиједио да се његово тијело пренесе у његову отаџбину у селу Кампсада. Ово је и учињено. Свети мученик Трифун сахрањен је у Кампсади и тамо је током вијекова чинио многа чуда. Мошти светог Трифуна су касније пренесене у Цариград, а затим у Рим. Иконографија У византијској иконографији приказан је као младић како стоји са крстом у руци. У руској традицији,такође, се често приказује са соколом у руци, стојећи или на коњу. У балканској традицији једно од својстава Трифунових је винова лоза. У црквеном сликарству у Бугарској, Свети Трифун је приказан као младић који држи резне алате. Мошти Мученичка глава Светог Трифуна чува се у Саборном храму Светог Трифуна у црногорском граду Котору. Дио моштију 1803. године однесен је одатле у Русију. 1819. године ова светиња је постављена у три кивота на икони која се налазила у цркви Трифуна у Напрудном. Када је црква затворена 1931. године, икона је, заједно са честицама моштију, пребачена у храм иконе мајке Божје "Знамење" у Перејаславскаја Слобода. Још једна икона са честицом моштију светог Трифуна налази се у цркви иконе Богородице „Неочекивана радост“ у Марини Роши.Дио моштију мученика Трифуна налази се у манастиру СветоТројицко Китајевском манастиру у Кијеву... Честица моштију Св. мученика Трифуна чува се у Храму у част Корсунске иконе Богородице у селу Корсун, Орјолска област. Свети мученик Трифун ужива велико поштовање у Руској православној цркви. Постоји предање да је под царем Иваном Грозним (1533-1584) вољени царски ђирфал (ђирфал је највећи соко на свијету) одлетио током лова. Цар је наредио соколару Трифуну Патрикејеву да пронађе птицу која је одлетјела и запријетио му смрћу због непоштовања наредбе. Соколар Трифун путовао је по околним шумама, али без успјеха. Трећег дана, уморан од дугог трагања, легао је да се одмори, усрдно тражећи помоћ од свог заштитника, светог мученика Трифуна. У сну је видио младића на бијелом коњу, који је у руци држао царски ђирфал. Овај младић је рекао: „Узми несталу птицу, иди с Богом цару и не тугуј ни због чега“. Пробудивши се, соколар је у близини угледао ђирфал, којег је тражио. Одмах га је однио цару и испричао о чудесној помоћи коју је добио од светог мученика Трифуна. Убрзо, на мјесту гдје је било светитељево указање, соколар Трифун Патрикејев саградио је храм посвећен светом мученику Трифуну. У недјељу, 11. фебруара 2024. године, Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом, митрополит дабробосански са сарадницима, примио је делагацију Интерпарламентарне скупштине православља, а коју је предводио генерални секретар ове асоцијације др. Максимос Харакопулос. Своје драге госте Високопреосвећени је са радошћу дочекао и примио и са њима остао у дугом разговору. Извор: митрополија дабробосанска/ Љетописац РаНиКо Свети мученици бессребреници Кир и Јован (крај III —почетак IV вијек) Свети Кир био је познати љекар у граду Александрији, лијечио је све болеснике бесплатно, лијечећи, између осталог, и менталне болести. У исто вријеме, свети љекар се није плашио да проповиједа Јеванђеље. Током прогона цара Диоклецијана, Кир се повукао у арапску пустињу, гдје се замонашио и наставио да лијечи људе који су му долазили. Једном је љекара-монаха пронашао ратник Јован, који је желио да постане његов сљедбеник. Послије извјесног времена, учитељ и ученик заједно су отишли у Египат да подрже хришћанку по имену Атанасија, која је била затворена са своје три кћерке (Теоктистом - 15 година, Теодотијом - 13 година и Евдоксијом - 11 година). Кир и Јован су заробљени и мучени пред очима Атанасије. Али ни она, ни њена дјеца, ни сами мученици се нису одрекли Христа. Исповједници су подносили све муке једнако непоколебљиво и биле су им одрубљене главе. За њима су на истом мјесту погубљени свети бесребреници Кир и Јован (+ 311). Хришћани су њихова тијела сахранили у цркви светог апостола и јеванђелисте Марка. У V вијеку мошти светих Кира и Јована пренесене су из Канопуса у Манутин. Касније су њихове мошти пренесене у Рим, а одатле у Минхен. Часну главу светог Кира чували су дуги низ година у једном од манастира у близини Јерусалима, у Палестини. У двадесетом вијеку ова светиња поклоњена је једном женском манастиру недалеко од града Лутраки, гдје се чува до данас. Пренос моштију светих мученика бесребреника и чудотвораца Кира и Јована Пренос моштију светих мученика и бесребреника и чудотвораца Кира и Јована из града Канопуса, близу Александрије (гдје су страдали 311. године) у оближње село Манутин, обављен је 412. године. Ово египатско село било је прожело је све страхом, јер је раније овдје био пагански храм и живјели зли духови. Патријарх Теофило (385 - 412) желио је да очисти ово мјесто од демона, али није имао времена. Његову жељу испунио је свети патријарх Кирил (412 - 444) који га је наслиједио на Александријској катедри. Усрдно се молио за испуњење свете намере. У виђењу се анђео Господњи јавио светитељу и заповиједио да се часне мошти светих Кира и Јована пренесу у Манутин. Његова светост патријарх Кирил испунио је анђеоску заповијест и саградио храм у име светих мученика у Манутину. Од тада је ово мјесто очишћено од непријатељске моћи, молитвама светих мученика Кира и Јована, ту су почела да се чине многа чудеса, лијечећи болесне и невољне. Наша Црква, 12. фебруара, свечано прославља васељенске учитеље - Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог - који су одиграли су изузетну улогу у формирању догмата, богослужења и црквеног живота уопште. Довољно је рећи да се од четири верзије Божанске литургије, које се служе у помјесним православним црквама, двије приписују Јовану Златоустом и Василију Великом. Сви су потицали из аристократских породица које су се одликовале хришћанском побожношћу и настојале су да својој деци пруже најбоље могуће образовање. Ови светитељи имају своје „личне“ дане празновања. Зашто је онда установљен њихов „заједнички“ дан прослављања у нашој Цркви? Чињеница је да је крајем ХI вијека, за вријеме владавине византијског цара Алексија Комнина (а владао је од 1081. до 1118. године), између православних у Цариграду избио спор о томе ко је од ове тројице великих архијереја био већи. Неки су говорили да је Јован Златоусти највише угодио Богу, други - Василије Велики, трећи - Григорије Богослов. Неслога је расла и убрзо је захватила све становнике престонице Византије. Подијелили су се у три табора - једни су се назвали василијани, други григоријани, а трећи јованити. Чинило се да полемикама нема краја. А онда су се једне ноћи тројица светитеља - прво одвојено, а затим заједно - јавила митрополиту Евхаитском Јовану (Мавроподу). Овај епископ је био познат по свом крепосном животу и написао је многе црквене химне. У један глас свеци су му рекли: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог Ако се позиваш на једног, онда су и остала двојица сагласни око истог. Стога смо наредили онима који се свађају да не стварају расколе у Цркви због нас, јер смо током свог живота све напоре посветили успостављању јединства и хармоније у свијету. О истом се бринемо и након смрти “. Светитељи су му, такође, да успостави њихов заједнички дан празновања и да им он састави службу. Тада су сва тројица, обавијени сјајем, обраћајући се по имену, почели да се уздижу на небо. Када је митрополит Јован грађанима Цариграда рекао за виђење, спорови у граду су престали. Народ је тражио од њега да не одлаже припрему службе. Митрополит је изабрао 30. јануар (12. фебруара по новом календару) за Дан празновања Света Три јерарха - да би „запечатио“ мјесец током којег Црква слави „личне“ дане празновања на ове светитеље. Напокон, дан Светог Василија Великог слави се 1. јануара (14. јануара по новом календаруу), Григорија - 25. јануара (7. фебруара), а дан касније - 27. јануара (9. фебруара), Црква слави пренос моштију Јована Златоустог. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.
Радујем се веома што смо сабрани у храму Пресвете Богородице на светој Литургији. Сабрани на месту и поводом догађаја који је најважнији у животу сваког човека - сабрани у храму и то због вршења свете Литургије. Света Литургија је извор и циљ нашег живота овде на земљи. Све што имамо и споља и изнутра треба да носимо у себи и да приносимо пред подножје Божије на светој Литургији, а онда и све што чинимо у својој свакодневници треба да буде прожето и надахнуто светом Литургијом свугде и на сваком месту, рекао је Патријарх Порфирије у беседи, 11. фебруара 2024. године. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику, у Тридесет шесту недељу по Духовима, 11. фебруара 2024. године. Његовој Светости саслуживали су Преосвећена господа Епископи: нишки Арсеније, далматински Никодим и осечко-пољски и барањски Херувим, свештенство и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве, у молитвеном присуству верног народа Божијег.
Обраћајући се сабранима беседом, Патријарх српски Порфирије је рекао да се радује веома што смо сабрани у храму Пресвете Богородице на светој Литургији. Сабрани на месту и поводом догађаја који је најважнији у животу сваког човека - сабрани у храму и то због вршења свете Литургије. Света Литургија је извор и циљ нашег живота овде на земљи. Све што имамо и споља и изнутра треба да носимо у себи и да приносимо пред подножје Божије на светој Литургији, а онда и све што чинимо у својој свакодневници треба да буде прожето и надахнуто светом Литургијом свугде и на сваком месту. Пошли смо у манастир Крку поводом сутрашњег празника, поводом Света Три Јерарха, то је слава Богословије. Бог је дао да и на данашњи дан у недељу која се зове Недеља Хананејке заједно узносимо молитве Богу. Извор: ТВ Храм Свети Игњатије Богоносац има за нас посебно значење, јер је блиско комуницирао са апостолима, чуо хришћанска учења директно од њих и био свједок ширења и развоја првих хришћанских заједница. У својих седам писама забиљежио је апостолско доба за нас. Свети Игњатије је рођен у Сирији у посљедњим годинама Спаситељевог живота. Његова биографија говори да је он био онај дјечак којег је Господ узео у наручје и рекао: „Ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско (Мт 13,3). Назван је богоносцем, јер је, дубоко волећи Господа, изгледало као да га носи у срцу. Био је ученик апостола и јеванђелисте Јована Богослова. Из посланице светог Игњатија Смирњанима видљиво је да је био посебно близак апостолу Петру и да га је пратио на неким апостолским путовањима. Убрзо прије уништења Јерусалима 72. године, Евод, један од седамдесет Христових ученика, умро је, а Игњатије је постао његов насљедник на антиохијској столици (у главном граду Сирије). Свети Игњатије је управљао антиохијском црквом 40 година (67–107). У посебном виђењу, био је удостојен тимее што је видио небеско богодлужење и чуо анђеоско пјевање. По узору на анђеоски свијет, увео је антифонско пјевање на божанским службама, у којем се два хора смјењују. Ово појање из Сирије брзо се проширило раном Црквом. Године 106, цар Трајан, поводом побједе над Скитима, наредио је да се свуда приносе жртве незнабожачким боговима и да убијају хришћане који су одбили да се клањају идолима. 107. године, у вријеме похода против Јермена, цар Трајан је прошао кроз Антиохију. Јављено му је да свети Игњатије исповиједа Христа, учи га да презире богатство, да чува дјевственост и да не жртвује римске богове. Цар позва светитеља и затражи да прекине своју бесједу о Христу. Старац је одбио. Затим је послат у ланцима у Рим, гдје је, ради забаве народа, бачен да га звери растргну у Колосеуму. На путу за Рим написао је седам посланица које су сачуване до данас. У својим посланицама свети Игњатије моли хришћане да не покушавају да га спасу од смрти: „Молим вас, немојте ми указивати неблаговремену наклоност. Оставите ме да будем храна зверовима, преко којих се може достићи Бог. Ја сам пшеница Божја: нека ме самељу зуби звјерова, да бих постао чист хљеб Христов “. Чувши за храброст светитеља, Трајан је престао да прогони хришћане. Његове мошти су пренесене у Антиохију, а касније враћене у Рим и смјештене у храм подигнутог у част светог мученика папе Климента 540. године (према другим изворима, 637. године). У својој посланици Ефесцима, свети Игњатије је написао: „Чувајте своју вјеру и љубав и у пракси се покажите као хришћани. Вјера и љубав су почетак и крај живота. Вјера је почетак, а љубав крај, обоје у сједињењу дјело је Бога. Све остало везано за врлину потиче од њих. Нико ко исповеда вјеру не гријеши и нико ко је стекао мржњу “. У роману „Браћа Карамазови“ помиње се трипут „Препис бесједа и проповиједи богоносног оца нашег Исака Сирина”, и далеко је од тога да је то случајно. Овај том је био приручник Ф.М. Достојевског. Исак је живио у врло бурном времену, прилично рано је стекао славу мудрог наставника и учитеља, управљао је важном катедром, али је увијек покушавао да избјегне спорове и подјеле, што је доказао и својим животом и бројним учењима. Исак Сирин рођен је и живио је у 7. вијеку (према неким изворима, потицао је из у мјесту Бет-Катарији, у Сирији-отуда Сирин, а према другима, његово родно мјесто био је град Нинива, древно културно, политичко и економско средиште). Дјетињство и младост провео је на полуострву Катар окруженим Персијским заливом. Његова породица се бавила ситном трговином, тако да су дјеца имала прилику да уче, али часови су морали да се комбинују са опасном потрагом бисера. Морске олује, дубине са вребајућим ајкулама, рониоци за бисерима, бродови и морнари постале су касније честе слике записа будућег епископа. Стекавши образовање, Исак је заједно са својим братом одлучио да оде у општежитељни манастир. Брат је убрзо постао игуман, а Исак се, тражећи аскетска дјела и осаму ради читања светих књига, повукао у пустињу Кузестан. Око 651. године, Арапски калифат је освојио Сасанидско царство. У великим градовима непрестано су се водили спорови између муслимана и Јевреја, а разговарало се и о црквеним расколима. Када је слава о Исаковој учености стигла до предстојатеља источне цркве Георгија, одмах је наредио да се пустињак постави за епископа великог града Ниниве. Од Исакових подвижничких дјела познато је да уопште није дирао кувану храну, јео је само три кришке хљеба дневно, уз понешто поврћа у пријесном стању.. На молитви у храму остајао је по неколико дана. Тако је марљиво проучавао библијске књиге и дјела црквених отаца да је на крају свог живота потпуно изгубио вид, а ученици су наставили да записују његова упутства. Његов ауторитет био је велик међу муслиманским владарима; рукописи су му превођени у Византији и Риму. Упркос чињеници да су Исакова упутства била упућена монасима пустињацима, светац је постао омиљени аутор за лаике. Светог Исака су почели називати Сирином због његове припадности Цркви Истока, која је касније названа асирском. У руском православљу постоје предања о рајским птицама - Сиринима, чије су слике често исклесане на древним храмовима. Зато се један од најомиљенијих светаца у Древној Русији често назива Сирином, а не Сиријцем, као на Западу. Аутор: Михаил КОЗЛОВ Извор: фома.ру / превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет Један од великих учитеља Цркве, аутор многих дјела, теолог, подвижник, пјесник, химнограф. Сјећање на славног подвижника и учитеља покајања - преподобног Јефрема Сирина (+ 373-379) православна црква прославља 10. фебруара. Свети Јефрем рођен је почетком 4. вијека (приближно око 306.године, углавном у вријеме цара Константина Великог) у породици сиромашних хришћанских пољопривредника који су живјели у граду Нисибија у Месопотамији. Родитељи су сина одгајали у побожности. Али, разликујући се од дјетињства жарким, нестабилним, наглим и раздражљивим карактером. У младости се често свађао, чинио пренагљене поступке, чак је сумњао у Промисао Божији, све док није добио опомену од Господа, која га је упутила на пут покајања и спасења. Једног дана је неправедно оптужен за крађу оваца и затворен у затвор. У њему је у сну чуо глас који га позива на покајање и исправљање живота. Ослобођен је и пуштен. Једном ослобођен, младић је озбиљно размишљао о свом животу, покајао се за своја претходна дјела и отишао у околне планине, гдје је почео да води пустињачки живот. Налазећи се на гори Јефремовој, постао је ученик славног подвижника - светог Јакова Нисибијског (303-338), код којег се научио хришћанској кротости, смјерности и послушности Промислу Божијем. Свети Јаков је знао високо достојанство свог ученика те му је наложио да држи бесједе, подучава дјецу у школи и водио га је са собом на Први васељенски сабор у Никеју (325). На Сабору се Јефрем показао као ревносни бранилац божанских догмата. Преподобни Јефрем је 14 година био послушан светом Јакову, све до смрти старца. Након што су Персијанци заузели Низибију 363. године, свети се настанио у манастиру у близини Едесе. Овде се преподобни Јефрем удубио у проучавање Светог Писма, комбинујући ово са озбиљним подвижничким трудом. Светитељеве беседе привукле су многе људе, а незнабошци, слушајући их, прешли су у хришћанство. Поред тога, проучавао је тумачење Светог писма и састављање молитава и химни. Централне теме у дјелима Јефрема Сирина биле су покајање, вјера, побожност, љубав. На крају свог живота преподобни Јефрем посјетио је Египат, гдје се упознао са духовним подвизима локалних пустињака. Свети Василије Велики је желио да рукоположи светог Јефрема за свештеника, али је то овај понизно одбио, прихватајући само достојанство ђакона, у коме је остао до своје смрти. Такође, из велике смјерности преподобни се одрекао епископства, представљајући се као јуродиви. Преподобни Јефрем Сирин провео је последњи дио свог земаљског живота у пећини у близини Едесе, гдје је прилозима вјерника изградио прихватилиште за сиромашне и болесне. Преподобни Јефрем Сирин је саставио кратку пјесничку молитву, која се чита свакочасовно на богослужењима Великог поста, и која је пуна је љубави према Христу и људима, самосазнања и смјерности. За њу је Ф. М. Достојевски рекао да садржи „сву суштину хришћанства, сав његов катихизис“: „Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове вакова. Амин.“ "Храна за огањ су дрва; а храна за раздражљивост је високоумље (високо мишљење о себи). Буди дуготрпљив… Дуготрпељивост је прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приводећи душу смиреноумљу. … Не можеш да подносиш увреде? Ћути и смирићеш се" (Св. Јефрем Сирин) Јован Златоусти, велики васељенски учитељ и јерарх, умро је 407. године у јерменском Коману на путу до мјеста изгнанства, осуђен сплеткама царице Евдоксије, због смјелог разобличавања порока који су владали у Цариграду. Пренос његових часних моштију из Комана у Цариград догодио се 438. године, 30 година након светитељеве смрти, у владавине вријеме Евдоксијиног сина, цара Теодосија II (408–450). Свети Јован Златоусти уживао је жарку љубав и дубоко поштовање људи, а туга његове превремене смрти живјела је у срцима хришћана. Ученик Светог Јована, Свети Прокло, патријарх цариградски (434–447), служећи Богослужење у цркви Свете Софије, одржао је беседу у којој је, славећи Светог Јована, рекао: „ О Јоване! живот твој заиста беше пун мука, али је смрт твоја чесна, гроб твој славан, награда твоја велика! О благодати која превладава границе, мјесто и вријеме! Мјесто је освојило љубав, незаборавна успомена уништила је граница, а чуда светитеља нису била ограничена само на то мјесто “. Присутни у цркви, дубоко дирнути речју светог Прокла, нису му дозволили ни да заврши бесједу и почели су једногласно да моле Патријарха да се заложи код цара, тако да су мошти светог Јована пренесене у Цариград. Цар, наговорен од Светог Прокла, дао је сагласност и наредио да пренесу мошти Светог Јована, али људи које је он послао нису могли ни на који начин да подигну свете мошти све док цар, увидјевши своју грешку, није послао писмо светом Јовану, понизно молећи га за опроштај за себе и за мајку Евдоксију. Посланица је прочитана на гробу Светог Јована, а након тога су лако подигли мошти, пренели их на брод и однијели у Цариград. Светиња са моштима постављена је у цркви свете мученице Ирине. Патријарх је отворио ковчег: испоставило се да је тијело светог Јована нераспаднуто. Цар, падајући до ковчега са сузама, затражио је опроштај. А сав народ искаше да се само дотакне чесног кивота светитељевог, и не одлажаху од њега целог дана и целе ноћи. Ујутро је кивот са моштима светитеља свечано пренесен у цркву Светих апостола. Народ је узвикнуо: „Прими свој престо, оче!“ И видје патријарх Прокло, и с њим многи достојни људи, како свети Јован мртва уста своја као жив покрену, и проговори ову архијерејску ријеч: "Мир свима!" Пренос моштију светог Златоуста извршен је 438. године. У 9. вијеку су на празник писане црквене пјесме у част преноса моштију светог Јована Златоустог. Његове свете мошти су крсташи 1204. године пренијели из Цариграда у Рим (Ватикан), гдје су почивале све док 2004. године, договором нису поново враћене у Цариград (Истанбул). Фјодор Михајлович Достојевски својим сјајним дјелима „Злочин и казна“, „Идиот“, „Зли дуси“, „Браћа Карамазови“ и "Записи из подземља"; кроз која се преносе његова мудрост и психичке врлине, освојио је не само љубав својих сународника, него и репутацију једног од највећих романописаца и драмских писаца на свијету. Рођен је 30. октобра 1821. године у Санкт Петербургу. Његови родитељи /Михаил и Марија Достојевски/ били су врло сиромашни. Његов отац, бивши војни љекар, строг и крут породични човјек, преминуо је када је Фјодор имао 17 година. Можда је љубав, коју је гајио према оцу или други фактори допринијела његовом првом епилептичном нападу, болести која ће га пратити до гроба. Минимално вријеме, које је налазио између вјежби и проучавања захтијева школе морао је да чита руску и европску књижевност. Опширно је проучавао дјела Пушкина, Гогоља, Хофмана, Шилера и Хуга. Убрзо након дипломирања одлучио је да одустане од официрске каријере и посвети се „душом и тијелом“ књижевности. Његово прво дјело „Биједни људи“ (1846), написано са свим техничким несавршеностима писца почетника, добило је ријечи хвале познатог књижевног критичара Бјелинског. 1849. Достојевски је ухапшен и осуђен на смрт због учешћа у социјалистичком покрету. Пресуда је гласила: „Инжењерски поручник Ф. М. Достојевски, стар 28 година, због учествовања у злочиначким плановима и покушаја ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији – осуђује се на смрт стрељањем“. Но, у вријеме погубљења, стигло је царско наређење о помиловању и осуди на четири године присилног рада. У свом чувеном дјелу "Идиот" описује осјећања будуће смрти. У вријеме затвора спознаје Христа и његов живот се радикално мијења. Он се бори против утопијског марксизма и рационалног просвјетитељства Запада, који је већ био пресађен у православну Русију. 6. фебруара 1857. године Достојевски се оженио Маријом Исајевом у Руској православној цркви у Кузњецку. Супротно очекивањима Достојевског, овај брак није био срећан. Његов живот и учење сада се у потпуности слажу са православном теологијом. Достојевски се претвара у православног писца. 1864. супруга му је умрла од туберкулозе. 1865. оженио се Аном Григоријевном Сниткином, која га је силно вољела и помогла му да превазиђе велико сиромаштво у које је пао. Упркос дубокој боли, пише још три књиге: "Злочин и казна", "Браћа Карамазови" и "Записи из подземља". У овом периоду Достојевски се својим писањем бори против нихилизма просвијећене интелигенције. Вјерује у чистоту руског народа и опире се европском хуманизму, промовишући православни хуманизам. 9. фебруара 1881. године, у 60. години, Фјодор Михајлович Достојевски је умро. Дијагноза - плућна туберкулоза, хронични бронхитис, емфизем мале величине. Његова добра супруга остала је близу њега и његовала га. У једном тренутку се загледао негдје и рекао јој: „Вријеме је да одем. Прочитај ми одломак из Јеванђеља по Матеју. “ Исте ноћи уснуо је у Господу. Његову сахрану обиљежила је национална туга. Достојевски је био аутор трагичног руског романа. У свим његовим дјелима постоји снажан драмски покрет за истраживање људске душе. Настоји да изрази свето, божанско, које се у човјековој души појављује кроз нестворену божанску благодат. Још увијек тражи коријене стварања у вјечности. Тјескоба да се пронађе божанско рјешење драме људске душе, пролази антропоцентричним значењем историје, тражећи њено бесмртно богочовјечанско значење. За Достојевског Бог није предмет читања, већ живи живот, патња и бол. У писму Фувизону, између осталог, пише: „Ако би ми неко доказао да је Христос изван истине и да у ствари истина није у Христу, радије бих био са Христом него са истином.“ Да бисмо разумјели Достојевског, морамо имати православни ум и православно срце. Изреке и цитати: "Човјек је склон набрајању својих проблема, али своје радости никад не набраја. Кад би их набројао како су заслужили, схватио би да су сви довољно срећни у животу." „Колико је људи који не мисле сами, него живе од мисли које су измислили други.“ "Ако сте у нечему успјешни, или ће вас копирати, или ћете бити љубоморни, или ће вас мрзити." „Али необичност и чудаштво прије наносе штету него што дају право на пажњу, поготову када сви теже да обједине појединости и нађу било какав општи смисао у свеопштем бесмислу.“ „Без поузданог сазнања због чега живи, човјек неће пристати да живи и прије ће уништити себе него што ће остати на земљи, па макар око њега били све сами хљебови.“ „Браћо, не бојте се гријеха људског, волите човјека и у гријеху његовом.“ „До власти долази само онај ко се осмјели да се сагне и узме је. Ту се тражи једно, само једно: треба се одважити.“ „Данас се скоро сви даровити људи страшно боје да не буду смијешни, и усљед тога су несрећни.“ „Фантазија је природна снага у човјеку и ако јој се не удовољи, она ће или нестати или обратно – разбуктати ће се прекомјерно, а и то је штетно.“ „Ја имам намјеру да што дуже поживим на свијету… И у пороку своме хоћу да до краја живим, то да знате. У пороку је слађе: сви га грде, а сви потајно у њему уживају.“ „Људи су сасвим престали налазити потребу да сами себе осуђују. Не будите, дакле, као сви други.“ "Ко никада не промијени мишљење, воли себе више од истине." Сахрана Достојевског:Почетком фебруара 1881. Санкт Петербург је био свједок изванредне погребне поворке. Више од десет хиљада људи окупило се да испрати једну особу на последњем путовању. Образовне институције прекидале су наставу, становници су излазили на улице и сатима се пробијали до мјеста опроштаја - читав Невски проспект био је испуњен људима који су у сузама пратили ковчег. Прије тачно 143 годин3, 9. фебруара 1881. године, Фјодор Достојевски је умро. Фатална болест Посљедњих 9 година свог живота Достојевски је боловао од респираторних болести. Једна од слагачица петербуршких штампарија, у којима су објављена дјела аутора „Злочина и казне“, присјећала се виђења писца непосредно прије његове смрти. Разговарао је о објављивању „Дневника писца“. На питање посјетиоца „Шта вам се догодило, Фјодоре Михајловичу?“ одговорио је: „Грло ми крвари; доктор каже да ми је негде у вени поцепана вена и из ње тече крв ... две чаше су, кажу, исцуриле “. Кобни исход болести догодио се из пукнуте плућне артерије. У ноћи са 6. на 7. фебруара писац је поново почео да крвари, али сматрао је да на такав инцидент не треба обраћати пажњу. Сљедећег дана осјећао се релативно добро и био је заузет објављивањем свог „Дневника писца“ који је изашао12. фебруара, а такође је замолио своју супругу Ану Григоријевну да изврши коректуру и да по потреби исправи текст. 9. фебруара крв је поново почела да тече, а Достојевски је постао врло слаб. Књижевни критичар и један од запослених у часописима браће Достојевских „Време“ и „Епоха“ Николај Страхов подсјетио је на ријечи супруге Фјодора Михајловича да је њен муж у најнапетијим и најтежим тренуцима свог живота често насумице отварао Јеванђеље, и читао у тешким тренуцима. Тако је учинио и овај пут. Ана Григоријевна му је прочитала стихове из Јеванђеља по Матеју: „Али му Јован брањаше говорећи:Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду". ‘Чујеш? — ‘остави сада’ значи, умрећу,’ — рекао је он и затворио књигу. Жена је почела да плаче. Почео је да је тјеши; захвалио на срећном животу који је проживио са њом: - Запамти, Ања, увек сам те волио и никада те нисам варао, чак ни ментално! Сљедећег дана Ана Григоријевна није напуштала мужа ни минут; држао је њену руку у својој и шаптао: - Јадно ... драга ... са оним што ти остављам ... јадно, како ће ти бити тешко да живиш! .. Затим се опростио од дјеце, и дао јеванђеље сину Феђи. У осам сати и тридесет осам минута увече Фјодор Михајлович је отишао у вјечност.“ Умро је не видећи свој „Дневник“, који је тако његовао, објављеног. Кћерка Достојевског: „Видео је приближавање смрти без страха од ње“ Достојевски је успио не само да се исповиједи и причести, већ и да се опрости од своје родбине и пријатеља. Друга пишчева кћерка, мемоаристкиња Љубов Фјодоровна Достојевскаја, присјетила се овог дана на сљедећи начин: „Пријатељи, рођаци окупили су се у дневној соби, јер се вијест о опасној болести Достојевског већ проширила градом. Отац их је замолио да уђу један за другим и сваки је рекао пријатељску ријеч. Његова снага се смањивала са сваким сатом. Такође, је Љубов Фјодоровна касније примијетила да се случајно налазила близу смрти својих пријатеља и рођака, али није видјела ниједну тако блиставу смрт као смрт свог оца: „То је била истински хришћанска смрт - смрт без бола и без стида (...) Изгубио је свијест тек у посљедњем тренутку. Гледао је приближавање смрти, не плашећи се “. Никада прије у Русији није било таквог погреба Ујутро су се у свим новинама појавиле информације о смрти Достојевског, у чију су кућу многи људи пожурили да присуствују помену и сахрани. Посебно су биле бројне делегације петербуршких студената, који су са молитвама и сузама дошли на испраћај свог вољеног писца на последње путовање. Стигли су и високи званичници. Писци, браћа пера Достојевског, сачињавали су одбор директора погреба, на челу са Дмитријем Григоровичем, који је преузео све погребне послове, ослобађајући од њих неутјешну Ану Григоријевну. Сав Кузнечный переулок (Санкт-Петербург) и Владимирскаја трг били су испуњени људима. Коначно, Достојевски је изведен из стана у храстовом ковчегу преплетеном венцима-ланцима смрекових гранчица. Издавач и типограф Михаил Александров, који се бави текстовима Достојевског, задржао је успомену на овај тренутак: „Напријед!“ - чули су се гласови; вијенци су се дигли, гомила се заљуљала и након два-три минута поворка је кренула. На звонику Владимирске цркве зазвонило је звоно и скоро послије првог откуцаја поред нас се зачуло свечано «Святый Боже» („Свети Боже“) пјевао је универзитетски хор, подржан десетинама гласова из околне, дирљиве гомиле “. Критичар Николај Страхов рекао је да је сахрана Достојевског био догађај великог обима, а као доказ навео је следеће бројке: у погребној поворци, када је тијело писца однесено из стана у Кузнечный переулок у цркву Силаска Светог Духа у Лаври Александра Невског, било је 67 вијенаца. Односно, 67 различитих институција и друштава желело је да ода почаст Фјодору Михајловичу. Пјевало је 15 хорова, што значи да је 15 различитих организација и друштава одлучило да учествује на сахрани писца. Изненађује да је цијела ова огромна поворка настала брзином муње, без припреме, јер је смрт Достојевског била изненађење за све. Такође, познато је да су се у многим црквама и образовним институцијама Санкт Петербурга на захтјев учитеља и свештенства служила опела за преминулог писца. Неки од учесника погребне поворке сјетили су се да је на дан сахране Достојевског било лијепо и топло вријеме, није било вјетра и влаге (сутрадан су ударили мразеви и појачао се јак хладан вјетар). Читав Невски проспект био је испуњен људима. Била је то величанствена слика, поворка се протезала на огромном растојању, више око један и по километар. Више од десет хиљада људи из различитих слојева друштва окупило се да испрати писца на гробље Лавре Александра Невског. Михаил Александров износи случај како су обични људи били изненађени овом грандиозном поворком и занимало их је ко је сахрањен са таквим почастима. Када су сазнали да ово није неки генерал или начелник, већ писац, донесен је сљедећи закључак: „- Па, написао је добре књиге“, закључио би своје истраге обичан човјек који је коначно схватио шта је писац. - Дакле то је! Ковчег са Достојевским постављен је у цркви Силаска Светог Духа: људи су клечали и молили се до вечери. Увече се гомила посвећеника смањила да би се сутрадан појавили на сахрани. Већ рано ујутро, толико огроман број људи напунио је Александру Невску лавру да је гужву морала да контролише полиција. Кћерка Фјодора Достојевског присјетила се како је њој и мајци полицајац препријечио пут и није хтио да их пусти на главна врата: - Не пролази више! - строго је изјавио. - Како није дозвољено? Питала је моја мајка изненађено. - Ја сам удовица Достојевског и чекају ме у цркви да започну сахрану. - Ви сте шеста удовица Достојевског, која тражи да прође. Доста лажи! Нећу никога више пропустити одговорио је полицајац бијесно. Срећом, мајку и кћерку су пријатељи у пратњи увели у цркву. Љубов Фјодоровна је написала: „Када смо се напокон пробили до мјеста које нам је остало, започела је сахрана, што је било дивно. Пјевао је митрополитски хор; архиепископи су служили (...) Гужва је била велика, али, упркос чињеници, била је тишина ... “Тада је ковчег са тијелом писца пренесен на гробље Тихвин при манастиру Александар Невски. Ана Григоријевна Достојевскаја се сјетила како су, на сахрани, над отвореним гробом одржани говори и читане многе пјесме посвећене сјећању на њеног преминулог супруга. На његовом надгробном споменику је написано: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јн 12,24), што је и епиграф његовог посљедњег романа, „Браћа Карамазови“. 12. фебруара (31. јануара, стари календар), како је сам Фјодор Михајлович пожелио, објављен је његов „Дневник писца“. Истог дана је све распродато. Сутрадан се појавило његово друго издање: са жалосним оквиром око прве странице. Преподобни Ксенофонт, његова супруга Марија и њихови синови Аркадије и Јован, племенити цариградски грађани, живјели су у 5. вијеку. Упркос богатству и племенитости, одликовали су се духовном једноставношћу и љубазним срцем. Желећи да дају својим синовима. Јовану и Аркадију, потпуније образовање, послали су их у фенички град Бејрут. Брод којим су оба брата кренула доживио је бродолом, а Промислом Божјим, браћу су таласи избацили на обалу на различитим мјестима, тако да је сваки мислио за другог да је потонуо. Од туге један за другим, браћа су се посветила Богу и замонашише се у два одвојена манастира. Родитељи дуго нису знали ништа о својој дјеци и сматрали су их мртвима. Међутим, преподобни Ксенофонт, који је већ био старац, одржавао је чврсту наду у Господа, тјешио је своју жену Марију, савјетовао је да не тугује и да вјерује да ће дјецу спасити Господ. Неколико година касније, пар је ходочастио по светим мјестима и у Јерусалиму је упознао своје синове који су се подвизавали у разним манастирима. Одушевљени супружници захвалили су Господу, који је провидносно ујединио цијелу породицу. Остатак свог живота преподобни Ксенофонт и Марија посветили су Богу, монашећи се. Преподобни Аркадије и Јован, опростивши се од својих родитеља, повукли су се у пустињу, гдје су после дугих подвига били прослављени даром чуда и проницљивости. Преподобни стареци Ксенофонт и Марија, подвизавајући се у тишини и строгом посту, такође, су примили дар чуда од Бога. Извор: вјеронаука.нет |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|