„Зашто у Цркви празници трају тако дуго?”

У Православној цркви, велики празници, повезани првенствено са догађајима из живота Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, прослављају се неколико дана. Самом празнику претходи претпразништво, затим иду попразништво и оданије. Ово се не ради да би се продужила радост. Црква нас позива да из празничног искуства извучемо максималну духовну корист, дајући нам прилику да се за њега припремимо, уђемо у њега и упијемо његово значење.
Претпразништво-један или више дана припреме за празник. Током овог времена, богослужења су већ испуњене текстовима и пјеснопјенијама који описују околности и значај предстојеће прославе, стварајући претпразничну атмосферу. Главни догађај се тек приближава, али радост и ишчекивање чуда су већ у души.
Потом наступа сам празник. Сва пажња усмјерена је на смисао догађаја, а празнични текстови испуњавају готово читав садржај службе. Не само да се присјећамо онога што се давно догодило, већ заиста улазимо у духовну димензију прославе.
Даље-попразништво, неколико дана након торжества, када тема празника и даље живи у богослужењу, али постепено постаје тиша. Више се не радујемо, већ пажљиво слушамо, размишљамо, доживљавамо заостатке и претварамо оно што цијела Црква доживљава у наше лично искуство.
Ова пракса развила се још у Древној Цркви и добила је јасан облик до IV–V вијека. Коначно је кодификована у Типикону – црквеном уставу који дефинише поредак и начин вршења богослужења.
Један од ових великих празника, који се слави током неколико дана, јесте Ваведење Пресвете Богородице у храм. Има један претпразнични дан и четири попразнична дана. Овај примјер илуструје како горе описана пракса функционише.
1. Уочи празника чује се припремни мотив. Тропар претпразништва усредсређен је на Ану, мајку Пресвете Дјеве Марије. Он говори о томе како туга дугог ишчекивања уступа мјесто радости. Марија је уведена у храм, а ми је пратимо на овом путовању. Текст нас води до степеница којима она почиње свој успон ка Светињи над Светињама. И сада се појављује кључна слика цијелог празника: Пресвета Дјева Марија улази у храм — храм оваплоћене Ријечи Божије. Али у претпразништву је то још увијек прилично прикривено. Сазнајемо за шта се спремамо, усклађујући своја срца и умове.
Тропар претпразништва Ваведења Пресвете Богородице:  Ра́дость предобруча́ет всем А́нна ны́не,/ печа́ли сопроти́вный плод прозя́бши, еди́ну Присноде́ву,/ Ю́же и приво́дит, моли́твы исполня́ющи,/ днесь веселя́щися, в храм Госпо́день,// я́ко су́щий храм Бо́га Сло́ва и Ма́терь чи́стую.
2. На сам дан Ваведења, празник се одвија пуном снагом. Од првих ријечи – „данас“, што значи сада – налазимо се у њему. Значење догађаја је јасно и прецизно формулисано: Ваведење у Храм је знак Божје љубави и објава спасења човјечанству. Марија не улази само у светилиште; она предсказује Христа. Ово није приватна породична епизода, већ једна од прекретница у историји људског спасења – испуњење Божјег плана: будућа Богородица улази у мјесто Божјег присуства да би постала Његов живи храм. Нагласак у служби се помјера: умјесто узбудљивог ишчекивања, ту је радост самог догађаја, откривање и потврђивање његовог значења.
Тропар Ваведења Пресвете Богородице (глас 4.): „Днес благовољенија Божија предображеније и человјеков спасенија проповједаније; в храмје Божији јасно Дјева јављајетсја и Христа всјем предвозвјешчајет. Тој и ми велегласно возопијим: радујсја смотренија зиждитељева исполњеније“.
Превод: “Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја“!
3. Затим долазе дани послије празника. Они нису намијењени „опуштеном“ уживању у празнику, већ разумијевању и усвајању његовог садржаја. Тема празника постепено почиње да се схвата. Попразнична богослужења укључују и пјеснопјенија првог дана празника и оригиналне текстове. Оне су мање емотивно набијене, а више рефлексивне: шта значи за Цркву и за мене то што је Марија постала храм Божји, како њен улазак отвара пут човјечанству ка Богу. Богослужење наглашава главну тему, помажући да се искуство преточи у лично памћење и духовну праксу.
Претпразништво, сам празник и попразништво - то су пажња, доживљај и усвајање. Црквени празник, чије се значење открива у богослужењу, није само важан датум, већ истински улазак у спасоносни догађај који има свој ритам: човјек се мора припремити, ући, живјети и усвојити. Текстови свих ових дана су обједињени у јединствену нарацију, која има увод и кулминацију. И ако се празник доживи на овај начин, он престаје да буде само датум у календару већ постаје искуство, дио путовања које досеже у вјечност.  Аутор: Свештеник Јевгениј Мурзин/ Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру