Зашто страдају дјеца? Витлејемски младенци и тајна људског страдања

Ово је питање које не трпи и нема „паметне“ одговоре. Дјеца не страдају „због нечега“ нити „ради нечега“. Не постоји циљ нити сврха којом би се то могло оправдати. И данас, на дан помена витлејемских младенаца, Црква не покушава да „логички“ објасни страдање невине дјеце. Као што то није чинио ни Христос. Попут Њега, она стоји поред и саосјећа.
Покољ витлејемских младенаца није само историјско-библијски догађај који илуструје суровост и лукавство цара Ирода. То је дан када је Бог, Који је и Сам постао беспомоћно дијете, ушао у свет људског бола, право у његово срце, тамо гдје се убијају новорођена дјеца, иста таква какво је био и Он. Христос није, попут суперхероја, зауставио војне одреде које је Ирод послао, нити је покрио Витлејем и његову околину магичним штитом у којем би владали мир и сигурност. Он је дошао у стварни свијет, у свијет у којем је зло разливено, а које није ништа друго до посљедица слободног избора човјека.
Спаситељ није зауставио зло – јер би тада морао човјеку да одузме слободу – већ је Сам постао његова жртва. Рођен у пећини, принуђен да се од самог рођења скрива у туђини, проживјевши живот пун лишавања и труда и узашавши на Крст, Он је у Себе примио не само страдање младенаца, већ и страдање свих људи који су икада живјели прије Њега, као и оних који ће тек живјети послије, укључујући нас и наше потомке. Не уништивши страдање и зло као такве, Господ је у Себи Самом открио свакоме ко жели да Га слиједи – пут и могућност њиховог превазилажења.
Ово је прилично тешко разумјети и прихватити. И можда је зато питање „зашто страдају дјеца?“ људи постављају из покољења у покољење.
Истински хришћанин никада неће рећи: дјеца страдају зато што „тако треба“ или „дијете је умрло да бисте имали новог молитвеника на небу“. Напротив, једини искрен одговор овдје је ближи ставу праведног Јова из истоимене библијске књиге. Сједећи на гнојишту, он је ка небу упућивао час оптужбе, час питања, час недоумице, које се могу свести на двије ријечи: Не разумијем. Али то неразумијевање у њему је било сједињено са вјером да Бог саучествује у његовом страдању и да се у њему чак открива:
„Али знам да је жив мој искупитељ, и на пошљедак да ће стати над прахом. И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у тијелу свом видјети Бога. Ја исти видјећу га, и очи моје гледаће га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени“ (Јов 19, 25–27).
Сјећам се како је један свештеник једном рекао родитељима који су изгубили дијете: „Бог га сада држи чвршће него што сте га ви икада могли држати.“
Те ријечи су ми се урезале у памћење. У њима није било покушаја да се објасни оно што се догодило. Али у тој слици Бога који чврсто држи младенца у својим рукама, свештеник је изразио једну веома важну мисао и непоколебљиво увјерење да је љубав јача од смрти. И несрећни родитељи су то осјетили.
Сјећајући се витлејемских младенаца, Црква поручује: „Бог није негдје тамо горе, на небу. Бог је међу онима којима је тешко и страшно. Он је са њима овдје и сада.“ 
Црква не оправдава Бога. Она о томе свједочи, гледајући у Крст са распетим Господом. На људска страдања Бог не одговара реториком, већ бескрајном љубављу и сопственим страдањем. У свијету у којем страдају невини, Бог је постао један од нас и, будући потпуно безгрешан, Сам је за нас пострадао и умро.
Дан помена витлејемских младенаца није повод да објашњавамо неправду овога свијета. Напротив, то је, прије свега, дан када не допуштамо да се жалост претвори у очајање. Чак и ако не разумијемо „зашто“, знамо са Ким су та дјеца – и сва друга њима слична. Њихово страдање и смрт, као и страдање и смрт многих других, вапију ка Богу, попут Рахиље из библијског пророчанства, која "оплакује дјецу своју, и неће да се утјеши, јер их нема" (Мт 2, 18).
Али то није крај. То није празнина која одјекује, нити безизлаз. То је она тачка очајања која, уз Божју помоћ, може постати тачка ослонца и наде – као у примјеру Јова Многострадалног. Мјесто на којем Бог постаје ближи. Аутор: Свештеник Јевгениј Мурзин/ Извор: фома.ру/ Превод: вјеронаука.нет