Зашто примјер Марије Египћанке остаје актуелан и након хиљаду и по година?

Посвећивање пете недјеље Великог поста Светој Марији Египћанки указује на посебно поштовање ове светитељке у Православној цркви и значај њеног подвига у контексту Великог поста. Црквени календар има непомичан, стални дан празника за њу 14. април. Међутим, пошто овај дан најчешће пада у радне дане и у вријеме поста, када се пуна литургија по Типику служи само суботом и недјељом, установљено је и покретно празновање ове светитељке у једну од недјеља. Благодарећи  томе, парохијани који већином долазе у храм викендом имају могућност да молитвено прославе преподобну учешћем у Божанској литургији, подсјете се њеног изузетног житија и размисле о сопственом животу.
Јасно је да данас ријетко ко може макар дјелимично поновити подвиг преподобне Марије, која је 47 година живјела у пустињи, сама, под отвореним небом, изложена хладноћи и врућини, хранећи се оним што би нашла.
Ипак, важно је поставити питање: шта ја лично могу научити из њеног живота? Које закључке могу извући да њено житије не остане само прича из прошлости, већ да остави траг у мом животу?
По мом мишљењу, једна од кључних тема у разговору преподобне Марије са старцем Зосимом јесте у вези са покајањем, односно тешкоћама које човјека очекују када чврсто одлучи да промијени свој живот.
Из њеног свједочанства јасно произилази: покајање се не ограничава само на признавање учињеног гријеха, чак и ако се човјек искрено каје за њега. Истинско покајање, односно његови плодови, захтијевају огроман духовни рад на себи, нарочито ако је гријех раније испуњавао читав живот човјека.
Осјећај сопствене грешности и жеља за промјеном код Марије су се јавили у тренутку када, упркос вишеструким покушајима, није могла да уђе у храм да се поклони Крсту Господњем. „Тада се очију срца мог косну свјетлост спасоносног сазнања: свијетла заповијест Господња, која просветљује духовне очи, показа ми да ми тиња дјела мојих не да да уђем у Цркву. И ја стадох плакати, и ридати, и у груди се ударати, уздишући из дубине срца“, испричала је светитељка. Управо у том тренутку, одлучила је да напусти свијет и посвети се служењу Богу. “Чим будем видјела Свето Дрво Крсно Сина Твог, ја ћу се одрећи свијета и свега на свијету, и одмах ћу отићи онамо куда ме Ти сама, као Посредница мога спасења, будеш упутила“, обећала је Богородици, стојећи пред њеном иконом. И одмах након што се поклонила Крсту, испунила је ово обећање.
Ова одлучност, ојачана Божјом благодатном помоћи, пратила ју је током наредних година, спречавајући је да попусти или се врати старом начину живота. Од својих 47 година, Марија је 17 провела у пустињи, по сопственим ријечима, „борећи се са дивљим звијерима — безумним жељама“. Жеља да пије, једе укусну храну, препушта се разврату и друге мисли и страсти повезане са њеним пређашњим начином живота буквално су је раздирале. Може се замислити напор који је био потребан Светој Марији да превазиђе себе, муку коју је морала да поднесе док је страсти потпуно нису напустиле. Тек након 17 година свакодневног духовног труда и физичке лишавања достигла је блажено стање у којем ју је затекао Свети Зосима.
Покајање, како је отац Дмитриј Смирнов волио да каже, није „Жао ми је“. Ово је можда један од главних закључака које можемо извући док покушавамо да разумијемо подвиг  преподобне Марије. Ако човјек мисли да може живјети како му је воља и онда једног дана, рецимо прије смрти, покајати се, у дубокој је у заблуди. Покајање не значи именовање својих гријехова у исповијести; то тако не функционише. Оно подразумијева свијест о гријеху, искрено кајање, одлуку да се промијенимо и дуготрајан духовни рад на себи, који може трајати годину, двије, 17 година, као код преподобне Марије Египћанке, па и читав живот.
Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру/ Аутор: Свештеник Јевгениј Мурзин

---