 Па, десило се... Исти људи који су дочекали Исуса на уласку у Јерусалим, само пет дана касније вичу „распни га“. Чини се да постоји нека изненађујућа и застрашујућа недосљедност у тако оштрој промјени става. Иако, ако размислимо о томе, није све толико изненађујуће.
Људи најчешће оцјењују једни друге на основу друштвених маркера – одређеног скупа мишљења о некоме. Тако је било и са становницима Јерусалима: чули су за Учитеља који је могао да васкрсава мртве, да је Он Месија и изашли су у сусрет дугоочекиваном Цару са гранчицама у рукама. Онда су видјели тог истог Учитеља претученог, везаног, осуђеног на смрт - и они су се сагласили са овим маркером. Иначе, мислим да нису сви викали „Распни“. Као и у свакој маси људи, било је неколико гласних галамџија. Остали су се једноставно ћутке сложили, како то обично бива у таквим случајевима. Мишљење масе је углавном промјенљиво. А онда је дошло до ситуације акутног националног и религиозног конфликта. Прије пет дана срели су не само једног цара, већ оног који је дошао да се бори против постојеће власти окупатора и садукејских првосвештеника, да побиједи ову власт и завлада ослобођеним народом. Људи су вјеровали да је Он Месија и надали се Његовој чудесној моћи. А онда су одједном видјели да Он не показује никакву снагу, напротив, дозволио је да га вежу, туку, пљуну... Шта су могли да мисле о таквом „цару“? Постоји још једно запрепашћење које се често може чути у разговорима о тим трагичним догађајима: „на крају крајева, понуђено им је да пусте Христа за празник, Онога који је исцјељивао и васкрсавао, али су из неког разлога више вољели разбојника Вараву. То јест, не Онога који је могао помоћи људима, већ оног који је пљачкао. Гдје је ту логика? Исцјелитељ би им још могао помоћи.“ Међутим, овде је било логике, али да бисмо је разумјели, треба да покушамо да сагледамо ситуацију из друге перспективе тј. не од данас, већ од оног страшног петка, када су људи стајали испред подијума на којем је Пилат судио пропалом цару јудејском. Вјероватно су мислили нешто попут: "Зашто пустити некога ко није могао ни сам себи да помогне? Каква корист од тога? Вјероватно су све што се о њему причало биле су празне гласине и ништа више. Али Варава није само разбојник, он је борац против режима, револуционар, зилот. Бори се за слободу народа против окупатора, убија их, не штеди ни свој живот. О чему још има да се размишља? Нека нам пусте Вараву! Тако се све догодило. Једноставно и страшно. Ништа лично, само чиста сврсисходност. Тамо гдје су људи очекивали земаљског цара, подвиг Небеског Цара се показао непотребним никоме. Услиједило је болно погубљење, смрт и силазак у ад. И двије цијеле ноћи до Васкрсења, које ће овим несрећним, духовно слијепим људима отворити пут повратка Богу. Истим људима који су прије пет дана дочекали Исуса са палминим гранчицама у рукама. Истим онима који данас вичу „Распни га!“ За најобичније људе. Свима нама. Аутор: Александр Ткаченко/ Извор: фома.ру/ Припрема вјеронаука.нет |