 Лазар је био мртав већ четири дана. Његови најмилији су у очају, Христос је далеко, а чинило би се да је све готово. Али Христос долази и чини невјероватно: дозива Лазара из гроба, и он се враћа у живот. Ово није само чудо. Ово је права тајна. Зашто Христос није спријечио смрт свог пријатеља? Зашто је Он сам плакао на гробу, знајући да ће га васкрснути? И коначно, зашто је било потребно васкрснути Лазара ако му је ионако било суђено да поново умре? Одговор на ова питања лежи у самој суштини хришћанства.
Прича о томе како је Христос васкрсао Лазара једна је од најдирљивијих и најтајанственијих у Јеванђељу. Често чујемо да је Христос исцјељивао болесне, враћао вид слијепима, па чак и васкрсавао мртве – Јаирову кћерку, сина наинске удовице. Али случај Лазара је посебан. Зашто? Јер Лазар бјеше мртав више од једног дана. Лежао је у гробу четири дана. Тијело му је већ почело да се распада, а душа је, према тадашњим схватањима, ушла у загробни живот, у такозвани Шеол – мрачно и тужно мјесто. Из таквог стања се нико никада није вратио. Чак су и пророци Старог завјета оживљавали мртве тек убрзо након њихове смрти, али овдје је човјек одавно био мртав и сахрањен. Ово је наглашено и у празничном богослужењу: „Кто виде, кто слыша, — читамо у канону великог повечерја Лазареве суботе, — яко воста человек мертвый смердящий? Илиа убо воздвиже и Елиссей, но не от гроба, но ниже четверодневна" (Пјесма 4). Али Лазарево васкрсење није само чудо које је требало да изненади све. Ова прича отвара многа питања. Зашто Христос, знајући за Лазареву болест, није одмах дошао? Уосталом, да је Он био ту, Лазар не би умро. Марта, Лазарева сестра, говори Исусу о томе: „Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој“ (Јн 11, 21). Зашто је Христос, који је сам тјешио људе, који је обећао да ће утјешити све који су плакали и жедни, дозволио својим вољенима, Марти и Марији, да доживе такав бол и сузе? Зашто је и сам Христос плакао, иако је знао да ће за тренутак васкрснути свог пријатеља? Како је Бог уопште могао да плаче? У Јеванђељу нема директног одговора на ова питања. Али они су несумњиво веома важни. Није случајно што у роману „Злочин и казна“ Фјодора Михајловича Достојевског, чије је дјело прожето „проклетим питањима“, ликови на врхунцу читају управо одломак из Јеванђеља по Јовану о Лазаревом васкрсењу. Чини се да се овдје, као ни на једном другом мјесту у Светом писму, открива једна од најдубљих тајни – тајна Оваплоћења Бога. Величина чуда, пред којим се повукла и сама смрт, несумњиво свједочи о Исусовом божанству. У богослужењу празника је жалосна пјесма пакла, која незамисливо страда од дејства силе Божије и моли Лазара, као свједока и благовјесника ове силе, која ће ускоро коначно сатрти врата пакла, да што прије оде : „Молю тя Лазаре, ад рече, востани, изыди от заклепов моих скоро, отыди убо: добро бо мне единаго рыдати горце отъемлема, нежели всех, ихже прежде алча поглотих!“ („Молим те, Лазаре, устани“, рече ад, „изђи брзо иза мојих решетака, иди: јер је боље да тугујем за једним, свирепо одузетим од мене, него за свима које сам раније халапљиво прогутао!“). Истовремено, Спаситељев плач за својим мртвим пријатељем показује да Исус није само Бог, већ и Човјек. Он познаје наше патње не само као посматрач са стране, већ као Онај који и сам плаче са нама. Од сада су све сузе људи и сузе Његове, прихвативши у свој својој пуноћи страдање рода људског. Ове сузе су прве капи у чаши бола коју ће Христос „попити” на Крсту. Врло брзо ће се крајње самопонижење Божије јасно манифестовати у страдањима на крсту и смрти Спаситеља, а Божанска сила – у Његовом Васкрсењу. Ускоро ће апостоли и сви вјерни Христови сљедбеници уронити у понор туге и туге, који ће за неколико дана бити замијењен радосним и победоносним покличем: „Христос васкрсе!” И ова тајна Божанске кенозе (грч. κένωσις испражњење, унижење, смирење), смрти и васкрсења Спаситеља, цијела ова палета осјећања, расположења, духовне и емоционалне напетости открива нам се у сцени васкрсења Лазаревог: „Уверяя Слове, Воскресение Твое, призвал еси Лазаря из гроба, и воздвигл еси яко Бог, да покажеши людем Бога же и Человека вкупе воистинне суща, и воздвигша храм телесе Твоего“. Превод: Потврђујући Васкрсење Твоје, Слово, Лазара си призвао из гроба и подигао га као Бога, да би показао људима да си заиста Бог и истовремено Човјек, и Сам си подигао храм свом тијелу. Канон повечерја. Пјесма 9. Али остаје још једно питање, чисто практично: зашто је било потребно васкрснути Лазара ако је касније поново умро? Хајде да покушамо да пронађемо одговор на ово питање. Христос је васкрсао Лазара не да би му продужио земаљски живот за неколико година. Друго значење овог чуда је да покаже да смрт није крај. Лазаревим васкрсењем, које наговјештава Његово сопствено васкрсење, Христос показује да Богу ништа није немогуће, да чак и мртав човјек који већ неколико дана лежи у гробу може да васкрсне. И није само Лазар. Ово је свако од нас. Сврха васкрсавања Лазара је да да наду. Не да ћемо сви заувијек живјети у овом свету (Христос то није обећао), већ да послије смрти постоји Живот, прави, стваран. Када је Лазар изашао из гроба, многи су осјетили да је у овом свијету већ почело нешто ново. Лазарево чудо постало је као свјетлост кроз вео смрти. Свјетлост која ће засијати у својој пуноћи за неколико дана – на Васкрс, када ће васкрснути сам Христос, побиједивши смрт заувијек. Свештеник Евгениј МУРЗИН/ Максим БОЛЬШАКОВ/Извор: фома.ру/ Превод вјеронаука.нет |