 Више од 250.000 православних вјерника дошло је протеклих дана у румунски град Јаши да се поклони моштима Свете Петке, док је укупно 350.000 људи учествовало у свим вјерским догађајима. Празник Свете Параскеве, 14. октобар (по новом календару), традиционално је један од највећих вјерских догађаја у Румунији, који привлачи ходочаснике из цијеле Румуније и шире. Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή – петак) је била хришћанска подвижница из 11. вијека. Родила се у граду Епивату у Тракији половином X вијека. Она бјеше српског поријекла, из имућне и веома побожне породице. Њене чудотворне мошти преношене су током времена много пута. Најприје у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Од 1641. године њене свете и чудотворне мошти налазе у румунском граду Јашију. Веома је поштована широм Балкана и цијелог православног свијета. Традиционално се доносе и мошти још једног светитеља. Ове године из Павловог манастира на Светој Гори донесене су мошти Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона. Ове године, од недјеље поподне, око 216.000 ходочасника се поклонило моштима великих светитеља, док је још 45.000 њих чекало у реду. На поклоњење се чекало око 16 сати, наводе организатори. Света Литургија за празник Свете Петке-Параскеве одслужена је на отвореном простору на Булевару Стефана Великог у центру града, а началствовао је Његово Високопреосвештенство архиепископ тијатерски и британски Никита (Цариградска патријаршија), уз саслужење 25 архијереја Румунске православне цркве и јерараха из Грчке, Блиског Истока и Сјеверне Македоније. У централном дијелу Јашија постављено је неколико екрана на којима су људи могли да прате пренос свете литургије. Литургији су присуствовали премијер Румуније, предсједник румунског Сената, многи званичници и неколико предсједничких кандидата земље. Такође, на богослужењу су учествовали и лидери политичких партија, који нису стајали на посебној бини постављеној за званичнике, већ су били међу вјерницима. На крају богослужења, aрхиепископ Јашија г. Теофан нагласио je да се, пошавши на пут, поклоници слободно предају Богу: – Душе многобројних поклоника су гладне и жедне. Њихове душе чезну! То је пламена чежња. То је огањ за који је Христос рекао: Дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желео да се већ запалио (Лк 12,49). Пошавши на пут, поклоник се слободно предаје Богу, али не као неком спољном ауторитету који нам говори шта да радимо, а шта не. Поклоник стаје под руку Божју која је извор радости, унутрашњег мира и истинског покајања. Многи су лили сузе, сузе бола због грехова и искушења, али и сузе радоснице и сузе захвалности. Без радости и бола, сузе не теку. Хришћани живе тајну поклоничку као чин подвижништва, притом се исповедају, изнутра вапе и чекају. Они нам сведоче, из сопственог искуства и искуства из историје, да без Бога све боли. Живот боли, смрт боли, успех боли, пораз боли, све боли без Бога. |