Црна Гора: изабран вјероучитељ године

Протојереј Предраг Катанић, на парохији јеленачко-подострошкој, осим парохијских дужности, савјесно обавља и вјероучитељску дјелатност у нимало лаким условима. Због прегалаштва и великог залагања на овом пољу, 24. Дјечији сабор, доноси му титулу ”Вјероучитељ године”. О вјероучитељском позиву, свом животу и узрастању у вјери, говорио је за Портал Митрополије.
Признање ”Вјероучитељ године”
Награда ”Вјероучитељ године“ је за мене била баш неочекивано и велико изнађење. У раду са дјецом се не издвајам од осталих вјероучитеља. Као и други, трудим се да се дјеца духовно образују и узрастају у вјери, како би израсли у добре људе који чине добра дјела, како би умножавали врлине и напредовали у братољубљу и богољубљу.
Први кораци у вјери
Рођен сам у Лозници, у Србији, и живио у селу Јошева, неких двадесетак километара од Лознице пут планине Цера. Ту сам направио своје прве кораке и у животу и у вјери. Једном сам као дијете у предшколском узрасту гледао ТВ и била је емисија о неком манастиру и монасима. Чим сам је одгледао, рекао сам родитељима да, када одрастем, желим да будем попут тих монаха.
Већ од петог разреда основне школе, кренуо сам редовно на богослужења и учествовао на свакој светосавској академији. Моје село је иначе познато по свештеницима, а ја сам двадесети свештеник из свог села након Другог свјетског рата. Колико ми је познато, све нас је уписао у богословије један свештеник, сада већ блаженопочивши, прота Добривоје Кандић, наш парох.
Богословија
Када сам завршио основну школу, конкурисао сам за Богословију у мојој тада шабачко-ваљевској Епархији и положио пријемни испит, али због већег броја кандидата, послан сам у Митрополију црногорско-приморску и долазим на Цетиње у Богословију Светог Петра Цетињског. Тада почиње мој нови живот, а образовање постаје све узвишеније и интензивније.
Један од наших професора, рекао је: ”Ђаци су скуп свих својих професора!“ Заиста је тако. Од свакога смо усвајали доста тога и то уписивали у своје личности, у своја дјела и навике. Имали смо веома јаку екипу професора уз нас: блаженопочившег Митрополита Амфилохија, садашњег Митролита Јоаникија, Владику Јована Пурића, Владику Јована Ћулибрка , Владику Јоакима, који је био и разредни старјешина мојој генерацији, као и многе друге професоре, који су се трудили да нас свему науче, образују и припреме за свештеничку службу, а и за друге службе у Цркви Божијој.
Богословија је за мене била велики Божији дар и велико искуство, мјесто гдје се доста учи и мјесто гдје смо се највише духовно изградили. Велики је благослов бити свакодневно при Цетињском манастиру, уз Светог Петра Цетињског, крај руке Светог  Јована Крститеља и Часног Крста Господњег, монаха из манастира и наших професора.
Након Богословије уписао сам Бословски институт и Београду, а након њега наставио студије теологије. У међувремену сам одслужио војни рок и вјенчао се са својом супругом Иваном.
Свештенички и вјероучитељски позив
Године 2006, Митрополит Амфилохије ме је рукоположио прво за ђакона а онда за свештеника и послао у Бјелопавлиће и Пјешивце као пароха јеленачко-подострошког. Ево ту сам већ двадесетак година са Бјелопавлићима, а Пјешивци су сада засебна парохија.
Вјеронауку предајемо тренутно у парохијској кући где живимо и коју смо скоро реновирали, а сала за вјеронауку је у изградњи и надамо се да ће бити ускоро завршена и да ће постати права мала школа, на корист и напредак ове парохије и овога краја. Моја попадија Ивана и дјеца су ми велика подршка и помоћ и на парохији и на вјеронауци.
Свештенички позив је веома велика одговорност, али за њим по одговорности не заостаје ни позив вјероучитеља, јер вероучитељ ради са дјецом коју треба пажљиво учити и упутити на прави пут, на духовно узрастање. Уз Божију помоћ, ево предајем вјеронауку десет година и тек ће доћи вријеме када ће то показати плодове, јер за све праве резултате потребно је вријеме и велики труд.
Поука са парохије
Једног младића са парохије, када год бих срео, било за водицу или за славу, понешто бих му рекао о духовном животу, о Цркви, вјери и о важности да човјек мора да брине, да се труди и да ради на својој души. Он би све то чуо, али мени се увијек чинило да би му ријечи на једно ухо ушле, а на друго изашле, јер нисам примијетио никакву промјену у његовом животу и ставу. Нити је кренуо да долази у Цркву, нити да пости. Године су пролазиле, а он је стасао, завршио школовање, нашао изабраницу, оженио се и добио прво дијете, а онда у једном разговору, почео је да ми говори како му тек сада долази на видјело оно о чему смо годинама причали, о духовном животу, о вери и Цркви. Тада је почео да се труди, да пости све постове, да иде на Литургију и да брине духовно и за себе и за своју породицу.
Наше да посијемо сјеме добро, а Бог ће одредити вријеме када ће да никне, да порасте и донесе плодове.
Слава Господу Богу за све!
Извор: митрополија.цом/ Тијана Лекић