 Фото: patriarchia.ru Из Јеванђеља сазнајемо да је још прије рођења хришћанске Цркве и успостављања у њој Свете тајне Крштења, Јован Крститељ крстио народ који му је долазио на воде Јордана.
Прво, хајде да разјаснимо терминологију. Ријеч крштење у црквенословенском преводу Јеванђеља преноси грчку ријеч (грч. Βαπτιζω“, што дословно значи „погружење“. Тако је концепт којим грчки језик описује процес погружења човјека у воду, било ријеку или крстионицу, у словенском преводу добио додатно значење и дубину, упућујући читаоце на лик Крста на којем је распет Спаситељ је искупио гријехе човјечанства. Сада о томе шта је било Јованово крштење. У старом Израиљу су се широко практиковали различита купања, који су се обављали као знак очишћења човјека од ритуалне нечистоће. На примјер, након додиривања нечег нечистог, разних излучевина из тијела, порођаја, током неких празника, пред учествовање у богослужењу, приношења жртве и сл. Ова прања могу бити потпуна или дјелимична, када се лице, руке, стопала, одјећа или предмети. Умивање је било симбол унутрашње чистоте и спремности да се служи Богу. У својој служби, чија је сврха била да припреми људе за појаву Месије, Јован Крститељ користио је обичај ритуалног прања који је познат људима. Међутим, постојала је једна битна разлика. Чињеница је да је пракса потпуног потапања у ријечну воду била намијењена само прозелитима - представницима паганских народа који су се окренули вјери у Једног Бога. Пуно погружење изражавало је спремност да се напусте претходне заблуде и промијени живот. Када је Јован позвао Јевреје да обаве обред предвиђен за пагане, он је тиме јасно ставио до знања да није припадност одређеној културно-историјској заједници оно што спасава човјека, већ жеља да се очисти од гријеха и обрати Богу. Зато јеванђелист Марко крштење Јованово назива крштење покајања (Мк 1, 4). На крају крајева, покајање је промјена, потпуна промјена мишљења, покајање за учињене гријехе и чврста одлука да се почне другачије да живи. Међутим, Јованово крштење није имало силу благодати и било је само спољашњи израз унутрашњег покајања. Она крштенима није давала дарове Духа Светога, није праштала гријехе у пуном смислу, већ је само припремала људе за истинско спасење, које је Христос касније донио, била је привременог карактера и служила је као нека врста прелаза из Старог завјета ка Новом. О томе је говорио и сам Јован Крститељ: Ја вас крстих водом, а Он (Исус – прим. аутора) ће вас крстити Духом Светим крстиће вас Духом Светим (Мк 1, 8). Разлику између Јовановог крштења и тајне Крштења у хришћанској цркви добро приказује прича описана у Дјелима светих апостола гдје се помињу одређени ученици који су крштени Јовановим крштењем, који нису знали за Духа Светога све док их апостол Павле није крстио хришћанским крштењем. „Догоди се пак, кад бјеше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике, рече им: Јесте ли примили Духа Светога када сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. А он им рече: У шта се, дакле, крстите? А они рекоше: У крштење Јованово. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања, говорећи народу да вјерују у Онога који долази за њим, то јест у Христа Исуса. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораху језике и прорицаху“ (Дап 19,1-6) . То јест, главна разлика између крштења Јовановог и хришћанског крштења је у томе што се у овом другом, човјеку даје дар Светог Духа, који почиње да дјелује у његовом животу. Обавља се, по упутству Самог Христа, у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт 28, 19). У њему човјек не само фигуративно и символично „спира“ своје претходне гријехе, већ добија стварно опроштење гријехова, рађа се водом и Духом (Јн 3, 5) и улази у нову духовну реалност Царства Небеског. Погружење у воду истовремено постаје погружење у Духа Светога – то је Јован имао на уму у горњим ријечима када је прорицао шта ће тачно бити крштење Христово. Ако је Јованово крштење имало спољашњи, припремни, покајнички карактер, онда је хришћанско крштење прави израз спасења човјечанства од силе гријеха, које је Господ Исус Христос остварио кроз своју жртву на крсту, смрт и васкрсење. Аутор: Свештеник Евгениј Мурзин/ Извор: foma.ru/ Припрема вјеронаука.нет |