Тома: апостол и „авантуриста“

Тома "Невјерни", како се најчешће назива, један од дванаест најближих Христових ученика. У Јеванђељима се о њему мало говори, буквално неколико ријечи, али је из житија и апокрифа познато да је проповиједајући Христово Васкрсење он стигао најдаље – до саме Индије, а на путу до тамо је привео Христу читаве народе. Како је то могуће човјеку слабе вјере? И да ли је он заиста био такав? Зашто се мошти апостола Томе, који је умро у Индији, сада налазе у Италији?
Почнимо са оним што заиста знамо о њему. У Светом писму апостола Тому помињу сви Јеванђелисти, али му Јован посвећује пажњу више него други, не помињући га само као једног међу ученицима, већ и откривајући неке црте његовог карактера, особине његове личности. Иначе, име „Тома“ има семитски коријен који се може превести као “дијелити се на пола, удајати“. Можда је зато Тома имао надимак Близанац. Међутим, неки гностици који су овог апостола нарочито поштовали, сматрали су га буквално близанцем Господа Исуса Христа: наводно је био веома сличан Спаситељу. Ипак, можда и није толико важно како је Тома изгледао споља. Много је важније то што се његова вјера током његовог живота удвостручавала, утростручавала… стално се умножавала. А он ју је подијелио са мноштвом различитих људи.

Психологија сумње
Јванђелист Јован посебно истиче апостола Тома у два догађаја. Прво, када Спаситељ сазна за смрт свог пријатеља Лазара и одлази код њега да га васкрсне. Притом Христу пријети опасност, будући да првосвештеници већ дуго траже прилику да га ухвате. И док други апостоли убјеђују Учитеља да не иде никуда, Тома, напротив, позива: „Хајдемо и ми да умремо са Њим“. У овим ријечима манифестује се његов максимализам у добром смислу те ријечи, његова унутрашња цјеловитост, спремност да умре за оно што воли и цијени. Али се Тома још живописније открива у познатој причи, гдје, чувши за Христово Васкрсење од других ученика, каже: „Док не видим… нећу вјеровати“. Из неког разлога Тома није био међу њима када им се свима заједно јавио Васкрсли Христос. И када су му апостоли испричали о великој радости – о тој побједи над смрћу коју је чекао сав израиљски народ и која се догодила у Спаситељевом Васкрсењу из мртвих — Тома није повјеровао у ту вијест. На основу ове епизоде је и настао израз „невјерни Тома “. Међутим, да ли је он заиста био такав? И, ако није, шта је заправо могло изазвати такву његову реакцију?
​Психолошки, његово понашање је сасвим разумљиво. Погледајмо пажљиво детаље које јеванђелист Јован саопштава о Томи. То је ученик који је био спреман да умре за Христа, толико је пламтело његово срце. А то бива када човјек као темељ свог живота има неки циљ и када је, ради његовог постизања, спреман да иде до самог краја, чак и у смрт. Али оног тренутка када изгуби тај циљ, за њега се цио свијет руши. По свему судећи, Тома је био потпуно сломљен смрћу свог Учитеља. Све његове наде су се срушиле у једном трену. Човјек чији је живот био посвећен служењу Христу и ишчекивању Његовог Царства, изгубио је све – и сврху живота, и његов смисао. Сасвим је разумљиво зашто он није био међу осталим ученицима када им се јавио Онај кога су вољели. Тома једноставно није могао бити међу њима у том часу. А када су му рекли да је Христос васкрсао … Човјек који је управо изгубио посљедњу наду, веома се плаши новог разочарења. Он ће бити опрезан према било каквим увјеравањима да његове наде нису биле узалудне. То није знак слабе вјере, то је прије знак Томине силне љубави према Спаситељу. Није да није вјеровао. Можда се плашио да се све што му је речено заправо није догодило, али је свим срцем желио да јесте. А Господ увијек одговара на такве молбе људског срца. И када се Он јавио Томи, овај је одмах одбацио све своје сумње и исповиједио Христа: „Господ мој и Бог мој!“ Јер, Тома је у ствари само и чекао на овај тренутак.
Како доћи до Индије? 
​Шта је познато о његовом каснијем животу? У Јеванђељима и Дјелима апостолским о томе више ништа није речено. Али неке важне информације могу се добити из његовог житија. На примјер, чињеница да је Тома, проповиједајући Христа, отишао даље од других ученика и стигао до саме Индије. Управо је овај удио припао њему, након што су апостоли подијелили територију за проповиједање.
Мора се рећи да је појам „Индија“ у то вријеме био широк и да није увијек значио конкретну територију. Индијом су понекад називали и Авганистан, и Месопотамију — све оно што се налазило изван Римског царства. Из тог разлога апостол Тома теоријски није морао да проповиједа у Јужној Азији, већ много ближе. Међутим, постоји неколико чињеница на основу којих се ипак може говорити о његовом проповиједању управо Индусима. Од времена Александра Македонског већ је постојала саобраћајна веза између Римског царства, Средоземља и Индије. Тома је, дакле, могао да стигне тамо и у томе не би било ничег чудног. Затим, у житију апостола спомиње се цар Гундофар: Тома је био код њега у служби као столар, при градњи царске палате. Овај цар је стварна историјска личност. Године 1834. у Кабулској долини у Авганистану пронађени су новчићи са његовим именом, и по њима се може утврдити да је Гундофар владао у I вијеку по Рођењу Христовом, око 45-46. године. То су управо године када је Тома могао боравити у Индији.
Генерално, подаци о апостолу Томи који се односе на његов живот након Христовог Васкрсења и Силаска Светог Духа на апостоле, тј., на све оно о чему се не говори у Светом писму, углавном потичу из књиге „Дјела апостола Томе“ („Acta Thomae“). Документ је датиран крајем II почетком III вијека и постоји у двије верзије — индијској и сиријској. Али до нас овај документ није дошао у првобитној, већ у измијењеној верзији — у њему има много гностичких уметака. Овај текст је критиковао свети Иринеј Лионски, истакнути богослов из II вијека, који је веома живо реаговао управо на гностичка претјеривања. Међутим, постоји доказ да је паралелно са гностичким постојао и други, очигледно оригинални текст о дјелима апостола Томе. О томе свједоче записи монахиње Егерије, која је у периоду од 381-384. године ходочастила у Свету Земљу, у Сирију, Либан и Египат. Она наводи да се молила крај моштију овог апостола, као и да се током богослужења читао одломак из књиге „Дјела апостола Томе“. И овде је, највјероватније, ријеч о првобитној верзији „Дјела“, без гностичких измјена, тј., о оној која није сачувана до наших дана.
Архитекта са биографијом
Па шта се то дешавало у Индији са овим човјеком? Шта се може извући из главних извора, ако се одбаце накнадне гностичке измјене? Заједно са неким трговцем по имену Хабан, Тома је дошао у Индију, гдје је до I вијека већ формиран друштвени систем каста. То је значило да се без дозволе актуелног цара или раџе у оквиру његових посједа није могла обављати никаква активност, укључујући и проповиједање нове вјере. У том смислу је ситуација у Индији подсјећала на ону која је настала у Европи у VI-VIII вијеку на територијама варварских племена, гдје је проповиједање хришћанства било могуће само уз дозволу вође племена.
И ако би вођа прихватио нову вјеру, онда би се за њим преобраћали и сви виђенији људи, и војници, и цио народ. Међутим, значајна разлика је била у томе што у Индији у I вијеку хришћани нису били прогањани, као што је то био случај на територији Европе у антици и раном добу варварских царстава. Било је владара који су били потпуно толерантни према различитим вјерама које су у њихове крајеве стизале из далеких земаља. Најчешће су их доносили трговци. Зато Хубан није случајно поменут у овој причи. Заправо, пут којим је апостол Тома стигао у Индију је Велики Пут свиле између Европе и Кине. Користили су га не само трговци, већ и мисионари. Додуше, трговина је понекад била повезана са мисионарењем, јер, ако су трговци били хришћани, они се нису само бавили својим послом на овом путу, већ су, како су могли и умјели, ширили и своју вјеру међу паганима. А очигледно је Хубан схватио чиме се, заправо, Тома бави. Јер, апостол је неуморно проповиједао Христа. На путу за Индију успео је да оснује хришћанске заједнице у Палестини, Месопотамији, Партији и Етиопији, као и међу Бактима. Са таквим „пртљагом“ се он појавио код цара Гундофара.
По доласку у Индију, апостол поче да ради на изградњи палате за цара. Међутим, он је то чинио на веома чудан начин, његов поступак би се могао назвати авантуром. Он је добио значајну суму новца за градњу, али је све раздијелио сиромашнима, те није потрошио ни један једини новчић на палату која на крају никада није ни саграђена. Када је Гундофар дошао да види своју нову кућу и сазнао да је, по људским мјерилима, био недвосмислено преварен, наредио је да Тому ухватe. Намјеравао је да га погуби. Међутим, цару се јави његов покојни брат, који рече да је много кућа видио на небу, али је најљепша она која је подигнута за Гундофара. На питање ко је градио ту кућу, брат одговори да је име градитеља Тома. Гундофар беше веома изненађен таквим свједочанством, те укину наредбу о погубљењу. Ипак, за Тому је то било само одлагање судњег дана. Мученичка смрт га није мимоишла…
Посљедње године земаљског живота апостол Тома провео је у индијском граду Мелипуру, близу Мадраса. Тамо је успио да приведе Христу супругу и сина кнеза Муздије. Додуше, није стигао да их крсти. Сазнавши за такве промјене код својих ближњих, кнез је био веома љут, јер се све то дешавало без његовог знања, те је наредио да се Тома затвори у тамницу. Тада кнежеви рођаци дођоше код апостола у тамницу, како би тамо примили крштење. Тома је извршио Тајну крштења, а затим је, попут апостола Петра, кроз закључана врата тамнице изашао на слободу, дошао до новообраћених и одслужио за њих Литургију. Затворска стража је открила да је сужањ нестао. Сматрајући га чаробњаком, војници све пријавише кнезу. И када се Тома, слиједећи Божју промисао, врати у тамницу, одмах би упућен на саслушање.

Тамо се догодио један веома важан дијалог. Кнез Муздије упита Тому: „Ко си ти? Роб, или слободан човјек?“ На то Тома одговори: “Нисам роб, нити ти имаш моћ нада мном.“ Кнез га тада упита зашто се вратио у тамницу, кад је већ претходно побјегао из ње. Тома му рече: “Дошао сам овамо да спасим многе и да будем помоћ свима који желе да се ослободе“. И ту слиједи најважније питање: „А ко је твој господар? Које је његово име и из које је земље?“ И Тома одговори, потпуно у свом стилу: “Господ мој је Господар и мој, и твој. Јер Он је господар неба и земље“. Овај текст је изузетно важан, јер се у њему открива посебан хришћански поглед на свијет. То је хришћански став и осјећање да су сви људи синови Божији, без обзира на националност или касту којој припадају, без обзира на то јесу ли робови или краљеви, апостоли или трговци, Индуси или Јевреји. Сваки човјек је дијете Божије самим својим рођењем, чак и ако још није просвећен свјетлошћу Христове истине.
Наравно, индијском кнезу не бјеше по вољи овакав одговор и он осуди апостола на смрт. Па иако је народ, видјевши Томина добра дела и намере, протестовао, кнез је остао непоколебљив. Тома се, са своје стране, није противио, нити одупирао, што је, такође, у његовом духу – желео је да умре Христа ради. Бринуло га је само једно — што није до краја успио да посеје сјеме Христове вјере у овим земљама. Зато је на путу до мјеста погубљења рукоположио човјека по имену Сифор у чин презвитера, а новообраћеног кнежевог сина у ђакона. Након тога Тома мирне душе прими свој крст и претрпи мученичку смрт, прободен копљем.
Треба ли веровати мртвоме?
Затим се догађа још један изузетно важан догађај. У другог сина тог истог кнеза Муздије, у рођеног брата ђакона ког је Тома рукоположио, уђе нечисти дух. Кнез је схватио: то је казна за њега, оца, што је погубио светог човјека. И тада он одлучи да оде до гроба апостола Тома у Мелипур, да узме његове посмртне остатке и њима дотакне свог сина. Кнез је вјеровао да ће тако несрећник бити исцјељен. Овај догађај, описан у „Дјелима апостола Томе“ из II-III вијека, свједочи да је већ тада у Индији постојала традиција поштовања моштију. Али ни то није оно најинтересантније. Када је кнез, према свједочењу, намеравао да изврши оно што је замислио, јавио му се сâм Тома и, могло би се рећи, са извесним хумором рекао: „Живоме ми ниси повјеровао, зашто сада вјерујеш мртвом? Али не бој се, јер је Исус Христос милостив, ради великог милосрђа Свог“. А затим се наводи да кнез, дошавши до Томиног гроба, из неког разлога тамо није пронашао његове остатке.
И шта је онда учинио кнез? Узео је шаку пијеска са мјеста на ком је сахрањен апостол и вратио се кући. Он призва Име Господа Исуса Христа, одрече се ђавола, а затим даде сину да се дотакне пијеска са Томиног гроба, те овај доби исцјељење. Затим се кнез обрати презвитеру Сифору, ког Тома беше рукоположио, са молбом да га крсти. Зашто је ова прича толико важна? Ту није најважнија чињеница исцјељења болесног, у то чудо се може вјеровати или не вјеровати. Али ствар је у томе што се кнез, који је погубио апостола,, потом обратио Христу. То је свједочанство о главном чуду које је човеку могуће – о промјени у срцу.
Тома: пут тамо и натраг
Што се тиче моштију апостола Томе, њихова судбина је веома занимљива. Из Индије су пребачене у Едесу. О томе свједочи летописни текст „Хронике града Едесе“, као и већ поменуте биљешке монахиње Егерије: она пише да се молила у овом граду код моштију апостола Томе. У XI вијеку су Турци опљачкали Едесу. Томине мошти, заједно са другим светињама, хришћани су сакрили, како би избјегли њихово скрнављење. Мјесто на ком су се налазиле није било познато, све док их нису открили на грчком острву Хиос. А отуда их је 1258. године морепловац Лион, ког су ангажовали становници италијанског града Ортоне, превезао у овај град. Тамо су и данас. А Томин прст је пренесен у Рим и тамо се чува у цркви Светог Крста. Другим ријечима, апостол Тома, који је за живота отишао са Запада на Исток, након тјелесне смрти је, током неколико вијекова, начинио путовање у обрнутом правцу.
Такав је био земаљски и посмртни пут апостола Томе. Његов живот подсећа на авантуристички роман, а сам он на јунака тог романа, који понекад чини апсолутно нелогичне подвиге. Какве везе све ово има са нама, људима XXI века? Наиме, ради се о томе да је Тома можда најсавременији апостол. Јер, већина нас познаје оно стање унутрашње празнине, када се наде руше, када живот наизглед губи смисао. И веома је тешко у таквој ситуацији разумети да је Господ сасвим близу. А Томин пример показује не само да нас Бог није оставио, већ и више од тога — да је спреман да дође свима који то искрено желе. Апостол Тома, који је поверовао у Васкрсење свог Учитеља, цијелог свог живота је тако пламтео том вјером, да је успио хиљаде људи да приведе Христу. Није се уплашио ни далеког пута, ни страних царева, ни саме смрти. Морао је да чини, са становишта земаљске логике, авантуристичке поступке, да ризикује живот и да се, на крају, растане с њим, исповиједивши Христа. Али увијек је знао ради чега све то чини. Након што се лично састао са Васкрслим Богом, он више није имао никакве сумње у то ради чега живи. Чак и ако је морао кардинално да промени мјесто боравка и људе који га окружују. Чак и ако се чинило да његова мисија трпи крах. Чак и ако у далекој земљи није било људи који су били спремни да га подрже… Све ове препреке је било могуће савладати, јер Бог, када је једном стао крај њега, никада више није напустио свог ученика. А какве то има везе са нама, савременим људима? Можда такве, што Господ на исти начин долази свакоме од нас. И без обзира на околности нашег живота, сусрет са Њим је могућ. Треба само то јако жељети…Извор: фома.рс
Аутор чланка: Китнис Тимофеј, свештеник, Митрофанова Алла /припрема вјеронаука.нет

---