 Неверни апостол – тако се најчешће назива Тома, један од дванаест најближих Христових ученика. У Јеванђељима се о њему мало говори, буквално неколико речи, али је из житија и апокрифа познато да је са проповедањем Христовог Васкрсења он стигао најдаље – до саме Индије, а на путу до тамо је привео Христу читаве народе. Како је то могуће човеку слабе вере? И да ли је он заиста био такав? Зашто се мошти апостола Томе, који је умро у Индији, сада налазе у Италији?
Почнимо са оним што заиста знамо о овом човеку. У Светом Писму апостола Тому помињу сви Јеванђелисти, али му Јован посвећује пажњу више него други, не помињући га само као једног међу ученицима, већ и откривајући неке црте његовог карактера, особине његове личности. Иначе, име „Тома“ има семитски корен који се може превести као “делити се на пола, удвостручити се“. Можда је зато Тома имао надимак Близанац. Међутим, неки гностици који су овог апостола нарочито поштовали, сматрали су га буквално близанцем Господа Исуса Христа: наводно је био веома сличан Спаситељу. Ипак, можда и није толико важно како је Тома изгледао споља. Много је важније то што се његова вера током његовог живота удвостручавала, утростручавала… стално се умножавала. А он ју је поделио са мноштвом различитих људи. Психологија сумње Јванђелиста Јован посебно истиче апостола Тома у два догађаја. Најпре, када Спаситељ сазна за смрт свог пријатеља Лазара и одлази код њега да га васкрсне. Притом Христу прети опасност, будући да првосвештеници већ дуго траже прилику да га заробе. И док други апостоли убеђују Учитеља да не иде никуда, Тома, напротив, позива: „Идемо да и ми помремо с Њим“. У овим речима се манифестује његов максимализам у добром смислу те речи, његова унутрашња целовитост, спремност да умре за оно што воли и цени. Али се Тома још живописније открива у познатој причи, где, чувши за Христово Васкрсење од других ученика, каже: „Док не видим… нећу веровати“. Из неког разлога Тома није био међу њима када им се свима заједно јавио Васкрсли Христос. И када су му апостоли испричали о великој радости – о тој победи над смрћу коју је чекао цео израелски народ и која се догодила у Спаситељевом Васкрсењу из мртвих — Тома није поверовао у ту вест. На основу ове епизоде је и настао израз „неверни Тома “. Међутим, да ли је он заиста био такав? И, ако није, шта је заправо могло изазвати такву његову реакцију? Психолошки, његово понашање је сасвим разумљиво. Погледајмо пажљиво детаље које Јеванђелист Јован саопштава о Томи. То је ученик који је био спреман да умре за Христа, толико је пламтело његово срце. А то бива када човек као темељ свог живота има неки циљ и када је, ради његовог постизања, спреман да иде до самог краја, чак и у смрт. Али оног тренутка када изгуби тај циљ, за њега се цео свет руши. По свему судећи, Тома је био потпутно скрхан смрћу свог Учитеља. Све његове наде су се срушиле у једном трену. Човек чији је живот био посвећен служењу Христу и ишчекивању Његовог Царства, изгубио је све – и сврху живота, и његов смисао. Сасвим је разумљиво зашто он није био међу осталим ученицима када им се јавио Онај кога су волели. Тома једноставно није могао бити међу њима у том часу. А када су му рекли да је Христос васкрсао … Човек који је управо изгубио последњу наду, веома се плаши новог разочарења. Он ће бити опрезан према било каквим уверавањима да његове наде нису биле узалудне. То није знак слабе вере, то је пре знак Томине силне љубави према Спаситељу. Није да није веровао. Можда се плашио да се све што му је речено заправо није догодило, али је свим срцем желео да јесте. А Господ увек одговара на такве молбе људског срца. И када се Он јавио Томи, овај је одмах одбацио све своје сумње и исповедио Христа: „Господ мој и Бог мој!“ Јер, Тома је у ствари само и чекао на овај тренутак. Како доћи до Индије? Шта је познато о његовом каснијем животу? У Јеванђељима и Књизи Дела апостолских о томе више ништа није речено. Али неке важне информације могу се добити из његовог житија. На пример, чињеница да је Тома, проповедајући Христа, отишао даље од других ученика и стигао до саме Индије. Управо је овај удео припао њему, након што су апостоли поделили територију за проповедање. Мора се рећи да је појам „Индија“ у то време био широк и да није увек значио конкретну територију. Индијом су понекад називали и Авганистан, и Месопотамију — све оно што се налазило изван Римског царства. Стога апостол Тома теоријски није морао да проповеда у Јужној Азији, већ много ближе. Међутим, постоји неколико чињеница на основу којих се ипак може говорити о његовом проповедању управо Индусима. Од времена Александра Македонског већ је постојала саобраћајна веза између Римског царства, Средоземља и Индије. Тома је, дакле, могао да стигне тамо и у томе не би било ничег чудног. Затим, У житију апостола спомиње се цар Гундофар: Тома је био код њега у служби као столар, при градњи царске палате. Овај цар је реална историјска личност.Године 1834. у Кабулској долини у Авганистану пронађени су новчићи са његовим именом, и по њима се може утврдити да је Гундофар владао у I веку по Рођењу Христовом, око 45-46. године. То су управо године када је Тома могао боравити у Индији. Генерално, подаци о апостолу Томи који се односе на његов живот након Христовог Васкрсења и Силаска Светог Духа на апостоле, то јест, на све оно о чему се не говори у Светом Писму, углавном потичу из књиге „Дела апостола Томе“ („Acta Thomae“). Документ је датиран крајем II почетком III века и постоји у две верзије — индијској и сиријској. Али до нас овај документ није дошао у првобитној, већ у измењеној верзији — у њему има много гностичких уметака. Овај текст је критиковао свети Иринеј Лионски, истакнути богослов из II века, који је веома живо реаговао управо на гностичка претеривања. Међутим, постоји доказ да је паралелно са гностичким постојао и други, очигледно оригинални текст о делима апостола Томе. О томе сведоче записи монахиње Егерије, која је у периоду од 381-384. године ходочастила у Свету Земљу, у Сирију, Либан и Египат. Она наводи да се молила крај моштију овог апостола, као и да се током богослужења читао одломак из књиге „Дела апостола Томе“. И овде је, највероватније, реч о првобитној верзији „Дела“, без гностичких измена, то јест, о оној која није сачувана до наших дана. Архитекта са биографијомПа шта се то дешавало у Индији са овим човеком? Шта се може извући из главних извора, ако се одбаце накнадне гностичке измене? Заједно са неким трговцем по имену Хабан, Тома је дошао у Индију, где је до I века већ формиран друштвени систем каста. То је значило да се без дозволе актуелног цара или раџе у оквиру његових поседа није могла обављати никаква активност, укључујући и проповедање нове вере. У том смислу је ситуација у Индији подсећала на ону која је настала у Европи у VI-VIII веку на територијама варварских племена, где је проповедање хришћанства било могуће само уз дозволу вође племена. И ако би вођа прихватио нову веру, онда би се за њим преобраћали и сви виђенији људи, и војници, и цео народ. Међутим, значајна разлика је била у томе што у Индији у I веку хришћани нису били прогањани, као што је то био случај на територији Европе у антици и раном добу варварских краљевстава.Било је владара који су били потпуно толерантни према различитим верама које су у њихове крајеве стизале из далеких земаља. Најчешће су их доносили трговци. Стога Хубан није случајно поменут у овој причи. Заправо, пут којим је апостол Тома стигао у Индију је Велики Пут свиле између Европе и Кине. Користили су га не само трговци, већ и мисионари. Додуше, трговина је понекад била повезана са мисионарењем, јер, ако су трговци били хришћани, они се нису само бавили својим послом на овом путу, већ су, како су могли и умели, ширили и своју веру међу паганима. А очигледно је Хубан схватио чиме се, заправо, Тома бави. Јер, апостол је неуморно проповедао Христа. На путу за Индију успео је да оснује хришћанске заједнице у Палестини, Месопотамији, Партији и Етиопији, као и међу Бактима. Са таквим „пртљагом“ се он појавио код цара Гундофара. По доласку у Индију, апостол поче да ради на изградњи палате за цара. Међутим, он је то чинио на веома чудан начин, његов поступак би се могао назвати авантуром. Он је добио значајну суму новца за градњу, али је све разделио сиромашнима, на палату није потрошио ни један једини новчић. Зграда на крају никада није ни саграђена. Када је Гундофар дошао да види своју нову кућу и сазнао да је, по људским мерилима, био недвосмислено преварен, наредио је да Тому ухватe. Намеравао је да га погуби. Међутим, цару се јави његов покојни брат, који рече да је много кућа видео на небу, али је најлепша она која је подигнута за Гундофара. На питање ко је градио ту кућу, брат одговори да је име градитеља Тома. Гундофар беше веома изненађен таквим сведочанством, те укину наредбу о погубљењу. Ипак, за Тому је то било само одлагање судњег дана. Мученичка смрт га није мимоишла… Последње године земаљског живота апостол Тома је провео у индијском граду Мелипуру, близу Мадраса. Тамо је успео да приведе Христу супругу и сина кнеза Муздије. Додуше, није стигао да их крсти. Сазнавши за такве промене код својих ближњих, кнез је био веома љут, јер се све то дешавало без његовог знања, те је наредио да се Тома затвори у тамницу. Тада кнежеви рођаци дођоше код апостола у тамницу, како би тамо примили крштење. Тома је извршио Тајну крштења, а затим је, попут апостола Петра, кроз закључана врата тамнице изашао на слободу, дошао до новообраћених и одслужио за њих Литургију. Затворска стража је открила да је сужањ нестао. Сматрајући га чаробњаком, војници све пријавише кнезу. И када се Тома, следећи Божју промисао, врати у тамницу, одмах би упућен на саслушање. Тамо се догодио један веома важан дијалог. Кнез Муздије упита Тому: „Ко си ти? Роб, или слободан човек?“ На то Тома одговори: “Нисам роб, нити ти имаш моћ нада мном.“ Кнез га тада упита зашто се вратио у тамницу, кад је већ претходно побегао из ње. Тома му рече: “Дошао сам овамо да спасим многе и да будем помоћ свима који желе да се ослободе“. И ту следи најважније питање: „А ко је твој господар? Које је његово име и из које је земље?“ И Тома одговори, потпуно у свом стилу: “Господ мој је Господар и мој, и твој. Јер Он је господар неба и земље“. Овај текст је изузетно важан, јер се у њему открива посебан хришћански поглед на свет. То је хришћански став и осећање да су сви људи синови Божији, без обзира на националност или касту којој припадају, без обзира на то јесу ли робови или краљеви, апостоли или трговци, Индуси или Јевреји. Сваки човек је дете Божије самим својим рођењем, чак и ако још није просвећен светлошћу Христове истине. Наравно, индијском кнезу не беше по вољи овакав одговор и он осуди апостола на смрт. Па иако је народ, видевши Томина добра дела и намере, протестовао, кнез је остао непоколебљив. Тома се, са своје стране, није противио, нити одупирао, што је, такође, у његовом духу – желео је да умре Христа ради. Бринуло га је само једно — што није до краја успео да посеје семе Христове вере у овим земљама. Стога је на путу до места погубљења рукоположио човека по имену Сифор у чин презвитера, а новообраћеног кнежевог сина у ђакона. Након тога Тома мирне душе прими свој крст и претрпе мученичку смрт, прободен копљем. Треба ли веровати мртвоме?Затим се дешава још један изузетно важан догађај. У другог сина тог истог кнеза Муздије, у рођеног брата ђакона ког је Тома рукоположио, уђе нечисти дух. Кнез је схватио: то је казна за њега, оца, што је погубио светог човека. И тада он одлучи да оде до гроба апостола Тома у Мелипур, да узме његове посмртне остатке и њима дотакне свог сина. Кнез је веровао да ће тако несрећник бити исцељен. Овај догађај, описан у „Делима апостола Томе“ из II-III века, сведочи да је већ тада у Индији постојала традиција поштовања моштију. Али ни то није оно најинтересантније. Када је кнез, према сведочењу, намеравао да изврши оно што је замислио, јавио му се сâм Тома и, могло би се рећи, са извесним хумором рекао: „Живоме ми ниси поверовао, зашто сада верујеш мртвом? Али не бој се, јер је Исус Христос милостив, ради великог милосрђа Свог“. А затим се наводи да кнез, дошавши до Томиног гроба, из неког разлога тамо није пронашао његове остатке. И шта је онда учинио кнез? Узео је шаку песка са места на ком је сахрањен апостол и вратио се кући. Он призва Име Господа Исуса Христа, одрече се ђавола, а затим даде сину да се дотакне песка са Томиног гроба, те овај доби исцељење. Затим се кнез обрати презвитеру Сифору, ког Тома беше рукоположио, са молбом да га крсти. Зашто је ова прича толико важна? Ту није најважнија чињеница исцељења болесног, у то чудо се може веровати или не веровати. Али ствар је у томе што се кнез, који је погубио апостола,, потом обратио Христу. То је сведочанство о главном чуду које је човеку могуће – о промени у срцу. Тома: пут тамо и натраг Што се тиче моштију апостола Томе, њихова судбина је веома занимљива. Из Индије су пребачене у Едесу. О томе сведочи летописни текст „Хронике града Едесе“, као и већ поменуте белешке монахиње Егерије: она пише да се молила у овом граду код моштију апостола Томе. У XI веку су Турци опљачкали Едесу. Томине мошти, заједно са другим светињама, хришћани су сакрили, како би избегли њихово скрнављење. Место на ком су се налазиле није било познато, све док их нису открили на грчком острву Хиос. А отуда их је 1258. године морепловац Лион, ког су ангажовали становници италијанског града Ортоне, превезао у овај град. Тамо су и данас. А Томин прст је пренесен у Рим и тамо се чува у цркви Светог Крста. Другим речима, апостол Тома, који је за живота отишао са Запада на Исток, након телесне смрти је, током неколико векова, начинио путовање у обрнутом правцу. Такав је био земаљски и посмртни пут апостола Томе. Његов живот подсећа на авантуристички роман, а сам он на јунака тог романа, који понекад чини апсолутно нелогичне подвиге.Какве везе све ово има са нама, људима XXI века? Наиме, ради се о томе да је Тома можда најсавременији апостол. Јер, већина нас познаје оно стање унутрашње празнине, када се наде руше, када живот наизглед губи смисао. И веома је тешко у таквој ситуацији разумети да је Господ сасвим близу. А Томин пример показује не само да нас Бог није оставио, већ и више од тога — да је спреман да дође свима који то искрено желе. Апостол Тома, који је поверовао у Васкрсење свог Учитеља, целог свог живота је тако пламтео том вером, да је успео хиљаде људи да приведе Христу. Није се уплашио ни далеког пута, ни страних царева, ни саме смрти. Морао је да чини, са становишта земаљске логике, авантуристичке поступке, да ризикује живот и да се, на крају, растане с њим, исповедивши Христа. Али увек је знао ради чега све то чини. Након што се лично састао са Васкрслим Богом, он више није имао никакве сумње у то ради чега живи. Чак и ако је морао кардинално да промени место боравка и људе који га окружују. Чак и ако се чинило да његова мисија трпи крах. Чак и ако у далекој земљи није било људи који су били спремни да га подрже… Све ове препреке је било могуће савладати, јер Бог, када је једном стао крај њега, никада више није напустио свог ученика. А какве то има везе са нама, савременим људима? Можда такве, што Господ на исти начин долази свакоме од нас. И без обзира на околности нашег живота, сусрет са Њим је могућ. Треба само то јако желети…Извор: фома.рс Аутор чланка: Китнис Тимофеј, свештеник, Митрофанова Алла |