 На свом засиједању одржаном 27. децембра 2024. године, чланови Светог Синода Руске православне цркве одлучили су да одобре документ „О световној радној дјелатности свештенослужитеља“ (са накнадним одобрењем Архијерејског сабора). Као што је наведено у преамбули документа, он разматра „могућност да свештено лице комбинује своје црквене дужности са додатним секуларним радом или другим активностима које доносе приход“.
Преамбула Овај документ говори о могућности да свештено лице комбинује своје црквене дужности са додатним световним радом или другим активностима које доносе приход. Разлози због којих свештенство комбинује црквену службу са другим активностима могу бити различити. Овај разлог може бити свештеничка жеља да служи другима својим знањем и вјештинама у световној сфери, или да својим световним радом допринесе проповиједању Ријечи Божје. На примјер, световни рад свештенослужитеља у области образовања или науке може допринијети свједочењу Христа. Други разлог може бити свештеничка потрага за додатним материјалним ресурсима како би обезбиједио себе и чланове своје породице, а понекад чак и за одржавање храма. Свети апостол Павле у својој првпј посланици Коринћанима указује на главни извор материјалне подршке свештенству, наводећи старозавјетни примјер: „Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником дијеле?Тако и Господ заповједи да они који јеванђеље проповиједају од јеванђеља живе“ (1 Кор 9, 13-14). Апостол не говори о забрани свештенослужитеља да раде на световном пољу, већ наглашава дужност хришћана да подржавају своје пастире, како би се свештеник у потпуности посветио служењу олтару и пастирским дужностима. Епархијски архијереји и црквене општине морају водити рачуна о материјалном издржавању свештенослужитеља. Дакле, ситуација у којој клирик тражи средства за себе на световном пољу не може се препознати као норма. Пракса спајања црквене службе са радом у свијету забиљежена је и у Светом писму Новог завјета и у канонима. Из књиге Дјела апостолских се зна да се исти апостол Павле бавио прављењем шатора (ДАП 18, 3). За себе је рекао: „А ја од тога ништа не користих" (1 Кор 9, 15), имајући у виду материјалну подршку од црквених општина. 15 правило VII Васељенског сабора садржи назнаку о могућности да клирик себи обезбиједи „разна занимања” неопходна за живот: „А да се задовољи потребама овога живота, постоје различити послови, па чињењем тих послова, онај који жели, нека заради оно шта му је потребно за тело, јер и апостол каже: „Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје“ (ДАП 20, 34). У свакој световној радној дјелатности, безусловни приоритет за свештенство треба да остане свештеничка служба и вршење других црквених дужности. Прије него што се пријави за посао у организацији ван Цркве, клирик мора затражити и добити писмени благослов од надлежног епископа. Епископ, пак, има право, а понекад и обавезу, да забрани свештенослужитељу своје епархије да се бави једном или другом световном радном дјелатношћу ако је то у супротности са његовим дужностима као свештенослужитеља, а још више са моралним нормама хришћанства и канонским правилима. У случају да је разлог за молбу свештенослужитеља надлежном епископу за благослов за ступање у световни рад недостатак материјалних средстава, надлежни епископ је дужан да, након што проучи околности и ако постоји таква могућност, пружи свештенослужитељу материјалну подршку, а при одлучивању о питању давања наведеног благослова да поступи из хришћанског милосрђа и бриге за материјално благо свештенослужитеља и његовог дома. Такође, свештенослужитељ је дужан да унапријед писмено обавијести епархијског архијереја о евентуалним колизијама између распореда богослужбених и других црквених обавеза духовника и распореда његових спољних послова за добијање инструкција, а у случају нужде усмено обавијести намјесника да прима упутства. Критеријуми за процјену могућих области дјелатности духовника Нису све професионалне активности компатибилне са свештенством. Свештенослужитељ који одлучи да уђе на световно радно мјесто треба да запамти да главно дјело његовог живота треба да остане литургијска и пастирска служба, а његов изглед и понашање, укључујући и световни рад, треба да се комбинују са ликом духовника. Исто важи и за особу која се спрема да прими свештене чинове. Критеријуми који одређују допуштеност или недопустивост било које дјелатности за клирика заснивају се на јеванђеоским моралним нормама, канонским правилима и узимају у обзир принцип црквене сврсисходности. Канонска правила не дају позитивне назнаке о томе шта је лаику или чак духовнику дозвољено да ради на световним пољима. Међутим, оне забрањују одређене активности и сродна занимања. Дакле, секуларне активности које нису у супротности са моралним нормама, које нису забрањене канонским правилима Православне цркве и које не укључују радње које имају за циљ да нашкоде Цркви Христовој треба сматрати прихватљивим за свештенство. Додатни критеријум при одлучивању о могућности било какве дјелатности на световном плану за клирика може бити присуство у историји Православне цркве преседана за спровођење оваквих дјела од стране светих клирика или поклоника вере и побожности. Поред тога, важно је имати на уму да прихватљивост или неприхватљивост одређене професије може бити одређена природом и опсегом радних обавеза на одређеном мјесту рада. Тако ће, на примјер, радна активност свештеника везана за издавање хришћанске литературе бити различито оцијењена од радне активности повезане са производњом штампаног материјала који промовише гријех и неморалан начин живота. Очигледно, активност другог типа је неприхватљива за свештенослужитеља. Потпуно је неприхватљиво у било ком професионалном својству радити у институцијама и организацијама које су морално сумњиве (коцкарнице, казина и сл.), као и у институцијама и организацијама које подразумијевају обављање активности које су супротне хришћанском моралу. Посебни случајеви световне радне делатности свештенства О раду у влади и агенцијама за спровођење закона Према 81. правилу светих апостола „епископ или свештеник не треба да се баве јавним управама, него само да се баве црквеним пословима“, а 83. правило светих Апостола гласи: „Епископ или свештеник или ђакон који се бави војничким пословима, и хоће да задржи и једно и друго, тј. римско поглаварство и свештеничку службу, такав нека буде свргнут јер што је царево припада цару, а што је Божије - Богу (погл. Мт 22, 21). 10 правило VII Васељенског сабора одређује да „клирици не смију преузимати световне и грађанске послове, пошто им је божанственим правилом то забрањено чинити. Који се затекне да предузима такве послове код noменутих велможа, или нека престане са тим, или нека се низвргне. Боље му је да иде и учи децу и (своје) домаће, читајући им Божанствено Писмо, јер ради тога је и добио свештенство." У складу са наведеним правилима, војна служба и свака служба уопште, па и у приватним предузећима (укључујући обезбјеђење), подразумева могућност учешћа у непријатељствима или ношења оружја, као и службу која подразумијева истражни и оперативни рад у органима за спровођење закона, неприхватљиво је за свештенство или обавештајну дјелатност. Ова забрана не искључује могућност да свештенство предаје грађанске дисциплине у образовним установама које обучавају кадрове за оружане снаге, специјалне службе, агенције за спровођење закона и казнено-поправне установе. Ова забрана се такође не односи на свештенство које обавља пастирску службу у оружаним снагама, специјалним службама, органима за спровођење закона и казнено-поправним установама (укључујући и редовно), јер ова служба не подразумијева употребу или ношење оружја, чак и ако свештенству се додјељују војни чинови или посебна звања. Поред тога, за свештенослужитеље је неприхватљива државна служба у органима извршне власти, вршење судијских (укључујући и поротнике) или других дужности у правосудним органима, тужилаштву, као и службама у локалним органима власти и самоуправама. Истовремено, свештенику који има државну диплому која потврђује да има одговарајуће специјализовано образовање (на примјер, вјеронауку или теологију) није забрањено да учествује у раду наведених структура као стручњак, укључујући и питања у вези са религијом. У случајевима које диктира црквена сврсисходност коју одређује Архијереј, свештено лице може учествовати у раду консултативних и савјетодавних тијела при структурама власти на различитим нивоима (јавне коморе, међурелигијски и међунационални савјети, комисије за малољетнике, јавне надзорне комисије). Учешће свештенослужитеља у раду законодавних органа на државном, регионалном и локалном нивоу предвиђено је у Основама друштвене концепције Руске православне цркве: „Да би се избјегла забуна црквених и државних послова и да би црквена власт не задобије световни карактер, канони забрањују свештенству да учествује у пословима јавне управе“ (III. 11). У документу Архијерејског сабора из 2011. године „Пракса изјава и поступања архијереја, свештенства, монаштва и мирјана током изборних кампања. Проблем кандидовања свештенства за изборе такође потврђује да „архијереји и свештенство не могу да кандидују своје кандидате за изборе у представничка тијела било ког нивоа (наднационални, национални, регионални, локални) . Овај документ предвиђа изузетке од овог правила, „у случају када је избор архијереја или свештенства у законодавни (представнички) орган власти изазван потребом да се одупру силама, укључујући расколничке и хетероконфесионалне, које настоје да искористе изабрану власт за бори против православне цркве. У сваком таквом случају „Свети Синод или Синод самоуправне Цркве одређује лица за учешће на изборима за органе власти и за то појединачно даје благослов. Штавише, чак ни учешће на изборима на партијским листама не даје свештенству право да буде члан политичке странке . Истовремено, свештеницима није забрањен рад у државним структурама у виду наставе у државним или општинским (локалним) образовним установама, научне дјелатности у државним институцијама, рада у државним предузећима или у државним и општинским (локалним) институцијама. као радници, инжењери, технички радници и друга слична радна мјеста. О медицинским активностима Свештенослужитељу је дозвољена љекарска служба, што потврђује присуство у чину светих Божијих, почев од апостола и јеванђелисте Луке, који су се бавили љекарском делатношћу. Упечатљив примјер љекарске дјелатности духовника, који је многим страдалницима донио не само тјелесно исцјељење, већ и корист за мисију Цркве, открио је у 20. вијеку свети Лука (Војно-Јасењецки), архиепископ симферопољски и кримски, познати научник и хирург. Значајно је и то да су се у 19. вијеку основе медицине предавале у богословијама Руског царства (од 1840. до 1867. године), а често је у сеоским срединама свештеник био једина доступна особа са медицинским знањем и способна да помогне у критичним ситуацијима лицима која су се нашле између живота и смрти. Истовремено, неприхватљиво је да се свештенство бави медицинским активностима везаним за обављање радњи које су супротне православној доктрини, као и забрањене моралним или канонским нормама (абортус, еутаназија, манипулације у вези са давањем полних ћелија), сурогат мајчинство, фетална терапија итд.). О учешћу свештенства у привредним активностима У овом документу под предузетничком дјелатношћу подразумијевају се дјелатности чија је сврха систематско примање добити (од продаје добара, обављања послова, пружања услуга, коришћења имовине), које самостално и на сопствену одговорност обављају физичка лица. Истовремено, учешће физичких лица у пословним активностима значи како директно спровођење таквих активности као регистровани индивидуални предузетник, тако и стварање правних лица или организација (као и власништво или сувласништво над њима), што је главна сврха. од којих је остваривање добити. Поред тога, у овом документу учешће у пословним активностима подразумијева и управљање (само или као члан органа управљања) правним лицима (организацијама), чија је основна сврха стицање добити. Правило 26 IV Васељенског сабора гласи: „Пошто у неким црквама, како смо сазнали, епископи располажу црквеним добрима без економа, установљено је: да свака црква, која има епископа, мора имати из свог клира и економа који ће управљати црквеним иметком према вољи епископа, тако да црквена управа не буде без сведока и да се од тога не расипају црквена добра и свештенству се не проузрокује укор. А који ово не чини, нека је крив по Божанским правилима." У овом случају не говоримо о непосредном учешћу свештенства у привредним активностима ради извлачења личне добити, већ о одржавању и увећању парохијске или манастирске имовине за општу корист цркве. Савремени статутарни документи организација укључених у структуру Руске православне цркве (епархије, парохије, салаши, манастири) такође, највећим делом, имплицирају могућност њиховог обављања предузетничке делатности. У канонима се не користе термини „предузетништво“ , као ни „пословање“ и „комерцијална делатност“ . Истовремено, неке врсте делатности, како дозвољене тако и осуђене канонима, могу се у савременом друштву сврстати у сферу предузетништва. Конкретно, горе поменуто 15. правило VII Васељенског сабора дозвољава свештенослужитељу, по узору на првоапостолског, да „прибави оно што је потребно за живот“ радећи сопственим рукама. Дакле, канони дозвољавају клирику да продаје производе сопствене производње, укључујући и плодове пољопривреде, чак и ако је таква дјелатност у закону окарактерисана као предузетничка. У духу поменутог правила, дозвољено за свештеника обухвата не само физички рад, већ и разне интелектуалне или креативне приватне активности (нпр. као аутор, наставник, тренер, консултант, преводилац, умјетник, музичар, специјалиста за област информационих технологија и друго), укључујући и примање прихода од интелектуалне својине. Неприхватљиво је да клирик ради у области „тренинга личног раста“, програма „постизања животних и професионалних циљева“, као и „психолошког менторства“, који замјењују пастирску дјелатност. Комбинацији пастирског служења и психолошке праксе потребно је приступити са посебним опрезом, чак и ако духовник има више психолошко образовање. Границе дозвољености ове врсте дјелатности клирика одређује епархијски епископ. Један број правила Православне Цркве (81. и 83. правило Светих Апостола; 3. и 7. правило IV Васељенског Сабора; 10. правило VII Васељенског Сабора; 16. правило Картагинског Сабора; 11 правило Прводругог цариградског сабора, слиједећи мисао апостола Павла (2 Тим 2, 4), ограничавају световне активности свештенослужитеља. Притом, канони осуђују не само предузетништво као такво, већ спајање ове врсте дјелатности са духовним служењем свештенослужитеља на штету овог другог, на шта, посебно, указује канон који осуђује поједино свештенство за чињеница да „занемарују службу Божију, обилазе куће световњака, к ради среброљубља прихватају се управљања њиховом имовином и добрима.“ (IV Васељенски сабор 3. правило). Клирик нема право да буде оснивач (учесник, акционар) комерцијалних и непрофитних организација које дјелују у областима супротним нормама хришћанског морала, као ни да учествује у управљању таквим организацијама. Такође, клирик не може бити самостални предузетник у оваквим областима. У складу са канонима, клирику је забрањено лихварство, које се подразумијева као искоришћавање тешке ситуације сусједа (на примјер, путем личног зајма уз камату), укључујући и рад у микрофинансијским организацијама, агенцијама за наплату: „Епископ или свештеник или ђакон који тражи камату од дужника, или нека престане са тим или нека буде свргнут.“ (44. правило Светих Апостола). Неприхватљиво је да се свештеник бави професионалним пословима берзанског посредовања. О професионалном спорту Основе друштвеног концепта Руске православне цркве блиско повезују бављење спортом са бригом за божански дар здравља: „Црква нас подсећа да телесно здравље није самодовољно, јер је само један од аспеката свеукупности људско постојање. Међутим, не може се порећи да су за очување здравља појединца и народа веома важне превентивне мере и стварање реалних услова за физичко васпитање и спорт“ (XI , 3). Истовремено, овај документ даје суштинску резерву: „Конкурентност је природна у спорту. Међутим, не могу се одобрити екстремни степени његове комерцијализације, појава култа поноса, допинг манипулације које су деструктивне по здравље, а још више таква такмичења током којих се намерно наносе озбиљне повреде. У вези са наведеним, а такође и због чињенице да професионални спорт захтијева потпуну посвећеност човјека, укључујући и вријеме, професионални спорт је неспојив са службом клирика. Овом забраном се не забрањује пастирску бригу спортиста, као ни свештенослужитељу вођење спортског клуба или секције за тинејџере или предавања физичког васпитања у образовним установама. О сценским активностима Негативни судови бројних канона о „онима који су на сцени“ (των επι σκηνης - види 18. канон Светих апостола; упореди 24, 51. и 62. канон Трулског сабора; 54. канон Лаодикијског сабора; 55. канон Картагинског сабора) не може се увијек у потпуности примијенити на модерне реалности, у вези са еволуцијом сценских професија. Међутим, у складу са поменутим правилима, глумачка професија и сценски плес (балет) су свакако искључени из занимања клирика. Осим тога, бављење сценским пјевањем или другим сценским занимањима искључено је ако садржај и облик такве дјелатности противријече учењу и моралним идеалима Православља. Границе дозвољености сценских активности за клирика у сваком конкретном случају одређује епархијски архијереј. Неприхватљив је и рад клирика у области шоу-бизниса, јер се заснива на експлоатацији људских страсти и повлачи све веће искушења. Закључак При доношењу одлуке о раду на световном пољу, клирик мора имати на уму да остаје слуга Цркве Господње, сарадник Божији (1 Кор 3, 9) и учесник у остварењу највважнијег дјела – спасења људи у Христу. У свим околностима, свештенослужитељ је позван да остане узор вјере и морала за све људе. Он треба да се труди да избјегне ситуације у којима би његова дјела изазвала искушење, да, по ријечи апостола: "никако ни у чему не дајући спотицање, да се служба не куди, него се у свему показујмо као слуге Божије" (2 Кор 6, 3-4) чак и када је обављао послове на световном пољу. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: patriarchia.ru |