 О томе због чега је и колико важан проблем дјечјих облика зависности, каква је њихова духовна природа и како изаћи на крај с овим проблемом говори свештеник Павле Гумеров. Као и сваки парохијски свештеник стално имам прилике да видим сузе родитеља због тога што дијете губи себе, губи пријатеље, ништа не жели: ни да учи, ни да ради. Не бих желио никога да плашим, али користим прилику и позивам родитеље да са свом озбиљношћу и одговорношћу схвате овај проблем, јер он има тенденцију само ка заоштравању и погоршавању.
Обично се људи по савјет у вези с зависношћу дјетета, није важно којом тачно, обраћају прекасно – дјецом се треба бавити док су мала. Треба добро схватити дјетету врло лако да доспије у зависност од било које страсти – још увијек има слабо развијену вољу, нема животног искуства. Осим тога, дјеца су много спремнија на ризик од одраслих, имају веома лош инстинкт самозаштите и вишеструко мањи имунитет на слична искушења од одраслих. Осим тога, ако имамо у виду најраспрострањенију зависност – од игре, игра је посебно својствена дјечјем узрасту, зато наша дјеца бивају масовно заражена управо овом врстом зависности. Нажалост, засад се зависност од игре званично не сматра болешћу, иако љекари и стручњаци у цијелом свијету звоне на узбуну. На примјер, истраживања водећег британског универзитета Trent University показала су да 12% контролне групе од 7.000 људи има симптоме зависности од онлајн компјутерских игара. Стручњаци сматрају да зависност од игара настаје управо због онлајн-игара, дакле, представља један од облика зависности од интернета. Играма које изазивају најјачу зависност најчешће се сматрају игре у мрежи, посебно MMORPG. Познати су случајеви кад је предуга игра доводила до фаталних посљедица. У неким земљама, нпр. Кини, Сјеверној и Јужној Кореји, већ се на државном нивоу баве овим проблемом. Тамо се отварају медицинске установе и праве програми за лијечење и превенцију зависности од игре. У Енглеској је на бази рехабилитационог центра Broadway Lodge отворено одјељење, специјализовно за рад с игроманима. Министарство културе и спорта Јужне Кореје направило је специјални програм намијењен борби против зависности од игре, од које пати преко два милиона корисника у земљи. У Кини, гдје је по аналитичким подацима око 13% корисника мреже зависно од онлајн игара или интернета, још од 2007. године ради љетњи рехабилитациони камп. Министарство за информисање и везе у Вијетнаму планира да уведе строга ограничења – провајдери и власници кафића у којима постоји могућност играња мораће да блокирају могућност играња онлајн-игара од 10 увече до 8 ујутру. А у нашем друштву је засад, нажалост, однос према овоме изузетно лакомислен. Родитељи обично звоне на узбуну ако на пример, адолесцент почиње да пије и да пуши траву, али обично не виде ништа лоше у томе што дане проводи испред компјутера: кажу, кад порасте научиће и постаће потпуно нормалан човек. Због тога пажњу на проблем обраћају тек онда кад дете постане већ сасвим неурачунљиво. По правилу, то се дешава у пубертету кад је с њим најтеже комуницирати – то су године протеста и самодоказивања. Ако се од малог детета може сакрити кабел од компјутера и све држати под контролом, код пубертетлије то обично не пролази: он лако може да потре све родитељске забране. Данас живимо у тржишном друштву које се не брине апсолутно ни за шта друго осим за остваривање профита. Компјутерске игре које се производе раде управо на принципу «пецања» на зависност: на пример, везане су за неку модерну фантазију, претпостављају мноштво нивоа како би се човек бесконачно играо добијајући стално нове и нове осећаје од игре, мењајући услове и повезујући себе с јунацима дате игре. Произвођачи у комплету с игром нуде пакет програма сопствених сценарија за различите нивое игре, прављење сопствених ликова итд. Једном речју, проблем је веома велик и треба бити свестан колико је озбиљан. Буквално данас сам питао познаника – свештеника који је раније имао лекарску праксу: „Шта на ову тему кажу лекари и званична медицина?“ Одговорио ми је да у борби против алкохолне и наркотичке зависности медицина у најбољем случају омогућава да се постигне само стабилна ремисија: лекари помажу човеку да поправи телесну страну чистећи његов организам од присуства психотропних препарата, али саму болест не могу да излече. Зашто? Зато што се заправо ради о духовној болести и ако се човек не бори против ове страсти, ако не лечи своју душу духовним средствима, ова страст га врло брзо напада новим снагама. Тако стоје ствари и са сваком другом страшћу. Само што у случају алкохолизма и наркоманије постоји психофизичка зависност хемијске природе кад се човек без одређених препарата лоше осећа, не само душевно, већ и физички, а нови облици зависности су чисто психолошки – човек зависи од нових осећаја и емоција. Зависност коју разматрамо има више духовну, него физичку природу и у томе се састоји главна опасност од ње! Овде човек нема, као што је на пример, случај с алкохолом и дрогом, непријатне физичке осећаје који могу да га приморају да се бори против болести. Јер, у случају који разматрамо осим кратковидости и бесаних ноћи, све је у принципу пријатно. Ако се дете «упецало» на игру или на интернет, нарочито у пубертету, биће веома тешко да се оно извуче. Познат је случај кад је 2005. године кинеска девојчица због вишедневне непрекидне игре једноставно умрла од исцрпљености и дехидрираности. И у Русији је млади пар који је више сати играо компјутерске игрице затекао мртво своје смрзнуто мало дете које су оставили на балкону. Видите до које мере човек заборавља на своју одговорност! Дрога каква компјутер може да постане, лишава човека разума, одговорности и осећања дужности. За многу децу је улазак у интернет један од начина прилагођавања овом окрутном свету, а често и бекство, одлазак од реалности, кад у стварном животу не успевају да се прилагоде, кад имају слабу комуникацију, и кад се уопште лоше осећају у души. Ако се говори уопштено, свака зависност за човека представља бекство у непостојећи свет где му је удобно и где нема проблема. Деца која пате од компјутерске зависности вероватно се осећају усамљеном, пате од недостатка пажње и разумевања од стране блиских људи, пре свега родитеља. А често родитељи сами посаде малишана за компјутер још од предшколског узраста – тако надокнађују недостатак општења са својим дететом: да им дете не би сметало, да им не би досађивало питањима, много га је лакше посадити за компјутер или телевизор, укључити неку занимљиву игру. Многи чак ни не осећају ризик којем подвргавају своје чедо. Стручњаци упозоравају на то да се компјутерска зависност ствара много брже од сваке труге традиционалне зависности: у просеку потребно је највише пола године до годину дана за појаву компјутерске зависности. Један парохијанин ми се жалио да његов син не жели ништа осим компјутера. У разговору се испоставило да ни он не може да живи без компјутера. Врло је важно да човек сам не упадне у ово! Деца се углавном у свему угледају на нас. Први и главни узрок дечјих облика зависности јесу проблеми у комуникацији с родитељима. Увек им саветујем: „Не треба на томе штедети време, треба комуницирати с дететом, ниједан компјутер не може вас да замени. Изађите с њим напоље, идите негде на викенд, будите заједно, играјте фудбал, прочитајте занимљиву књигу, погледајте филм, причајте о свему томе – једном речју, будите свом детету старији друг!“ Да дете не би постало зависно ово питање треба поставити док је дете мало. На пример, моја деца уопште не играју никакве игре, чак ни на телефону. Трудимо се да купујемо телефоне на којима уопште нема игара или где су врло примитивне, иако су с компјутером ипак упознати пошто у школи имају часове информатике. Убеђен сам да што се касније човек упозна с телевизором и компјутером, тим јачи ће бити његов имунитет на све врсте зависности. Врло исправно поступају управе неких школа и гимназија, а знам да има таквих, где се на улазу од ђака узимају телефони – то се ради да се не би играли на часовима. Осим тога, сматрам да ако нема могућности да се дете у потпуности заштити од компјутера и компјутерских игара, треба га на време и на прави начин упознати с компјутером као с техничким инструментом. Треба од почетка код детета створити исправне приоритете у вези с овим питањем: човек може да научи да ради на компјутеру, може му се показати како је згодан, које занимљиве ствари се уз помоћ њега могу радити: пројектовати, цртати, сликати, штампати, редиговати, могу се користити специјални програми, на пример, фотошоп. Задатак родитеља је да не жале времена и снаге да све то крене нормалним током, тада ће игре бити мање опасне по дете. Пре свега, треба појачати молитву за дете, треба за њега молити тако као да пати од алкохолне или наркотичке зависности. Треба узети на себе одређено молитвено правило и читати га свакодневно. Врло је добро кад се моли неколико људи истовремено, може се заједно читати молитва по договору. Као друго, потребна је лекарска помоћ. Треба наћи доброг психолога, психотерапеута или чак психијатра. Родитељи треба да анализирају кад су изгубили контакт с дететом, зашто се удаљило од њих, зашто тражи подршку од виртуелних пријатеља, споља. И треба схватити и подржати дете – оно пре свега очекује подршку од нас, од родитеља, од људи који су му најближи! Треће што треба учинити јесте узети компјутер под строгу контролу. Док још имамо родитељску власт, а ова власт нам припада по праву, бар док наша деца не напуне 18 година, односно, док хранимо и облачимо дете, док плаћамо његово становање и школовање, треба да захтевамо да поштује правила која су прихваћена у нашој породици. И општење с компјутером (који су му такође купили родитељи) треба да има строге оквире. Односно, треба да одредимо у које време дете укључује компјутер, колико времена на њему проводи и шта с њим ради. Ако се дете разболело, без ограничења се не може, и овде су потребни родитељско стрпљење, љубав, захтевност, доследност и упорност у деловању. Само, ништа се не сме забрањивати, а да се заузврат ништа не нуди – то је закон сваког васпитања, иначе ће отуђеност само расти. Слободно време детета треба да буде испуњено разноразним корисним занимањима: музиком, цртањем, спортовима, секцијама и другим. Сад таквих могућности има напретек, између осталог, и за породице с малим примањима. У сваком крају грда постоје бесплатне државне студије, домови дечјег стваралаштва. Главно је да се дете изведе у реалан животни простор, у којем постоји општење с природом, с пријатељима. То може да се одвија, на пример, у походима или за време викенда које родитељи проводе с децом: без обзира да ли раде с њима на викендици или просто возе бицикл, пецају, купају се или иду у музеј, циркус или позориште. Тако родитељи постају, с једне стране ближи својој деци, а с друге – одвлаче их од погубне страсти. Дете треба да осећа родитељску бригу, љубав и жељу да му се помогне. Ако се ради о адолесценту с њим треба разговарати аргументовано, с поседовањем потребних инфорамција. Не може се једноставно рећи: «Знаш, то је лоше, то је грех, то су демонске ствари,» треба с њим разговарати као одрасли с одраслим, а не по пинципу: «Ја сам шеф – ти си будала, мораш да ме слушаш.» Деца обично слушају родитеља кад виде да је то човек који нешто зна, који их воли, од ауторитета, који може да образложи своје мишљење. И наравно, врло је важно да до детета допре да треба да живи по правилима која су прихваћена у породици, да се компјутер и телевизор користе само у одређено време и у одређеној количини. Што више говоримо о овом проблему постаје јасније да су дечје зависности пре проблем родитеља, а не саме деце. Зато што је задатак родитеља да прате духовно и физичко здравље деце. У ситуацији, на пример, кад мало дете испадне кроз прозор, суди се његовим родитељима. Наравно, тамо се узимају у обзир и немар до којег је дошло, и случајности, али ће свеједно доћи до суђења и родитељима неће бити лако. До пунолетства детета одговорност за њега сносе родитељи, чак и по одредбама Кривичног законика, а да не говоримо о духовној одговорности. Задатак и одговорност који леже на родитељима јесте да до одређеног узраста припреме дете за живот одраслог човека, да прате с ким се дружи, какве филмове гледа, какве књиге чита, да нешто забрањују. Јер, постоје неизбежне ствари које не треба драматизовати и ствари које су апсолутно недопустиве. Једном речју, треба створити нормалну животну средину за сина или кћерку. Треба рећи да се живот не уклапа у просте шеме и оквире, знамо да се дешавало да лошим путем крену деца чак и у породици светаца. Зашто? Зато што није само да родитељи утичу на дете, без обзира колико да су благочестиви и верујући, већ на њега често јако утиче околина – има ствари које не зависе од нас. Зато треба стално да се молимо за дете – код уцрквљеног детета које за шта је добро и шта је лоше, природно, биће много мање шансе да наиђу на овај проблем. Треба да учинимо све што од нас зависи, па нека буде – шта буде! Још један врло важан моменат – учите децу да раде. То је одличан начин да се дете упосли и врло добра припрема за живот, али то треба чинити тако да налази радост у раду, а не да га доживљава као неку робију. Знам примере кад су чак и врло имућни људи запошљавали децу-адолесценте да обављају једноставније послове како би могли сами да зараде за играчке и разоноду. Тако ће остати мање времена за компјутерске игре и дете почиње да цени ствари и зарађени новац. Жеље Све о чему смо говорили, наравно, функционише, само што је лако говорити, али није тако лако испунити. По речима Амвросија Оптинског: «Учити то је као кад се камење баца са звоника, а испуњавати је као кад се камење носи на звоник.» Природно, да би се све то учинило човек треба врло озбиљно да се потруди. Мислим да у овом труду родитељи ипак могу да пронађу за себе врло много тога важног и занимљивог и награда ће им бити леп контакт с децом и радост од дружења с њима. Кад човек разговара с дететом појављују се нове теме на које може да разговара, притом човек сам бива богатији: да би се детету нешто испричало треба наћи неке информације, јер понекад деца постављају врло озбиљна питања. Свим нашим родитељима желим да живе заједно с децом стварним, пуним и радосним животом у којем нема места за сурогате. Извор: Православие.ру |