 Након Васкрсења, Господ наш Исус Христос, јављао се прво појединцима или малим групама ученика: Пресветој Богородици, светим женама мироносицама, светој равноапостолној Марији Магдалини, апостолима Луки и Клеопи и апостолу Петру. Зашто је Спаситељ то учинио? То је Божанска тајна коју никада нећемо у потпуности схватити. Сасвим је могуће да је на овај начин Бог припремао цијелу ранохришћанску заједницу за улазак у нову стварност, нову еру Васкрсења Христовог. Тако је наш Господ Исус Христос припремао душе својих ученика да повјерују и уђу у новозавјетну Пасху.
Васкрсли Господ се јавља свим својим ученицима. Историјски гледано, нису сви ученици били на окупу. На примјер, свети апостол Тома је био одсутан. Али постојало је оно што се назива саборношћу – јединство, пуноћа, свеобухватност, интегритет будуће Цркве. Христос се јавља цијелој Својој будућој Цркви у слави Свог Божанства и преображењу Свог Васкрсења људске природе. Ово је универзални тренутак. Један од најважнијих у људској историји. Васкрсли Христос као да се појављује цијелом човјечанству. Јер људи који су били свједоци Његовог Васкрсења постаће Његови апостоли, а свједочанство о Васкрсу чиниће језгро њихове благовијести. Апостоли и њихови ученици шириће вијест о Васкрслом Богочовјеку од Јерусалима до Ускршњег острва (острво и специјална територија Чилеа, названо по Васкрсењу Христовом), од Европе до Сјеверног и Јужног пола. Сва творевина биће обасјана свјетлошћу која је сијала из Гроба Васкрслог Христа Животворца. Из тог разлога је појављивање Спаситеља ученицима у Горњој соби на Сиону након Његовог Васкрсења један од најважнијих тренутака у људској историји. Васкрс, раније објављен неколицини, обасјао је све – цио Универзум. Гдје се налазила Горња соба? Гдје се налазила Горња соба* (лат. Coenaculum) и како је била уређена? Тешко је, наравно, пронаћи просторију у којој су се одиграле важнији догађаји у историји човјечанства. Библија говори о томе. Прво, управо у Горњој соби је одржана Тајна вечера, на којој је наш Господ Исус Христос установио Тајну Евхаристију, фактички одслуживши прву Литургију на земљи (види Мт 26, 17-30; Мк 14, 12-26; Лк 22, 7-39). У Горњој соби на Сиону, Спаситељ пере ноге ученицима прије Тајне вечере (види Јн 13, 1–17). У Горњој соби на Сиону, Васкрсли Господ се први пут јавља великом броју ученика (види Јн 20, 19–31). Ту се дешава трећи веома важан догађај – Силазак Светог Духа на апостоле на дан Педесетнице (види Дјела апостолска, глава 2). Црквено предање сачувало је чињеницу да је Горња соба на Сиону била уобичајено мјесто боравка Пресвете Богородице, светих апостола и њихових ученика након Вазнесења Господњег у Јерусалиму. Зато су се овдје одиграли најважнији догађаји у животу првих хришћана и цијеле Цркве. Поред наведеног, ово је било и сабрање ученика након Вазнесења Господњег, и избор светог апостола Матије за једног од дванаесторице да би замијенио палог Јуду (Дјела апостолска, глава 1). Ова глава садржи стихове који говоре да Спаситељ благосиља апостоле да остану у Јерусалиму (сасвим могуће на свом уобичајеном мјесту боравка – у Горњој соби на Сиону) до силаска Светог Духа: „С њима боравећи заповједи им да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећање Оца, које чусте, рече, од мене; Јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго послије овијех дана“ (ДАП 1, 4, 5).Такође у Сионској горници, одмах након силаска Светог Духа на апостоле, произашла је знаменита проповијед светог апостола Петра. Након силаска Светог Духа и апостолске проповиједи (вјероватно у Сионској горници), крштено је око три хиљаде људи. Зато се овај дан назива и Рођендан Цркве (види ДАП 2, 14–47). Могуће је да се и Први сабор у животу Цркве – Апостолски сабор (око 51. године послије Христа) – одржао у Сионској горњој соби. Али гдје се налазила Сионска горња соба? Зашто се тако звала? Зашто су је први хришћани, предвођени Спаситељем, изабрали да изврши тако важне и спасоносне догађаје у животу цијелог човјечанства? Сион Библијски концепт „Сиона“ има неколико слојева: духовни, историјски и географски. Етимологија ријечи „Сион“ је сложена, па се преводи са јеврејског разликују. Један од најчешћих превода је „цитадела“, „утврђење на брду“, „тврђава“. У вријеме светог пророка и цара Давида (XI–X вијек прије Христа), на источном брду Јерусалима налазила се тврђава хананског народа Јевусеја, који су изградили горе поменуто утврђење звано Сион. Ово се помиње у Старом завјету: „А цар отиде са својим људима у Јерусалим на Јевусеје, који живљаху у оној земљи. И они рекоше Давиду говорећи: нећеш ући овамо док не узмеш слијепе и хроме, хотећи казати: неће ући овамо Давид. Али Давид узе кулу Сион, то је град Давидов. Јер рече Давид у онај дан: ко год побије Јевусеје и дође до јаза, и до слијепијех и хромијех, на које мрзи душа Давидова, биће војвода. Зато се каже: слијепи и хроми да не улазе у ову кућу. И сједе Давид у кули, и назва је градом Давидовијем: и погради је Давид унаоколо од Милона и унутра. И Давид једнако напредоваше, јер Господ Бог над војскама бјеше с њим. И Хирам цар Тирски посла посланике к Давиду, и кедровијех дрва и дрводјеља и каменара, и саградише кућу Давиду. И разумје Давид да га је Господ утврдио за цара над Израиљем, и да је узвисио царство његово ради народа својега Израиља“ (2 Сам 5, 6–12). Након што је заузео ову тврђаву, Свети Давид је саградио своју тврђаву на мјесту „Сионске тврђаве“: царски и административни центар Јерусалима и свег Израиља. Ријеч „Сион“ и ријеч „Израиљ“ постале су својеврсни синоними. Ово је било мјесто гдје је цар Соломон, син Давидов, саградио Јерусалимски храм – главну Божанску светињу на земљи у то вријеме. Ту су се налазили царска палата и куће племића. Постепено је јерусалимски микрорејон Сион постао духовни и државни центар свег јеврејског народа који је Бог изабрао. То је заиста било срце и душа Израиља. Ријеч „Сион“ постала је шира од географског имена. Постала је познато име – вишеслојан појам који садржи мистериозну тајну са истински Божанском духовном дубином. Сион као истинска вјера у Једног Бога. Сједињење Бога и јеврејског народа. Као јеврејска духовна и државна теократија, освештана од самог Свевишњег. Сион као истински пут ка Богу. Мјесто где Бог обитава. Царство небеско у духовном невидљивом свијету. И јерусалимски храм посебно, и сам град Јерусалим уопште на земљи. Сион као симбол Божјег спасења човјечанства. Сион као сама старозавјетна Црква са својом јерархијом и обредима, која у људима буди живу вјеру у долазак Месије. Сион као скуп људи који вјерују у истинитог Бога и истовремено повјеравају своје душе и животе Њему. Сион као Једна Црква, Небеска и земаљска. Анђели и људи уједињени силом и благодаћу Божанства. Отуда још један превод ријечи „Сион“: „сунчан, блистав“. Могао би се добро уклопити у значење ријечи „Сион“ у смислу тврђаве, као једне од њених карактеристика, тј. блистав, блистав на сунцу, видљив издалека. Попут златних купола православних цркава. Такође занимљив превод горе поменуте ријечи, који се уклапа у назначену тему - „висока стража“. То јест, то је мјесто које је одвојено од свијета и стоји на висини. Тврђава која штити оне унутра од непријатеља. Наравно, све су то карактеристике Цркве као такве. Зато су временом ријеч „Сион“ и ријеч „Црква“ постале синоними прво у Старом завјету, а затим и у хришћанским културама. Као што је већ горе речено, у древна времена право насеље Јерусалима звано Сион налазило се на једном од градских брда. То је, заправо, био географски и друштвени центар Јерусалима и цијелог Јудејског царства. У близини, на Храмовној гори, налазио се сам Јерусалимски храм, који се понекад убраја у насеље Сиона. У Сиону се налазила царска палата, гробнице царева Јудеје, административне институције и домови утицајних људи у Јудејском царству. Како је кућа названа Горња соба Сиона изабрана од стране Спаситеља да буде домаћин прве евхаристије на свијету и да роди заједницу првих хришћана – језгро Цркве? Кључ одговора је разговор о предстојећој пасхалној трпези између Господа нашег Исуса Христа и светих апостола. Тајна вечера Јеванђеље по Матеју: „А у први дан бесквасних хљебова, приступише ученици Исусу говорећи му: Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? А он рече: Идите у град томе и томе, и кажите му: Учитељ каже: Вријеме је моје близу, код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим. И ученици учинише како им заповједи Исус, и уготовише Пасху (Мт 26, 17–19). Јеванђелисти Марко и Лука додају неке детаље разговору. Јеванђеље по Марку: „И у први дан бесквасних хљебова, када жртвоваху пасхално јагње, рекоше му ученици његови: Гдје ћеш да идемо да ти уготовимо Пасху да једеш? И посла двојицу од ученика својих и рече им: Идите у град, и срешће вас човјек који носи крчаг воде, идите за њим, и гдје уђе кажите домаћину куће: Учитељ вели: гдје је моја одаја гдје ћу јести Пасху са ученицима својим? И он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: ондје нам зготовите. И изиђоше ученици његови, и дођоше у град, и нађоше као што им каза, и уготовише Пасху“ (Мк 14, 12–16). Јеванђеље по Луки: „А дође дан бесквасних хљебова у који требаше клати пасхално јагње. И посла Петра и Јована рекавши: Идите и уготовите нам Пасху да једемо. А они му рекоше: Гдје хоћеш да уготовимо? А он им рече: Ето, кад уђете у град, срешће вас човјек који носи крчаг воде; идите за њим у кућу у коју он уђе. И реците домаћину куће: Учитељ ти вели: гдје је одаја гдје ћу јести Пасху са ученицима својим? И он ће вам показати велику застрту горњу собу; ондје уготовите. И они отидоше и нађоше као што им је казао; и уготовише Пасху“ (Лк 22, 7–13). Обратимо пажњу на неколико чињеница. Прво, Јерусалим као престоница Јудејског царства био је прилично велики град у то вријеме. Према процјенама, било је око осамдесет хиљада људи Јерусалима у вријеме Христа. Али постоји још једна важна тачка. Једини храм за Јевреје био је у Јерусалиму. Уз тог разлога су се многи ходочасници сливали овде за велике празнике, што је број становника вишеструко повећавало. Поред тога, Страдања Христова падају током прославе Пасхе. А старозавјетна Пасха је била главни празник за Јевреје. Да би присуствовали храмовним службама и прославили тако велики празник, многи Јевреји из цијеле насељене екумене цивилизованог свијета долазили су у Свети град. Током ових периода, број становника се повећавао на триста до четиристо хиљада људи. А по густини насељености, Јерусалим је током празника, а посебно Пасхе, био укључен у круг тако великих градова као што је Рим. У Риму је у I вијеку живјело од 450 хиљада до милион људи. Како је заједница апостола, на челу са Господом нашим Исусом Христом, могла да пронађе велику, украшену и спремну за пасху трпезарију у престоници Јудејског царства током пасхалног времена на Сиону (у једном од најцентралнијих и најзначајнијих дијелова града)? И то за кратко вријеме (мање од једног дана). И за не мање од тринаест људи. На крају крајева, ту је била и Пресвета Богородица, седамдесет апостола, свете жене мироносице. Коначно, ученици, који нису били међу апостолима. Тешко је замислити да их је Спаситељ оставио по страни у тако важном тренутку као што су пасхалне прославе. Што значи да су били са Њим. Ко је могао да изнајми тако скупу собу у централном градском дијелу међу палатама и близу Јерусалимског храма заједници раних хришћана? То је била Божја Промисао. Господ види људско човјечије налази таквог човјека који ће све учинити за Њега. У том погледу, занимљива су тумачења-егзегеза у светоотачкој и богословској литератури. Напомиње се да је у питању био мушкарац. И носио је крчаг воде. У традицији древних Јевреја и блискоисточних народа који су живјели поред њих, мушкарац није носио воду. То се сматрало женским послом. Ова традиција се огледа у Светом писму. Подсјетимо се сусрета свете Ревеке и слуге светог патријарха Аврама, Елиезера, на бунару. Ревека, кћи Ватуила, дошла је по воду (види 1 Мојс 24, 15-16). Ревекин син, свети патријарх Јаков, среће своју невјесту Рахиљу на бунару. И она је дошла по воду (види 1 Мојс 29, 1-11). У Новом завјету, света мученица Фотина долази на Јаковљев бунар (вид Јн 4, 7). Мушкарац је носио воду само ако у његовој породици није било жене. У Јеванђељу читамо: „И у први дан бесквасних хљебова, када жртвоваху пасхално јагње, рекоше му ученици његови: Гдје ћеш да идемо да ти уготовимо Пасху да једеш? И посла двојицу од ученика својих и рече им: Идите у град, и срешће вас човјек који носи крчаг воде, идите за њим, и гдје уђе кажите домаћину куће: Учитељ вели: гдје је моја одаја гдје ћу јести Пасху са ученицима својим? И он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: ондје нам зготовите. И изиђоше ученици његови, и дођоше у град, и нађоше као што им каза, и уготовише Пасху“ (Мк 14, 12–16). Видимо да Спаситељ посебно каже да ученици треба да пронађу човјека који носи крчаг воде. Многи истраживачи тумаче овај одломак на сљедећи начин. Човјек који је носио крчаг воде припадао је реду или школи Есена. Етимологија ове јеврејске ријечи није у потпуности утврђена, али ријеч „Есен“ се често преводи као „побожан, благочестив, свет“. Поред тога, препознатљив спољашњи атрибут Есена био је да су носили бијелу одећу. Есени су били вјерски покрет унутар јудаизма.Есени су били у сукобу и са фарисејима и са садукејима. Есени су придавали велики значај Мојсијевом Петокњижју (првих пет књига Старог завјета, које је написао свети пророк Мојсије) и нису признавали предање стараца, које је наш Господ Исус Христос много пута критиковао на страницама Јеванђеља. Историчари који су проучавали Есене кажу да је неколико деценија прије Христовог рођења постојала борба између фарисеја и садукеја – идеолошка, вјерска и политичка. И Есени су изгубили ову борбу. Зато су се одвојили од друштва. Током Христовог земаљског живота, Есени су створили своје заједнице, које су помало подсјећале на православне манастире. Есени су, попут будућих хришћанских монаха, свето поштовали три завјета: целибат, недостатак имовине и новца и послушност старјешинама заједнице. У својим духовним трагањима, Есени су се зближили са хришћанима. Зато је сасвим могуће да су многи од њих постали ученици нашег Господа Исуса Христа. Човјек са крчагом воде припадао је заједници јерусалимских Есена, који нису имали жена. А Спаситељ, као Бог, прозревши је у његово срце, већ је видео вјеру у Њега. Зато је послао апостоле овом човјеку. Вјероватно се нека јерусалимска заједница Есена органски стопила са друштвом првих хришћана које је предводио наш Господ Исус Христос. Шта може довести до таквог закључка? Како нам Јеванђеље каже, соба је била велика намјештена горња соба, која је могла да прими не само десетак, већ чак и стотину људи. Зато се може претпоставити да је соба била намијењена молитвеним састанцима, за духовне потребе првих хришћана. Управо то може објаснити да је од овог тренутка Горња соба Сиона постала готово стално мјесто боравка за прве хришћане. Неки од највећих догађаја универзалних размјера одиграли су се у Горњој соби Сиона. Овдје Господ служи прву Литургију и установљава Тајну Евхаристије, завјештавајући преко апостола цијелој Цркви: „... ово чините за мој спомен“ (Лк 22, 19). Спаситељ благосиља Цркву да служи Божанску Литургију, службу кроз коју се Бог сједињује са човјеком и освећује га Својим Тијелом и Крвљу. У Горњој соби Сионској, Господ се јавља великом броју ученика након свог Васкрсења. Такође је тамо апостол Тома добио увјерење. Управо у Горњој соби Сиона Спаситељ је благословио ученике да буду заједно у једном духу до Педесетнице. И коначно, ево се небеса отварају, уз звук многих крила Дух Свети силази на апостоле – и Црква се рађа. Данас славимо њен рођендан и неизмјерно захваљујемо Господу Богу Светој Тројици што нас је накалемио на Христову Лозу, за благодат Светог Духа која силази на нас у бескрајном потоку, освећујући, спасавајући, исцјељујући. Црква је постала та васељенска сионска Горња соба, уједињујући Небо и земљу за нас и у нама. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: pravlife.info/Аутор: протојереј Андреј Чиженко * Данас у власништву израелске владе. Испод Сионске Горнице је Давидов гроб. Улаз је слободан, али се не може користити за молитву и друге хришћанске обреде. Само римокатолици једном у години имају право да врше службу. Православни не. |