У Добоју одржано савјетовање за вјероучитеље средњих школа

У организацији Републичког педагошког завода и Катихетског одбора СПЦ, а са благословом Предсједника Катихетског одбора СПЦ Његовог Високопреосвештенства Митрополита зворничко-тузланског Г. Фотија, 18. априла 2026. године у хотелу Парк Добој одржано је пето савјетовање вјероучитеља Православне вјеронауке средњих школа.
У оквиру савјетовања обрађене су сљедеће теме: 
– Нови завјет у настави Православне вјеронауке – протојереј-ставрофор Дарко Ђого,
– Светосавско образовање и мисија Православне Цркве – проф. др Ведран Голијанин,
– Савремени вјероучитељ – наставник ауторитета, дијалога и повјерења – инспектор-просвјетни савјетник др Славољуб Лукић. 
Савјетовање је почело уводном бесједом Предсједника Катихетског одбора СПЦ Његовог Високопреосвештенства Митрополита зворничко-тузланског Г. Фотије, коју је прочитао инспектор-просвјетни савјетник др Славољуб Лукић, пошто је Предсједника Катихетског одбора СПЦ због неодложних обавеза био спријечен да лично присуствујуе савјетовању. Након уводне бесједе у првој сесији говорио је протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого. У другој сесији савјетовања говорили су проф. др Ведран Голијанин и инспектор-просвјетни савјетник др Славољуб Лукић. Послије сваког излагања остављено је по 15 минута за дискусију, констатације и коментаре вјероучитеља.
На крају савјетовања организован је заједнички ручак у сали хотела Парк у Добоју за све вјероучитеље и госте. Савјетовање је технички било одлично организовано а одзив вјероучитеља је био веома добар пошто је на савјетовању ове године било присутно 86 вјероучитеља. ​Инспектор-просвјетни савјетник др Славољуб Лукић

Цјелокупан текст писменог обраћања митрополита Фотија:
​
ВЕРОНАУКА ЈЕ ПРИВОЂЕЊЕ ХРИСТУ 
Часни оци, уважена господо вероучитељи, браћо и сестре! 
Ево већ на првом сусрету морам од вас да тражим опроштај, што сам овај пут физички спречен да будем са вама. Нажалост још увек имам одређених здравствених тегоба које ме у томе спречавају, али и резервисане су нам карте за Свету Гору, већ за понедељак. Молим да ми опростите и да ме поменете у својим молитвама. Биће још симпосиона и сусрета, ако Бог да. 
Што се тиче наших састанака, ми ћемо радити како Правилник о раду то прописује. Желимо ли добру веронауку у нашој Епархији, то значи да ми морамо бити добри вероучитељи, а то најбоље осете деца, тј. ученици. Пред њима се ништа не може сакрити. Зато, ко хоће да буде добар вероучитељ, мора све своје снаге и дарове да употреби да би га деца разумела и као наставника заволела.
 
1. Вероучитељ мора да буде спреман за сваку лекцију 
Често поједини вероучитељи неке лекције из веронауке не припремају довољно, мислећи да то градиво добро знају, или пак да та лекција деци није довољно интересантна. Али то свакако није добро решење. Вероучитељи лекције морају добро знати и припремити, јер на тај начин задобијају сигурност у предавању и може да се води дијалог са ђацима. А ђачка питања, као што знате, често могу да буду незгодна.
 
2. Методологија наставе 
Час веронауке, као уосталом и други часова у школи, морају имати своју методологију. Неко може рећи да је то схематизација, сваки пут исто. Али не треба тако мислити. Када је блаженопочивши Митрополит Амфилохије од нас на Теолошком факултету тако тражио да држимо час, то сигурно значи да овај концепт наставе има добар квалитет. 
Када вероучитељ дође на час, мора прво да упише у дневник наставну јединицу и пита да ли су сви ученици на часу. Потом, на почетку часа пита поједине ствари са претходног предавања. Вероучитељ нову лекцију држи 25-30 минута, не стојећи на једном месту, него крећући се, да би свим ученицима био једнако доступан. Затим следи кратко понављање те лекције 5-10 минута, и 5 минута за евентуална питања ученика, везана за предавање са тог часа. Професор када предаје лекцију треба да се држи одређене структуре. Прво говори увод, потом излаже главну тему и на крају долази закључак лекције. На тај начин се лекција и сам час допуњују и чине једну целину.
 
3. Веронаука и савремени живот младих  
Вероучитељи знају да деца морају имати контакт са другим младим људима своје генерације. Ту су ученици на својеврсном испиту - шта су истински усвојили од вере, другачије речено, колико вером живе у пракси. Познато је да млади који данас живе у градовима, излазе, мање-више, у поноћ у град, а враћају се кућама касно, у зору, што свакако није добро. Данас дружење младих чине километарске забаве и свакако да полазницима веронауке ту није место, јер свет има своје законе, а веронаука и вера је уски пут који приводи човека Богу и Цркви његовој. Деца са веронауке не могу бити изолована од света, али морају бити мудри као змије и безазлени као голубови, да би се могли одржати у таквој гужви и безпоретку. То искуство које стекну у свету, могу да пренесу млађим полазницима веронауке и да их на тај начин припреме за оно што њима предстоји у животу.
 
4. Православна веронаука  
Питамо се, па каква би могла другачија бити него православна, али полако, одмах из првог дела текста ћемо видети, на шта мислимо. Познато је да су данас на Православље устали његови непријатељи са свих страна, како друге државе, тако и друге религије и вере, као и многи лажни учитељи и пророци, које све више виђамо на улицама и у медијима: разни гуруи, биоенергетичари, врачеви, магови и разни други. Они су искушење не само нашем народу у целини, него и нашим вероучитељима ако нису добро потковани у вери. Јер секташи су, као што је познато, врло слаткоречиви у својим обманама. Зашто сви устају на Православље? Зато што се у Православљу крије Истина. Они против нас ратују и воде полемике зато што траже Истину на потпуно погрешан начин - без покајања и преумљења. Зато су многи Оци са Свете Горе рекли, да је ово време Православља. Да бисмо тај призив сачували, морамо и ми бити вероучитељи како доликује, и животом својим сведочити најпре код оних са којима живимо, својим најближима, а потом и другима које сусрећемо у животу и које ћемо и убудуће сусретати. Једноставно, наша мисија не може и не треба да стане.
 
5. Веронаука и Литургија 
Заиста није довољно да деца уче веронауку само у школама. Ту добијамо теоријска и схоластичка знања, а богословље и веронаука су практичне науке. То значи да циљ вероучитеља и веронауке уопште, мора бити припрема полазника веронауке за учествовање у богослужењу. Све што се учи на веронауци би требало да буде припрема за Свету Литургију. Веронаука од нас тражи пристојно понашање на улици, у аутобусу, уопште међу људима, а највише у нашим храмовима,  који су светиње над светињама, где Сам Бог обитава и ангели Божији. Ако вероучитељ у томе успе - успео је и његов час веронауке. Међутим, ако и поред 8 година веронауке није од ученика учинио црквене и  богослужбене младе људе - није ништа учинио. Ако су остали само у теорији, она нестаје као мехур од сапунице. Међутим, ако се теорија утврди у пракси, она постаје као кућа зидана на камену - постојана и чврста, јер је њен темељ Сам Христос.