„Сам у кући“ скривена порука филма

Понекад је најтеже видјети оно што је тачно испред вашег носа. Управо је такав био мој случај са филмом „Сам у кући“ (Home Alone). Много година сам у њему видио све могуће, осим главног смисла ове божићне бајке. Иако су га пажљиви аутори (очигледно баш за оне попут мене) намјерно истакли у самом наслову филма. Требало ми је четврт вијека да те двије, једноставне ријечи, прочитам како треба.
У почетку сам мислио да је филм модерно читање приче „Откуп црвеног поглавице“ (енгл. The Ransom of Red Chief), кратке приче америчког писца О. Хенрија, овога пута смјештене у божићни контекст. Хенријева прича говори о хиперактивном и размаженом дјечаку, који двојицу несрећних отмичара може довести до лудила. Мали протагониста филма „Сам у кући“ користи класичне „индијанске“ методе борбе, односно лукаве замке, засједе, самостријеле, мреже и друга средства против глупавих одраслих насилника. Сценаристи су одлучили да овом акционом филму о малом Рамбу додају и дидактичку ноту, јер је ипак ријеч о божићној причи. Дјечак се лоше понаша, бива кажњен. Бијесан, он каже својој породици: „Волио бих да вас нема.“ Магично, његова жеља се остварује. Он остаје сам и пролази кроз тешка искушења, све док, на крају, не закључи да је породица највећа вриједност коју човјек може имати.
Укратко, обична, добро добро осмишљен ситком с благим тоном поучности – шта се ту још има рећи?
А има, и те како има.
У посљедње вријеме препознао сам још један слој значења у овом филму. Он чини суштинску поруку филма, коју је тешко уочити управо зато што је толико очигледна.
Главни јунак се не нађе сам у кући онда када га породица напусти. Он је увијек сам. Сам је усред своје породице која га је, из неког разлога, одбацила и није жељела да с њим подијели топлину и радост људске интеракције. Он је сам иако има браћу и сестре, лијепу мајку и згодног оца. Да ли је уопште важно то што га браћа и сестре могу само исмијавати и ругати му се, док су родитељи увијек заузети оним што сматрају важним и обраћају пажњу на Кевина тек онда када он покуша да се одбрани од подсмијеха старијег брата, безобразног лицемјера, при чему они увијек стају на страну онога који је крив?
Филм нам не приказује повучено дијете које не може да се слаже с људима. Напротив, главни јунак је отворен за пријатељство и нормалну интеракцију. Он је способан да се изузетно добро споразуми чак и са потпуним странцима, попут власника продавнице играчака или бескућнице у Централ парку. Лако се прилагођава неочекиваним ситуацијама, отворено изражава своје мисли и осјећања, жури да помогне, поштује друге људе и цијени пријатељство. Ипак, све се то дешава само изван породице. У властитој кући он је болно сам. Несумњиво, за то није крив Кевин. Његови покушаји да обнови контакт с породицом бивају одмах и грубо одбијени.
Чак и када се породица врати — након срећног сусрета, мајчиних загрљаја и израза узајамне наклоности — дјечак одмах добија уобичајену дозу подсмијеха и ругања. Сјетите се тренутка када се породица изненада враћа из другог града, а мајка је забринута јер није купила млијеко за доручак. Кевин жели да обрадује родитеље и каже да је већ био у продавници и купио нешто хране. Тада почиње сцена која све објашњава. Умјесто захвалности, његови најближи га засипају омаловажавајућим примједбама:
— Јуче сам ишао у куповину.
— Ти, у куповину?
— Купио сам млијеко, јаја и омекшивач.
— Шта?
— Ма дај? Каква фаца. А шта си још радио док нас није било?
— Само сам се мотао.
— Он је ишао у куповину? Он не зна ни пертле да завеже. Ишао у куповину?
То је то. Кевин је опет сам код куће. Права усамљеност за њега почиње оног тренутка када се родитељи, браћа и сестре врате. Само док их нема, Кевин може да живи нормалан живот човјека, који тражи љубав и који је спреман да своју љубав подијели с онима који су спремни да је прихвате. Он, из властитог болног искуства, зна шта значи бити одбачен, па зато боље разумије одбачене људе. Стари комшија којег је син, из неког разлога, избацио из свог живота, бескућница која воли птице и носи сломљено срце — ти отуђени и уморни одрасли људи чудесно оживљавају када Кевин уђе у њихове животе са својим једноставним, али искреним ријечима подршке. И одједном схваташ да нису ријечи те које су учиниле чудо: то су били љубав и саосјећање доброћудног и необично мудрог дјечака.
„Који је, дакле, од ове тројице био ближњи ономе који је запао међу разбојнике?“ А он рече: „Онај који му је указао милост.“ Тада му Исус рече: „Иди, па и ти чини тако.“ „Сам у кући“ приказује парадоксалну причу о главном јунаку који је спреман да покаже милост својим рођацима, али они, из тешко објашњивих разлога, одбијају да је прихвате због своје тврдоглавости. Зато он креће у потрагу за онима који желе да му буду блиски, односно да прихвате његову љубав и бригу.
На крају крајева, у божићној причи мора постојати чудо. Вјерујем да је управо Кевин био право чудо овог филма, са својом чистом душом и срцем отвореним за свакога коме је потребна помоћ.
На крају првог дијела, Кевин се смијеши док кроз прозор гледа како син старог комшије и његова супруга долазе у посјету усамљеном старцу. Човјек више није сам. На крају другог дијела, Кевин напушта своју породицу, заузету распакивањем поклона које је он зарадио, жури у парк да честита Божић бескућници и поклони јој играчку у облику голубице као знак пријатељства. Очигледно, његови прави пријатељи били су они који су се осјећали још усамљеније и којима је Кевин помогао да се ослободе те изолације. Нажалост, он је и даље остао сам у властитом дому.
То је порука коју сам ја извукао из овог старог божићног филма. Чини се да су аутори жељели да се обрате гледаоцима: „Погледајте око себе: има ли у вашим породицама људи који остају сами као Кевин? Да ли су неки од ваших рођака одбачени и осуђени на изолацију унутар властите породице? Престаните да се љутите на њих: покажите милост тим људима. Дајте им прилику да вас воле и да буду вољени од вас.“ 
Бог је рекао да није добро да човјек буде сам. Посебно ако се нађе сам код куће, међу својом породицом. Аутор: Александар Ткаченко / Извор/  Превод: вјеронаука.нет