 Румунска православна црква подстиче своје вјернике да донирају своје органе када је потребно да се спаси нечији живот. Ово се може закључити из текста објављеног недавно на званичној страници Румунске патријаршије.
Жив човјек може смртно болесној особи донирати дио јетре, коштане сржи или бубрега. Црква подстиче ову донацију када се чин љубави према болеснима, а не „предмет трансакција“, врши добровољно и уз пуну менталну јасноћу дародавца, уз јасно изражену писмену сагласност. Црква благосиља оне који могу да се жртвују, али и разумије оне који не могу, поштујући слободу одлучивања сваког човјека. Црква се до сада укључивала у јавну расправу о коришћењу органа умрле особе за трансплантацију. Према ставу цркве, донација органа је чин самопожртвовања за ближње и може се подстицати, али искључујући могућност злоупотребе. „Иако се за давање каже да је израз љубави, оно ни на који начин не доводи до моралне обавезе давања; чин даривања је потпуна и неупитна манифестација слободне воље. Само свјесни пристанак дародавца открива његову љубав и дух самопожртвовања, повјерења и интересовања за ближњег“. Сагласност могу дати сродници, али тек након што „закон утврди јасна правила о пристанку како би се избјегле сумње у продају органа од стране сродника”. Даље, да би се избјегле врсте злоупотреба које су могуће када су у питању спасоносне и скупе операције, у саопштењу Цркве се каже: „Смрт као ефективни престанак живота подразумијева: 1) застој срца; 2) недостатак спонтаног дисања; 3) мождана смрт. Ова три услова морају бити испуњена истовремено и у потпуности како би се избјегле грешке за жаљење. И још: „ Смрт као одвајање душе од тијела остаје загонетка. Нико неће моћи тачно да каже да се ово раздвајање поклапа са можданом смрћу; може да се поклапа са можданом смрћу, претходи или слиједи. Створен по обличју Божијем, човек је вриједан у оној мјери у којој се у њему огледа његов првообраз. Све док испуњава заповијест љубави и пребива у Богу, који је љубав, он је члан Христове цркве. Са ове тачке гледишта, даривање органа, ткива, па чак и капи крви из љубави према ближњем, значи самодавање и самопожртвовање цијеле личности у истом мистичном Тијелу Христовом, што искључује поглед на људско тијело као пуко средство физичког лијечења за некога или као складиште резервних органа'. Црква не може да пристане на трансплантацију ембрионалних ткива, која носи ризик од оштећења здравља фетуса, нити на употребу за трансплантацију органа новорођенчади ацефаличног или хидроцефаличног. Исто тако, не можемо се сложити са тенденцијом да неки постану донори органа под условом да су еутаназирани. Такође се позива на одбацивање „било какве трговине људским органима и било каквог искоришћавања критичних ситуација и рањивости потенцијалних давалаца (који су лишени менталне или физичке слободе и других рањивих друштвених група)“. О љекарима укљученим у процес трансплантације каже се: „Дар знања и откривања новог долази од Бога; човјек сноси одговорност да ово знање употреби не против ближњег и свијета, већ да задржи достојанствено присуство појединца у стварању и да оствари смисао постојања. У том контексту, љекар мора бити свјестан да је оруђе и сарадник Божији у отклањању манифестације зла у свијету као патње“. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: patriarhia.ro |