Реферат Његове светости патријарха Кирила на пленарној сједници XXVI Руског народног сабора

Дана 28. новембра 2024. године у Сали за црквене скупове саборног Храма Христа Спаситеља у Москви Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил је говорио на пленарној седници XXVI светског руског народног сабора „Руски свет: спољашњи и унутрашњи изазови“.    
Ваша високопреосвештенства и преосвештенства! Цењени оци, браћо и сестре! Срдачно поздрављам све учеснике у пленарној седници XXVI светског руског народног сабора.
Прошле године смо на јубиларном конгресу разговарали о садашњости и будућности Руског света. Управо тако је тада звучала тема нашег сусрета и на ову тему су се одвијале дискусије. Тада смо много размишљали о појму „Руски свет“, о његовој вредносној парадигми и о томе какво место у њој заузима традиција.
Подсетићу да смо формулисали следећу важну тезу: Руски свет је културни простор узвишених духовних и моралних вредности међу којима посебно место заузимају верност традицији и принципима солидарности и праведности, међусобно поштовање, толеранција и мирољубивост, тежња ка добру и усклађивању односа, морално одговорно стваралаштво и свесна неодвојивост Русије од судбина целог света „светске танкоћутности“ руског човека.
Дакле, заједништво идеја погледа на свет и моралних поставки, заједништво светиња Руског света није повезано с државним границама и националним или верским разликама и оно ствара вредносни темељ наше цивилизације.
У свом прошлом изглагању такође сам се дотакао основних изазова с којима се среће Руски свет. Данас бих желео да се детаљније задржим на најважнијим опасностима и да развијем мисли које сам изложио пре годину дана.
Претње се обично деле на спољашње и унутрашње, иако су у стварности често тесно повезане и преплићу се. Ако пак на свет гледамо очима религиозне вере, лако можемо увидети да је природа свих деструктивних појава у суштини духовна. Због тога се у одређеној мери може рећи да је назив теме нашег сусрета услован.
Од очигледних спољашњих опасности по Руски свет данас је најактуелније настављање ратних дејстава. Ескалацију трагичног сукоба између братских народа Русије и Украјине стално распирују свима познате снаге које делују по старом и провереном принципу „завади, па владај“. Ове снаге су заинтересоване за даље продубљивање противречности између братских народа.
А зашто? – могли бисмо да упитамо. Зашто су Русија, Украјина и Белорусија као кост у грлу западног света? Одговор је једноставан: читава ствар је у вредностима којих се придржавамо, које се налазе у темељу нашег духовно-културног иденитета. Као што је прецизно писао талентовани руски мислилац Николај Јаковљевич Данилевски, западни свет „инстинктивно осећа ово чврсто и тврдо језгро које се не може сломити, самлети и растворити ... и које има и снагу и претензију на то да живи својим независним и самосвојнм животом“ 1). Вредности које сам раније навео сад јуначки бране наши војници који се боре у зони специјалне војне операције. Западни свет који се навикао на дугогодишњу културну хегемонију није спреман да ми – а и друге цивилизације – имамо право на самосвојност, а на самосталност посебно. Управо о томе сведочи упорна ескалација која прети да прерасте у директан сукоб два света. Хвала Богу, руководство Русије, а пре свега председник земље Владимир Владимирович Путин, који су свесни огромне одговорности, исказују мудру разборитост, хладнокрвност и спокојство у овим сложеним околностима, не подлежу циничним и дрским провокацијама, већ настављају доследно да напредују ка постављеним циљевима – заштити законитих и праведних интереса Русије и Руског света.
Нећу много говорити о овим спољашњим догађајима иако они, безусловно, веома брину све нас. Уједно бих желео да истакнем да подстицање страха због могућих апокалиптичких сценарија, прекомерно дизање звона за узбуну и размишљања о нуклеарној теми нису корисни с духовне тачке гледишта. Непријатељ људског рода покушава да посеје метеж и бригу у срцима људи како би парализовао њихову вољу и лишио их храбрости, јер се лакше може манипулисати човеком који је лишен душевног мра. Он се свега плаши, сам себе слаби изнутра и увек му је потребан спољашњи ослонац, а спољашњи ослонац често представља фактор манипулације.
Хришћани се не плаше такозваног „смака света“. Ми чекамо Господа Који ће доћи у великој слави, уништити зло и судити свим народима. Међутим, овакво уздање уопште не значи да треба да седимо скрштених руку и да ћутке посматрамо дешавања допуштајући злу да слави. Напротив, наше земаљско призвање је да будемо ратници Господа и да водимо, како апостол каже, борбу против духова злобе у поднебесју (Еф. 6, 12), да се супротстављамо злу и да бранимо узвишене моралне идеале. Овакви су циљеви Русије, што се каже, по спољашњем периметру.
Једна од значајних унутрашњих опасности по Русију и по наш духовно-културни идентитет је – колико год то чудно било, ширење и подржавање неопаганских идеја. Наизглед, у питању је егзотика, али уопште није. Ове теме сам се и раније дотицао.
Поновићу: реторика неопагана се обично гради око идеје личног херојства, јунаштва и подвига који наводно нису својствени хришћанству. Неистинитост ове тезе је апсолутно очигледна. Човек треба да уопште не познаје историју руског народа да би тврдио сличне глупости. Подвиг је основа хришћанског живота који захтева огромну храброст, вољу и снагу духа. „Подвиг“ је од речи „движение“ (кретање, прим. прев.), као што сам често говорио, кретање напред и нагоре. У подвигу увек постоји вертикална, односно духовна димензија. Историја Цркве зна мноштво примера светаца који су били ратници. И Руска Православна Црква брижљиво чува сећање на свете војнике. Свети благоверни кнезови Александар Невски и Димитрије Донски, праведни адмирал Теодор (Фјодор) Ушаков, преподобни Илија Муромец, Пересвет и Осљабја и данас надахњују наше војнике који се боре на првој борбеној линији.
Међутим, опасност од ширења неопаганства с култом окрутности и грубе снаге реално постоји, између осталог, и у војној средини. Борба против оваквих ставова представља важан задатак и војних свештеника и одговорних кмандира који код својих подређених запажају нешто слично.
У последње време се појавила и нова мода да се фигуре паганских богова постављају ради привлачења туриста. Пагански идоли су управо идоли, односно религиозни симболи, а не неки „арт-објекти“ као што то неки то покаткад желе да прикажу. Наши побожни преци нису свргавали идоле зато што су били некултурни људи, већ зато што су знали да се не ради о културном фактору, већ о врло великој опасности по духовни живот.
Многи се сећају догађаја око којег се дигла велика прашина, а који се десио у једном северном региону који се чврсто асоцира с бедемом рускости и православне традиције. Хвала Богу, захваљујући напорима надлежног архијереја, јавности која није била равнодушна и налогу губернатора овај квазиуметнички објекат је демонтиран. Ипак, нажалост, то није једини овакав случај и негде апели Цркве и захтеви православне јавности остају без одговора.
Поново бих посебно истакао: свако кокетирање с паганством је опасно. Добро знамо чему води. Довољно је да погледамо суседну државу у којој су неопагани уз повлађивање власти стекли толику моћ да су створили сопствене оружане једнице које се базирају на нацистичкој идеологији. „Паганство је исто што и нацизам“ – ово формулу треба да имају у глави сви симпатизери паганских идеја, сви они који их пропагирају у друштвеном простору. Мора се рећи да се то не ради од велике памети или из љубави према отаџбини. Пре ће бити супротно – због непознавања историје и баналне неукости. То је у најбољем случају, у најгорем – због свесне жеље да се начини штета.
Жалосно је, али се покушаји да се распири занимање за паганство запажају чак и у образованом миљеу. Дубоког жаљења је достојна чињеница да руководиоци и педагози у неким школама покушавају да шабаш који је популаран у западним земљама – такозвани „Хелоуин“ покушавају да нам усаде на словенски начин. Искрено речено, не могу чак да превалим преко језика да то назовем празником. Под изговором патротизма се предлаже да се „Хелоуин“ претвори у манифестацију „Велесова ноћ“.
Шта је то ако не фалсификација националне историје, подметање лажних духовних вредности и, опростите, шамар руској култури? У одговор на таква дејства не смемо да испољавамо инертност и равнодушност. То нису ситнице, нису бајке, није игра омладине – не, то је нешто сасвим друго. Важно је да учинимо све што је у нашој моћи као бисмо спречили увођење ових лажних и опасних симбола у свест наше деце, тим пре што се, као што сам већ рекао, ови симболи у одређеним срединама радо прихватају.
Неукост је заиста корен многих зала. Црква се увек залагала за развој просветне делатности. „Свелост Христова просвећује све“ – ове речи као огањ не пролазе само кроз богослужења Великог поста, већ и кроз мисију Цркве која сведочи о важности стицања правих, дубоких знања, квалитетног образовања и моралног васпитања. Управо зато се са опрезом односимо према предлозима који се данас чују о ограничавању средњег образовања на осам разреда, а високог – на три године студија. А такве мисли су изражене на прилично високом нивоу.
Образовање је потребно за формирање целовите складно развијене личности, за откривање лика Божијег у човеку који је у њега уткан од рођења. Неуморно подсећам на овај важан смисао речи „образовање“. Ако образовање и култура не васпитавају у човеку доброту, савесност и љубав према отаџбин рађају се узнемиравајућа питања: да ли се уопште развијају у правилном правцу? Да ли заиста служе на добробит народа?
Како долази до тога да се код дела младих људи који завршавају државне школе и факултете формирају вредности које су туђе нашој духовној и културној традицији? Они не осећају љубав, па чак ни поштовање према Русији и њеној историји, с нескривеним презиром говоре о руском народу, па чак и о руском језику. Наравно, они су засад у мањини, али нажалост, ова мањина није мала. Зашто из државних факултета који се издржавају од средстава националног буџета, а која уплаћују обични порески обвезници, односно сви ми, излазе, између осталог, и русофоби? То се дешава док се земља налази у врло тешкој ситуацији бранећи се од многих који желе, као што кажемо, да раскомадају погубе јединствени народ.
Ова питања више неће бити реторичка ако погледамо какве вредности младој генерацији могу усађивати педагози који имају „широке погледе на живот“, како сами кажу.
У јануару ове године, говорећи пред нашим члановима парламента у Савету Федерације поделио сам с њима забринутост због наставе књижевности у школи. Имајући у виду усмереност све руске културе на књижевност ово је питање од кључног значаја – пре свега за формирање вредносних оријентира адолесцената, њихових моралних особина и животних тежњи. И професор знајући то бира за дечју лектиру савремена дела која говоре о нормалности непотпуне породице, ванбрачних веза или романтично приказују противприродну истополну љубав. Да ли овакав сумњив круг лектире може да формира у човеку чврста морална уверења? Одговор је очигледан: наравно да не може!
Савремена дечја књижевност и њен квалитет представљају предмет посебног разматрања. Колико ми је познато, у последње време је било чак специјалних истраживања ради утврђивања тема које се покрећу у дечјим књигама. И међу темама су откривене такве као што је идеализација издаје, човек као животиња, одбацивање традиционалних социјалних улога у породици, нормализација свих поремећаја, „живи овде и сад, немој да размишљаш о будућности“... Без обзира на то колико су коректни били одабир књига и методика самог истраживања велику забринутост изазива чињеница да су такве књиге у принципу присутне у лектири која се нуди деци. Слична ситуација се запажа и у области дечјих мултипликација.
Све ово личи на неку – усудићу се да кажем – социјалну шизофренију. С једне стране, Црква улаже велике напоре да би учврстила традиционалне духовно-моралне основе живота у нашем народу. Водимо активан дијалог са законодавном и извршном влашћу: залажемо се за важне законодавне иницијативе, боримо се против пропаганде идеологије „чајлдфри“ бранимо права нерођене деце, сведочећи о важности већег броја деце у породици и јачања институције брака. И није само Црква, већ су и многе друштвене организације, а и већина грађана, спремни да бране наше вредности.
Истовремено се у делу нашег друштва, у државним школама, факултетима и средствима за масовно инфорисање као успут, неприметно, усађује и популаризује потпуно други систем вредности туђ нашој култури и духовној традицији. Испоставља се да једном руком градимо и сакупљамо, а другом растачемо и уништавамо. Шта је то? С једне стране усвајамо важне нацрте закона за заштиту традиционалне породице, а с друге не дозвољавамо приказивање на телевизији емисија о традиционалној породици, између осталог, оних које су снимљене уз учествовање представника Цркве. Ево, недавно је таква емисија без објашњења избачена из програма. Зато се често емитују емисије за разоноду и други програми у којима се без осуде, па чак и без икаквог жаљења о разводима и нарушавању супружничке верности говори као о нечем нормалном. Шале, смех и наводно садржај за разоноду који се не приказује да би се изразила забринутост или као распад породице и лична трагедија родитеља и деце, већ као нешто што чак садржи извесну нијансу романтике.
У вези с тим сећам се танкоћутних рећи нашег изванредног философа Василија Розанова који је с болом и негодовањем писао о људима који презиру своју домовину и у свакој згодној прилици јој пакосте: сугеришу и „шапућу нашој деци да је њихова мајка недостојна, ...да сад кад због тога што имају мало година нису у стању да јој забоду нож, бар треба да јој избоду постељу, столице и кауче чиодама; да јој поставе ексере свуда по поду“ 2) да би страдала и крварила. Нажалост, и данас се расипа мноштво оваквих ексерчића.
Дотакао сам се само неких тема. Могло би се нешто рећи и о свеопштем срозавању нивоа писмености, о све ређој навици да човек логично, јасно и лепо изражава своје мисли, о недовољно високом социјалном статусу и углози учитеља, о застрашујућој епидемији псовки која је обузела чак и децу. Страшно је чути како дете од седам-десет година псује. Све су то такође веома важна питања.
Судбине читавих империја зависе од образовања омладине, сведочио је велики Аристотел, јер где се на васпитање не обраћа посебна пажња и сама држава трпи штету 3). Питања образовања и васпитања генерације која расте имају кључни значај за будућност нашег народа и зато треба да буду у жижи посебне и будне пажње, како државних власти, тако и јавности.
Сви ми који волимо руску културу, који бранимо самосвојност и духовни суверенитет руске цивилизације, свако на свом месту, треба много да се потрудмо како бисмо упорно, доследно и одлучно штитили наш млади нараштај од утицаја погубних идеја које реално прете будућности наше земље.
Породица је један од бедема традиције Руског света. Важно је да се решавају демографски проблеми везани за низак наталитет, висок проценат развода и наравно, поново и опет ћу рећи, за велики број абортуса. У свакој прилици неуморно помињем ову последњу тему кад се срећем с људима од којих зависи решавање овог болног питања. Хвала Богу, у току прошле године у читавом низу региона су усвојене законодавне мере за забрану наговарања на абортусе и ја се искрено захваљујем руководиоцима ових региона. Драго ми је што су се многе приватне клинике добровољно одрекле лиценци за абортусе и њима се такође захваљујем на оваквом кораку. Надам се да ће се овакви подухвати проширити на све регионе и да ће дати допринос у очувању и побољшавању демографске ситуације.
Још један озбиљан изазов по Руски свет представља опасност од алкохолизма. Много говоримо о том да треба повећати наталитет и јачати породичне вредности, о пропаганди већег броја деце у породици и борби против абортуса, али заборављамо да алкохол остаје страшна звер која прождире људе. Распад породица, женска и мушка неполодност, рађање болесне деце, подривање здравља и знатно опадање умних способности, како код самих људи који конзумирају алкохол, тако и код њихових потомака који наслеђују лошу генетику – све ово води ка физичкој, интелектуалној и духовно-моралној деградацији људи и у перспективи, ка неумољивом гашењу нације.
Наравно, проблем се није јуче појавио. Неколико векова се шире и друштвеној свести упорно намећу лажни стереотипи о наводној склоности руског човека пијанству од памтивека. Нипошто! Рус је увек био вредан, радан, одговоран и устремљен ка циљу. Без ових важних особина једноставно не би могла бити створена држава као што је Русија.
Имајући ово у виду с болом срца слушам вест о томе да је ове године продаја алкохола значајно порасла: продаја неких врста је порасла чак 60% 4). Неприхватљиво висок остаје проценат употребе алкохола по глави становника 5). Ово је реалан проблем националних размера.
Руска Православна Црква која сведочи о смртоносној опасности од алкохолизма, не може да не звони на узбуну овим поводом. Код нас постоји Црквно-друштвени савет за заштиту од алкохолизма који има задатак, између осталог, напора Цркве, државе и институција цивилног друштва. Желео бих да добијем актуелне информације о томе шта се реално ради за борбу против алкохолизма, између осталог, и у оквиру рада овог Савета.
Алкохол непосредно утиче на пораст смртности становништва, зато никакве мере на побољшању демографске ситуације у земљи неће имати опипљив ефекат, ако се не буде водила борба за јачање уверења о трезвености. Знам да у неким руским регионима већ важе или се активно разматрају мере за ограничавање продаје алкохола. Мислим да је то добар подухват који заслужује подршку. Својевремено, кад сам био ректор духовне академије у Лењинграду у моје обавезе је спадало и пастирско руковођење руским парохијама у Финској. И одлазећи у посету овој земљи био сам зачуђен као систематски, с каквом упорношћу и истрајношћу власт спроводи програме за ограничавање употребе алкохола. Као што је познато, ова појава је заиста била врло раширена међу северним народима и представљала је велику опасност. И много тога је постигнуто: у Финској нема свеопштег опијања, у сваком случају, о могу да говорим о овој земљи. Чини се да није могуће отргнути народ из овог ропства, али људи су то учинили помоћу разумних државних програма, широког информисања јавности, васпитавања у школама другим школским установама. Наравно, постоје одговарајући примери и мислим да би било врло важно да се код нас врши плански рад на ограничавању употребе алкохола од стране нашег становништва.
Нашем народу треба вратити схватање и уверење да је трезвеност животна норма, тим пре кад је реч о духовном животу. Људи који су уроњени у црквену културу знају да сваког јутра молимо Господа да нам да бодрим срцем и трезвеним мислима проживимо целу ноћ овдашњег земаљског живота 6). А духовна трезвеност није могућа без трезвности тела, то је аксиома!
Без повратка људи на трезвен живот не може се замислити будућност Руског света. Ако желимо да и убудуће останемо лидери у свету у технолошком и интелектуалном смислу, ако желимо да се у нашем народу рађају талентоавна, паметна, и што је главно, здрава деца, борба против претње од алкохола је архиважан задатак који треба да решавамо и то под хитно. Међутим, притом ипак треба да кажем: апсолутно је очигледно да мере које се предузимају постижу своји циљ и ми смо сведоци смањења зависности од алкохола у размерама наше земље.
Већи део мог прошлогодишњег излагања је био посвећен неповољној миграционој ситуацији која је настала у Русији. Иако ситуација и данас остаје сложена, хвала Богу, сад се на федералном и регионалном нивоу предузимају законодавне мере за регулисање миграционих токова и борбу против илегалне миграције.
Изванредно је то што су у низу руских региона одржани форуми и конференције посвећени овој актуелној теми. На пример, значајан је Приморски међуконфесонални форум који је одржан пре месец и по дана. Изјаве које су се чуле на њему сведоче о дубоком и озбиљном схватању проблема, као и о спремности Цркве и јавности да активно учествују у његовом решавању. Надам се да ће тако и бити.
Још једном ћу истаћи: непропорционално надомештање староседелачког становништва мигрантима – носиоцима другачијег цивилизацијског кода и другог историјског искуства може довести до критичног културног поремећаја равнотеже у нашој земљи. А то, са своје стране, несумњиво представља претњу по Руски свет, чији је је вредносно језгро православље. Осим тога, није тајна да на мигрантску средину обраћају пажњу они који проповедају идеје радикалног исламизма и екстремизма, што представља директну опасност по руску државност. И прошле године сам говорио о томе, али сам добио гневни одговор од неких исламских челника који нису нарочито добронамерни према Руској Цркви. То ме је ражалостило. Зато што се не ради о жељи Цркве да ограничи присуство муслимана у Русији, не ради се о међурелигозној теми, већ о будућности наше државе. Ради се о томе шта ће бити с Русијом, између осталог, и о судбини руског народа. И како Црква може да не говори о томе? Веома ме је зачудила негативна реакција неких руководилаца исламских заједница, премда малобројних.
Уверен сам у то да корекција миграционе политике не треба да се састоји само у спречавању токова нелегалних миграната, што је, наравно, такође неопходно, и не само у томе да се декларативно објављује да је закон исти за све. Прошле године сам већ скретао пажњу на неефикасност механизма за решавање проблема миграната кроз дијалог државних власти с националним дијаспорама и њиховим такозваним лидерима. Поново бих желео да истакнем да овај начин није довољно ефикасан. Није увек јасан статус ових лидера: они немају званичну дужност, држава их није овластила да заступају било које заједнице. Мигрант пред законом наступа управо као физичко лице које има права и обавезе, а не као члан извесне организације по националном критеријуму. Мигрант је субјекат права, а не они који покушавају да говоре у његово име. Начини које дијаспоре предлажу за решавање проблема не доносе корист ни држави, ни државотворном руском народу.
Нажалост, низ заштитника „радника-дошљака“ који крше законе покушава да праведно друштвено неслагање са ситуацијом прикаже као тлачење миграната. Па нема никаквог тлачења! Зар не смемо ни да изразимо своју забринутост? Можемо да замислимо шта би било да се нешто слично дешава у земљама у којима представници миграције чине већину, да руски народ тамо тако поступа. Зато још једном желим да изјавим: Црква се никад и ни под којим околностима не залаже и неће се залагати за дискриминацију људи по националном критеријуму, јер је и сама у недавној прошлости патила од оваквог тлачења. Али опет понављам: став прећуткивања који су изабрале неке регионалне власти и његово заташкивање ради наводног ублажавања друштвене напетости воде управо ка супротном – ка социјалном незадовољству. Ово такође представља значајну опасност по Руски свет за који хармонична сарадња државне власти, јавности и свих људи добре воље представља важан принцип постојања.
Опет и још једном ћу рећи: наравно, пробитачно је експлоатисати мигранте који су у извесном смислу лишени права. Њима се може мање плаћати, они могу да живе у ужасним условима и на њима се може зарађивати. Они који тако поступају пре свега се брину за своју зараду, за свој иметак. Међутим, веома је важно да држава има могућности да реално регулише све ове процесе не дајући их на откуп онима који рад миграната користе за повећање свог материјалног благостања. Заиста је потребно да се у ово умеша држава.
Руски свет је простор узвишених духовних и моралних идеала, који обједињује људе различитих верских погледа који живе на територији Русије. А зашто је то тако? Зато што имамо заједничку историју, богато и драгоцено искуство заједничке државне изградње и одбране слободе и независности наше велике домовине, што се посебно испољило у годинама Другог светског рата. Једна од опасности које могу да изазову раздор у јединству Руског света јесу покушају да се у нашем друштву изазове етнорелигиозна напетост. Нажалост, уље на ватру доливају и неодговорне изјаве неких суграђана који не само да општеприхваћену интерпретацију кључних догађаја у историји Русије подвргавају сумњи, већ такође оспоравају чак и државотворну улогу руског народа. Ови суграђани се не стиде да директно прекрајају сву нашу историју, потискујући руски народ на њену периферију. Подсетићу да ово представља грубо кршење Устава земље. Посебно треба истаћи: овакве изјаве лију воду на воденицу непријатеља Русије који желе да појачају центрифугалне тенденције у нашем друштву.
Нема довољно времена да бисмо набројали све опасности и проблеме с којима се наша домовина суочава у садашњој фази историјског постојања. Важно је да схватимо једно: од превладавања ових опасности и проблема зависи само постојање Русије као велике, суверене и многонационалне државе. Зато наши заједнички напори треба да буду усмерени на превладавање постојећих проблема у нашем друштвеном животу, на јачање моралнх, духовних и културних основа нашег народа. Тешкоће на историјском путу руског народа нису повод за злурадост, а тим мање за надимање других етноса. Јер то су тешкоће целе Русије за чије превладавање су потребни заједнички напори. Тада ће наша земља заиста моћи да постане светлост света и со земље (Мт. 5, 13-14), снага која је у стању да се храбро и чврсто супротстави злу и духовима таме, да буде ковчег спасења за многе народе који желе да слободно и отворено исповедају традиционалне вредности и духовно-моралне идеале. Драги учесници у Сабору! Сви ви имате узвишену мисију. Данас су у овој сали присутни представници традиционалних религија Русије, представници свих грана државне власти, друштвених организација и педагошке и родитељске заједнице. На нашем поштованом скупу су заступљене све најважније државне и социјалне институције. Пред нама стоје задаци које нико од нас понаособ не може да реши. Можемо само заједно, само у слози, на шта све вас ватрено позивам. Хвала на пажњи. Његова светост патријарх московски и све Русије г. Кирил/ Извор: Патријархија.ru/ 28. новембар 2024. год.

[1] — Данилевский Н.Я. Россия и Европа. М.: РОССПЭН, 2010. С. 71-72.
[2] — Розанов В.В. Впечатления мирянина: (об анафематствовании) // Богословский вестник. 1913. Т. 1. № 3. С. 646.
[3] — Аристотель. Политика. Кн. 8 // Аристотель. Сочинения: в 4 т. Т. 4. М.: Мысль, 1983. С. 628.
[4] — Продаја алкохола у Русији је поново на историјском максимуму. По прорачунима Росалкоголтабакоконтроља у поређењу са 2017. годином показатељи продаје алкохола су у просеку порасли за 21% (извор: https://www.rbc.ru/wine/news/673768d99a794700adc827e0?ysclid=m3rfb32lgz940130002).
[5] — По подацима Министарства здравља потрошња алкохола по глави становника у Русији је 2023. године износила 844 литра етанола годишње (извор: https://minzdrav.gov.ru/news/2024/04/20/21284-minzdrav-rossii-podvyol-itogi-raboty-za-2023-god).
[6] — Молитва пета светитеља Василија Великог.