 Руска православна црква обиљежава 35. годишњицу канонизације великог руског подвижника, светог праведног оца Јована Кронштатског, 14. јуна 2025. године. Чак и за живота, праведни Јован Кронштатски био је поштован од стране многих вјерника као човјек молитве, са даром прозорљивости и чудотворац. Након свештенослужитељеве смрти, 2. јануара 1909. (20. децембра 1908. по старом календару), питање његове канонизације није одмах покренуто. Питање прослављања оца Јована први пут је покренуто у Руској Православној Заграничној Цркви 1950. године – то је учинио гроф Аполон Сологуб. Међутим, Руска Загранична Црква је то успјела да учини тек 1964. године. Руска православна црква Московске патријаршије прославила је Јована Кронштатског као праведника за општецрквено поштовање у јуну 1990. године на свом Помјесном сабору. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру
Свети отац Јован Иљич Сергијев, доцније назван Кронштатски, по мјесту свога свештеничког службовања, родио се 19. октобра 1829. године (по старом календару) у сиромашном селу Сури, Архангелска губернија, на крајњем сјеверу Русије. Његови родитељи, Иља и Теодора, били су сиромашни, али веома побожни и честити људи. Отац му је био појац и служитељ при цркви светог оца Николаја, саграћеној од дрвета у XVII вијеку, у којој су сасуди, због сиромаштва, били од олова. Пошто је од рођења био веома слаб и давао утисак да неће дуго живјети, родитељи пожуре и одмах га крсте. На крштењу су му дал име Јован, по светом Јовану Рилском, чији помен Црква прославља тога дана. Послије крштења малишан се брзо опорави и очврсне. Завршио је средњу богословску школу, а затим као одличан ђак стекао право на бесплатно школовање у Санктпетербуршкој духовној академији. Као младић се ни по чему није издвајао од других и његови другови из богословије нису оставили никаква упечатљива сјећања на њега. Зна се само да је волео сам да се шета и да се много молио. 1855. године Јован је преузео службу у Андрејевској цркви у Кронштату. Мјесто свештеника је добио оженивши се кћерком локалног протојереја. И мада су православни свештеници обично имали велике породице, Јован је послије свадбе жени рекао да ће заједно живјети као брат и сестра у име духовне службе. Тада је Кронштат био лучки град, у којем су владали сиромаштво, пороци и разврат. Он је сваког дана служио литургију у тамошњем храму, после које је делио милостињу. А затим је ишао по кућама и страћарама у којима су лежале болесне и сиромашне жене са децом, док су им се мужеви опијали, радили или пљачкали. Седео је са децом, разговарао са женама, делио им све што је имао. Грађани су више пута могли да виде необичну сцену: како се Јован враћа кући са склопљеним рукама у молитви и бос, јер је своје чизме и мантију дао сиротињи. Чудесни исцелитељ 1859. године Јован у свом дневнику први пут спомиње исцељење, тачније чак васкрсење новорођенчета. Јован је у рукама држао мало дечје тело, већ хладно, помолио се, извео тајну крштења и дете је оживело. 60-их година 19. века Јован бележи још неколико случајева исцељења. Затим се то више пута понавља, при чему би понекад исцелио и читаву групу људи. О случајевим исцељења почињу да пишу новине. 1883. године објављен је чланак у којем 16 људи прича о томе како их је Јован исцелио. Отада се свештеникова слава шири по целој земљи. Важну улогу у његовој све већој популарности одиграла је једна његова поклоница, „благочестива женаˮ Параскева Крапивна. Она је, између осталог, организовала прикупљање средстава за чуда и доброчинства, која је Јован делио сиротињи. Од 80-их година 19. века Јован постаје познат у целој Русији захваљујући исцељењима и емотивним проповедима које је држао. Креће на путовања по целој земљи, где се среће са верницима, служи у локалним храмовима и манастирима. На стотине и стотине људи је желело да додирне или барем види славног проповедника. Чак и на врхунцу своје популарности Јован је наставио да се храни изузетно скромно, да служи литургију сваког дана, причешћује се и живи практично без икакве личне имовине. Сав огромни новац који је прошао преко њега он је делио и слао људима у невољи, не задржавајући ништа за себе. Његова жена, која није била спремна да живи у таквој аскези, у почетку се често жалила црквеним властима да нема од чега да живи, јер њен муж све подели. Овај дио текста преузет је са овог извора |