 Понтије Пилат је био једини човјек који је заиста могао да промијени оно што ће се догодити Господу Исусу Христу. И покушао је да промијени. Судећи по мишљењима његових савременика, Пилат, постављен 26. године послије Христа за римског намјесника (префекта) Јудеје, није се одликовао ни поштењем, па чак ни обичном пристојношћу. Јудејски философ Филон Александријски описао га је као окрутног и подмитљивог човјека, виновника бројних погубљења извршених без икаквог суђења. А јудејски цар Ирод Агрипа се чак пожалио цару Калигули на Пилатову „бескрајну и неподношљиву суровост“.
Вјероватно је било основа за такво карактерисање, иако они који су оптуживали Пилата нису били непристрасни. Чињеница је да прокуратор од самог почетка није имао добре односе са Јудејцима. Сви становници Јудеје су веома тешко поднијели губитак државне независности (након смрти Ирода Великог 4. прије Христа) и чак су у неосновним питањима тврдоглаво бранили националне обичаје и традиције. Познат је случај када је Пилат, ријешивши да покаже своју лојалност цару, наредио да се у Јерусалим донесу заставе са његовим ликом. Јевреји су на то реаговали крајње болно: пет дана су опколили резиденцију префекта (преторијум), повремено покушавајући да је нападну и гласно захтијевајући да се паганске слике уклоне из светог града. Пилатове пријетње да ће све побити без разлике нису имале ефекта. На крају је био приморан да попусти, али је стекао крајње неповољно мишљење о Јеврејима. Друга прича која ништа мање није наљутила Пилата је када је одлучио да изгради водовод у Јерусалиму. Идеја је била здрава: граду је често недостајала чиста вода за пиће, посебно током празника, када су стотине хиљада ходочасника из многих земаља хрлиле тамо. Али Пилат је предложио да се тај подухват финансира на рачун храмске благајне, а првосвештеник и други чланови Синедриона (врховно тијело политичке, вјерске и правне власти Јудеје) били су категорички против тога. Поновила се прича са пријетњама, а Пилат је опет устукнуо. Међу Јеврејима је било много зилота – ревнитеља Мојсијевог закона који су озбиљно настојали да збаце римски јарам. Ту и тамо су се појавиле побуне (у књигама Новог завјета наилазимо на помен побуњеника Вараве, Тевде и Јуде Галилејца), а Пилат је често морао да узнемирава цара, тражећи војну подршку. Једном ријечју, Пилат, благо речено, није волио Јевреје са њиховим вјерским обичајима и бескрајним свађама, а они су му узвраћали осјећања. Па ипак, тог дана пред јеврејску Пасху, када му је доведен Галилејац Исус, римски префект је одлучио да покаже свој принципијелни став. Зашто? Можда је хтио да увриједи јудејске вође, који су увијек изазивали немире из најапсурднијих разлога. Да ли су се већ одлучили о Исусу? Па добро, нека сами изврше своју одлуку. А ако им затреба санкција римског чиновника, онда ће доћи до пуне истраге, без икакве журбе. "Ријешите малу формалност" неће радити брзо. Јевреји су принципијелни у својим националним обичајима, а Римљани су принципијелни у поштовању закона. У стварности, наравно, Пилат једва да је намјеравао да уђе у суштину тврдњи против Исуса. Зато је почео са најједноставнијим питањима: да ли је праведно оптужен? Ти ли си цар јудејски?. Ако се Пилат надао тако једноставном одговору, није га добио. Оптужени није рекао ни „да“ ни „не“, одговорио је како јесте: "Царство моје није од овога свијета: кад би било од овога свијета царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима: али царство моје није одавде" (Јн 18, 36–37). Не желећи да губи вријеме, Пилат је поново покушао да добије кратак и јасан одговор. "Дакле, ти си цар?" — појаснио је. И опет сам чуо нешто другачије од онога чему сам се надао: "Ти кажеш да сам ја цар. Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој". Али овдје је Пилат наишао на већ познати тврдоглави отпор народа, који су првосвештеници већ успјели да обраде. Народ је тражио ослобађање не Исуса, званог Христос, већ другог затвореника, побуњеника Вараву. Дешава се: желите да донесете лаку одлуку која свима одговара и да се смирите, али околности одједном почну да се опиру, тјерају вас да дођете до дна ствари, средите ствари и донесете одлуку о меритуму, ма колико она била тешка. Окупљена маса народа је све више захтијевала да се Христос погуби, а Пилат је имао све више аргумената у корист Његовог ослобођења. Прво, он је већ знао да првосвештеници из зависти захтијевају осуду Исуса. Друго, његова жена (Клаудија) га је замолила да не чини никакву штету Праведнику кога су Јевреји послали: јер у сну много пострадах због њега “ (Мт 27, 19). И што је најважније, што је дуже Пилат разговарао са Исусом, то је више схватао да има посебну Личност пред собом. Ако су фарисеји и првосвештеници негодовали само када су чули да се Спаситељ назива Сином Божјим, онда Пилат, сазнавши за то, од тада гледаше Пилат да га пусти (Јн 19, 12). Изгледа да је нека жива жица дирнута у души римског намјесника. Или се можда једноставно плашио: будући паганин, Пилат је могао да призна да и Јевреји имају свог Бога и да би било боље да се не сукобљава са Њим. Тим више је требало да га узнемире Исусове ријечи: "Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго; зато онај који ме предаде теби има већи гријех" (Јн 19, 11). Пилат је покушао најмање трипут да ослободи Спаситеља. Али све се завршило исто као и његови претходни сукоби са јудејском масом народа: морао је да се повуче. Првосвештеници нису могли да га убиједе да је Исус крив, па су онда прибјегли отвореној уцјени: "Ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради противи се ћесару“ (Јн 19, 12). Овај аргумент је успио. Пилат "узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети" (Мт 27, 24). Тако је Пилатов кукавичлук прецртао све његове покушаје да поступи по својој савјести. Да ли је Пилат могао да постигне оно што је желио? Сигурно је могао. Ниједан човјек није слијепо оруђе Божијег Промисла, а Пилат то није био. Он једноставно није хтио да дође до заоштравања конфликта са Јудејцима. Заиста су могли да га пријаве цару. Мада, ако размислимо о томе, таква оптужба тешко да би наштетила његовој каријери: ослобађање Вараве, који се отворено побунио против Римљана, сигурно би био озбиљнији прекршај у очима Рима од ослобађања „цара јудејског“. На крају је Пилат ипак био уклоњен под оптужбом. Народ Самарије (област сјеверно од Јудеје) жалио се на њега након што је погубио многе њихове суграђане који су се из неког разлога окупили на планини Гаризим, која је за њих била света. Црквени историчар Јевсевије Кесаријски пише да је Пилат послат у изгнанство, гдје је извршио самоубиство. Тако је умро човјек који је одиграо једну од најважнијих улога у јеванђеоској историји. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: foma.ru |